Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Часни појас Пресвете Богородице

Часни појас Пресвете Богородице је највећа драгоценост Свете Горе, која се чува у манастиру Ватопед. Он је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, Појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења Појас је предат апостолу Томи. У првим вековима Хришћанства, Појас је чуван у Јерусалиму, а током IV века у Кападокији. У истом веку цар Теодосије је вратио Појас у Јерусалим, одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку боравио у храму Халкопратион (бакарни храм), да би га касније цар Леонтије пренео у цркву Влахерну. У току владавине Леонтија Софуа (886-912.) пренет је у палату где исцељује владареву болесну жену Зои, која је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео Појас, који је тако добио свој данашњи изглед.

У XII веку, у годинама Мануила Првог Комнeна (1143-1180.), званично је установљен празник Часног појаса (31. август по старом, 13. септембар по новом календару), док је раније слављен заједно са Покровом. Часни појас је био у Константинопољу до XII века, када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185.) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, а свети кнез Лазар Српски (1342-1389.) га је поклонио манастиру Ватопед, заједно са великим делом Часног Крста. Од тада се чува у олтару саборног храма овог манастира.

За време турске владавине, манастирско братство је са Часним појасом кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију, да подржали грчки народ и молили се за избављење од зараза које су харале. Од мноштва чуда која се се том приликом догодила издвајају се следећа:

Братија манастира Ватопед гостовала је у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова том приликом је кришом узела један део Појаса. Када су се оци укрцали на брод, иако је море било мирно, нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Часног појаса. Пошто је то учинила, брод је испловио. После овог догађаја направљена је друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.

За време револуције 1821, на молбу Крићана, оци су, за помоћ народу, на Крит пренели Појас. Међутим, када су се свештеници спремали за повратак, ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Часни појас је тада откупио енглески конзул Доминик Сантони. Са Крита је Часни појас премештен у Санторини, у нову конзулову кућу. Вест о овоме се пронела по острву, а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца, а народ је, иако напаћен, успео да сакупи тражени новац и тако је Појас враћен у Ватопед. Међутим, оно што се десило у Аину са женом свештеника, поновило се и са конзуловом женом. Она је кришом од мужа одсекла један део Часног појаса, након чега је конзул изненада умро, а мајка и сестра су јој тешко оболеле. Због тога је она 1839. године молила манастир да пошаље представника који ће преузети део Часног појаса који је узела.

1864. године је Часни појас, због колере која је косила становништво, пренесен у Константинопољ. Када се брод приближио луци, колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана који је пожелео да и сам целива Часни појас.

У периоду док је Часни појас био у Константинопољу, један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у кућу болесник је већ био умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца, а када су на њега ставили Часни појас, он је оживео.

1894. је Часни појас, због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане, на молбу, донесен у место Мадито у Малој Азији. Када је брод на коме је био Часни појас стигао у луку, небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море, па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало „Господе, помилуј“.

До наших дана Часни појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део траке освештане на Часном појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од Господа и пород.

[Guest]

smej.gif целивао сам Часни Појас и добио освећену траку  smej.gif

[Зоран]

Беседа светог Василија Великог на празник светог мученика Маманта

1. Није ми непозната важност похвалних беседа поводом славља. Међутим, и поред наведеног знања, ја осећам и своју слабост. Јер, прилика захтева да се каже нешто достојно сабраних, тј. достојно и наде коју имају у односу на мене и самог предмета. Будући да данас празнујемо највећи спомен мученика, сваки разум је напрегнут и сваки слух припремљен, очекујући да се каже нешто достојно мученика. Јер, из љубави према мученику се и саставило сабрање. Заиста, благодарна деца захтевају велике похвале за родитеље и не желе да скромност говорника доведе у опасност величину хваљених. Стога је утолико већа опасност уколико је већа усрдност. Шта ћемо, дакле, чинити? Како и на ваше жеље да одговорим и да и сам не одем одавде без штете? Ја ћу вас све замолити да у свом разуму обновите оно што сте имали на уму кад сте дошли овамо. На тај начин ћете се сами хранити и отићи одавде развеселивши се сопственом залихом. Сетите се мученика сви који сте се наслађивали њиме у својим сновима, који сте долазили на ово место имајући га за сатрудника у својим молитвама, којима је, будући позван по имену, помогао у делима, које је након странствовања вратио кући, које је исцелио од болести, којима је повратио децу са самрти, којима је продужио живот. Сабравши све речено, саставите похвалну беседу од заједничких улога. Нека свако оно што зна саопшти другом који не зна, а сам нека узме оно што не зна од онога ко зна. На тај начин ћете угостити једни друге заједничким приношењем, оправдавши и моју слабост.

2. Похвалу мученику сачињава богатство духовних дарова. Ми не треба да га прослављамо по правилима спољашњих [тј. световних] похвала, нити треба да говоримо о његовим знаменитим родитељима и прецима. Срамно би било украшавати туђим украсима онога ко блиста сопственом врлином. Уосталом, према законима обичаја и речено се укључује у похвалне [беседе]. Међутим, истина захтева да свако добије своју сопствену похвалу. Коња не чини брзим [чињеница] да је његов отац био најбржи, нити пса хвале стога што потиче од најбржих предака. Предност сваке животиње сагледава се у њој самој. И човекова похвала се посведочује његовим личним успесима. Какве користи има син од очеве славе? Ни овај мученик није од других позајмио своју чувеност, него је сам током живота запалио светиљку славе. Од Маманта су [попримили] други, а не Мамант од других. Нека се њиме прославља дете, које се од њега научило побожности. Из њега самог извире врлина. Он није као зимска бујица, која се горди туђим водама које се сливају: он је извор који из сопствене утробе излива красоту. Задивимо се човеку који није украшен туђим украсима, него је славан по својим сопственим. Видиш ли славне укротитеље коња? Видиш ли белину споменика? Међутим, поред тог камења пролазе не обраћајући пажњу? Напротив, због спомена мученика покренула се читава околина и читав град је добио празнични изглед. Не ради се о сродницима који журе на гробове отаца, него о [људима] који долазе на место благочашћа. Сви називају оцем овог начелника истине, а не виновнике својих тела. Видиш ли да се почаст указује врлини, а не богатству? Поштујући претходнике, Црква подстиче оне који су још живи. Немој стремити, говори [апостол], ни богатству, ни мудрости овога века, која је пролазна (1.Кор.2,6), ни слави без страдања. Јер, они ишчезавају заједно са животом. Буди, пак, делатељ благочашћа, које ће те и на небо узнети. Оно ће ти припремити и бесмртну славу [на небесима] и дуготрајну славу међу људима.

3. Онај ко се опомене пастира, не треба да се диви богатству. Уосталом, ми смо се сабрали да бисмо хвалили онога ко није богат. Одлазећи одавде, не треба да се дивиш богатству, него сиромаштву које [складно] иде са благочашћем. Пастирско звање није ни велико, ни мудро. Зар кад се расрдиш нећеш ономе ко те је наљутио уместо псовке рећи: „Чобанине један“. Пастир нема ништа осим свакодневне хране. Он се облачи у врећу, носи штап и дневне залихе, нимало се не бринући о сутрашњем дану. Он је непријатељ дивљих звери и сажитељ кротких животиња. Он избегава тргове, клони се судница, не познаје се с потказивачима, не разуме се у трговину, на зна за богатство и нема сопствени кров. Он живи под заједничким покривачем читавог света, тј. ноћу гледа у небо и по звездама препознаје чудеса Творца. Пастир? Немојмо се застидети истине. Немојмо подражавати спољашње [тј. незнабожачке] митотворце облачећи истину у лепе речи. Истина је нага. Њој нису потребни заштитници: она саму себе показује. Причљивост је унижава, али ћеш у похвали имати чему да се задивиш. Пастир и сиромах – јесу почасни називи Хришћана. Уколико будеш размотрио начелнике поучавања у побожности наћи ћеш рибаре и царинике. Међу њиховим ученицима ћеш, пак, наћи убоге кожаре. Нигде богатог, нигде високоумног. Речено је укинуто заједно са светом. Ето, чији дан празнујемо, ради кога се радујемо, због кога нам се живот преобразио. Ми смо поменули пастира и ти немој презрети наименовање. Да ли си чуо да је Авељ, који је први угодио Богу, био пастир? И ко га је подражавао? Мојсије, велики законодавац, који је избегао гнев фараона и који је ненавидео вероломност својих саплеменика. Он је био пастир на планини Хорив, на којој је и беседио са Богом. Он анђела у купини није видео кад је постао судија. Напротив, он се као пастир удостојио небеске беседе. Ко је дошао после Мојсија? Патријарх Јаков, који је као пастир показао трпљење ради истине и скромним ликом обележио читав живот. Коме је он предао своју ревност? Давиду, који је од пастира постао цар, с обзиром да су царско и пастирско звање рођене сестре, при чему је једном поверено управљање словесним, а другом бесловесним [створењима]. На тај начин звање пастира служи као темељ за више знање. Сјединивши у себи и једно и друго, Господ је и Пастир и Цар. Он је Пастир над бесловеснима, док словесније уводи у надзирање Царством. Хоћеш ли да научиш какво је достојанство пастира? Господ ме напаса (Пс.22,1). На који начин је пастирско [звање] сестра царском? Ко је тај Цар Славе (Пс.23,8)? Онај ко је овде Пастир, тамо је Цар. Немој мислити да само други сведоче о реченоме, док се Он стиди [пастирског] наименовања. Напротив, прећутавши о лажним пастирима, Он је себи присвојио истинско сведочанство пастирства: Ја сам пастир добри (Јн.10,11). Ја јесам и не мењам се (Мал.3,6). И када говори о нечем великом, тј.: Ја сам начинио земљу и разапео небо сам (Ис.45,12; 44,24), и када говори о нечему достојном и богодоличном, Он говори као „Пастир добри“. Он удаљује лажне пастире и о себи говори истину: Ја сам Пастир добри. Ти треба да схватиш ко је пастир, а ко пастир добри. Он сам тумачи: Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце (Јн. 10,11-13).

4. Овде Црква поставља питање: „Уколико је Господ Пастир, ко је онда пастир најамник“. Можда – ђаво? Ако је ђаво пастир најамник, ко је онда вук? Наравно, ђаво је вук, дивља, грабљива, лукава звер и заједнички непријатељ. Нека стога пастир најамник има своје посебно име. Најамницима је Господ називао пастире којима се тада обраћао. И сад има оних којима одговара назив најамника, премда би боље било да их нема. Тада су се издвајали архијереји и фарисеји и све јеврејске странке. Њих је назвао пастирима најамницима, с обзиром да су пастирску власт прихватили ради своје користи, а не ради истине. Најамници су они који се моле из сујетног повода, одузимајући хлеб удовицама и сирочади (уп. Мт.23,14). Заиста су најамници, а не пастири они који служе сопственој користи и брину о садашњем, не марећи за будуће. И сад постоји пуно најамника, који живот посвећују празној слави, и који и данас изазивају раскол у погледу чистих и јасних речи Господњих. На Господње речи међу њима је дошло до раздора. Једни су говорили: У њему је демон, а други: Зар може демон слепима очи отварати (Јн.10,19-21). Видиш ли колико је стара страст према раздорима? Лопата ће, међутим, брзо оделити плеву од пшенице (Мт.З,12). Оно што је лагано и нестално одваја се од храњивога, а оно што је погодно за духовну храну остаје код земљоделца. Због тога је и дошло до раздора, те су једни говорили једно, а други друго. Јудејцима и приличи раздор. Примивши, пак, доламу која није шивена, већ изаткана одозго (Јн. 19,23) и коју су војници сачували од цепања, Црква Божија се обукла у Христа и треба да пази да хитон не буде поцепан. Ја познајем своје и моје мене познају (Јн. 10,14). Јеретик је, међутим, речено шчепао да би сачинио своју хулу. „Ето, каже, речено је: Ја познајем своје и моје мене познају“. Шта, међутим, значи познавати? Схватити суштину, измерити величину или појмити о Божанству оно што разметљиво обећаваш? Међутим, зар ти претходно ниси схватио меру познања? Шта ми знамо о Богу? Овце моје слушају глас мој (Јн. 10,27). Видиш ли како се схвата Бог? Кроз слушање Његових заповести и кроз испуњење онога што се чуло. Познање Бога значи чување Његових заповести. „Шта, зар није испитивање суштине Божије, разматрање надсветског и поимање невидљивог“. Ја познајем своје и моје мене познају. Довољно ти је да знаш да је Пастир добар и да је душу своју положио за овце. То је граница познања Бога. Колики је Бог, колика је Његова мера, какав је у суштини – јесу питања која представљају опасност за онога ко пита и недоумицу за онога ко одговара. Најбољи лек за њих јесте ћутање. Овце моје слушају глас мој, рекао је Он, и не расправљају, тј. нису непослушне и не препиру се. Чуо си: „Син“. Међутим, немој залазити у начин рођења, немој подводити под узрок оно што је неусловљено и немој сечењем раздвајати оно што је јединствено. Због тога те јеванђелиста унапред ограђује. И раније си чуо и сада слушаш: У почетку беше Слово, како не би помислио да је Син рођен на људски [начин] или да је потекао из небића. Он ти је рекао Слово означивши бестрашће. Рекао ти је беше стога што је ванвремен и рекао ти је у почетку, како би Рођеног сјединио са Оцем. Видиш ли како послушна овца слуша глас свог Владике. У почетку, и беше, и Слово. Немој питати: „Како беше“. „Ако беше, онда није рођен, а ако је рођен, онда не беше“. Онај ко говори тако нешто више није овца. Односно, овчја кожа је [споља], док изнутра говори вук. Њега треба сматрати опасним. Овце моје слушају глас мој. Чуо си Сина. Схвати Његову сличност са Оцем. Кажем „сличност“ због немоћи јачих тела. Јер, уистину (не плашим се да ћу прећутати истину) нисам наклоњен клеветама. Рећи ћу и „истоветност“, при чему треба задржавати лична својства Оца и Сина. У ипостаси Сина замисли обличје Оца да би сачувао тачан смисао образа и да би богобојажљиво схватио: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Јн.14,10). При томе немој [замишљати] сливање суштина, него истоветност црта. Чини се, међутим, љубљени, да се завршило дело само по себи противречно. Наиме, послушност вашег слуха приморала је и моју слабост да каже и прозбори понешто како би се сила Божија знатније открила у слабости оруђа. Можда је моја немоћ и била преобилна да би се прославио Онај ко укрепљује слабе? Онај ко нам је привео наше славље, постављајући границу прошлогодишњим молитвама и започињући наредну годину (јер код нас један исти дан затвара собом протекли круг времена и служи као почетак оном који тек наступа), ко нас је сабрао и подарио дејство будућности, нека нас за њу сачува неоштећенима, неискушанима и неуграбљенима од вука. Нека Он и ову Цркву сачува непоколебивом, ограђену високим стубовима мученика. Нека Он одврати свако лукавство и напад јеретичке махнитости и нека нам подари да се у безмолвију поучавамо Речима Божијим и да се поучавамо благодати коју уручује Дух. Њему нека је слава и сила са Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

[Зоран]

Свети Петар Дабробосански

преузми аудио запис

http://www.svetigora.com/files/audio/Zitije%20Sv.Petra%20Dabrobosanskog.mp3

Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као „Невесињска пушка“. Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског.

Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за србски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку србског народа. Његов долазак у Србску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом србског православног народа. Био је Архијереј Србске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за србски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве И степена, Белим орлом ИИ реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: „Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту“.

Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: „Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?“ и нагласио је да би га због таквог става требало убити.

Митрополит Петар му је на то одговорио: „Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!“ Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио:

„Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!“

Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: „Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама“. Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.

Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у „равнатељство“ ради саслушања. У „равнатељству“ је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима србске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио. Епископ др Атанасије Јевтић, наследник митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи „Српска Црква у Другом светском рату“ навео је да је Свети Архијерејски Синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански Господин Петар Зимоњић и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599 у Београду којом је такође тражено да се Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације. Под бројем 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Претседништва владе представка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабро-босанског Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске Цркве. Претседништво Министарског савета Обр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило је да је штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да се на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да се други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити. Свети Архијерејски Синод се и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (В. Бр. 322 и Пов. бр. 425 из 1942. године). После завршетка Другог светског рата, сазнала се права истина о страдању и великом мучеништву митрополита Петра Зимоњића.

Литургијски спомен светог свештеномученика Петра Дабробосанског прославља се 4/17. септембра.

[Зоран]

ТУРСКЕ ВЛАСТИ НИЈЕСУ ДОЗВОЛИЛЕ ГРЦИМА МОЛИТВУ У ХРАМУ СВЕТЕ СОФИЈЕ

Објављено од стране Светигора на 17. септембар 2010.

ИСТАНБУЛ, 17. септембра – Група од 250 америчких Грка, чланова међународне коалиције „Аја Софија“, одустала је од своје намјере да одслужи молебан у храму Света Софија у Истанбулу. Како је саопштио турском ТВ каналу НТВ предсједник америчког „Друштва парохија Аја-Софија“, Крис Спиру, чланови друштва су имали намјеру да 17. септембра посјете сабор и помоле се у њему. Међутим, пошто им турске власти нијесу дозволиле да спроведу религиозни обред храму, они су одустали од своје намјере.

„Рекли су нам у турској Влади да је Аја Софија музеј и било какви религиозни обреди су тамо забрањени и додали су да се то тиче не само нас него и муслимана, који су такође тражили да тамо обаве свој обред. Зато смо одустали од своје намјере да не би заоштравали ситуацију и одустали смо засада од својих намјера. Али то не значи да се нећемо борити за реализацију својих права. Хтјели смо само да се помолимо. Реакција турских власти се може окарактерисати као забрана уласка на територију Турске. Аја Софија је центар свјетског православља, као што је џамија у Меки центар муслиманства, Ватикан – католичанства, Зид Плача – јудаизма и ми нећемо одустајати од својих планова“, казао је Спиру.

Да подсјетимо, пошто је султан Мехмет Други освојио Константинопољ средином петнаестог вијека, највећи храм града, цркву свете Софије су преименовали у Аја Софију и првог петка након тога намаз је извршен управо у њој. 1935. године џамију Аја Софија су лишили вјерског статуса и она је претворена у музеј.

Извор: Sedmitza.RU

Светигора Прес

[Зоран]

Свети владика Николај о послушању духовном началству

Онај ко хоће да се спасава мора неминовно бити послушан духовном началству. Без те послушности човек може и поред најбоље жеље за спасењем да оде у пропаст. Велики светитељи, који су прописали послушност као услов спасења сами су испунили послушност до савршенства. Када св. Симеон изабра свој подвиг на стубу, то као новина изненади све подвижнике. Па не знајући, да ли је овај начин подвига од Духа Божјег или од духа гордости, послаше пустињски оци и духовници људе да се увере о томе; па шаљући их рекоше им да Симеону у њихово име заповеде да сиђе са стуба. Ако ли он не хтедне да сиђе, значи да је његово узвишење на стуб од духа гордости; ако ли заповест послуша и хтедне да сиђе, нека га онда оставе где је, јер готовошћу да послуша показаће да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше св. Симеону да сабор светих отаца пустињских заповеда њему да сиђе са стуба, Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то посланици обрадовани викнуше му: „Не силази, свети оче, но остани где си; сад видимо да је подвиг твој од Бога“.

[Зоран]

Удовица оца Данила Сисојева написала роман о радикалним исламистима

Јулија Сисојева, удовица свештеника Данила Сисојева, убијеног новембра 2009, написала је роман о радикалним исламистима, који планирају терористички напад.

По ријечима аутора, централна тема књиге је сложени духовни пут главне јунакиње. То је млада дјевојка заљубљена у терористу, који је увлачи у камп за обуку такозваних „шахида“.

„Књига је добила одобрење Издавачког савјета Московске Патријаршије и ускоро ће угледати свјетлост дана“, казала је Сисојева.

Ово није први списатељски подухват матушке Јулије, њена књига „Записи попадије“ доживјела је неколико издања.

Отац Данил Сисојев је био познат по свом мисионарском раду међу муслиманима. Учествовао је у јавним расправама са исламским представницима и проповиједао страним радницима по московским градилиштима и пијацама.

19. новембра 2009. отац Данил је убијен у цркви светог Томе у Москви, гдје је био старешина. Убрзо након тога, 1. децембра, држављанин Киргизихстана осумњичен за убиство убијен је приликом покушаја хапшења.

[Зоран]

Свештеник Данил Сисојев: Јерархија “пророка”

Овде треба рећи неколико речи о ненормалном, болесном односу према старчеству који данас постоји код дела православних, који сматрају да је старац – пророк Божији, који говори само реч Господњу. Његове речи многи сравњују са речима Библије[1], а поједини их стављају и изнад ње. У њиховим очима, ауторитет стараца неупоредиво превазилази ауторитет епископата. У свести ревнитеља архијереји су – сви до једног одступници, штићеници власти, који се могу тешка срца трпети, али нипошто не и слушати. Једини истински руководиоци Цркве су “старци”, који поседују непогрешивост на какву не претендује ни римски папа.[2]

Црквом управљају старци?! Ни Сергије Радоњежски, ни Серафим Саровски, ни Антоније Велики из неких разлога тога се нису досетили! Они су увек сматрали да је Црква тамо где је православни епископ. Зашто? Зато што су били православни. И знали су да је Црква поверена управо епископима (као што је говорио Јован Дамаскин)!

Они који на то место стављају старце, уводе нову јерархију коју Црква не познаје! То је јерархија “пророка”, који наводно треба да контролишу свештенике, епископе! Таквих покушаја већ је било у Цркви. То “ново” откровење је – поновно рађање јереси Монтана и Прискиле[3]. Познато је да је још у 2. веку Монтан тврдио да је он оваплоћење Светога Духа и да је, према томе, епископска Црква нижа од његове личне духовне цркве. Црква је такво учење увек одбацивала као јерес…

Ако данашњи “старац” пророкује (свака његова реч сматра се пророчанством, макар је не изговарао он него његова келејница), највећи грех је сумњати у његове речи. Ако се његово пророчанство није остварило (пример лажепророчанства за 1992. годину, када су многи очекивали крај света на основу “откровења преподобног Калиника”), то онда значи да су “старци одмолили” (иако Писмо захтева да се пророци испитују, а неостварена пророчанства показују лажепророка у човеку (Пон. Зак.18, 22) – највећег грешника). Таквога “пророка” су у оно време предавали смрти! Зато што је лагао у име Господа! Данас веома много људи воли „предсказања“ монаха Авеља, али при томе заборављају да је он послат у затвор по наредби светитеља Филарета Московског – управо због лажепророчанства о датуму краја света… Код нас се лажепророчанства обично радо опраштају, иако данашњи старци непрестано лажу!…

На овај начин многи стављају старце изнад (!) Христа који је рекао: “А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам…” (Мт. 24, 36).

Ми знамо какву су духовну силу поседовали истински старци – такви као што су Амвросије Оптински, Серафим Саровски и др. Али народна говоркања узводе друге у “старце” без икаквих основа. Обично што је радикалнији и строжи свештеник, што више захтева послушност од других, а нарочито што се гласније руга свештеноначалију – то ће брже бити проглашен за “старца”. А још ако при томе подржава некаква есхатолошка очекивања и говори о “виђењима”, самовољно се бави истеривањем демона, дели необичне савете[4], титула “старца” је загарантована. Као што је говорио о. Никон (Воробјев), “Мени је лако да постанем старац, довољно је да два пута на коленима oтпузим око храма, почнем да делим просфоре уз чудне изјаве – и готово…”

Заиста се обистињују речи ап. Павла: “Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама” (2 Тим. 4, 3-4). Израз “чешати уши” овде је нетачно преведен. Изворник, који је тачно пренет црквенословенским преводом, каже “чесали бы слух” – тј. ширили би сензације. “Старци су рекли” – и разум се искључи, остају само емоције (чак и ненавист према онима који се томе противе).

Међутим, ако се обратимо Предању Цркве и Еванђељу, видећемо да се израз “предање стараца” употребљава у негативном смислу (Мт. 23): “Укидајући реч Божију својим предањем што сте га ви установили” (Мк. 7, 13).

Занимљиво је што смо већ морали да се суочимо са таквим савременим “предањима стараца”. Једна жена је причала да јој је старац благословио да не плаћа за стан, јер банке захтевају ИНН. Упитао сам је:

- А није забранио да се користи топла вода, односи смеће, укључује лампа?

- Не – одговорила је, – благословио је да тако живим све док ме општинска управа не исели.

На тај начин, предање о ИНН-у заменило је заповест Господа “Не укради”.

Када сам јој то рекао, она се страшно увредила. Тада сам јој предложио да бира између “старца” и Еванђеља и она је ипак изабрала Писмо.

Истински старац се не супротставља епископату

Истински старци свих времена никада нису себе супротстављали епископату. Тако је преп. Антоније изашао из пустиње да подржи св. Атанасија, а преп. Теодосије Велики дошао је с монасима у Јерусалим да подржи патријарха кога су присиљавали да се одрекне Халкидонске вере. Преп. Сергије је из послушања митропoлиту Алексију ишао да мири кнежеве, а преп. Серафим је престао да чита акатист Богу Оцу, сазнавши да га је Синод одбацио.

Савремени “старци” су “светији” и од Антонија и Сергија и Серафима и Теодосија… За њих преп. Јован Дамаскин није рекао да је “Црква поверена епископима”. За њих св. Игњатије Богоносац није писао: “Ко није са епископом, тај није с Богом”.

[1] Док речи Божије “ревнитељи” не воле и не знају.

[2] Узгред, да будемо поштени, многи не верују старцу, већ својим заблудама. Када мишљење духовника није истоветно са личним очекивањима, многи су готови да га прогласе одступником!

[3] Јерес Монтана и Прискиле заносвана је на лажном откровењу. Монтан и Прискила назвали су себе оваплоћењем Светог Духа и говорили о појави новог – Трећег завета.

[4] Слично томе, неопходно је развести се од мужа, чинити на хиљаде метанија, итд.

Извор: http://na-putu-za-emaus.blogspot.com

[Зоран]

Патријарх Иринеј: Владика Артемије и даље има своје место у Српској Православној Цркви

Његова светост патријарх српски Иринеј изјавио је да је случај владике Артемија „непријатан догађај за Цркву”, али да владика у њој и даље има своје место, а његово архијерејство ниједног тренутка није доведено у питање.

„Владика Артмије је у једном дугом периоду био у раскораку са Сабором и Синодом. Мало се издвојио из целине Цркве и за нас је било неприхватљиво то што је он стање у коме се Косово нашло сматрао личним проблемом, који он треба да решава на начин који сам сматра најцелисходнијим”, рекао је патријарх српски.

Патријарх је додао да је то био први проблем са којим се суочио након избора и увођења у дужност патријарха, али и да другог пута и начина, мимо оног за који се Синод определио, није било.

„Ми желимо да се та ствар смири. Мир је у интересу Цркве и времена у коме живимо. Мир је и у интересу самог владике Артемија и његових монаха који га следе, а који сада висе између неба и земље”.

Патријарх каже да је Сабор дуго указивао Артемију да не може стање у коме је Косово сматрати личним проблемом који треба сам да решава, али владика то није уважавао.

Он наводи да није желео да Сабор донесе оптужујућу одлуку, али је, каже, владика Артемије инсистирао да буде гласања очекујући да ће бити подржан.

„Молили смо владику Артемија и да се обрати монаштву и замоли их да се врате у своје манастире. Он је то учинио, али на помало неозбиљан начин, а када смо му ми на то указали, он је Синоду узвратио писмом које практично представља раскол”, испричао је патријарх.

То је, каже он, допринело да Синод донесе одлуку којом се владики Артемију привремено забрањује чинодејствовање до одлуке Сабора који ће бити одржан у новембру.

Он је истакао да друга права епископа Артемија нису доведена у питање, али да, природно, није могао да остане на Косову већ је морао да изабере манастир на неком другом месту где ће моћи да живи и да делује.

За њим је пошао и „један велики број монаха и монахиња” што, тврди патријарх, није било оправдано, јер они ничим нису били угрожени.

Ипак, „владика Артемије има своје место у цркви, а његово архијерејство није доведено у питање и могао би и даље да користи Цркви и себи. Он је пошао другачијим путем и ми не бисмо желели да тим путем настави…”, казао је патријарх, архиепископ пећки и митрополит београдско-карловачки Иринеј.

Патријарх каже да је раскол који се својевремено десио у македонској цркви „велика рана” наше Цркве.

Он тврди да је то био „чисто политички догађај” који су „смислили комунисти” да би разбили и раздвојили два блиска народа.

Након дугих преговора, шездесетих година, тај проблем је решен тако што је призната аутономија македонске цркве у саставу Српске Цркве.

„Наша жеља је да се тај проблем реши на добро Цркве и народа. Има неких жеља и наговештаја, али сада је много теже јер постоји званични представник македонске цркве, охридски архиепископ”, навео је он.

„Ствар је сада у великој мери у њиховим рукама”, указује патријарх, а наша Црква ће, каже, учинити све да до решења тог проблема дође.

Кад је реч о канонски непризнатој Црногорској православној цркви, патријарх каже да то „и није црква”, већ „заједница одбеглих лица из цркве на челу са њиховим поглаваром”.

„Сви су они лишени свога звања пре него што су постали то што су постали, а Михаила је рашчинила Цариградска црква”, подсетио је патријарх, приметивши да се „скуп бегунаца” ни по чему не може назвати црквом.

„Званична црногорска власт такву заједницу подржава, што јој није на част и што најбоље сведочи и говори о једном болесном стању којег ће се сутра стидети, али стање је такво какво је”, казао је патријарх Иринеј.

Поводом критика које је на рачун СПЦ недавно упутио главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић, оптуживши је да стоји иза свега што се у тој заједници догађа, посебно по питању веронауке, патријарх је рекао да је реч о човеку који је „искочио” из верске организације и који жели да постане политички лидер.

„То свакако неће бити добро за исламску заједницу, као ни за наше међусобне односе и контакте”, казао је патријарх уверен да је реч о тренутној појави за коју се, каже, нада да ће се наћи решење.

„То што Зукорлић ради нема никакве везе са вером, реч је о чистој политци неког ко не жели ништа добро држави у којој живи”, казао је патријарх Иринеј у интервјуу Тањугу.

Извор: Танјуг

[Милан Меденица :)]

мислим да је ОДЛИЧАН интервју Патријарх дао, врло неполарисан, и врло смислен сем тога је лепо објаснио шта је политички узрокован раскол а шта духовни.

[Guest]

Јуче сам прочитао и истог смо утиска  facenew22222222

[Зоран]

СПОМЕН ДЕВЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ УПОКОЈЕЊА МИТРОПОЛИТА МИТРОФАНА БАНА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ

Објављено од стране Светигора на 30. септембар 2010.

http://picasaweb.google.com/mitropolija.ct/30201003#

аудио снимак

http://www.svetigora.com/files/audio/30.09.2010_Mitropolit_Mitrofan_Ban.mp3

ЦЕТИЊЕ, 30. септембра (Светигора прес) – У Цетињском манастиру је данас обиљежен спомен деведесетогодишњице упокојења блаженопочившег Митрополита Црне Горе и Брда Митрофана Бана, дугогодишњег архијереја Митрополије Црногорске и великог народног дјелатника и ујединитеља.

Након јутрошње Свете Литургије на којој је одржан помен Митрополиту Митрофану, а која је служена у манастирској цркви Рождества Пресвете Богородице, у 10 часова је одслужен парастос на митрополитовом гробу у порти Цетињског манастира.

Парастос је служио протосинђел Методије Остојић, намјесник Цетињског манастира, уз саслужење протојереја Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског, протосинђела др Никодима Богосављевића, сабрата Цетињског манастира, презвитера Немање Кривокапића, пароха которског и професора Цетињске Богословије и ђакона цетињског Игора Балабана. Појали су ђаци Цетињске Богословије које је предводио њихов професор Црквеног појања ђакон Павле Љешковић.

Гроб Митрополита Митрофана је за ову прилику пригодно украшен, а на њему је постављен и портрет који је 1910. године на Цетињу урадио загребачки фотограф Месингер.

На крају парастоса протојереј Гојко Перовић је бираним ријечима бесједио о Митрополиту Митрофану. „У времену у коме обиљежавамо пуно годишњица, а у оној најважнијој и најсвјетлијој годишњици у којој обиљежавамо 180 година од упокојења Светог Петра Цетињскога, на том трновитом, чудноватом и пуном искушења историјском путу сусрећемо се са деведесетом годишњицом од упокојења Митрополита Митрофана Бана. Овај је човјек, не само по промислу Божјем, који је уједно склопио њихове годишњице, по свему у своме раду био налик и био онај који следује, који подржава све што је Свети Петар Цетињски урадио“, рекао је отац Гојко.

„Био је заиста дуго година прави пастир стада Православне Цркве овдје на Цетињу и у Црној Гори која је своју слободу, а тиме и могућност да се јеванђелска ријеч чује и шири, ширила у времену када је Митрополит Митрофан био на трону Светог Петра Цетињскога. Био је заиста за оно вријеме и за оне услове, може се слободно рећи, не само настојатељ Цркве него и један плодан пастир и писац који је писао поуке свештенству и вјерном народу о томе како се васпоставља живот у Цркви и како се на правилан начин служи Богу и Светињи“.

„Био је прави садјелатељ и сарадник Господара, књаза и краља Николе у дјелу не само успостављања државе него у васпостављању слободарског духа овога народа, његове просвећености да заједно са стасавањем државе стасава и слободарска хришћанска свијест у главама Црногораца како је вријеме ишло ка свенародном уједињењу. И, ко ће као Бог, у временима народног уједињења Господ је дао овоме заиста праведноме и дугољетноме старцу још неку годину живота након завршетка Првог свјетског рата да уради нешто на шта су вјекови чекали – да се стави на чело црквеног и народног покрета који је обновио јединство Пећке Патријаршије и да обнови рад Цетињске Богословије, да јој он да име. И ту се поново срећу и остају нераздвојни у Божијем памћењу Царства небеског Светитељ Петар Цетињски и овај дивни слуга Божији Митрофан Бан“, рекао је отац Гојко Перовић.

И.Б./Р.В.

У прилогу дајемо и текст монаха мр Павла Кондића, сабрата Цетињског манастира,“ Воштаница на гробу митрополита Митрофана“, написан поводом ранијег спомена осамдесетогодишњице упокојења митрополита Митрофана.

ВОШТАНИЦА НА ГРОБУ МИТРОПОЛИТА МИТРОФАНА

О осамдесетогодишњици упокојења

Дугогодишња архијерејска служба митрополита Митрофана (1885-1920) на столици Светог Петра Цетињског оставила је дубоког трага у историји Митрополије Црногорско-приморске. У низу од 46 архијереја ове епархије, који је започет благословом Светог Саве постављањем Илариона првог епископа зетског на Михољској Превлаци 1219 године, до наших дана мало је било владика који су кроз толико дуги период служили Богу и народу Божјем на овим просторима. Време архипастирства митрополита Митрофана поклапа се са завршним периодом националног ослобођења и духовног уједињења српског народа. У том историјском и судбинском процесу и збивањима митрополит Митрофан узео је видног учешћа, достојно следећи своје претходнике, владике и свештенике српске који су кроз вјекове свим својим снагама и могућностима служили Богу и народу, жртвујући се бољитку и спасењу народне душе.

Рођен у Грбаљској општини, село Главате 15. марта 1841. године, Марко Бан од родитеља Георгија и Анастасије, основну школу завршио је у подручној школи у Враћеновићима и Котору. Монашке завјете положио је у Манастиру Савина 1865 године. Богословске испите полагао је пред Консисторијом которском чиме се изједначио са свршеним богословима. У чин јерођакона рукоположио га је епископ Стефан Кнежевић половином 1865. године а почетком октобра следеће године примио је од истог архијереја и чин јеромонаха. За настојатеља манастира Подластве постављен је следеће године. Монашки живот и подвиг младог јеромонаха Митрофана у манастиру Подластва, вјековном духовном стожеру православних Грбљана, нагло је прекинут крвавим сукобом домаћих синова и окупаторске Аустро-угарске војске због насилног мобилисања домицилног становништва 1869. године. Поред осталих тешких последица због устанка у Боки которској које је поднио наш народ јесте и разарање православних богомоља а међу њима и спаљивање манастира Подластва. То су били основни узроци који су младог Митрофана опредијелили да крајем 1869. године потражи прибјежишта у Црној Гори. Примивши црногорску заштиту и држављанство, постављен је по договору књаза Николе и митрополита Илариона Рогановића, за старјешину манастира Мораче гдје је уједно обављао и дужност учитеља у манастирској школи. У овој Немањићкој лаври проводи пуних десет година, односно до почетка октобра 1879. године. Цијенећи његову ревност за Дом Божји и храброст за очување слободе и достојанства Морачке светиње, одликован је од митрополита Илариона најприје чином игумана 1870. године а потом и чином архимандрита 1877 године. Уз ово највише одликовање које припада свештеномонасима, од књаза Николе одликован је и највишим војним одликовањем – златном Обилића медаљом за изванредну храброст и умешност исказане при одбрани манастира Мораче приликом напада колашинских Турака и за одлично извршену мисију наложену му од књаза приликом разграничења Црне Горе са Турском 1877. године. По потреби службе прелази на Цетиње гдје прима управу Цетињског манастира и уједно врши дужност секретара митрополита Илариона, до његове смрти 1882 године. Иако је по канонском праву администрацију обудовеле митрополије требало да преузме епископ захумско-рашки Висарион Љубиша, књаз Никола поставља за администратора архимандрита Митрофана који је и водио послове митрополије више од девет мјесеци одн. до наименовања новог митрополита Црне Горе и Брда. Будући да је преласком епископа Висариона на столицу цетињског митрополита остала упражњена Захумско-рашка епархија, књаз Никола одређује за њеног администратора архимандрита Митрофана који је ту службу вршио све до редовног попуњавања те епископске столице наименовањем Кирила Митровића 1909. године. По упокојењу митрополита Висариона, почетком јуна 1884. године књаз Никола наименовао је архимандрита Митрофана Бана за новог митрополита Црне Горе и Брда. Хиротонисан је у Исакијевском сабору у Петровграду 18 . априла 1885. године у присуству руског цара Александра Трећег јер је тога дана свечано прослављана хиљадугодишњица словенских апостола и просветитеља Ћирила и Методија.

Пуних 35 година митрополит Митрофан стражио је и бринуо се над православним душама Црногорско-приморске митрополије. У том периоду збило се много преломних догађаја који су се судбински одразили на стање и положај Цркве, Народа и Државе у Црној Гори. Проширење и учвршћење граница и територијалног опсега Књажевине Црне Горе, њеног управног и административног апарата, напредак и побољшање материјалног положаја становништва, повећање просвјетног нивоа и квалитета и све друге саставнице државног и друштвеног живота у многоме су допринијели и духовном напретку дјеце Православне цркве у Црногорско-приморској митрополији. Пожртвовани архипастирски рад митрополита Митрофана донио је златне плодове који се огледају у регулисању дисциплинског стања и материјалног положаја свештенства кроз митрополитске декрете-окружнице и државне одлуке и законе. Оснивање Фонда за свештеничку сирочад и удовице 1901. године, Закон о парохијском свештенству из 1909. године, Устав Светог Синода и Православних Конзисторија из 1904 године свједоци су тога напора. Уз овај труд канонског и административног уређења Митрополије и њене јерархије, митрополит Митрофан једнаком ревношћу старао се и о изградњи и обнови живе народне душе и храмова Божјих широм Црне Горе. Цетињска Богословија основана 1863. године наставила је редовни рад као Богословско-учитељска школа од 1887. године залагањем митрополитовим и којој је он по положају био врховни патрон и надзорник, што је и омогућило да је могао рукоположити преко 80 нових свештеника, достојно школованих и припремљених за ту високу службу. Освештао је лично или је благословио освештање преко 40 нових или обновљених цркава и манастира. Бројне архијерејске окружнице упућене на свештенство и народ снажни су свједоци о непрестаној бризи митрополита Митрофана на пољу чистоће и снаге Православља у Црној Гори.

Уз све разгранате и одговорне послове и обавезе стигао је да напише два драгоцјена приручника за парохијско свештенство и народ одн. ученике Богословије: Спомоћно упутство о исповједи…, 1898. године и Кратки црквени устав…, 1901. године. Вршећи дужност вјероучитеља књажевској породици и престолонаследнику Данилу превео је са руског језика дјело епископа Силвестра „Седам тајна Новога Завјета“, 1896. године. Књига изабраних бесједа митрополита Митрофана штампана је 1902. године и собом представља необориво свједочанство духовне зрелости и народносне утемељености митрополита Митрофана засноване на немањићким и светосавским темељима и традицији. О поштовању које су међу савременицима различитог интелектуалног и социјалног нивоа пленили личност и дјело митрополита Митрофана свједочи „Споменица о 25 – годишњици архијерејске службе …“1910. године. У оскудној мемоарској заоставштини српских црквених великодостојника „Животопис или успомене из живота митрополита Митрофана Бана“ заузима истакнуто мјесто с обзиром на списатељски дар и наративни квалитет аутора.

Сво вријеме свога архипастирског рада, митрополит Митрофан по наслеђеној традицији везаној за положај Цетињског митрополита, вршио је и дужност предсједника Црногорског Црвеног Крста. Вршење ове веома одговорне службе везане за помоћ и збрињавање невољника пројавило је сву ширину његовог човјекољубља заснованог на моралним одредницама исказаним у Јеванђељу:“Што год најмањем од мојих учинисте, Мени учинисте…“. По одредбама Устава и Закона о Државном савјету митрополит је био први од вирилних (по положају) чланова Народне скупштине (1906-1914) и Државног савјета, учествујући у раду тих највиших државних органа и по својој савјести доприносећи квалитету њихових одлука.

Круна живота и архипастирског рада митрополита Митрофана јесте његово учешће и допринос државном уједињењу Црне Горе и Србије и обнављању Пећке патријаршије. Иако у позним годинама живота, оптерећен болешћу и физичком слабошћу који су дошли као последица вишедеценијског и напорног рада на њиви Господњој, митрополит Митрофан није посустао у одсудном тренутку. До последњег издиханија је учествовао у процесу обједињавања покрајинских Српских цркава и канонског уобличавања обнове Пећке патријаршије, чијег је свештеног Трона егзарх био. Сви архијереји са територије Краљевине Црне Горе: Цетињски митрополит Митрофан Бан, предсједник Светог Синода, Пећки митрополит Гаврило Дожић и Захумско-рашки епископ Кирил Митровић на сједници Светог Синода од 16. децембра 1918. године, под Сн. бр. 1169, донијели су и својеручно потписали историјску одлуку којом „Свети Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави…“. О овој одлуци светог Синода митрополит Митрофан, спроводећи њен препис, обавијестио је митрополита Србије Димитрија Павловића и предсједника владе Стојана Протића. Велика удаљеност, слабе комуникацијске везе и недостатак превозних средстава онемогућили су архијереје из Црне Горе да узму учешћа у раду Прве конференције српских православних архијереја која је одржана у Сремским Карловцима 18. децембра 1918. године. На Другој архијерејској конференцији одржаној 24-28 маја 1919. године у Београду за предсједника Средишњег Архијерејског Сабора Уједињене Српске Цркве између свих тадашњих владика изабран је као најдостојнији Митрофан Бан. На овој Конференцији архијереји су прогласили „духовно, морално и административно јединство свих Српских православних црквених области…“. Вршећи дужност предсједника Средишњег Архијерејског Сабора митрополит Митрофан боравио је у Сремским Карловцима и Београду од половине маја 1919. до краја јуна 1920. године гдје је по своме богатом архипастирском искуству и са старачком мудрошћу дао велики допринос процесу обнављања канонског јединства Српске православне Цркве. Посланица о Васкрсу 1919. године најбољи је показатељ и свједок митрополитове безрезервне опредјељености за народно и црквено уједињење које је дијелио са свим свештенством и вјерним народом Црногорско-приморске епархије. О томе свједоче и његове окружнице упућене свештенству и народу његове митрополије, Захумско-рашке и Бококоторско-дубровачке епархије и Скадарског викаријата. Коресподенција са краљем Петром Првим и Регентом Александром Карађорђевићем такође јасно и недвосмислено потврђују његову опредјељеност за нови државни и политички поредак и династију.

Ушавши у осамдесету годину живота, скрхан болешћу и на измаку животних снага, вратио се на Цетиње гдје је још смогао снаге да у својству предсједника Друштва црногорског Црвеног Крста својим потписом верификује одлуку којом се то Друштво уједињује са Српским друштвом Црвеног Крста која је донијета на сједници Главног одбора 24 августа 1920. године. Болешћу и изнемоглошћу везан за самртни одар, мирне душе и чисте савјести молио се Богу и захваљивао је Сабору српских светитеља што су га удостојили благослова и радости да је доживио обнављање јединства Српске цркве и народа. Тога дана, на празник Сабора Срба светитеља 12. септембра 1920. године у присуству свих српских архијереја и Престолонаследника Александра, предсједника Владе и министра вјера у престоној дворани Патријарашког двора у Сремским Карловцима проглашено је васпостављање Српске патријаршије. Пјевајући Богу захвалну пјесму и благодарећи Свевишњем за ту милост, секретар Цетињске конзисторије протођакон Иван Калуђеровић са прага Цетињског манастира сабраном народу изговорио је у име и по благослову митрополита Митрофана знаменити поздравни говор у част тог историјског чина коме су стремиле и за који су се жртвовале генерације српских владика и свештеника са вјерним народом. Своје уморне очи заувијек је склопио 30. септембра 1920. године и послије свечаног опијела сахрањен је у гробницу коју је себи за живота припремио у порти Цетињског манастира.

На дан осамдесетогодишњице упокојења митрополита Црне Горе, Брда и Приморја Митрофана Бана, 30. септембра 2000. године Господње свечани парастос за покој његове душе служио је епископ будимљански Г. Јоаникије са четворицом свештеномонаха и двојицом ђакона. У бесједи изговореној над његовим гробом владика Јоаникије истакао је све оне најбоље врлине и вриједности митрополита Митрофана које су наше трајне вриједности и узори које треба да слиједимо. Пјевањем заупокојених молитви у том светом чину учествовали су сви ученици Цетињске богословије са својим професорима, имајући у рукама упаљене свијеће за покој душе блажене душе митрополита Митрофана.

м. Павле

[Зоран]

Симпосион у част оца Георгија Флоровског

12. фебруара 2011. године на Теолошком факултету у Принстону, у Сједињеним Америчким Државама, биће одржан симпосион на тему „О крсном дрвету: Патристичко учење о искупљењу“.

Симпосион се одржава у част протојереја Георгија Флоровског, истакнутог православног богослова ХХ вијека, који је са великом посвећеношћу писао на ову тему. Учење о искупљењу ће се разматрати у ауторитетима на које се ослањао о. Флоровски: Нови Завјет, свети Иринеј Лионски, свети Атанасије Александријски, свети Григорије Богослов и други, а у закључку ће се анализирати списи самог оца Флоровског на тему искупљења, након чега ће услиједити дискусија.

Међу најављеним учесницима су о. Џон Бер, декан Богословског факултета светог Владимира у Њу Јорку, о. Џорџ Драгас, професор патрологије на Богословском факултету часног Крста у Бостону, др Алексис Торенс са Нотр Дам института, о. Џон Мек Гакин, професор Византологије на Колумбија универзитету, о. Џорџ Парсениос, професор Новог Завјета на Принстону и Метју Бејкер, докторант на Фордам универзитету.

[Зоран]

Честитка патријарха Московског Кирила патријарху Иринеју поводом увођења у трон патријараха српских

Његовој Светости, Свјатјејшем Иринеју, Архиепископу Пећком, Митрополиту Београдско-карловачком, Патријарху Српскоме

Ваша Светости, возљубљени сабрате и саслужитељу у Духу Светоме!

У име архијереја, пастира и цијеле Руске православне цркве, од свег срца честитам  Вашој Светости свечано увођење на трон српских патријараха.

Чин првосветитељске интронизације Ваше Светости по традицији се врши на светој земљи Косову и Метохији, у самом срцу српског Православља, међу зидовима древне Пећке патријаршије. У српском народу је увијек било живо осјећање духовног јединства са старим патријарсима и подвижницима који су прославили тај крај. Њихово молитвено заступништво и отачка подршка помагали су православним хришћанима у епоси османског ига, за вријеме безбожне власти и у тешким искушењима која су задесила Србију потоњих деценија. Косово -  земља подвига и светитељске славе, одвајкада је живјело у срцу сваког православног Србина. Ту су корјени, који настављају да хране богату духовну традицију Цркве великог светитеља Саве.

Уводећи Вас на патријарашки трон, архипастири Српске Цркве су Вам повјерили високу одговорност за судбину српског Православља у сложено и драматично вријеме његове вишевјековне историје. Чеда свете Русије, која је преживјела трагедију рушења и богохуљења отаџбинских светиња, на посебан начин доживљавају осјећања којима су испуњена срца наше српске браће. У првосветитељском раду и бризи Вашу Светост пратиће сталне молитве милиона вјерника Руске Православне Цркве.

Ваша Светости! Данас, у овај дан Вашег устоличења, који је празник читаве Српске Цркве, ватрено ћу се молити Господу Исусу Христу да Вам пошаље снаге, благословене дуговјечности и свесилне помоћи на многаја и благаја љета предстојатељског служења.

Са неизмјерном братском љубављу у Господу,

+ Кирил, Патријарх Московски и све Русије

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: НАЈВЕЋИ СМРАД, СОДОМСКИ, САВРЕМЕНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ИЗДИГЛА НА ПИЈЕДЕСТАЛ БОЖАНСТВА

Објављено од стране Светигора на 11. октобар 2010.

ЦЕТИЊЕ, 11. октобра (Светигора прес) – Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је данас Свету службу Божију у храму преподобног Харитона Исповједника у селу Клинци на Луштици, поводом храмовске славе те цркве.

Током Свете службе у црквеним пјесмама је поменут и Свештеноисповједник баошићки и далматински Кирило Цвјетковић, који се данас такође прославља и чију скору канонизацију је Црква најавила. У Баошићима ће ускоро почети градња цркве њему у спомен.

Митрополиту Амфилохију су саслуживали свештеници Петар Бикар и Никола Урдешић, доскорашњи и новопостављени парох луштички.

Овај средњовјековни храм обновљен је 1938. године од стране исељеника у Чикагу Драга Петровог Мендегаја, родом из Забрђа. Последња обнова је завршена 2008. године трудом и љубављу Николе Мариновића, јереја Петра Бикара и надлежног црквеног одбора.

„Читајући Књигу Варуфову и описе у њој о ондашњем изабраном народу Божјем, као да видимо судбину нашег народа“, рекао је Владика у архипастирској бесједи у току Светог богослужења. „Ходећи ових дана и мјесеци по Косову и гледајући опустошену земљу, сагореле домове, хиљаде домова и кућа, гледајући оскрнављене и срушене храмове, видимо – као да је пророк Варуф писао не о Јеврејима него као да је писао о нама у двадесетом и двадесет и првом вијеку“.

„И као што је пророк осјетио да је због гријеха ондашњег народа дошло то попуштење на народ, исто то изгледа важи и за српски народ. Али, у нади да ће тиме народ бити очишћен, кроз покајање, као што се у оно вријеме чистио изабрани Божји народ, и да ће се тај народ вратити прије свега Светињи над светињама, Имену Христовом, вјери у Христа и животу по Христу, надамо се онда и да ће га Господ удостојити повратка на његова огњишта и поновној обнови његових храмова, као што је удостојио и јеврејски изабрани народ“.

Владика Амфилохије се у бесједи осврнуо и на београдску геј-параду и догађаје који су услиједили као реакција на њено одржавање.

„Ево, јуче смо гледали какав је смрад отровао и загадио престони град Београд, највећи смрад содомски који је ова савремена цивилизација уздигла на пиједестал божанства. Тај смрад је јуче загадио Београд, град Пресвете Богородице. Београд је био њен кроз вјекове, ње чедне и цјеломудрене и то је његов смисао. Град оне која је Христа Бога родила, град хришћански. И ето, у име некаквих такозваних људских права, јуче је загађен“.

„И видите, једно насиље, насиље тих обезбожених и настраних људи изазвало је друго насиље. Па се сад питају ко је крив и ту дјецу називају хулиганима! А не питају се они који су дозволили да се тим смрадом загади град Београд  да нијесу они допринијели тиме што су дозволили да та куга, та пошаст содомска оскрнави Београд као што је оскрнавила и друге европске градове“.

„Будите увјерени да је то предуказање пропасти хришћанских народа. Бог ће знати кад ће ударити Својим бичем и опоменом, али се то већ полако припрема. Не могу се градити људи, народи, културе и државе на гадости, нечистоти и смраду, на безбожништву“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Након литургије, Митрополит Амфилохије је заједно са са члановима црквеноопштинског одбора обишао пархијски дом у изградњи код цркве Светог Николе у Радованићима.

На свечаном празничном ручку у дому Александра Калуђеровића, предсједника луштичке црквене општине, Владику и остале присутне поздравили су отац Петар и отац Никола, у име херцегновске локалне самоуправе Радован Арнаут и у име црквеноопштинског одбора Зоран Стојковић.

Митрополит Амфилохије је такође подржао пригодно поздравно слово.

У луштичком црквеноопштинском одбору планирају да након завршетка парохијског дома у Радованићима крену с обновом храма Светог архангела Михаила и друге значајне активности.

Р.В.