Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Бивши разбојници чувају манастир у Гватемали

Ћерка једног од најбогатијих људи Гватемале, бивша римокатоличка монахиња, основала је православни манастир у планинама близу језера Аматитлан, недалеко од једног од најактивнијих вулкана у области Пакаја.

До своје 36-те године настојатељица манастира Свете Тројице, мати Инес, била је монахиња у римокатоличком манастиру. Али када се упознала са житијем преподобног Серафима Саровског, њен живот се промијенио – почела је да чита дјела светих Отаца, што је даље довело до обраћења у Православље.

„Суштина је да се у Православљу осјећам сигурно, мирно… и, да тако кажем, стабилно. Моја је душа спокојна у Православљу“, каже мати Инес.

Велики манастир Свете Тројице окружен је високим зидинама и налази се под сталним надзором стражара наоружаних аутоматским оружјем, за које локални становници кажу да су бивши криминалци.

У почетку су банде тражиле сестри Инес да плати „рекет“, али су се на крају добровољно понудили да чувају манастир и околину.

Већину трошкова изградње манастира преузео је отац мати Инес. У почетку он се противио одлуци своје ћерке да напусти Римокатоличку цркву, али је онда у својој 84-ој години и сам примио Православље.

[Зоран]

Отац Анатолије Сорокин је убијен из освете

Црква Св. Николе у селу Јантиково

Отац Анатолије Сорокин, руски свештеник из села Јантиково, убијен је из освете.

„Прије неког времена, старешина је дао примједбу једном парохијану и овај се озлоједио и одлучио да га убије“, саопштено је из канцеларије јавног тужиоца.

Убиство се, како је саопштено, одиграло пред очима једне парохијанке. Она је позвала у помоћ, локални становници су позвали полицију и хитну помоћ и ухватили човјека који је бјежао с мјеста злочина.

Код осумњиченог је пронађено импровизовано ватрено оружје које је послато на испитивање.

Тијело 46-годишњег свештеника са прострелним ранама у предијелу груди пронађено је близу цркве.

Због сумње да је извршио убиство ухапшен је 47-годишњи ментално обољели житељ села Сугајкаси.

[Милан Меденица :)]

ето још једног мученика  ради    0409_feel 0442_feel

[Зоран]

Пола милиона гватемалаца примљено у Православну Цркву

Недавно је под окриље Православне Цркве примљена цјелокупна Православно-Католичанска Црква Гватемале. Ова заједница била је огранак Православно-Католичанске Цркве Америке, хришћанске заједнице основане крајем XIX вијека, која нема канонско општење са Православном Црквом. Овом радосном вијешћу огласила се Митрополија Мексика Константинопољске Патријаршије, под чију је јурисдикцију гватемалска заједница примљена.

Сагласно одговорности Васељенске Патријаршије у расијању, и дијелећи визију Његове Светости Васељенског патријарха Вартоломеја, Света Митрополија Мексика са радошћу објављује да, у непрестаном и истрајном мисионарском раду који Митрополија Мексика успјешно спроводи последњих дванаест година, са активним мисијама у Куби, Хаитију, Коста Рики, Колумбији, Мексику, Порто Рику и Венецуели, и након вишемјесечног катихетског и пастирског рада митроносног архимандрита Андреја (Вујисића), архијерејског викара Свете Митрополије, а одговарајући на писани захтјев и молбу господе Адреја Жирона и Михаила Кастеланоса, вођа вјерске заједнице у Гватемали, некадашња Православно-Католичанска Црква Гватемале је канонски примљена у Свету Митрополију Мексика.

Објелодањујући овај радостан догађај, Његово високопреосвештенство митрополит Мексика Атинагора изражава велико задовољство поводом примања Православно-Католичанске Цркве Гватемале у цјелости, укључујући клир, семинаристе, службенике лаике и катихете, у канонску заједницу Православне Цркве. Након званичног пријема, господа Адреј Жирон и Мхаило Кастеланос су отпутовали у Мексико Сити, гдје су током викенда 19-21. марта рукоположени у свештенички чин, добивши достојанство архимандрита.

Православно-Католичанска Црква Гватемале броји око 527 000 вјерних и катихумена, од којих велику већину чини локално становништво, са 334 цркава у Гватемали и јужном Мексику, 12 свештенослужитеља и 14 семинариста, којима у њиховој пастирској служби помаже 250 лаика и 380 катихета. Административне просторије Православно-Католичанске Цркве Гватемале се простиру на око 1000 квадратних метара, са факултетом и двије школе у којима ради 12 професора/наставника. Поред тога, око 2000 квадратних метара заузима манастир. Четири студента из Гватемале су сада са пуном стипендијом уписана на Православни богословски институт светог Григорија Назијанског, која се налази под управом Одјељења за образовање Митрополије Мексика.

Пријем бивше Православно-Католичанске Цркве Гватемале у канонско окриље Православне Цркве је сагласно служби Свете Митрополије Мексика, која од 1996. године одговара на Господњу заповијест „идите, дакле, и научите све народе“ (Мт. 28,19). По благослову митрополита Атинагоре, митроносни архимандрит Андреј (Вујисић) је преузео тежак задатак припреме квалификованих људи, пониклих у култури и искуству Гватемале и Латинске Америке, за водеће позиције у Православној Цркви, ширећи тако апостолску службу и мисију на већу област, и стварајући климу у којој ће се, уз поштовање локалне културе, радити на утврђивању знања и разумијевања православне вјере, чиме ће наша нова гватемалска породица бити приведена духовном и светотајинском животу, православном ставу и правоживљу.

Мексико Сити, 7. април 2010.

Из канцеларије Свете Митрополије Мексика

[Милан Меденица :)]

аууууууууууууууу какве вести човече !!!  0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

[Зоран]

Руска Црква позива на законску забрану псеудо-религиозног екстремизма

Руска Православна Црква сматра Нацизам и псеудо-религиозни екстремизам сличним феноменима и настоји на томе да се подједнако третирају на нивоу међународног права.

„Увјерен сам да би кроз учешће у међународним организацијама, Савјету Европе и ОЕБС-у, Русија требала да издејствује забрану идеологија псеудо-религиозног екстремизма, као што је то случај са Нацизмом“, изјавио је предсједник Одјељења за односе Цркве и друштва, протојереј Всеволд Чаплин.

По његовом мишљењу ова одредба би требала да се укључи у систем европског међународног права, при чему би Русија добила снажну подршку од других земаља, као што су Пољска и Русија.

„Нацизам и псеудо-религиозни екстремизам су феномени исте категорије. Многе земље свијета, међу којима је и Русија, су забраниле нацистичку пропаганду и симболе, и исто би требалу примјенити и на псеудо-религиозни екстремизам, уколико он оправдава насилну смјену државног поретка или власти, шта више и убијање цивила“, казао је отац Всеволд.

По његовим ријечима, црква данас настоји на кажњавању оних „који позивају на убиство цивила или оправдавају таква убиства било каквим идејама“. При том, сматра представник Московске Патријаршије, наступе таквих екстремиста „не треба објављивати – преносити путем масовних медија, интернета, или их преносити на јавним мјестима“.

[Милан Меденица :)]

да изумру више незнабожачке религије!

[Зоран]

Изложба византијских и пост-византијских рукописа у Албанији

5. мај 2010 - 13:38

Под покровитељством премијера Албаније, проф. др Сали Берише, 4. маја 2010, у згради Централног државног архива у Тирани отворена је изложба „Византијски и пост-византијски рукописи у Албанији". Изложбу организују Генерална управа архива Албаније, Хеленска фондација за културу - Тирански огранак, Народна банка Грчке и Православна Црква Албаније.

Основни циљ ове изложбе је да се академски свет и општа јавност упознају са писаним наслеђем и богатом хришћанском културном традицијом у Албанији, прецизније са историјом и традицијом византијских и пост-византијских рукописа, које су православни хришћани вековима стварали, чували и преносили, и који се данас чувају у Централном државном архиву. Међу 46 кодекса, који покривају историјски период од VI до XVIII века, биће изложена и два веома позната кодекса, Beratinus Purpureus 1 и Beratinus Purpureus 2, који су део УНЕСКО-вог програма „Памћење света".

Изложба ће бити отворена до 4. јуна 2010.

Извор: Светигора прес

[Зоран]

Свети свештеномученик Платон (Јовановић), епископ Бањалучки

Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић).

Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије.

По завршетку богословије, рукоположен је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.

По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а убрзо за суплента у Београду.

Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

За време рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник.

Кратко време био је администратор Охридске епархије.

Окупацију је провео у Србији и помоћу својих веза у иностранству помага све оне који су били унесрећени, а нарочито сирочад и удовице.

Управник манастирске штампарије у Сремским Карловцима и уредник “Гласника српске патријаршије” био је од 1932. до 1938. године. Поред својих редовних дужности у Сремским Карловцима, архимандрит Платон је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936).

За епископа моравичког изабран је 1936. године.

Хиротонисао га је 4. октобра исте године у Сремским Карловцима патријарх Варнава.

За епископа охридско-битољског изабран је 1938, а годину дана касније премештен је у Бања Луку.

Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено (10. априла 1941) да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио:

“Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за сво вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. . .”

Када су 4. маја 1941. године епископу Платону наредили да напусти Бањалуку, по претњом да ће бити ухапшен ако то не учини, владика је замолио римокатоличког бискупа Јозу Гарића да интервенише код надлежног стожерника да му се омогући боравак још два-три дана како би се спреми за пут.

Бискуп му је одговорио да буде миран и спокојан. Међутим, већ наредне ноћи (5. маја 1941), усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Ово гнусно дело извршио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године.

Првобитно је сахрањен на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, епископ бањалучки Платон проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов светих Српске православне цркве.

[Зоран]

Старац Јосиф Ватопедски о ави Јустину и Србима

Старац је веома љубио нас Србе! Кад год би чуо да му је дошао неки Србин у келију, лице би му просто заблистало. И одмах би почињао да говори о о. Јустину Поповићу, кога је изузетно волио и цијенио. Више пута нам је говорио: „Оно што је Свети Сава био за Србе у своје вријеме, то је о. Јустин био у наше вријеме! Свети Сава и Свети Јустин су два највећа стуба Српске Цркве!“ А једном ми је чак рекао: „Ах, тај о. Јустин!!! То је један духовни гигант! Ја га нисам лично упознао, али сам га упознао кроз молитву и кроз његове књиге! Знаш, након мог старца Јосифа (Исихасте), ја за свог духовног оца сматрам о. Јустина!“

Волио је веома и ученике о. Јустина, наше угледне епископе. Увијек је подстицао све који су му долазили, било да су монаси, свештеници или мирјани, да не заборављају своју отаџбину, да не заборављају примјер који су им дали Свети Сава, Свети Симеон, и о. Јустин, и толико других Светих из нашег рода! Молио нас је да чувамо светоотачка предања, да будемо, као што је говорио, „близу Светих Отаца“, чувајући оно што су нам они у Цркви предали!  Говорио је са радошћу и поносом како смо ми Срби и Јелини кроз историју увијек имали љубав једни према другима!

Радовао се највише када би му говорили о томе како се Христос враћа у душе Срба, како се манастири пуне, како се народ све више враћа Цркви и Богу! Увијек, а нарочито за вријеме ратова код нас, много се молио и плакао за наш народ! С обзиром да је старац потицао са многострадалног Кипра, много га је болило и страдање нашег народа. Старац Јосиф је био, заиста, један искрени пријатељ Срба.

Православни пут, бр. 47

[Зоран]

Блажени миротворци (Мт. 5, 9)

Православни свештеник на улицама Атине покушава да спријечи демонстранта да баци запаљиву бомбу.

[Зоран]

Бивши брокер, отац Никанор

“Брокер са Вол Стрита замено је Менхетн за православни манастир”, чланак са тим насловом објавили су медији на западу. А прву биографију 32-огодишњег Бугарина Христа Мишкова објавили су новинари британског листа “Дејли Телеграф”.

Христа Мишкова очекивала је блистава каријера на њујоршкој берзи. Међутим, нешто га је натерало да остави добро радно место, које би пожелели многи његови вршњаци, и да се врати у своју црноморску отаџбину. И не само да се просто врати…

Отац Никанор – тако се сада зове Христо – решио је да промени скупо одело и лаковане ципеле за црну монашку расу и сандале. По његовим речима, одједном му је постало страшно да гледа, како људи, трошећи више него што зарађују, страдају пред лицем финансијских криза, које с времена на време потресају свет. Престао је да разуме банкаре и брокере, који су осећали смртни страх пред могућношћу губитка посла..

Шта више, – убеђен је, да слом банака и других финансијских институција доноси добро човеку, јер би иначе људи живели превише грабљиво. Многи људи у свету нису свесни, да они нису зарадили ни за храну коју једу, да они само узимају ништа не давајући. Но, ако ти имаш веће потребе него што си зарадио, то значи да ће неко у свету остати гладан, сматра брат Никанор.

Његове колеге нису биле у стању да схвате, зашто је Христо одлучио да постане монах. Међутим, за њега је то био једини могући излаз на путу унутрашњих тражења, која су га довела до сазнања да је материјално благостање ништа у поређењу са богатствма Духа. Свако може да постане добар брокер, но тешко да ће то донети икакву корист свету, убеђен је он.

“Ми постојано тражимо срећу у спољашњем, у материјалним стварима, које су способне да унесу само раздор како у нас саме, тако и у свет око нас”, – говори отац Никанор.

Ако је раније Христо Мишков, како примећују новине, „дојио“ златно теле на Вол-Стриту, сада он устаје у цик зоре, да би радио у манастирској сирници. Уместо раскошног Менхетна његово спољашње место обитавања постао је манастир из 12. века, удаљен 30 км западно од Софије.

Та промена која му се десила не пада му тешко. Када је пре пет година обукао монашку расу, једини предмет раскоши за њега био је мобилни телефон, који је користио само за то, да би позивао своје бивше колеге у Америци и Бугаре и убеђивао их да новчаним прилозима помогну обнову његовог древног манастира. И ту своју мисију успешно спроводи.

[Милан Меденица :)]

Шта више, – убеђен је, да слом банака и других финансијских институција доноси добро човеку, јер би иначе људи живели превише грабљиво. Многи људи у свету нису свесни, да они нису зарадили ни за храну коју једу, да они само узимају ништа не давајући. Но, ако ти имаш веће потребе него што си зарадио, то значи да ће неко у свету остати гладан, сматра брат Никанор.

sHa_sarcasticlol sHa_sarcasticlol sHa_sarcasticlol

[Зоран]

У СВЈЕТЛОСТИ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА – БОКЕЉИ СВЕТОМ САВИ И ПРЕВЛАЧКИМ МУЧЕНИЦИМА

ЦЕТИЊЕ, 10. маја (Светигора прес) – На Михољској Превлаци и у Тивту данас и вечерас је одржана традиционална манифестација „У свјетлости Христовог Васкрсења – Бокељи Светом Сави и Превлачким мученицима“, на дан када наша Црква чини молитвени спомен на спаљивање моштију Светог Саве на Врачару и у спомен Превлачких свештеномученика и мученика.

Манифестација је почела Светом службом Божјом, коју је у Светоархангелском манастиру на Михољској Превлаци служио Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије са свештенством.

„Власт увијек себе обоготворава и боји се Онога Који је господар живота и смрти“, рекао је Владика Амфилохије у архипастирској бесједи вјерницима. „Увијек су се кроз историју власти и властодршци бунили против Христа и Његове владавине, не зато што је Он стварно хтио да уништи власт, него зато што власт увијек хоће све да апсолутизује. Властодршци мисле да су они господари живота и смрти и да нико други не треба да буде изнад њих“.

„Али ријеч Божја остаје моћна, крепка, непобједива и неуништива. Јер је Божја ријеч, јер је Божја истина. И душе жедне и гладне Бога увијек се Њему враћају, за Њим чезну, Њега траже“.

„Ова Светоархангелска светиња личи на Господа: рађа се као Он, живи – а онда бива разапињана, прогоњена, уништавана, убијана – па онда опет васкрсава. Обнавља се светиња, обнавља се и спомен оних који су уградили себе у њу. Ево, данас поред праха Светога Саве ми спомињемо и мученичко страдање Превлачких свештеномученика, заборављених кроз вјекове. Али као што се мирис са овога острва осјећа далеко, тако ни њихове мошти нијесу могле остати сакривене“.

„И смирењем Светога Саве показаног и његовим прахом, и смирењем свештеномученика Превлачких, откривају се величина Божја и сила Божја. И опет, као и некада, многи иду за Господом, иако су многи који им забрањују да иду за Њим, као у Његово вријеме, као у вријеме апостола Павла“, рекао је Митрополит Амфилохије.

На крају литургије Владика је са свештенством и вјерним народом благословио и пререзао славски колач.

У поподневним часовима с Михољске Превлаке је кренула литија са моштима Превлачких мученика. Свете мошти су до Тивта превезене бродом Морнарице Црне Горе, а потом је литија, предвођена Митрополитом Амфилохијем, ишла кроз Тиват до цркве Светог Саве, гдје је служена вечерња служба са молебаном.

„Сви храмови Божји, а има их много у свијету, подигнути у славу Светог оца нашег Саве, Архиепископа српског и просветитеља, нијесу ништа друго него његове мошти и његов прах расијан са Врачара“, рекао је Владика сабраном вјерном народу. „Тај прах је уобличен у љепоту Светих храмова са круном у облику онога храма који се, ено, гради и довршава на Врачару. Његово тијело васкрсава кроз те храмове, као што је васкрсло и обновило се и кроз овај храм. И ево се мошти Превлачких свештеномученика овдје цјеливају са својим духовним оцем и коријеном нашим духовним, Светим оцем Савом“, рекао је Владика.

Вјерницима се бесједом о Светом Сави и Светом Владици Николају Жичком, као и блаженопочившем Патријарху Павлу обратио и Архимандрит Јован (Радосављевић).

По завршетку Богослужења у цркви Светог Саве, у сали бившег дома војске одржан је јубиларни, десети по реду Сабор православних хорова Боке, на чијем почетку је бесједио парод подгорички јереј Предраг Шћепановић, а на крају је све присутне у сали поздравио и Високопреосвећени Митрополит.

]Светигора Прес ]Светигора Прес [/url]

[Зоран]

Свети Игњатије Брјанчанинов: О читању Светих Отаца

Разговор и друштво ближњих веома делује на човека. Разговор и познанство са научником доносе мноштво информација, а тиме – много узвишених мисли и осећања, са путником – много сазнања о земљама, наравима и обичајима народа. Очигледно: разговор и познанство са светима доносе светост. Са преподобним (светим) бићеш преподобан (свет), и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран (Пс 17,26-27).

Од сада, у току кратког земаљског живота, који се у Писму чак и не назива животом, него странствовањем, упознајмо се са светима. Ти хоћеш да припадаш њиховом друштву, хоћеш да будеш судеоник њиховог блаженства? Од сада ступи у општење са њима. Када изађеш из зидина тела, они ће те примити код себе, као свог познаника, као свог друга (Лк 16,9). Нема ближег познанства, нема тешње повезаности од повезаности јединством мисли, јединством осећања, јединством циља (1 Кор 1, 10).

Где је једномислије, тамо је неизбежно и једнодушност, тамо је неизбежно један циљ и подједнак успех у достизању циља.

Усвоји у себи мисао и дух светих Отаца читањем њихових списа. Свети оци су достигли циљ: спасење. И ти ћеш достићи тај циљ, природним током ствари. Као једномислен и једнодушан са светим оцима, ти ћеш се спасити.

Небо је примило у своја блажена недра свете Оце. Тиме је оно посведочило да су мисли, осећања, делања светих Отаца њему благоугодни. Свети оци су изложили своје мисли, своје срце, начин свог делања у својим списима. Дакле, колико је поуздано руководити се ка небу по списима светих Отаца, посведочило је само небо.

Сви списи светих Отаца су састављени по надахнућу или под утицајем Светог Духа. Необично је сагласје у њима, необично помазање! Онај који се руководи њима, без сумње, има за руководиоца Светога Духа.

Све воде океана сливају се у океан, и можда је океан почетак свих земаљских вода. Сва дела Отаца спајају се у Јеванђељу; сва она нагињу томе да нас науче тачном испуњавању заповести Господа нашег Исуса Христа, извор и крај свих њих – јесте свето Јеванђеље.

Свети Оци поучавају како приступати Јеванђељу, како га читати, како га правилно схватати, шта доприноси, а шта спречава његово разумевање. И зато се у почетку више бави читањем светих Отаца. Када те они пак науче да читаш Јеванђеље: тада првенствено читај Јеванђеље.

Не сматрај да ти је довољно само читање Јеванђеља, без читања светих Отаца! То је горда, опасна мисао. Боље пусти да те Јеванђељу приведу свети оци, као своје вољено дете, које је своје претходно васпитање и образовање добило посредством њихових списа.

Многи, сви, који су безумно, охоло, одбацили свете Оце, и непосредно, са слепом дрскошћу, приступили Јеванђељу са нечистим умом и срцем, упали су у погибељну заблуду. Њих је одбацило Јеванђеље: оно ка себи пушта једино смирене.

Читање Отачких списа је – родитељ и цар свих врлина. Читањем светих Отаца учимо се истинском разумевању Светог писма, правој вери, животу по јеванђелским заповестима, дубоком уважавању, које треба имати у односу на јеванђелске заповести, једном речју – спасењу и хришћанском савршенству.

Читање Отачких списа, по смирењу духоносних учитеља, постало је главни ослонац за оне који желе да се спасу или чак да достигну хришћанско савршенство.

Књиге светих Отаца, по изразу једног од њих, сличне су огледалу: пажљиво и често се загледај у њих и душа може да сагледа све своје недостатке.

Опет – те књиге су налик богатој збирци лековитих препарата: у њој душа може потражити спасоносни лек за сваку од својих слабости.

Свети Епифаније Кипарски је говорио: „Један поглед на свете књиге побуђује на благочестиви живот.“

Читање светих Отаца мора бити савесно, пажљиво и постојано: наш невидљиви непријатељ, који мрзи глас који утврђује, нарочито мрзи када тај глас долази од светих Отаца. Тај глас изобличава подвале нашег непријатеља, његово лукавство, открива његове замке, његов начин деловања: и зато се непријатељ бори против читања Отаца разним гордим и хулним помислима, труди се да баци подвижника у сујетне бриге, како би га одвукао од спасоносног читања, напада га унинијем, досадом, расејаношћу. Из те битке против читања светих Отаца, ми морамо закључити колико је за нас спасоносно оружје које непријатељ толико мрзи. Непријатељ се силно труди како би га истргао из наших руку.

Сваки нека изабере читање светих Отаца које одговара његовом начину живота. Отшелник нека чита Оце који су писали о безмолвију; монах који живи у општежићу – Оце који су писали поуке за монашка општежића; хришћанин који живи у свету – свете Оце који су износили своје поуке уопште за читаво хришћанство. Свако, ма у каквом звању био, нека црпи изобилно поучавање из списа Отаца.

Неизоставно је потребно да читање одговара начину живота. Иначе ћеш се испуњавати мислима, иако светима, али неостваривим на самом делу, које ће побуђивати бесплодно делање само у уобразиљи и жељи; а благочестива дела, која приличе твом начину живота, исклизнуће из твојих руку. Осим тога што ћеш постати бесплодни маштар – твоје мисли, које се налазе у непрестаној противречности са кругом деловања, непрекидно ће у твом срцу рађати збуњеност, а у понашању неодлучност – мучне, шкодљиве за тебе и за ближње. При неправилном читању Светог Писма и светих Отаца, лако се може удаљити од спасоносног пута у непроходне шуме и дубоке провалије, што се многима и догодило. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Литургијски спомен светог Игњатија (Брјанчанинова) прославља се на дан његовог упокојења, 30. априла/13. маја.