Пјесма Ђурђевдан настала је у возу за Јасеновац

[brana]

На јутјуб-у (како тврдиш да је мој извор информација), махом се налазе објашњења типа: Галица је певала шоту око ватре на којој је пекла српску децу.

У целој јужној Србији до ослобођења од турака, српкиње су носиле димије исто као и муслиманке, то је један од показатеља мешања народних обичаја.

Текст песме је настао 70-их година прошлог века на темељу народних игара из јужне Србије - КиМ (српских, циганских, арбанашких, горанских...).

Da je to tako kako vi tvrdite, nebi imali svako svoje kulturno nasleđe.

nego bi nam bilo zajedničko.

Ali nije zajedničko. Potresan je nastnak svih naših pesama od epskih, do novije istorije.

Ni Đurđevdan nije iznimka.

Nastao je u tragičnim okolnostima istrebljenja srbskog naroda, ne treba nam mikrosoft

da nam piše pamćenje, jer je kolektivno predanje stradanja još živo u našem sjećanju.

[ebrius]

Пошто је ту аутор, да га питам за историјске изворе. Има ли негде записа те песме коју су певали затвореници?

Постоје записи, пјесма у оригиналу наравно није идентична као она коју је урадио Горан Бреговић, наиме Горанова пјесма се више односи на причу о страдању а поред тога обухвата и оно што су пјевали заточеници, жаргонски речено - то је обрада. Али у сваком случају морамо признати да је генијална.

[Ромејац]

Da je to tako kako vi tvrdite, nebi imali svako svoje kulturno nasleđe.

nego bi nam bilo zajedničko.

Ali nije zajedničko. Potresan je nastnak svih naših pesama od epskih, do novije istorije.

Ni Đurđevdan nije iznimka.

Nastao je u tragičnim okolnostima istrebljenja srbskog naroda, ne treba nam mikrosoft

da nam piše pamćenje, jer je kolektivno predanje stradanja još živo u našem sjećanju.

Занимљиво је како у мојим речима налазите оно што нисам рекао.

Нигде нисам тврдио да нам је целокупно културно наслеђе заједничко(!). Али је до мешања долазило и елементи нашег мелоса, ношње... мешали су се са истим тим елементима других народа са којима смо долазили у додир. То не значи да је долазило до потпуног стапања. Негде је тог мешања било више, негде мање.

Једном сам гледао емисију о балканском мелосу у којој се истраживало порекло једне песме (заборавио сам које, нека веома стара народна песма). Варијанте песме постоје код срба, муслимана, бугара, македонаца, албанаца (текст је само донекле различит али је сличност фрапантна). Иначе у разговору са људима (србима, муслиманима, бугарима, македонцима, албанцима) сви су одбацивали да та песма припада било коме другом осим њима.

[dusha]

@Romejac

Nije tacno.

Ta igra se igrala mnogo pre 1970. , na zalost igrali su je i Srbi, ne znajuci za njeno poreklo i znacenje.

I meni samoj je usadjena u svest, jer sam je slusala otkako znam za sebe, tako da cim cujem tu rec imam problem da se oslobodim melodije koja mi se namece i slike Arnauta koji skacu i bore se oko devojke...

A posebno nije tacno da :'' У целој јужној Србији до ослобођења од турака, српкиње су носиле димије исто као и муслиманке, то је један од показатеља мешања народних обичаја. ''

E, nije tacno, jer valjda ja bolje znam sta su moje prababe i babe nosile u Vucitrnu i Mitrovici.

Istina, u Prizrenu i okolini, u jednom periodu deo zenske narodne nosnje bile su i dimije, ali neka o tome kazu etnolozi, ako ih ima na forumu...

[Guest - . . .-]

Аутор је ту! Ако неко има питање ја ћу се потрудити да дам одговор.

Поздрав свима!

Брате Вукашине, добродошао на ЖРУ!

[Ђорђе Р]

Постоје записи, пјесма у оригиналу наравно није идентична као она коју је урадио Горан Бреговић, наиме Горанова пјесма се више односи на причу о страдању а поред тога обухвата и оно што су пјевали заточеници, жаргонски речено - то је обрада. Али у сваком случају морамо признати да је генијална.

Где та песма може да се прочита у оригиналу, као и сведочење о конкретним догађајима које си описао у чланку?

[Ромејац]

@Romejac

Nije tacno.

Ta igra se igrala mnogo pre 1970. , na zalost igrali su je i Srbi, ne znajuci za njeno poreklo i znacenje.

I meni samoj je usadjena u svest, jer sam je slusala otkako znam za sebe, tako da cim cujem tu rec imam problem da se oslobodim melodije koja mi se namece i slike Arnauta koji skacu i bore se oko devojke...

A posebno nije tacno da :'' У целој јужној Србији до ослобођења од турака, српкиње су носиле димије исто као и муслиманке, то је један од показатеља мешања народних обичаја. ''

E, nije tacno, jer valjda ja bolje znam sta su moje prababe i babe nosile u Vucitrnu i Mitrovici.

Istina, u Prizrenu i okolini, u jednom periodu deo zenske narodne nosnje bile su i dimije, ali neka o tome kazu etnolozi, ako ih ima na forumu...

Песма (у овом облику кога се толико гнушају), а не игра настала је 70-их година, написао ју је Драган Александрић, текст Радмила Тодоровић, а први ју је певао Ненад Јовановић.

Ако уопште постоји нека песма коју је певала та Галица (певала српску песму) никако није могла да пева ову која је написана 70-их година у доба процвата новокомпонованих песама.

Нисам рекао да су све српкиње у јужној Србији носиле димије. У неким крајевима је ношење димија (од стране српкиња) било израженије у неким не. Али је карактеристично да се то дешавало у јужној Србији. У другим крајевима под турском влашћу (Рашка) српкиње нису носиле димије.

[Guest - . . .-]

Ај за сада да оставимо шоту и да овде разговарамо о песми Ђурђевдан. Имамо срећу да је на форуму и писац текста за сајт Фронтал.рс па да га приупитамо за све што нас занима.

[Ромејац]

[Walter]

да буде заједничка игра србима и албанцима је просто немогуће,веруј ми,из искуства зборим...

Ај русе косе цуро имаш, ......

Албанци је певају као своју ...и оће да убију за исту..

Турци такође, баш као и Грци..

Бугари још и више, а ни босански муслимани нису наивни кад је у питању ова песма...

Баш као и макеонски муслимани и наравно наши 'рисјани из Македоније

Тако да твоја теза, не да пада у воду, него је заблуда над заблудама...

А узгред ево линка кад једној од најбољих верзија исте,.. а певају је, такође до јуче незамислива мешавина, Грци и Турци заједно... и прелепа је...

[Walter]

Једном сам гледао емисију о балканском мелосу у којој се истраживало порекло једне песме (заборавио сам које, нека веома стара народна песма). Варијанте песме постоје код срба, муслимана, бугара, македонаца, албанаца (текст је само донекле различит али је сличност фрапантна). Иначе у разговору са људима (србима, муслиманима, бугарима, македонцима, албанцима) сви су одбацивали да та песма припада било коме другом осим њима.

Ево изнад сам поставио... дакле..

ÜSKÜDARA GİDER İKEN ....Турски

ΑΠΟ ΞΕΝΟ ΤΟΠΟ ....... Грчки

АЈ РУСЕ КОСЕ ЦУРО ИМАШ .... Српски

ЯСЕН МЕСЕЦ ВЕЧ ИЗГРЯВА ..... Бугарски

Иначе емисија, документарни филм заправо је Бугарски и разматрао је ту проблематику...

[Walter]

Ево и линк за први део Филма, бугарске ауторке Аделе Пееве... под називом ..''ЧИЈА ЈЕ ОВО ПЕСМА''... о песми, код нас знаној као ''Ај русе кое цуро имаш''

Остале делове имате одмах поред на ју тјубу...

иначе није ово уопште нови филм ..фасцинантно је како слабо владамо материјом...

Па можда некоме и користи ...да штети...сигурно неће....

http://www.youtube.com/watch?v=4lpvBmJUs_w

[Пг]

Ромејац, не знам од кога је ово, али ево текст:

"ШОТА није албанска реч, ни албанска песма, то је чисто српска песма, Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову

Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и - прича је кренула.

Маркус Тулиус Цицерон (106-43.г. пре нове ере) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу книге.

Узгред, и један ЗНАЛАЦ, српски премијер Војислав Коштуница, један од највећих стручњака за право, изјавио је: ,,Ко не разуме Гучу, не разуме Србију".

Можда ћемо имати прилику да јавно причамо о Гучи, рецимо: да ли се тамо пева и свира српска музика, и да ли се тамо пева и свира српски? Е, па,

мало да прозборимо. На сугестију неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота". Кажу, то је, док је убјала српску децу, певала Шота Гаљица,

љубавница Азема Бејте, качака из Албаније. Кажу: не треба изводити песму уз коју су убијана српска деца. Слажем се.

Али, да видимо шта историја каже. Није спорно да су Шота Гаљица и Азем Бејта чинили зверства, упадајући, из Албаније, у српска села на Космету.

Убијали су жене, децу, палили, пљачкали. Али, са песмом и игром „шота", ствари су другачије. Да почнемо из почетка.

Реч „шота" не постоји у шиптарском језику, нити ишта значи. Који нормалан народ назива националну игру речју која ништа не значи?

Ако је то шиптарска игра, како то да Шиптари немају више ни једну националну игру, кад су могли да створе тако дивну мелодију, под називом „шота"?

Ваљда би се родио, бар још један, њихов композитор да створи неко шиптарско уметничко дело?

Шиптари немају стихове на шиптарском за песму и игру „шота". Ко прави националне песме на језику другог народа, чији језик није чак ни сродан?

Нису, ваљда, Шиптари правили песме на српском језику?

Пишу новине: Ћерима - Шота Гаљица певала је: „Шоте, мори шоте, шоте машала, давно желим, шоте мори, да те играм ја".

Историја каже да Ћерима Гаљица и Азем Бејта упадају из Албаније, да нису са Космета, да су рођени у Албанији и да нису знали ниједну српску реч.

Једино, ако нису текст песме, на српском, научили преко интернета. Мада, ни у то не верујем, обоје су били неписмени.

Па добро, питаће необавештени новинар, а чија је песма и игра „шота"? Одговор је: српска. Реч „шота", у жаргону косметских Срба,

значила је трудницу у поодмаклој трудноћи, која хода, гегајући се као шотка. Моја баба по мајци, рођена Вучитрнка, певала је:

шоте мори шоте, где ти је шотан, код друге шоте, по цео дан. Срби су брачни пар, младих љјуди, који очекују принову, звали Шотка и Шотан.

Као што су млади, заљубљени пар звали Пата и Паташон.

Песма и игра „шота", настала је у околини Призрена, изводила се у седамоосминском такту, као њене „сроднице" : „Разгранала грана јоргована",

„Цвето, калушо", „Баш ми је мерак" итд. Онај свадбарски хармоникаш, који ,,зна" чија је „шота", нека покуша да одсвира „шоту" у ритму седам осмина

и да је упореди са осталим косметским песмама, па ће му, ако је мало музички писмен, бити јасно где је корен песме и игре „шота".

Волео бих да неко, по овом питању, консултује највећег певача са Космета и најбољег познаваоца косметске песме, г. Јордана Николића.

Он је, пре 40 година био оснивач КУД „Шота" у Приштини, па нека он каже зашто се КУД тако звао? Песма и игра „шота" има, у свом корену,

византијски мелос, који су на двор Стефана Првовенчаног донели византијски леутисти (леут-трзачки инструмент, из кога је настао наш прим и наша тамбурица).

Уосталом, чак и да је Шота Гаљица певала „Шоту", зар је песма крива за нечија зверства. Хитлер је све своје партијске промоције, од 1931. године,

радио уз Вагнерову музику. У логорима, док су одводили људе у гасне коморе, фашисти су, са звучника, емитовали Вагнерову музику. Да ли је Вагнерова музика, због тога,

доживела презир у свету? Зар је песма крива што је певају они без слуха? Зар и данас, не певају они, који би требало да ћуте? Но, о томе,

ако ми „Сведок" пружи прилику да пишем...

Данас, више него икад морамо чувати национално благо. Ко, данас сме да покрене причу о крађи „Смрт Смаил-аге Ченгића", коју је Његошу украо нововинодолски господар,

а лопов и преварант Иван Мажуранић (читај књигу „Писма из Италије" од Љубе Ненадовића).

Поготову је важна борба за очување нашег косметског блага. Борба за Космет није само борба за територије, најмање је то.

То је борба за очување културне баштине српског народа. Памћење и култура, не поверава се свад-барским хармоникашима и необразованим новинари-ма.

Достојевски је рекао: ,,Ја муцам, када пишем". Књижевни отац Карамазових је био у праву, муцам и муцаћу све док не придобијем људе који ће нешто приложити у наш незаборав.

Ово је мој прилог. "

[dusha]

Хвала за прилог.

Али, иако шота није тема, сматрам да је за све нас веома важно да сазнамо истину о овој игри, пре свега, јер је општеприхваћени текст уз ову игру, како то напред наводе, настао тих 70. година прошлог века.

Порекло игре...?

Било би ѕаиста добро ако би се неко од нас потрудио да сазна истину од музиколога, лингвиста или етнолога и изнесе је овде.

Културно наслеђе је идентитет једног народа,

Без њега као да нисмо ни постојали.

[Ромејац]

Walter, свака ти част што си пронашао ову емисију. Баш сам желео поново да је погледам.

4869