Поставите питање свештенику

[antipa]

О њихвом страдању је писао архиман. Јован Радосављевић  ево дела  тог текста из његове књиге да небих сад препричаво оно штосам јуче чуо пошто су овде изнети ти догађаји

Po Sarinom odlasku iz Ljubostinje, na bogojavljenje 1943. godine, manastir je izgledao kao razgrađena bašta, po kojoj stoka i zverinje nanosi štetu. Već po Savindanu došlo je do ubistva ljubostinjskih sestara, o kojima ćemo ovde, koliko nam je poznato, govoriti. Gordićevi četnici koji su vrebali da ubiju igumaniju Saru, videći da im je izmakla iz ruku , okomili su se na njene sestre Antoniju i Radojku, kao i na njenu poslušnicu Milku. O tome svedoči više tadašnjih ljubostinjskih sestara, kao i g. Mileta Trnavac i drugi.(12) Prvo su bile na udaru rođene Sarine sestre, monahinja Antonija i iskušenica Radojka. Po pričanju stare monahinje Jefimije Stevanović, iz manastira Bogovađe, koja je tada bila u Ljubostinji kao iskušenica Milica, rodom iz Trstenika, a koja još uvke dobro pamti i sređeno kazuje događaje i godine, kao i po kazivanju igumanije Mitrodore Jovanović, to je bilo ovako:

Ono veče kada će sestre Antonina i Radojka stradati, živeći pod psihozom pretnji i straha, one su došle malo ranije u večernjim časovima u svoju sobu sa sestrom Kosom (Kaliopom), koliko da nisu same i hrabrile su se razgovorom. Sestra Milka je neopaženo nešto ranije ušla u sobu i sakrila se pod krevet. Nije jasno da li iz straha ili iz nestašluka dečjeg da uplaši Antoninu i Radojku, jer joj još nije bilo ni 20 godina, a sa sestrom najlepše je pevala u manastiru. Kad se iznenada pojavila, izazvala je strah i vrisak kod prisutnih sestara. Očigledno da nije ni slutila šta će ih uskoro snaći.

Kad su se uveče sestre sakupile u manastirsku kapelu na akatist, sestra Milka ostala je, ipak, skrivena u sobi pod krevetom. U tom trenutku upali su u kapelu Gordićevi iz Bogdanja riljački četnici i odveli monahiju Antoninu i njenu sestru Radojku, kao i još jednu sestru, misleći da je to sestra Milka. To veče bio je u Ljubostinji prota Dušan iz Veluća. Prve dve sestre četnici su svezali i poveli preko potoka, po velikom snegu, uz reku. Za njima su išli gotovo kilometar monahinja Jefimija iz Stragara, otac Tadej, manastirski duhovnik, i monah dr Jakov Arsović. Otac Tadej zapitao ih je:" Zašto vodite ovu treću sestru Olimpijadu?" Tada oni rekoše toj sestri: "Zar ti nisi Milka?" kad im je odgovorila da je ona Olimpijada, a ne Milka, oni su je odmah vratili sa pretnjom, stavljajući prst na usta da nikome u manastiru ništa ne govori. Tad se i otac Jakov sa sestrom Olimpijadom vrati u manastir.

Otac Tadej i mati Jefimija još malo pođu sa njima, ali i njih ubede četnici da se vrate, obećavajući da će ih odmah pustiti, samo da ih nešto saslušaju. Čim su se oni vratili, četnici su ih odmah obe usmrtili. Prvo su ih noževima (kamama) izboli, zatim su sestru Antoniju udarili kundakom u glavu tako snažno, da je odmah mrtva pala u sneg. Radojku je u mraku okrznuo jedan metak preko lica, a drugi joj je prošao kroz lakat, te je i ona pala onesvešćena, budući kao i Antonina izbodena.

Misleći da su obe mrtve, četnici su ih ostvili u snegu na putu i produžili dalje prema Riljcu. Kad se sestra Radojka osvestila i videla da joj je sestra mrtva, pošla je sama u manastir teturajući se onako izbodena i ranjena. Tako se nekako dovukla do prvih kuća pored puta.(13) Jedan seljak natovari je na sanke i doveze odmah u manastir, a zatim u Trstenik, gde joj sestra Nada Adžić iz dečjeg obdaništa ukaže prvu pomoć, a onda je odvezu u Kruševac u bolnicu.

Mileta Trnavac veli da su četnici prvo izboli i zaklali sestru Antoniju, pa posle neki dan uveče odveli sa akatista sestru Radojku i, posle 200 do 300 metara, kad su se vratili u manastir duhovnici Roman (14), odnosno Tadej, Jakov i stragarska monahinja Jefimija, četnici su izboli noževima sestru Radojku i ostavili je onesvešćenu u snegu. Kad je došla k sebi, pokušala je da pođe u manastir, ali nije bila u mogućnosti iscrpljena od uboda noževima, pa su je u toku noći, negde pred zoru, otac Tadej i dve sestre, koji su krenuli iz manastira putem prema Riljcu, sreli na oko 500 metara od manastira svu krvavu i izbodenu, kako se tetura i pokušava da ide prema manastiru, ali ne može, jer nema moći. Odmah su je, vele sestre, preneli do Trstenika, a zatim u Kruševac u bolnicu. Tamo je, u bolnici, ležala dugo i prezdravela. Doktor Erić ukazao joj je pomoć i, kad je prezdravela i malo se oporavila, rekla je da zan ko je kriv za sve to što je od njih učinjeno i da će ih prokazati. Erić je, izgleda, to sve znao i delimično bio u to uključen, jer je poznavao ljubostinjske sestre. bojeći se, verovatno, revanša, neko je kažu, izdao naređenje da se Radojka iz bolnice ne sme pustiti živa. I kad joj je doktor Erić dao jednu injekciju, njoj naglo pozli i posle dva dana ili dva sata umre, pa se sumnjalo da ju je usmrtio injekcijom dr. Erić. No, ipak, pre toga duhovnik otac Tadej (15) dođe u bolnicu i, kako mu nije bilo dozvoljeno da uđe na glavni ulaz, on uđe u bolnicu preko Bagdale i odmah zamonaši sestru Radojku davši joj monaško ime Evgenija. Tako je mučenički završila svoj život i druga Sarina sestra kao monahinja.

Jadnim Srbima, koji su tada ma kakvoj partiji, stranci ili pokretu pripadali, činilo se da tada u ratnoj situaciji sve mogu oružjem koje su nosili i da im je slobodno da sve čine pa i ovakve zločine kao što je ubijanje i klanje ovih nedužnih ljubostinjskih sestara. Malo im je što su nerazumno, bez rasuđivanja, ubili dve rođene Sarine sestre, pa su kroz neki dan došli i za treću žrtvu. Ta treća žrtva bila je manastirska iskušenica Milka, mlada devojka od nepunih 20 godina, koja je sa sestrom Kosanom (Kaliopom) najlepše u crkvi pevala. Sestra Milka rođena je u Strmovu kod Lazarevca i bila je komšinica i služavka kod Sarine majke u Strmovu. Videći da je poštena, otresita i vredna, igumanija Sara povede je početkom II svetskog rata, po njenoj želji za iskušenicu u manastir Ljubostinju. Kako je bila veoma sposobna, poverljiva i odana manastiru i igumaniji kao svojoj duhovnoj majci, igumanija Sara poveri joj odgovorno ekonomske dužnosti kao i ključeve od svega u manastiru.

Ono veče kad se sestra Milka zbog Gordićevih četnika sakrila pod krevet i kad joj je sestra Kosa rakla da su to veče četnici iz kapele odveli Sarine sestre Antoninu i Radojku, ona se zaprepastila i još više uplašila. Nekoliko dana po sahrani monahinje Antonine, sestra Milka dobila je poziv da ide u Trstenik na neko saslušanje. To ju je mnogo uznemirilo i zastrašilo, jer je tada znala šta to znači, ali je morala poći. No, i pored toga sestre su pokušale da je negde sklone, pa je s njom pošla i monahinja Angelina. Manastirski momak Đorđe upregne konja u sanke i pođu u Trstenik da bi je sklonili. Međutim, nisu ni primetili da su riljački četnici već opkolili manastir i držali ga na oku. Kad su bili ispred prve manastirske ćelije (propusta), trojica naoružanih ljudi izašli su pred njih, zaustavili ih i zapitali kuda idu i kako se zovu. Kad je sestra Milka kazala svoje ime, oni su odgovorili:"Tebe i tražimo, ti nam trebaš". Preplašena, sestra Milka zakukala je:"Joj, Đorđe, ne daj me!" Ali to joj nije ništa vredelo, Đorđe joj nije mogao pomoći. M. Trnavac veli da su je poveli sa sobom stazicom preko Bogdanske šume, pored kapele Svete Petke, i spustili se na Moravu. Naterali su je da prvo otpeva pesmu: "Oj, Moravo, primaš li me?" Zatim su je silovali, a onda nožem izboli i zaklali i bacili u Moravu.

Stara monahinja Jefimija iz manastira Bogovađe (16), sećajući se života u Ljubostinji, taj događaj objašnjava sa više pojedinosti. Po njenom svedočenju, kad su ih trojica naoružanih Gordićevih ljudi iz Riljca sreli kod mosta ispred manastira uzviknuvši "Stoj!", sestra Milka je od straha povikala: "Joj, Đorđe, ne daj me!" Međutim, oni su je opomenuli da ćuti. Kad su je ispitali i saznali da se zove Milka , rekli su da nju traže i odmah je poveli ispod ćuprije putanjom u šumu. Prošlo je dva dana, a oni u manastiru ništa nisu saznali za Milku. Tada otac Kasijan, koji će docnije do smrti živeti u Studeničkoj isposnici, pođe sa Đorđem tim putem na konjima da traže sestru Milku. Kad su došli do mesta koje se zove Bogaz, konji nisu hteli da pređu preko tog bogaza. Po vidnim znacima da su se tu dželati sestre Milke s njim zadržavali, po zaustavljanju konja i da frkćući nisu hteli da pređu to mesto, kao i mogućim, nečasnim hvalisanjem tih zlikovaca, pročulo se i otkrilo da su na tom mestu ovu manastirsku sestru oni mučili i silovali, a zatim je odveli i do velike ćuprije (mosta) ispred Trstenika. Tu kraj Morave mučili su je ponovo i nagonili da peva: "Oj, Moravo, primaš li me?" Videći kome je pala u ruke i šta je čeka, sestra Milka počela ih je moliti:"Braćo, molim vas, nemojte me ubiti i baciti u Moravu". No, njena molba nije imala odziva u njihovim kamenim i zločinačkim dušama i savesti, jer su je odmah izboli noževima i zaklali, pa s mosta bacili mrtvu u Moravu.

Stražar koji je tada čuvao most, ispričao je docnije ljubostinjskoj monahinji Jefimiji (Jevdokiji) šta je te noći sve čuo i video na tom mostu. Zatim joj je rekao da je tom prilikom, kad je sestra Milka bačena s mosta u Moravu, video belog goluba kako je uzletio iz Morave u nebo lepršajući krilima. Da li je to bila pravedna duša ove svete mučenice ljubostinjske?

Saznalo se da je to gnusno delo učinio neki Miso sa još dva druga iz Bogdanja (17). Ali Bog, koji sve vidi i sve zna, nije ostavio nekažnjenog ni tog ubicu. Docnije, posle II svetskog rata, njegov će se sin utopiti na istom mestu u Moravi, gde je on ubio i mrtvu utopio ljubostinjsku sestru Milku.

Posle nekoliko dana telo ove ljubostinjske sestre, mučenice, Morava je izbacila kod vodenice "vitlače" u Bogdanju. Pronašao ga je vodeničar te vodenice i poznao. Uzeo joj je iz džepa ključeve, koje je uvek nosila sa sobom, i vratio ih u manastir, jer je sestra Milka bila ekonom i na njenom su poverenju, kao što već rekosmo, bile sve sobe i namirnice u manastiru. Vodeničar se nije usudio da je sahrani da ne bi odgovarao i prošao kao ona, već je leš, ili bolje rečeno njeno sveto telo, otisnuo u vodu i nabujala Morava odnela ga je. Pošto njeno telo više nikad nije nađeno, to ona nema svoga groba.

Episkop Nikolaj, tek što se malo duševno smirio u manastiru Vojlovici, gde su ga Nemci pritvorili, saznao je za žrtve u sestrinstvu manastira Ljubostinja. Zato je napisao u jednoj debljoj svesci posvećenoj materi Sari čitavu knjigu sa divnim savetima, poukama i izuzetnim sadržajnim primerima iz monaškog života svetih monaha (Otaca) i svetih monahinja (Matera). Sva je knjiga ukrašena nacrtanim prekrasnim inicijalima, pobožnim slikama, rozetama i šarama. Napisan je i spisak Ljubostinjskih živih i upokojenih sestara za vreme igumanije Sare. Zatim je pažljivo nacrtao i prekrasan spomenik u vidu raskošnog crkvenog potala, na kojem je ispod luka napisano: "Proslavi, Gospodi, proslavivših tja". Zatim, ispod ucrtanog krsta: "Novomučenice: Monahinju Antoninu, sestru Milku, sestru Radojku (monahinju Evgeniju). Vo Ljubostinje 1943. Zaklana Hrista radi od slugu sataninih 1943. , pred manastirom o Svetom Savi (1943) " U početku knjige na jednoj margini piše: "Na dar svom duhovnom čadu monahinji Sari, episkop žički Nikolaj u o Vojlovici 1943." Sara se tada nalazila, kad je primila ovu knjigu u rukopisu, u Beogradu sa sestrom Milankom (Irinom) kod pobožne gospođe Mare Ostojić 1943. godine.

вом страдању је писао архиман. Јован Радосављевић

[Guest свештеник Иван]

Јуче поставих слично питање оцу Сави у м.Копорину ,,Да ли треба говорити о вери онима који нису верни и нежеле да о томе говоре

,,Чедо наше је да говоримо и треба говорити ,ћутање ником неће помоћи ,а овако кад му причаш можда му шта и остане па се некад и окрене вери,,о .Сава

Апсолутно се слажем и то је неоспорно. Никада се не зна да ће нека душица да се пробуди за Бога баш док свештеник говори. Него, сад се поставља и реално питање: Где је граница ако људи не желе да слушају? Наша вера никада није била наметљива.  Мишљења сам да онима који не желе да слушају, не треба причати. И сами знате када поведете неку црквену дискусију у друштву. Углавном неславно заврше оговарањем свештенства, омаловажавањем људи који иду у Цркву... ја се слажем да не треба имати табу теме, то наш форум јасно и показује, али не треба говорити људима који не желе да слушају. То је атак на њихову слободу, њихов слободан избор, макар и погрешан.

Наравно, свештеник се не треба икада плашити и стидети да сведочи Христа на било којем месту, када год постоји, макар и најмања воља за тим.

[antipa]

Јуче се навршило 46.година од упокојења велике игуманије матиСаре(1900'-1964) .Неколико сестара у Копорину тако су лепо говориле о м.Сари да је то задивљујуће , нарочито о њеној способности да привуче младе вери и монашком животу.Заиста дивна личнос о којој се данас мало тога зна.

[JESSY]

Антипа, својим прилозима обогатио си наш форум hvala i algabacaju

[Млађо]

Помаже Бог!

Занима ме зашто се некада на служби каже :Особито за пречисто,преблагословено,славно,владичицо,нашо Богородицо и приснодјево Маријо

Мислио сам да ми се учинило,али више пута сам чуо?

Ово се не каже некад него увек. Ово је моменат који је некада имао врло значајно место у Литургији (данас много мање, нажалост), када се врши помињање имена сабраних на Литургији. Прво се помињу упокојени а најпре се помиње Прсвета Богородица, затим светитељи, затим они чија имена су донели људи сабраних на Евхаристију. Ка ошто примећујете, ми се не само молимо Пресветој Богородици, него се и за Њу молимо, као и за све светитеље. Шта то значи? И они су непостојећи без Литургије, изван заједнице са Богом. О томе нас учи свети Јован Златоусти који каже да нема веће части за светитеља него да буде поменут у Литургији. Као први од живих помиње се Епископ (најпре помени Господе преосвештеног Епископа нашег...)

Опростите Оче ,нисам добро поставио питање,занима ме зашто у том лицу се говори?Да ли постоји посебан разлог или не ?уместо ''пречисто ,преблагословено,славно,владичицо''зар не треба ''preчисту ,преблагословену,славну,владичицу нашу Богородицу ...?

баш бих волео да знам

Хвала у сваком случају   klapklap  klapklap  

          У литургији светог Јована Златоустог је: "...Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију..."

          У литургији светог Василија Великог је: "...Особито са пресветом, пречистом, преблагословеном, славном Владичицом нашом Богородицом и Приснодјевом Маријом..."

          Реч је о тзв. заступничким молитвама. Ове речи су само део једне комплетне заступничке молитве која са литургички зове интерцесио. Због тога сам ставио тачкице на почетку и на крају. Овај део је мало компликован за тумачење, али се ја сада не бих посебно удубљивао. Само ћу рећи да поменуте две формулације нису у противречности, јер им је исти смисао с обзиром на место где се налазе у литургији. О томе је отац Иван већ написао - укључење у литургију свих земнородних који би требало да буду сједињени са Вечним и Нествореним Богом - а међу њима је прва Пресвета Богородица, па после иде Претеча, па остали светитељи, па на крају сам епископ кроз кога Црква Божја предокуша своју будућу реалност.

          Разлика "за" и "са" говори само о формулацији текста од стране аутора и не утиче на подметни смисао.

        Да би било јасније прекуцаћу овде неке делове.

        Прво Златоусти: "Још ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Проповеднике, Еванђелисте, Мученике, Исповеднике, Подвижнике и за сваки дух праведника преминулог у вери. Особито за пресвету, пречисту преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију: За светога Јована Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле, за светог чији спомен славимо и за све твоје свете чијим молитвама посети нас Боже..." даље се помињу упокојени па живи, ђакони, свештеници и на крају као што рекох епископ.

        Код св. Василија: "Све нас који се од једнога Хлеба и Чаше причешћујемо, да сјединиш једне са другима у заједницу једнога Духа Светога и учиниш да се нико од нас не причести светим Телом и Крвљу Христа твога на суд или на осуду, него да обретемо милост и благодат са свима светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Проповедницима, Еванђелистима, Мученицима, Исповедницима, Учитељима и сваким духом праведника преминулог у вери. Особито са Пресветом... и Приснодјевом Маријом: Са светим Јованом Пророком, Претечом и Крститељем,..." и слично као и горе само што је молитва мало дужа и богатија...

            Ово је још један доказ да молитве на Литургији МОРАЈУ да се читају гласно да сви чују како би разумели, јер је литургија словесна служба Онај ко чује само возглас "Особито за..." ништа му неће бити јасно, као нпр. овом брату који је поставио овако лепо и потребно питање.

            Постоји и комплетније тумачење овог дела литургије са комплетном литургичко-богословско-историјском анализом, али ја нисам тренутно у ситуацији да га овде изложим због усмерености свога времена на друге ствари којима сам заокупљен.

[Милан Меденица :)]

питање је за свештенике, молим остале да се суздрже од малициозних коментара.

него, тешко ми је да поставим ово питање, поготово што не желим да изазовем јавну осуду и саблазан, ал да се зна да смо људи и да падамо сви подједнако.

имамо једну сестру која има озбиљан проблем, а не зна како да изађе с њим на крај, а ја нисам паметан да јој помогнем.

свештеник је мува, зивка, прави непријатност у цркви, чак и на јавне опомене њеног пароха који му је сабрат, дакле човеку очигледно није добро ни духовно ни физички ...

исповедила се, клони га се, добила је потврду од исповедника и духовника да није ничим узроковала или стимулисала такво понашање према себи, али човек и даље не чује и не види одбијање, као ни савете људи и сабраће према њему, чак ни позивом на осећања његове породице или части.

не би ни она баш да иде толико далеко да га потпуно јавно разоткрије из саосећања према његовом паду и његовој породици, а опет врло јој је непријатно поготово због себе, парохијана и евентуалних чаршијских прича ... мора да мисли и о својој части

шта чинити, како ИМ помоћи, девојци и свештенику, човеку?

[Маша]

питање је за свештенике, молим остале да се суздрже од малициозних коментара.

него, тешко ми је да поставим ово питање, поготово што не желим да изазовем јавну осуду и саблазан, ал да се зна да смо људи и да падамо сви подједнако.

имамо једну сестру која има озбиљан проблем, а не зна како да изађе с њим на крај, а ја нисам паметан да јој помогнем.

свештеник је мува, зивка, прави непријатност у цркви, чак и на јавне опомене њеног пароха који му је сабрат, дакле човеку очигледно није добро ни духовно ни физички ...

исповедила се, клони га се, добила је потврду од исповедника и духовника да није ничим узроковала или стимулисала такво понашање према себи, али човек и даље не чује и не види одбијање, као ни савете људи и сабраће према њему, чак ни позивом на осећања његове породице или части.

не би ни она баш да иде толико далеко да га потпуно јавно разоткрије из саосећања према његовом паду и његовој породици, а опет врло јој је непријатно поготово због себе, парохијана и евентуалних чаршијских прича ... мора да мисли и о својој части

шта чинити, како ИМ помоћи, девојци и свештенику, човеку?

Значи унапред смо осуђени да ће нам коментари бити малициозни?

Не, не верујем да си то хтео да кажеш.

А види, не верујем ни да ће свештеник рећи нешто о томе јер му се није десило то што се девојкама и женама са свештеницима дешава.

Пошто се мени десило од стране двојице, могу да кажем да не сме да се чека да се он ''дозове памети'', јер се то на тај начин НЕЋЕ десити (и није у оба ''моја'' случаја), већ да она треба да заштити СЕБЕ а он нек штити себе и своју породицу.

Значи, ја бих му запретила Владиком, као што сам и урадила тада, па је упалило.

Ако не упали, правац код владике па нек он решава његов проблем а не та девојка, ем саблажњена ем није крива.

пс не узимати на себе терет који се не може носити, типа: помоћи себи, владици и свештенику.

Нек свако себи помогне, биће довољно, јер свима једино Бог ђутуре може помоћи, а не човек.

[Милан Меденица :)]

питање је за свештенике, молим остале да се суздрже од малициозних коментара.

Значи унапред смо осуђени да ће нам коментари бити малициозни?

Не, не верујем да си то хтео да кажеш.

нисам машо, само они који ипак буду имали малициозан коментар да се суздрже.

можда нисам баш најсрећније формулисао. stadarаdim

иначе, хвала за коментар, пренећу даље. 

[Млађо]

              Нема скривања под тепих. Само правимо горе. Маша је одлично одговорила. Епископ мора да зна јер је одговоран за тог свештеника. Не ради се о цинкарењу, него о бризи за човека. Тачно је да би можда породично спокојство и личност тог свештеника била угрожена, али о томе је он морао да води рачуна. Наш је посао да се бринемо о Цркви. Изношење такве ситуације пред епископа спречиће даље цркворушитељске активниости тог свештеника. С обзиром да су неки сегменти те приче коју помињеш мени стицајем околности познати, сматрам да девојка треба пронађе сигурно уточиште у црквеним круговима (знам на шта мислим), и да припрети, изнесе,... Нема дилеме да на тај начин помаже Цркви. Познат ми је један сличан случај, тако да опет не говорим напамет и по својој мудрости...

            Иначе, имао сам намеру да се понудим и да искористим своја познанства и репутацију како бих девојци коју помињеш помогао, али је неко индиректно то спречио... И даље сам отворен, али не желим да се намећем сматрајући да је то веома опасно. Вечерас долазим у Београд и бићу до недеље.

[Маша]

              Наш је посао да се бринемо о Цркви.

А мало и о себи.

[Милан Меденица :)]

              Нема скривања под тепих. Само правимо горе. Маша је одлично одговорила. Епископ мора да зна јер је одговоран за тог свештеника. Не ради се о цинкарењу, него о бризи за човека. Тачно је да би можда породично спокојство и личност тог свештеника била угрожена, али о томе је он морао да води рачуна. Наш је посао да се бринемо о Цркви. Изношење такве ситуације пред епископа спречиће даље цркворушитељске активниости тог свештеника. С обзиром да су неки сегменти те приче коју помињеш мени стицајем околности познати, сматрам да девојка треба пронађе сигурно уточиште у црквеним круговима (знам на шта мислим), и да припрети, изнесе,... Нема дилеме да на тај начин помаже Цркви. Познат ми је један сличан случај, тако да опет не говорим напамет и по својој мудрости...

             Иначе, имао сам намеру да се понудим и да искористим своја познанства и репутацију како бих девојци коју помињеш помогао, али је неко индиректно то спречио... И даље сам отворен, али не желим да се намећем сматрајући да је то веома опасно. Вечерас долазим у Београд и бићу до недеље.

млађо, дај мало олади свој анимозитет према свештенству.

нико ни не спроводи скривање, видиш да јавно причамо о томе.

и не проповеда тај свештеник јерес, већ угрожава ближњег ...

[Млађо]

              Наш је посао да се бринемо о Цркви.

А мало и о себи.

              Па ако смо део Цркве, бринући се за Њу старамо се и за себе, а и за друге. Не видим разлог да се разграничава приватни живот од живота Цркве. У мојој глави се то поистовећује, јер чим направимо диференцијацију, имам утисак да Цркву посматрамо као нешто друго него што смо ми. Имајући у виду конкретан случај - претња епископом и притужба епископу на рачун тог свештеника = бринем се за Цркву да је тај свештеник својим канонским пропустима и својим грехом не би даље разграђивао, а самим тим бринем се и за духовно стање тог свештеника и за своју сигурност и спокојан живот... То је одговорно понашање... Побожан живот не подразумева неку млитавост и пијетизам, него конкретно одговорно делање... Активност, покрет ка Царству Божјем где се свеспасоносним динамизмом Духа Светога све непрекидно усавршава у радости и љубави. Наша тежња ка спокојству такође подразумева покрет ка Царству Божјем, али за то треба да се боримо, а не да чекамо да се нешто деси споља...

[Милан Меденица :)]

млађо, погрешно усмерена духовност се прво лечи благошћу и трпљењем, а не одма ампутирањем, акривијом и канонима, епископима и рашчињавањем. ваљда је то крајња солуција активности једног човека.

а побожан живот подразумева и пад, јер ионако од малена прво паднемо пре него научимо да ходамо ...

[Млађо]

              Нема скривања под тепих. Само правимо горе. Маша је одлично одговорила. Епископ мора да зна јер је одговоран за тог свештеника. Не ради се о цинкарењу, него о бризи за човека. Тачно је да би можда породично спокојство и личност тог свештеника била угрожена, али о томе је он морао да води рачуна. Наш је посао да се бринемо о Цркви. Изношење такве ситуације пред епископа спречиће даље цркворушитељске активниости тог свештеника. С обзиром да су неки сегменти те приче коју помињеш мени стицајем околности познати, сматрам да девојка треба пронађе сигурно уточиште у црквеним круговима (знам на шта мислим), и да припрети, изнесе,... Нема дилеме да на тај начин помаже Цркви. Познат ми је један сличан случај, тако да опет не говорим напамет и по својој мудрости...

             Иначе, имао сам намеру да се понудим и да искористим своја познанства и репутацију како бих девојци коју помињеш помогао, али је неко индиректно то спречио... И даље сам отворен, али не желим да се намећем сматрајући да је то веома опасно. Вечерас долазим у Београд и бићу до недеље.

млађо, дај мало олади свој анимозитет према свештенству.

нико ни не спроводи скривање, видиш да јавно причамо о томе.

и не проповеда тај свештеник јерес, већ угрожава ближњег ...

          Па му треба допустити да то и даље ради... Не разумеш ме. Постоје свештеници који су невиђено безобразни и дрски и само им епископска санкција може помоћи да се уразуме. Не бој се. Не говорим уопштено, него већ рекох да имам у виду конкретан случај.... Али хајде да чујемо попове... Мада ћу и ја бити поп... Немој Медо да мислиш да себе изузимам кад говорим негативно о поповима... И мене све то исто чека. А немогуће је да народ генерално лаже када каже да попови само узимају паре. Ја сам у почетку свештенике итекако бранио, али сам видео да је то само равно оправдавању онога што нема разлога да буде оправдано и кренуо сам другом линијом; да, све је тачно то што причате, али погледајте где ви грешите... Ипак, да чујемо попове...

[Маша]

млађо, погрешно усмерена духовност се прво лечи благошћу и трпљењем, а не одма ампутирањем, акривијом и канонима, епископима и рашчињавањем. ваљда је то крајња солуција активности једног човека.

а побожан живот подразумева и пад, јер ионако од малена прво паднемо пре него научимо да ходамо ...

Видела бих твоје трпљење и благост, да си женско а да ти свештеник шаље поруке типа ..........

добро је машо, скапирали смо ...

Меда.

Стварно, срам ме било, како сам смела да објавим шта је свештеник мени послао.

вулгарно је шта ти је послао, а ово није платформа за тако нешто.

разумном је сасвим довољно да се опише, а не буквално пренесе.

Меда.