Да ли Бог прашта, ако:

[Кирил]

strasne muke ali zato imaju vecni zivot

Браво! То је поента Хришћанства! ДАТИ ЖИВОТ СВОЈ ЗА НЕКОГ!!!

[Guest]

Браво! То је поента Хришћанства! ДАТИ ЖИВОТ СВОЈ ЗА НЕКОГ!!!

Наравно. То је идеал који се и мени веома свиђа и који бих волео да испуним, али не видим колико има везе са оним цитираним.

[w.a.mozart]

pa mislim šta reći... ljudske slabosti, sumnja... poklekne svako... čovek se skrlja i posle 70 godina u Crkvi na visokom mestu a gde neće ovako...

p.s. goreće u paklu LOL

[w.a.mozart]

Наравно. То је идеал који се и мени веома свиђа и који бих волео да испуним, али не видим колико има везе са оним цитираним.

nema veće ljubavi od toga da neko položi život za prijatelje... to je Hristova misao iz n.zaveta a nekad je prilično teško i živeti za nekoga

[Лидија Миленковић]

nema veće ljubavi od toga da neko položi život za prijatelje... to je Hristova misao iz n.zaveta a nekad je prilično teško i živeti za nekoga

Можда, чак, и теже .

[brana]

Ово наочиглед једноставно питање, тешко је одговорити, онако како ја знам, директно.

Дали Бог опрашта и како ја не знам.

Али познајем чињенице, у мојој породици у другом свјетском рату, је

било страдалника за вјеру, јер су усташе првих месеци, рата, одмах кренуле са истребљењем Срба,

најпре, Црквених великодостојника, па онда и других учених Срба који су нетшо значили у зјаедници.

Тако је почело истребљење. Увјек имамо право избора. Мога пок. деду су звали у партизане на почасно мјесто,

јер је био школован, није отишао, погинуо је, и нјегов брат је бачен у Јадовно јер није пристао на покрштавање.

То су биле колоне људи које су нестајале јер нису хтјеле бити покрштене.

А било је и оних који су се покрстили и сад сједе у пантовшчаку.

Не познајем, никога, да би се вратио у Православље, нико ко зна да је био Православац, уствари он то још увјек јесте,

само избјегава ту чињеницу, није с евратио.

Нико се није вратио, ко је отишао у скету.

Дакле, нема покајанја.

Шта Бог мисли о овима, ја не желим, да дајем свој суд, јер то није мој посао, посебно не у даним страсне седмице.

Али можемо наслутити.

Ми Православни за сада слободно исповједамо своју вјеру, осим виртуелних других проблема немамо,

али шта ће с едесити, кад исповедање буде бити или не бити.

кад нас буду убијали, и кад будемо нестајали.

Колико ће нас остати у вјери?

А историја се понавља, опет ћемо бити прогоњени.

али како каже, један стари прота из Лике.

"Према свецу тропар!"

Тако и мучеништво,

неће Бог свакога за мученика.

[w.a.mozart]

možda zato što neće svako da bude mučenik

[о.Небојша]

Негде је покрштавање вршено насилно, али је било људи који су се сами пријавили за прелаз у римокатолицизам у жељи да сачувају имање , положај, још док нису кренули покољи. Као што је било случајева да су многи изгубили живот , иако су прешли у римокатолицизам, а знам за случајеве да су узимали матичне књиге крштених и свима редом у рубрику Примедба, уписивали да су променили веру, без икаквог обреда и пристанка.

Тешко је разумети неке ствари док се не нађемо у сличној ситуацији, као што не треба превише мудровати јер се може доћи до тога да осуђујемо друге и да се гордимо.

Тако испада да су мањи грех начинили они који су у рату примили римокатолицизам да би сачували главу и остали у вери, него они који су у мирно време, да би боље напредовали прихватили комунизам и с њим атеизам и тако потпуно отпали од било какве вере у Бога.

[Apis]

mislim da Bog moze sve da oprosti osim hule na Duha Svetoga.Ali najpre ide iskreno pokajanje za ucinjeno.ako je Hristos oprostio razbojniku na krstu zato sto se ovaj pokajao pred samu smrt zasto ne bi oprostio i onima koji se iskreno pokaju i vrate se u stado Bozje.

Povratnici su cini mi se Bogu najmiliji:

Човек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања што припада мени. И он им подели имање. И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим – прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији беше у пољу, и долазећи, кад се приближи кући, чу певање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође; и отац твој, закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А кад дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А онму рече: Чедо, тиси свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер овај брат твој мртав беше и оживе; изгубљен беше, и нађе се” (Лк. 15, 11-32).

[brana]

mislim da Bog moze sve da oprosti osim hule na Duha Svetoga.Ali najpre ide iskreno pokajanje za ucinjeno.ako je Hristos oprostio razbojniku na krstu zato sto se ovaj pokajao pred samu smrt zasto ne bi oprostio i onima koji se iskreno pokaju i vrate se u stado Bozje.

Povratnici su cini mi se Bogu najmiliji:

Човек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања што припада мени. И он им подели имање. И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим – прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији беше у пољу, и долазећи, кад се приближи кући, чу певање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође; и отац твој, закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А кад дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А онму рече: Чедо, тиси свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер овај брат твој мртав беше и оживе; изгубљен беше, и нађе се” (Лк. 15, 11-32).

Једна од најлепших јевађелјских прича, о покајаном сину,

и о другоме, узорноме, који је на крају показао своју слабост, јер с еније развеселио,

брату онако како је требао, показао се ситна душа.

у сваком случају оба лика нас уче темељним људским особинама.

[Кирил]

Да ли је у реду да сад православац пређе у муслимане, чисто из убеђења. Како онда иде?

[feeble]

Да ли је у реду да сад православац пређе у муслимане, чисто из убеђења. Како онда иде?

Скроз у реду, Бог му дао слободно вољу и човек бира шта ће и како ће..

[Кирил]

Скроз у реду, Бог му дао слободно вољу и човек бира шта ће и како ће..

Знам то.. али зар не би човек требао да буде онакав каквог га је Бог створио, да буде тамо где га је Бог створио? мислим да ми православци то не би требали радити... ионако је православље једина истина (колико сам проучавао о православљу, увек ћу остати по том учењу)

[w.a.mozart]

ако останеш у православљу само зато што си ту рођен ислам ти не гине... шалим се али то што смо овде рођени је срећан сплет околности и ништа више а православље је истинито били ми рођени и на Венри само га треба упознати-управо тај корак недостаје некима који мисле да су рођењем православци... ево мог омиљеног Перишићевог писанија

http://www.scribd.com/doc/79632888/Peri%C5%A1i%C4%87-svetosavska-beseda

[w.a.mozart]

Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине

Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се

одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити

тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању

неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно

придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред

причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој

егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј.

самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је -

бити ‘Христос’ без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од

‘Христа’ без љубави – а управо тај живи contradictio in adiecto је сваки од нас који је

хришћанин само породичном или националном инерцијом, а у бити – непокајани егоиста.