О контрадикторности моралне ограничености

[Никола Ђоловић]

Нема лицемерја докле год смо свесни својих промашаја. Лицемерје не види своје зло. Ако га и види, не доживљава га као зло већ као добро или као саставни део природе против које не жели да се буни него јој у свему повлађује.

Морал нам парадоксално не допушта однос са Богом јер морал не оправдава слабост природе. А слабост из смрти природе исходи. Морал чак и од Бога ствара законика а Сам Бог не тражи идеалне. Свакако то не значи оправдање зла или истрајност у промашајима. Зато и постоји подвиг макар се он огледао само у превазилажењу својих недостатака ако човек не може да покори вољу своје природе са свим психо-физичким перипетијама. Ниједан јеванђељски протагониста није пошао за Христом јер је био морално савршен. Наравно, постоји благодатно усавршавање али никада на уштрб слободне воље. Зато је грех увек присутна опасност али не и разлог за очајање. Неморално би чак било оправдавати свој грех рационалним анализама. Тако умно око и даље остаје помрачено. Налик Јакову у рвању са Богом, овде се човек кроз цео живот рве са инстиктима своје пале природе које неблагодатну вољу траже. Неки то осећају више а неки мање, јер немају сви исте карактеристике иако имају исту природу.

Дух се не може уселити у човека ако то човек неће. Ако човек хоће а греши – опет је Дух ту да очисти природу и личност. Ту је динамика величанствене и трагичне слободе. Неки задржавају Духа а неки Га протерују својим делима. Али Дух није злопамтило ако види позитивне намере човека. Зато сваки пут када Бог очисти човека Црквом Својом, Он брише његове грехове. Окружење може да злопамти као да је грех још увек свеж и активан али из Божијег угла он више нема постојање. Тако се и човек чисти и кроз очишћење енергијама Духа уподобљава Христу Који је безгрешан. Природа добија алтерантиву а личност обожење. Али, обожење, као и очишћење, није једном достигнути акт управо због слободе и пале природе које се противе есхатону у историји. Не треба превидети да то противљење није увек по слободној вољи управо због слабости (смртности) природе. А таква перспкетива очишћења изнова пале природе је скандал за моралисте који покушавају моралом да фиксирано задрже непроменљиво оно што је променљиво – само стање природе на уштрб динамичне личности. То је изврнута слика о назначењу човека за вечност и непроменљивост у есхатону, као једна лажна визија есхатологије без Бога као коначна дестинација и самообожење овог сада и овде. Стога није чудно што моралисти (било да говоримо о црквеним или безбожним круговима) не верују у нечије покајање јер не виде однос покајаног са Богом. Они су овековечили његов грех злопамћењем а да он одавно нема постојање у очима Божијим. То је зато што моралисти не виде слободу и динамизам слободе. Хоће да је паралишу чак у име врлине, да је учине савршеном али мртвом и непокретном. Код њих нема оне парадоксалности да грех може да доведе до Бога и приближи човека Богу више од безбожне врлине. Зато је и владика Христос могао тако провокативно рећи да ће пијанице и блудници пре ући у Царство Божије неголи њихова надмена праведност саткана од псеудо-морала.

Izvor: Upodobljavanje blog

[Дејан]

Ja sam mislio da je licemerje kad svesno promašuješ...a pričaš da drugačije treba

[JESSY]

  On 2. 4. 2012. at 10:57, Дејан рече

Ja sam mislio da je licemerje kad svesno promašuješ...a pričaš da drugačije treba

и ја...