Дигитални правопис- веома корисно да погледате (by Исток Павловић)

[Милан Б]

http://www.srpskijezickiatelje.com/nedoumice:izvinio-izvinuo

У свакодневном говору, често се чује:

Извинуо сам му се,

Треба да му се извинеш,

Није лако извинути се…,

што је погрешно. Правилно је:

Извинио сам му се,

Треба да му се извиниш,

Није лако извинити се…

До ове грешке долази бркањем глагола извинити се (’замолити за опроштење’) и извинути се (’савити се, извити се’). Проблем постаје још компликованији јер су одређена лица ова два глагола иста.

Посебно треба обратити пажњу на 3. лице множине: Они су хтели да се извине (не извину). (они су хтели да замоле за опроштај).

Извинути се значи ’савити се, изврнути се према горе’: Кад седим, увек се извинем (извинеш, извине; извинемо, извинете, извину).

Нарочито обратити пажњу на 3. лице множине: Они су морали да се извину да би боље видели. (То јест, они су морали да се савију/изврну).

[Милан Б]

Добих одобрење да качим овде понешто из правописа свакодневно. Основни циљ је да што више корисника прочита и евентуално почне да примењује правописна правила на интернету из наслова теме. Ко догура на више нивое - још боље!

Језичке недоумице » Строжији или строжи?

Строжи, не строжији. Једносложни придеви генерално имају компаратив на -ји: тако имамо и дуг–дужи, благ–блажи. Постоје изузеци од овог правила (прав–правији, стрм–стрмији), али строг у њих не спада.

[Милан Б]

» Језичке недоумице » Лаптопи или лаптопови

Клајн и Шипка дају лаптопи, што и јесте системски боље. Ипак, постоји та серија новијих англицизама ("desktop", "palmtop", "cede/CD", "dividi/devede/DVD", "ajpod", "kvoterbek") који се осећају као две речи, што се нарочито види по њиховом акценту: ла̏пто̏п, де̏скто̏п, па̏лмто̏п, це̑де̑, де̑веде̑/де̑ве̑де̑, а правило је да једносложне речи проширују основу у множини (дакле топ : топ-ов-и → лап|топ : лап|топ-ов-и).

Заједно с овом недоумицом иде и питање акцента. Ако се користи стандардно ла̀птоп, онда је ла̀птопи. Ако се не поштује то, онда иде ла̏пто̏п — ла̏пто̀пови.

[Милан Б]

Језичке недоумице » Мачкови или мачци?

Мањкови или мањци, чваркови или чварци, папкови или папци, крмкови или крмци… Шта је правилно?

Овде се ради о дужем и краћем облику множине именица мушког рода које се у номинативу једнине завршавају сугласником, или с основом на сугласник и номинативом једнине који се завршава самогласницима -О и -Е. Правило које се односи на ове именице je да једносложне именице и неке двосложне које имају једносложну основу имају дугу множину, а остале кратку. Међутим, ово правило има доста изузетака, који могу да се испоље на различите начине: могу да се понашају тотално супротно овом правилу (дани, зуби, коњи, црви), а има и варијаната где су правилна оба облика. У сваком случају, кад год сте у недоумици, најбоље је ипак погледати у неки једнојезични речник српског језика. Следе неки примери где су правилни облици обележени масним словима, а неправилни су у нормалу. Код неких примера оба облика су правилна.

1. петак — петкови — пеци
   
2. патак — паткови — паци
   
3. лутак — луткови — луци
   
4. чварак — чваркови — чварци
   
5. хрчак — хрчкови — хрчци
   
6. крмак — крмкови — крмци
   
7. папак — папкови — папци
   
8. мачак — мачкови — мачци
   
9. мањак — мањкови — мањци
   
10. батак — баткови — баци — батаци
    
11. летак — леткови — леци
    
12. метак — меткови — меци
    

Осим ових именица са непостојаним А, следеће такође имају облике множине који су често предмет недоумице и честих грешака у свакодневном говору:

1. витез — витези — витезови
   
2. голуб — голуби — голубови
   
3. мач — мачи — мачеви
   
4. знак — знаци — знакови
   
5. прстен — прстени — прстенови
   
6. ћилим — ћилими — ћилимови
   
7. појас — појаси — појасеви — појасови
   
8. паук — пауци — паукови
   
9. случај — случаји — случајеви
   
10. ранац — ранчеви — ранци
    
11. бицикл — бицикли — бициклови — бицикле
    
12. напитак — напици — напитци
    

Код сложеница, треба водити рачуна да ли сложеница представља врсту њене саставнице или не.

На пример, множина од речи вадичеп је вадичепи иако је множина од чеп чепови, зато што просто вадичеп није никаква врста чепа па отуд не може ни да се позива на аналогију са чепом. Или реч носорог, , где имамо други део речи рог (мн. рогови), али сигурно нико у множини неће написати као носорогови већ носорози, из простог разлога што носорог није никаква врста рога. Супротно овоме, имамо именицу генералштаб, која представља одређену врсту штаба. Ту је природно да множина гласи генералштабови као и, рецимо, врховни штабови. Ипак, и поред свега овога, тачна је и множина генералштаби, тако да је на крају ипак најсигурније проверити у неком речнику.

[Милан Б]

Језичке недоумице » Ко, посо, мисо...

Уколико уместо два самогласника у скраћеном облику имамо један од њих (другим речима, сажму се), онда не пишемо апостроф као што је уобичајено у случајима када изостављамо слово или више њих, него пишемо овај знак [^], који се назива угласти знак дужине или циркумфлекс. Дакле:

• као → ко̂, ка̂,
  
• посао → посо̂,
  
• мисао → миса̂, мисо̂,
  
• дошао → доша̂, дошо̂.
  

[Angelus]

Ево одличне странице са правописом српског језика:

http://www.srpskijez...avopis:pravopis

Свака Вам част за ово,такође свима нам је свакодневно потребно,нема човјека који пише,чита,а не гријеши,у неким стварима,како правописним,тако и у свим другим гранама лингвистике.Опростите Ви мени,ако било нешто лоше од мене,нека сте ме и критиковали,донијели сте неке и закључке,али нема везе,Ваше је то право,слобода мишљења,треба и хвалу и критику примити стојећки и једнако,истински,важно хришћански.

Понекад човјек се занесе,онако нехотице у неким стварима,не водећи рачуна о томе како ће то други примити,како то изгледа кад друге очи гледају и читају итд. и веома ми је жао као дубоковјерујућој особи због тога,јер није важно то колико ће мене неко вољети или не,моје писање аминовати или не,али важно ми је веома то да ја никога не разочарам и подстакнем на неко негативно размишљање,било чиме од себе покренуто,а кад човјек пласира нешто из срца често се и осјећајима превари.Зато веома је тешко спустити свој ум у срце своје,а то и јесте веома важно у молитвеном дјелатном животу.Жао ми је и због Анастасије,нити се знамо,нити било кад на нечему срећемо,а толико ружних ријечи за мене,није заиста било потребно никоме такво нешто,а камо ли зрелим и разумним цивилизованим људима,којима здрава и пријатељска комуникација није ни у чему страна и непозната.

Даће Бог боље ситуације и боље дане и сусрете.

Свако добро од Господа и хвала Вам за све што чините и са великом љубављу,пажњом и за наш језик и његове норме и правила,а за све што једнако добро и корисно поставите на тему,а ево једна ствар,...често нам Владика др Атанасије каже између осталог да како и јесте наш језик да има правила,тако није добро да неки пиши и говоре нрп.спбски,ето па ако желите да нешто о томе нас поучите,знамо правила која смо научили,али шта се тим таквим изразима жели се рећи и ако ли и нешто постићи!

Хвала унапријед!

[Милан Б]

Драга Ангелус,

Ја сам само обичан корисник овог форума који у свом огромном незнању по питању теологије и духовног живота покушава да барем нешто допринесе. У овој теми сам добио одобрење да качим по неку правописну поруку како би што више корисника видело прву поруку у теми.

Иначе, прочитах данас Анастасијин статус, доста ми се учинио поучан. Не сећам се да сам вас критиковао, ако сам вас некако повредио, сигурно ми то није била намера, извињавам се

Хвала вам за лепе жеље, пробаћу да нађем неки добар извор који решава ову патриотску недоумицу Не дај Боже да ја делим некоме поуке, неће то на добро изаћи...

[Милан Б]

Ево, за Ангелус, од протојереја-ставрофора др. Димитрија Калезића (линк)

Србски или српски?

Постоје двије врсте правописа - етимолошки или коријенски и фонетски или гласовни. Први изводи дату ријеч из некога коријена и прати њен развој до стандарда у коме су сачуване и примијетне раније структуре; други има други облик и процес развоја ријечи: он иде за гласовним промјенама, а то су јотовања и палатализацијe као и једначењa по звучности и мјесту изговора и стандард ријечи је оно што и како чујемо, и то се тако и пише.

Данас код многих наших савременика код неких ријечи јавља се ретроактиван дублет па и то недоследно, јер одудара од редовнога облика и уноси пометњу и забуну, која често и није језичка, него сеже у значење – семантику па и садржај ријечи - појма. Ту је најчешће на мети ријеч Србин и њене изведенице: српски-3, српство, Србија(нац)... па како овдје б, ондје п? Лако, и то овако: б је глас коријенскога дијела ријечи, и ту нема двојства и колебања; али кад се он нађе испред вокала или консонанта који не утиче на фонетски квалитет фонеме, означава б, он остаје – б: Србин, Србија...; а кад се он наслони на безвучни консонант, рецимо с, или овај дође у непосредни додир с њим, онда се звучно б обезвучује и прелази у свој безвучни парњак – п, па имамо и у изговору и у писању облик српски, а не србски, јер би то било запостављање и укидање правила процеса. Па код вокализације л: читал - вокализовано л које је дало о, онда отуд – читао; затим код сложенога придјева: без звука, беззвучан - безвучан. И тако редом, или читао - читаа - читā, односно писао, писoo, писō.

Ево нешто мало илустрација овдје реченога: Шабац – Шапчанин и Шапчанка, Шапца и Шапцу... коси падежи исте именице.

Тако је и са другим гласовима: сладак, слатка, слатко; гладак, глатка, глатко...

Слично стоји питање и са помијерањем акцената, односно промјена њихова квалитета (узлазност и силазност: \, /, “, ∩) и квантитет (дужина, краткоћа: ―, U ).

Међутим, кад један облик, фонема или акценат у практичном говору превагне преко 50% у употреби, оносно примјени, то је мјера, правило, стандард – тако је сад српски, а не србски! Србски је коријенски, а српски стандардни облик – до даљњега; докле – не знамо јер је језик, као опредмећено мишљење човјеково – жив, па се развија; некад и вене, слаби.

др Димитрије М. Калезић, протојереј-ставрофор

[Angelus]

Ево, за Ангелус, од протојереја-ставрофора др. Димитрија Калезића (линк)

Србски или српски?

Постоје двије врсте правописа - етимолошки или коријенски и фонетски или гласовни. Први изводи дату ријеч из некога коријена и прати њен развој до стандарда у коме су сачуване и примијетне раније структуре; други има други облик и процес развоја ријечи: он иде за гласовним промјенама, а то су јотовања и палатализацијe као и једначењa по звучности и мјесту изговора и стандард ријечи је оно што и како чујемо, и то се тако и пише.

Данас код многих наших савременика код неких ријечи јавља се ретроактиван дублет па и то недоследно, јер одудара од редовнога облика и уноси пометњу и забуну, која често и није језичка, него сеже у значење – семантику па и садржај ријечи - појма. Ту је најчешће на мети ријеч Србин и њене изведенице: српски-3, српство, Србија(нац)... па како овдје б, ондје п? Лако, и то овако: б је глас коријенскога дијела ријечи, и ту нема двојства и колебања; али кад се он нађе испред вокала или консонанта који не утиче на фонетски квалитет фонеме, означава б, он остаје – б: Србин, Србија...; а кад се он наслони на безвучни консонант, рецимо с, или овај дође у непосредни додир с њим, онда се звучно б обезвучује и прелази у свој безвучни парњак – п, па имамо и у изговору и у писању облик српски, а не србски, јер би то било запостављање и укидање правила процеса. Па код вокализације л: читал - вокализовано л које је дало о, онда отуд – читао; затим код сложенога придјева: без звука, беззвучан - безвучан. И тако редом, или читао - читаа - читā, односно писао, писoo, писō.

Ево нешто мало илустрација овдје реченога: Шабац – Шапчанин и Шапчанка, Шапца и Шапцу... коси падежи исте именице.

Тако је и са другим гласовима: сладак, слатка, слатко; гладак, глатка, глатко...

Слично стоји питање и са помијерањем акцената, односно промјена њихова квалитета (узлазност и силазност: \, /, “, ∩) и квантитет (дужина, краткоћа: ―, U ).

Међутим, кад један облик, фонема или акценат у практичном говору превагне преко 50% у употреби, оносно примјени, то је мјера, правило, стандард – тако је сад српски, а не србски! Србски је коријенски, а српски стандардни облик – до даљњега; докле – не знамо јер је језик, као опредмећено мишљење човјеково – жив, па се развија; некад и вене, слаби.

др Димитрије М. Калезић, протојереј-ставрофор

Слава Богу и хвала Вам,која коинциденција,управо гледам слике посјете проте и велике ризнице знања наш Отац Димитријје у Богословији Фоча,а ви ето нађосте одличан текст и веома пажљиво,врхунско објашњење.

Хвала Вам још једном,а гледам у тексту на сајту из града гдје ја живим па пише парафразирам двије докторице,мислим да је погрешно,а чула дам кад наш Владика Атанасије исправља управо некога када тај термин говори,израз докторица није правилан,каже докторка или само љекар.

Свако добро и остајте у Радости и Миру Божијем,

Амин,Боже дај!

[Милан Б]

Језичке недоумице » Дежа ву

Према француском déjà vu (’већ виђено’) имамо транскрибовано ДЕЖА ВИ (изг. дежа̑ ви̑), а не дежа ву, пошто се француски глас /y/ системски транскрибује као и.

[Милан Б]

Језичке недоумице » Евро или еуро?

Ова европска валута среће се у два вида: е̏вро и е̏уро. За оба има оправдања: за први јер у нашем језику речи с тим грчким кореном (< Ευρώπη) имају изговор са в, по витацизму: Европа, европски, европејац, па и серија сложеница са префиксоидом евро-: Евроазија, евроазијски, евроинтеграције…; а за други што је оригинални назив те валуте заиста са -у-: euro. Ипак, сви европски језици који користе ову валуту примили су њен назив према свом изговору овог корена (енгл. /jʊərəʊ/, нем. /ɔʏʀo/, франц. /øːʀо/, грч. /evro/…), па је Одбор за стандардизацију српског језика озваничио форму с традиционалним кореном.

Дакле, евро а НЕ еуро.

Множина ове речи је е̏ври-е̑вра̄-е̏врима (обратити пажњу на дуги акценат у генитиву).

[Снежана]

Može li jedno pitanjce?

Vokativ imena Lana?

a) Lana

B) Lano

[Милан Б]

Нађох само форумашку размену мишљења: http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=271.msg4617#msg4617

Изгледа да зависи од тога како се акцентује - дугоузлазни -> O, краткоузлазни -> A.

[R.Žiskar]

чварак — чваркови — чварци

Мезити - мезетарити - замезити...

[Милан Б]

Мнење или мњење

» Језичке недоумице » Мнење или мњење

Према архаичном глаголу мнити-мним ’мислити’ саграђена је именица мњење (нпр. у изразу јавно мњење ’мишљење јавности’), што наша нормативистичка литература препоручује.

У старијим споменицима могу се наћи и изворнији облици овог глагола мнети (са јатом: мнѣти) — мним, са именицом мнење/мнијење, али су они замењени аналогијом према глаголима и-основе (гонити-гоним).