Свети Григорије Палама (1296-1359)

[Gospodin Jakov]

4chsmu1

[Протомајстор]

У књизи Јована Мајендорфа "Св Григорије Палама и православна мистика" (стр. 60) пише да је Григорије када је пожелео да се замонаши наишао да велики проблем јер је директно издржавао мајку, две сестре и два брата као и велики број слугу (=робова?).

Како је решио овај проблем?

Све их је замонашио!

isus-sinai

Како видесмо у овој вести, сви су они добро прошли, али робови (слуге) се не помињу...

[Guest]

Свети Григорије Палама: Беседа изговорена на спасоносно Рођење по телу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа

1. Данас је празник девственог рођења, и беседа ће се неминовно узвисити саобразно величини славља и продрети у тајинство, онолико колико нам је могуће и допуштено и колико нам то дозвољава време, како бисмо и ми пројавили нешто од силе која се у њему садржи. И ви браћо, молим вас, напрегните и узвисите свој ум, као да се блиставо просветљује божанским небеским сјајем, тако да схватите најчистију светлост богопознања, јер видим да се данас небо и земља изједначују у части, да се све доње (земно) узвисује ка оностраном и бива једнако вредно као и горње (небеско) што снисходи ка њему. Ако, дакле, постоји неко небо небеса и ако постоје неке горње воде које прекривају небеса, ако постоји неко место, положај или надземаљски поредак, ипак нема ничега чудеснијег и достојнијег почасти него што су пећина и јасле, купељ и пелене Младенца, јер од свега, што је Бог створио, нема ничега што би било корисније и божанственије од Рођења Христовог, које данас празнујемо.

2. Превечни, безгранични и свемогући Логос данас се телесно рађа у пећини немајући ни уточиште, ни кров, ни дом, и као Младенац полаже се у јасле, гледа се очима, додирује рукама и повија у пелене. Овде није реч ? томе да је духовно суштаство у стварању претходило суштаству какво раније није постојало, или ? телу које је постало и убрзо потом било одбачено, или пак о томе да су тело и дух сједињени у једно како би образовали једно разумно живо суштаство, него ? томе да су се посредством Ума (Духа) Бог и тело несливено сјединили да би образовали једну Богочовечанску ипостас што је проникла у девствену утробу у којој је и од које се, благовољењем Оца и садејствовањем Светог Духа, постао надипостасни Логос. Он се сада раздваја од утробе и рађа као Младенац, али очувавши неповређенима знамења девствености своје Мајке, бестрасно (безболно) се рађајући као што је бестрасно и зачет, будући да се Родитељка показала узвишенијом како од страсне насладе приликом зачећа, тако и од порођајних болова приликом рађања. Као што каже Исаија: Она се породи пре него што осети болове (Иса. 66; 7), она је, избегавши патњу, превечног Логоса родила по телу, и не само да је недокучиво Његово божанство, него је и начин Његовог сједињења са телом непојмљив, као што и Његово бесконачно снисхођење и божанствена и неизрецива узвишеност превазилазе сваки ум и сваку реч, будући да се Он не може упоредити са творевином. Ако и по телу погледаш на Онога Који је данас рођен од безбрачне Дјеве, опет ћеш увидети да се ни то не може упоредити јер је Он, како каже Псалмопојац, најлепши међу синовима људским (Пс. 45;2). Он није рекао „лепши“ него једноставно „најлепши“, како не би поредио оне који се не могу поредити, односно обичне људи са природом која је сједињена са Богом.

3. Тога ради помаза Те, Боже, Бог Твој уљем (јелејем) радости више него причаснике (код Даничића: „другове“) Твоје (Пс. 45; 7), каже у наставку Псалмопојац. Он је савршени Бог и савршени човек. Тај Бог је и помазани и Онај Који помазује, јер се каже: Помаза Те Боже, Бо1 Твој, јер Бог Отац помазује Логоса као Човека и помазује га савечним и јединосуштним Духом, јер управо то и јесте „јелеј радости“; због тога је Он и Бог, и Божанско Помазање, и Помазани. Ако се, дакле, Он и помазује као Човек, Он, као Бог, у себи има источник помазања. Због тога је, божанствено видевши све помазане од Бога, он (псалмопојац Давид) посматрао и указао на њих као на Његове причаснике, јер је једино Богу својствено да не буде причастан, него да други буду причасни Њему Самом и да има причаснике који се радују у Духу. Такав је, дакле, Онај што се данас рађа у убогој пећини и који је од нас прослављен као Младенац у јаслама.

4. Када је Онај Који је све из небића привео у биће, на земљи као и на небу, погледао на Своја разумна створења што су непотребно тежила нечему већем (в. Пост. 3;5), подарио им је Самога Себе од чега нема ничега већег, ничега томе једнаког нити томе приближног, предавши Себе онима што желе да Му буду причасни, како бисмо убудуће без опасности стремили ка бољем, док смо се на почетку услед тога изложили највећој опасности, и да при том сваки од нас, тежећи да постане Бог, не само не буде кажњен, него и да достигне то п1то жели. Он на чудесан начин уклања повод за пад какав је постојао „од почетка“, а то је била разлика у превасходству и ништавности која се запажала у живим бићима, одакле је проистекла завист и подмуклост, као и отворено или прикривено непријатељство. Не желећи да буде нижи ни од једног ангела и да се по превасходству изједначи са Творцем, началник зла је први, без иједног претходника, доживео страшан пад. Затим је, обузет завишћу и нападајући подмуклошћу, и Адама повукао на дно ада, услед исте такве жудње, учинивши тај пад тешко излечивим, тако да је ради његовог (човековог) призива био неопходан чудесни долазак Божији који се данас и извршио, док је онај једном занавек самоме себи починио неисцељив пад, али не тако што је нечему постао причастан него постајући самозло (зло само по себи) и пуноћа зла, приносећи себе онима што желе да буду причасници зла.

5. Благоволећи да данас поништи узрок гордости која погубљује Његову разумну творевину, Бог јој се (творевини) у потпуности уподобљује. Будући да је по природи и достојанству Он истоветан Самоме Себи, чини да и творевина по благодати буде самој себи истоветна и једнака по достојанству. А на који начин се све то извршава? Тако што Сами од Бога Бог Логос, неизрециво се умањивши, снисходи са Своје висине у људску крајност нераскидиво је сједињујући са Собом, миривши се и осиромашивши саобразно нама, учинивши доње (земаљско) горњим (небеским) или, боље речено, спојивши једно са другим и сједињујући божанску природу са људском и тако свима указујући на смирење као на пут што води ка горњем (небеском), постављајући данас Самога Себе као узор и људима и светим ангелима.

6. Услед тога данас и ангели задобише непоколебивост, јер на делу од Владике научише да се пут ка узвишености и уподобљавања Њему не састоји у гордости него у смирењу. Услед тога људима постаје лако да се поправе, спознајући да је смирење пут призива. Услед тога је злоначалник, будући сама гордост, постиђен и потпуно поражен, иако је раније изгледало да је постојан и да сам по себи нешто представља. Тако је чежњом за већим покорио и поразио друге, уздајући се у њихово прекомерно безумље, док данас онима, које је раније злобно обмануо, уистину личи на играчку. И сада, када се родио Христос, њега газе они што су некад били под његовим ногама, који се сада не горде као што их је овај погубитељ наговарао, него следе смирене, што им је делима показао Сам Спаситељ, и путем смирења задобијају надземаљску узвишеност.

7. Због тога се Бог, који седи на херувимима (в. Јез. 1;25), данас налази на земљи као Младенац. Иако невидљив и за шестокриле серафиме, који не само да нису у стању да нетремице созерцавају Његову природу него ни Његов сјај и славу због чега крилима засењују очи (Ис. 6;1), сада бива виђен чулима и открива се телесним очима, јер постаде тело. Онај, што свему поставља границе и којега ништа не ограничава, обухваћен је на брзину начињеним и малим јаслама. Онај што све садржи и све обухвата, био је повијен у мале пелене и спутан обичним повојима. Онај који поседује непресушне ризнице богатства добровољно излаже себе таквом сиромаштву да се њега није нашло места чак ни у гостионици. Због тога и улази у пећину и ту бива рођен Онај што је надвремено (безвремено), бестрасно и безначално рођен од Оца. Онај Који је исте природе као и Најузвишенији Отац није се Својим рођењем (каквог ли чуда!) само обукао у унижену природу, нити се само изложио највећем сиромаштву рађајући се у убогој пећини него је, будући још у утроби, примио и крајњу осуду какву наша природа носи још од самог почетка, убрајајући се и уписујући међу слуге (в. Лк. 2;4-6) Онај Који је господар васцеле твари, ни на који начин не чинећи служење (ропство) нечаснијим од господарења, боље речено, показујући да су слуге часније од тадашњег господара, уколико разумеју величину благодати и бивају јој покорни. јер се онај који је тада био земаљски господар, није придружио Цару небеском, али су то учинили сви његови потчињени. Њима се није прибројао онај што је тада господарио на земљи, него Господар небески.

8. На једном месту Давид, који је богоотац због данас Рођеног од његовог рода, ускликује Богу: Руке Твоје створиле су ме и начиниле ме; уразуми ме, и научићу се заповестима Твојим (Пс.119;73). Због чега он то каже? Зато што само Створитељ може подарити истинско сазнање. Када човек спозна и постане свестан оне части коју је наша природа примила од Бога јер ју је по Свом образу створио Својим рукама, када схвати Његово човекољубље, он ће Му притећи, послушати и научити Његове заповести. Колико ће више то учинити ако спозна, према својим могућностима, ову велику тајну нашег стварања и призива? Када је Својом руком од земље створио нашу природу и од Себе у њу удахнуо живот, Онај Који је све остало створио једном речју, дозволио јој је да се управља по сопственим помислима, јер је створена као разумна и са слободном вољом. Будући усамљена и обманута наговором лукавога, није била у стању да се одупре насртају и очува оно што јој је својствено и посрнула је према ономе, што јој је противно. Услед тога, Он Својом руком не само да је чудесно васпоставља него је и задржава, не само тако што је Сам подиже и спречава да падне, него и тако што се неизрециво облачи у њу и нераздељиво сједињује са њом тако што се од жене рађа као човек и истовремено Бог, како би узвисио ону исту природу коју је Он створио у прародитељима и примајући је од Дјеве како би створио новог човека.

9. И заиста, уколико би Он потицао од семена, онда не би био нови човек. Имајући удела у старом човеку и наслеђујући његову кривицу, не би у Себе могао примити пуноћу непропадљивог Божанства и постати извор неоскудног освећења, тако да преизобиљем силе није опрао само нечистоту прародитеља насталу услед греха, него ју је поседовао довољно и за освећење потомака. Као што за стално напајање великог града не би била довољна вода сакупљена у посудама, него је потребно да град има сопствени извор воде и у том случају никада неће бити принуђен да се због жеђи преда непријатељу, тако ни за стално освећење свих не би могао бити довољан ни човек ни свети ангео који су причасношћу задобили њима својствену благодат, него је било неопходно да твар сама у себи поседује извор како би они који му приступају и пију са њега остали непобедиви за слабости и недостатке које су се у њој (твари) укорениле. Због тога није дошао ни ангео ни човек, него Сам Господ Исус Христос и спасао нас, постајући ради нас човек остајући при том и непроменљиви Бог. Градећи сада Нови Јерусалим и подижући Себи храм од одухотвореног камења, сабирајући нас у освештану и васељенску Цркву, Он у њеном темељу, а то је Сам Христос (в. Еф. 2;20), утврђује непресушни извор благодати. Због тога се пуноћа живота, господарска и вечнопостојећа, свемудра и свемоћна природа сједињује са оном природом која је услед непромишљености била обманута, услед немоћи била поробљена од лукавога, док је због лишености божанског живота била бачена у адске дубине, како би у њу унела мудрост, силу, слободу и безгранични живот.

10. Осврните се на непосредна знамења овог неизрецивог сједињења и корист која отуда проистиче, а затим и на она посредна. Звезда је следила мудраце и заустављала се онда када се и они зауставе, а када се они крећу, и она напредује заједно са њима, боље речено, она их сама подстиче и позива на пут као њихова предводница и путеводитељка. Она им је била путеводитељка када су се кретали, када су одмарали своја тела и она сама се заустављала и остајала на свом месту, јер би се, у случају да их напусти, узнемирили помисливши да је престала да их води, као што су се и узнемирили када се, по доласку у Јерусалим, сакрила од њих (B. Mт. 2;2-9).

11. Зашто са она сакрила када су стигли (у Јерусалим)? Зато, да распитивања (мудраца) не би изазвало сумњу у ове гласнике Христа Који се тада родио по телу. Будући да су тражили да од Јудеја дознају где ће се, по свештеним пророштвима, родити Христос, опет им се открила божанствена звезда, поучивши и нас да не тражимо више од Јудеја оно што се налази у Закону и код Пророка него да следимо небеско учење како не бисмо отпали од вишње благодати и изливања светлости. Када су изашли одатле (из Јерусалима), звезда их је обрадовала јер се поново појавила и пошла испред њих док не дође и не стаде одозго где беше дете (Мт. 2; 9), а затим су се сви заједно поклонили земаљском и небеском Младенцу. Она је, уистину, најпре њих привела као дар за дан рождества Богу Који се родио на земљи, а захваљујући њима и Асирце, као што каже Исаија: У то ће време Израиљ бити трећи с Мисирцима и Асирцима, и биће благослов посред земље (Иса. 19; 24), што се, као што видите, управо сада збива. И заиста, поклоњење мудраца непосредно је сменило Његово бекство у Египат, којим је истерао идоле (из Египта), а након повратка одатле Он је, међу Израиљем, изабрао народ достојан старања Божијег.

12. То је, дакле, јасно наговестио Исаија. Они исти мудраци су пали на колена приносећи злато, тамјан и смирну (Мт. 2; 11) Ономе, који нам је Својом смрћу, чији символ беше смирна, подарио божански живот предизображен тамјаном, као и божанско озарење и Царство, а њега је изображавало злато принето Началнику вечне славе. Због Онога што је данас рођен, пастири и ангели чине заједнички хор, појући Му исту песму и заједничку мелодију, не зато што су ангели узели у руке пастирске фруле, него зато што су пастири били обасјани ангелском светлошћу и обрели се усред војске небеске, научивши се од ангела песми небеској или, боље речено, истовремено земаљској и небеској, јер благовесте: Слава на небесима Бо1у, и на земљи мир (Лк. 2; 14). Онај, што обитава на висини и господари небеским висинама, сада за свој престо има земљу и на њој се прославља исто онако, као што Га тамо прослављају ангели и светитељи Његови.

13. Шта је, међутим, било узрок овог заједничког славословља ангела и људи, и каква је то блага вест, многоопевана и толико радосна и за ангеле и за људе? Не бојте се, каже, јер вам ево јављам радост велику која ће бити свему народу (Лк. 2; 10). Шта је то дакле било, и каква је та васељенска радост? Послушај до краја песму благовесника и сазнаћеш, јер каже: Мир, међу људима добра воља, јер је Бог, Који се разгневио на људски род и предао га страшном проклетству, дошао у телу да би им донео Свој мир и помирио га са најузвишенијим Оцем. „Гле“, каже, „није се родио нама, ангелима, јер се на земљи сада види Онај Којем ми кличемо на небесима, него вама, људима, односно, ради вас и као и ви сами роди се Спаситељ, Христос Господ, у граду Давидовом“.

14. Шта, дакле, жели тај мир присаједињен Божијем благовољењу (доброј вољи). Мир, каже, међу људима добра воља. И раније су се много пута показивали примери мира према људима, јер је и Мојсеју Бог говорио… као што говори човек с пријатељем својим (2. Мојс. 33; 11), па се и Давид нашао у Његовом срцу (в. Пс. 89; 20). Он је и читавом роду јудејском подарио символе мира, будући да је због њих сишао на гору (Хорив) и обратио им се кроз огањ и помрчину (в. 5. Мојс. 4; 10-11), али не показујући благовољење, јер је благовољење сама по себи угодна, претходећа и савршена воља Божија. Савршена и претходећа воља Божија није доброчинство према одређеним људима или према једном племену, јер то није савршенство. Иако је Бог многе називао синовима, само је један био „по Његовој вољи“ (Мт. 3; 17), као што је и много пута даривао Свој мир, али је само један онај мир са којим је сједињено и Његово благовољење и који се кроз оваплоћење Господа нашег Исуса Христа као савршен и непроменљив дарује сваком народу и свакоме ко га жели.

15. Тај мир, браћо, сачувајмо колико год је могуће и за саме себе јер смо га примили као наслеђе од данас рођеног нашег Спаситеља, који нам је даровао духа усиновљења, услед чега постајемо наследници Божији и санаследници Христови (в. Рим. 8; 17). Будимо, дакле, у миру са Богом, извршавајући оно што је Њему угодно (в. Филипљ. 4; 18), будући целомудрени и говорећи истину, творећи правду, истрајно и једнодушно на молитви и мољењу (Дела ап. 1; 14), певајући и појући Господу у срцу своме (Еф. 5; 19), а не само уснама. Будимо у миру и са самима собом, потчињавајући тело духу, по савести прихватајући начин живота и имајући у себи доличан и непорочан поредак помисли, јер ћемо на тај начин окончати истински унутрашњи раздор што постоји у нама. Будимо у миру и једни са другима: Подносећи један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кош; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3; 13), показујући једни према другима милосрђе које проистиче из љубави као што је и Христос, само из љубави према нама, помиловао нас и ради нас сишао к нама. На тај начин ћемо, уз Његову помоћ и благодат призвани из греховног пада и високо уздигнути врлинама, имати живљење на небесима (Филипљ. 3; 20), на основу чега са надом очекујемо ослобађање од пропадљивости (Рим. 8; 21) и наслађивање небеским и вечним добрима, као чеда небеског Оца.

16. Нека сви ми задобијемо то ослобођење и наслађивање будућим доласком и јављањем у слави Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којему доликује слава у векове. Амин.

Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.

[Oglo]

Na stranu vijesti iz eparhija ( :D)

ali ovi postovi u prav obrazovanju su ti fenomenalni Martirije 301

[Guest]

:-[

1405_love

[Guest]

Свети Григорије Палама

О МОНАШКОМ ЖИВОТУ

Свети Григорије Палама придаје велики значај путу монашког живота. Није довољно само живети у манастиру, много је важније живети по учењу светих Отаца. Манастир је сличан Рају у којем су живели Адам и Ева. Као што је у Рају постојало дрво познања добра и зла, али и лукави демон, исто тако је и у манастирма. Зато су монаси иако унутар светих манастирских зидова, у великој опасности, па према томе увек морају бити будни и пажљиви.

Монах мора да тежи да свог унутрашњег човека учини монахом. Само борављење на светом месту није довољно, већ треба трудом достићи унутрашње монаштво. Свети Григорије поставља питање: "како може унутрашњи човек постати монах," ако прво не умре оно спољашње и људско у нама? Управо то и символише монашење тј. одсецање косе прикликом монашког пострига. Следствено, свети Григорије Палама сматра да и до данас постоје бројни аскетски Оци који су потпуно посвећени и предани Богу. Неки од њих не желе да приме ни неопходну медицинску помоћ у случајевима болести. Наравно, не зато што презиру медицинску науку, већ због своје дубоке вере у Бога. Исто тако треба нагласити, да ни у ком смислу нису за поругу и подсмевање они монаси који нису достигли тако висок степен вере, како би имали потпуно поуздање само на Бога.

Наиме, у монашком животу све мора бити прожето смирењем и расуђивањем. Због тога је монасима потребно духовно руковођење на том уском путу како би избегли демонске замке. Суштински предуслов за исправан монашки живот и борбу, посебно за млађе монахе, представља руковођење од стране искусног старца, који ће их водити на духовном путу. Палама наводи пример светог Никифора Пустињака који је упражњавао исихију (тиховање). Никифор је почео своју духовну борбу као послушник највећих Отаца. Пошто се дуго година учио из њиховог благодатног искуства и сам је временом од њих задобио "искуство уметности над уметностима," а то је управо пребивање у исихији (тиховању). Касније ће и он сам постати велики учитељ исихазма и борбе против духова злобе у поднебесију. Као резултат великог духовног опита, свети Никифор је посебно младим монасима саветовао да никада не верују помислима, при чему је оним слабијима, којима је ум непрестано лутао подарио свој метод чувања ума и пребивања у исихији.

Као што смо рекли на почетку, монашки живот представља апостолски начин живота. Аскетизам у манастирима је сличан подвигу раних хришћана. У Јерусалиму су рани хришћани живели "постојано у молитвама и благодарењима", те су на тај начин први хришћани били праобраз истинског монаштва и светог небеског живота. И данас монаси иду управо тим путем. Подвизавајући се, они покушавају да се ослободе сваке расејаности и обмане овог живота, те сходно животу по заповестима Божијим достижу обожење, које је, пак, узвишеније од сваке земаљске философије. То је смисао и циљ монашког живота и њиховог подвига, који је ништа друго, већ следовање путу светих апостола и светих Отаца.

Овај начин живљења је на многим местима описан код светог Григорија Паламе, а тако се и данас подвизавају многи истински монаси и подвижници. Они који теже јединству са Богом, повлаче се у свештено тиховање да би се сачували од саблазни света и овог огреховљеног живота. Монах који ослободи своју душу од сваке земаљске узе, непрестаном молитвом узводи свој ум Богу. У том стању његов ум се спушта у срце и ту проналзаи и открива неизрециву небеску лепоту. У тој неизрецивој визији открива му се и сам Бог у нествореној божанској светлости. Ове духовне екстазе и истуљења су описане и на многим другим местима код аскетских Отаца. Ми овде желимо само да подсетимо на темељ и основу монашког живота, који се заснива на ослобођењу и просветљењу ума. Исихија је духовни опит јединствен како за монахе тако и за монахиње. На то указује свети Григорије Палама у више својих омилија, како би охрабрио и монахиње да следују овом путу, који је ништа друго до пут истинског јеванђелског живљења. Ум увек мора бити погружен у Бога: "созерцавај Бога јединога, учини Га својим посвећењем будући радостан у нади, трпељив у невољама, послушан надређенима, служећи једни другима у миру, сабраног ума и непорочног живљења, појући Господу у псалмима и песмама духовним, чувајујћи светост и непорочност душе и тела, обуздавајући сва чула и ум, пројављујући тако оно што је духовно и целомудрено читавим својим бићем и живљењем."

превод с енглеског:

Епископ далматински Фотије

[Guest]

Свети Григорије Палама (1296-1359)

11 недеља мар 2012

Posted by radiosvetigora in Часни пост

≈ Оставите коментар

Друга недеља Часног поста посвећена је великом светитељу и богослову Цркве Христове, светом Григорију Палами.

Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма. Рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије у Малој Азији. Око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326., а затим као отшелник живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331., а већ 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Спор је настао око питања могућности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив. Они су још оштро оспоравали созерцатељну праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђена нестворених божанских енергија. Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили своје православно-хришћанске ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352 и 1368. године. Григорије Палама је изабран за солунског архиепископа 1347. године, али је ступио на дужност, због ондашњих политичких прилика, тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда 1354. заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро је 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије.

Богословље Св. Григорија Паламе је библијски утемељено и говори о човеку као духовно-физичком бићу. Исихастичким (тиховатељским) духовним методом и опитом кроз усавршавање могуће је да човек својим физичким очима види нестворену, вечну божанску светлост и енергију. Григорије Палама и исихасти јасно разликују божанску суштину која је несазнатљива и божанску енергију која је људима приступачна. Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, а посвећена му је и друга недеља Васкршњег поста.

Варлаам и схоластичари су се држали рационализма у философији и богословљу. Држали су да је познање Бога само мисаоно, док суштинско познање Бога није могуће спољашњим чулима. Насупрот овоме, Црква, позивајући се на ауторитет Предања и Свете Оце, одбацује такво схватање. Варлаам је, додуше, дуго времена боравио на Истоку, на Светој Гори, средишту монаштва и аутентичне хришћанске духовности. Варлааму је сметао начин живота и подвиг монаха и хришћана уопште, који је тада био непознат на Западу, односно, већ у то време био изгубљен. Западни монаси су углавном живели у свету и за свет. Варлааму је посебно засметало духовно искуство монаха-исихаста који су показивали да је могуће опитно искуство божанске енергије и светлости. Варлаам их је због тога називао обмањивачима, масалијанима и пупкогледцима (омфалопсихити). Говорио је још да је таворска светлост створена и пропадљива. Атонски монаси су оваквим нападима били веома узнемирени и обратили су се Григорију Палами који је одмах почео да пише против Варлаама. Варлаам, опет, пише своје дело, Против масалијана. Григорије Палама је имао подршку цариградског патријарха Филотеја, царице Ане, затим царева Јована Палеолога и Јована Кантакузина. Исихасти са Григоријем Паламом на челу, у тим спорењима су тврдили да таворска светлост коју су апостоли видели приликом Христовог преображења, иако није сама суштина Божја, али је неразлучно савечна божанској суштини и она је природно својство и енергија Божанства. Та светлост није суштина Божја, већ енергија, благодат и слава која се даје светима из суштине Божје.

У Синодику који се чита у Недељу православља унета је анатема онима који божанску светлост сматрају за Божју суштину. Анатема је и онима који мисле да Бог нема физичку енергију, већ само суштину, и да нема разлике између суштине и енергије. Анатема је и онима који мисле да је енергија створена и да је Божанство сложено зато што се разликује суштина и енергија.

Текст преузет из књиге:

Протојереј др Радомир Поповић

Појмовник црквене историје,

Хришћанска мисао,

Београд 2000.

[Guest]

Свети Григорије Палама: Беседа у другу недељу Свете Четрдесетнице

11 недеља мар 2012

Posted by radiosvetigora in Часни пост

≈ Оставите коментар

1. Отпочињући беседу, данас ћу вашој љубави изговорити речи самога Господа, боље речено, сам почетак еванђелске проповеди: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт. 3; 2). И не само да се приближило, већ је оно и унутра у нама. Јер, гле, Царство је Божије унутра у вама, опет говори Господ (Лк. 17; 21). И не само да је оно унутра у нама, него ће ускоро постати још видљивије, да би уништило свако начело, власт и силу (вражију) и да би донело непобедиву снагу, неисцрпно богатство, неизменљиву и бесконачну насладу, славу, власт и силу, али само онима који живе по Богу, који богоугодно проводе свој живот.

2. Будући да се Царство Божије приближило, да је већ у нама и да ће ускоро наступити, делима покајања учинимо себе достојним Царства Божијега. Присилимо се да одсечемо зле жеље и навике, јер се Царство Небеско на силу стиче и подвижници га задобијају. Узревнујмо у трпљењу, смирењу и вери наших богоносних Отаца, како каже апостол: Гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13; 7). Умртвимо наше удове који су на земљи: блуд, нечистоту, страсти, злу похоту и похлепу, нарочито у ове свештене дане Поста. У том циљу нас је и благодат Духа најпре упозорила на будући Страшни суд Божији, затим нас је опоменула на изгнанство Адамово да би нам коначно, након свега, предочила у чему се садржи непоколебива вера, да бисмо се са страхом због првог и плачем због другог непоколебиво придржавали вере и смирили себе; да се не бисмо препуштали неуздржању и, услед неверја и незаситости утробе, отварали врата свим страстима и давали им место; да се не бисмо нашли на пространом и широком путу и пропали због тобожњих уживања, него да бисмо, пригрливши тесан и узан пут који води у живот вечни а чији је почетак и прво поприште управо Пост, усрдно оконча-ли ову великопосну Четрдесетницу.

3. Како каже Соломон, свака ствар има своје време и све има свој час. Према томе, ево правог тренутка за онога који тражи повољно време за савршавање врлина, а то је ова Четрдесетнице. И ако свецели човеков живот представља време повољно за задобијање спасења, колико је онда повољније ово време Поста! Тако је и Началник и Руководитељ нашега спасења, Христос, почео управо од поста и на попришту поста поразио и посрамио ђавола, узрочника страсти, који Га је на сваки начин нападао. И како је неуздржање утробе родитељка острашћености будући да искорењује врлину, тако је, напротив, уздржање мајка бестрашћа, јер поништава скверну која потиче од неуздржања. Ако неуздржање – чак и тада када у нама нема страсти – уводи (у нас страсти) као што их је и увело, како онда да их не умножава и не оснажује када су оне већ ту, и обрнуто: како да их пост не умањује и не уништава? Пост и (опште) уздржање су међусобно повезани, иако они који их разборито следе понекад дају предност једноме а понекад другоме.

4. Ми их, међутим, нећемо раздвајати једно од другога, него ћемо се током пет дана седмице више држати поста (у свој његовој строгости), док ћемо се суботама и недељама више усредсређивати на уздржање (тј. општу умереност у храни), да бисмо разборито саслушали еванђелске речи које нам данас приповедају о чудесном исцељењу, које Господ није савршио у Јерусалиму, него у Капернауму. У време оно, како говори богонадахнути Марко, уђе (Господ) у Капернаум после неколико дана (Мк. 2; 1). Тај град, Капернаум, еванђелист Матеј назива градом Господа (Исуса), када, приповедајући о одузетоме (раслабљеном), говори: … И дође (Исус) у Свој град (Мт. 9; 1). Пошто Га је Јован крстио и Дух са небеса сишао на Њега, Христос је био одведен у пустињу да би био подвргнут искушењу ђаволовом. Тамо је победио кушача а затим је, вративши се у јорданске пределе, обилазио околна места. Крститељ је тада више пута сведочио о Њему, све док Ирод није бацио Јована у тамницу. Дакле, после свега овога, како говори (еванђелист) Матеј, отиде у Галилеју. И оставшши Назарет дође и настани се у Капернауму приморскоме (Мт. 4; 12-13).

5. И из тога града Христос је одлазио у пустињу ради молитве или пак у суседне градиће да би проповедао, а затим се поново вратио у њега (у Капернаум). Зато еванђелист Матеј тај град назива “Његовим градом”. Еванђелист Марко говори: И уђе опет у Капернаум после неколико дана, и чу се да је у кући. И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе…” (Мк. 2,1-2). Будући да је највише времена проводио у том граду, као и због многих и великих (тамо учињених) чуда и поука, Христос је био веома познат тамошњему становништву. И зато, када би се чуло да је Он био на неком другом месту, а поготово када би се изнова вратио (у Капернаум), к Њему је притицало мноштво народа. А долажаху Му, како говори Лука, из разних градова, а међу њима беше и књижевника и фарисеја и законика, и Он им, говори еванђелист, казиваше реч. То је било Његово превасходно дело, што је показао и у параболи (о сејачу), говорећи: Изиђе сејач да сеје семе своје, тј. слово (реч) учења, и: Дођох да грешнике позовем на покајање, а тај се позив савршава кроз слово учења. То показује и св. ап. Павле, говорећи: И тако вера бива од проповеди, а проповед од речи Божије (Римљ. 10; 17).

6. Господ је, уистину, свима заједно и не побуђујући ничију завист говорио реч покајања, еванђеље спасења, речи живота вечнога. И заиста, сви су слушали, али нису сви и послушали. Сви ми волимо и да чујемо и да видимо, али не и да творимо врлину. И заиста, сви смо ми створени тако да, више од свега осталог, желимо да сазнамо о ономе што се тиче нашег спасења. Због тога многи не само да са благодарношћу слушају свештено учење, него и брижљиво изучавају речи (вере), које свако разматра са свог становишта, сагласно знању или незнању које поседује. Међутим, да би те речи биле оживотворене на делу или да би, на основу њих, вера доносила корисне плодове, неопходни су разборитост и добронамерност, које, пак, није лако стећи, а посебно не онима који себе оправдавају и сами себе представљају као учене, какви су заправо и били јудејски књижевници и фарисеји.

7. Зато су и тада, и поред тога што су слушали реч (Господњу) и гледали учињена знамења, више хулили него што су хвалили Онога Који је и и делима и речима чинио добро. И заиста, када је Господ поучавао и док су сви, или бар већина, с пажњом (досл. отворених ушију) слушали речи благодати које су излазиле из Његових уста, дођоше неки к Њему, како вели еванђелист, носећи узетога (раслабљенога), кога ношаху четворица. И не могавши приближити се к Њему од народа, открише кров од куће где Он беше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше (Мк. 2; 3-4). Вама се можда чини да је васцело ово дело представљало последицу вере оних што су донели одузетога и да је Господ, видевши њихову веру, подарио оздрављење одузетоме. Ја, међутим, мислим да то није тачно. Истина, Господ је исцелио сина старешине синагоге а да од њега није тражио веру, као (што је није тражио) ни од кћери Хананејкине нити од кћери Јаирове, задовољивши се вером оних који су дошли уместо њих. То се, међутим догодило зато што је ова прва била мртва а друга, тј. кћер Хананејкина, у то време безумна, док се син старешине синагоге није ни налазио на том месту. Зато Господ од њих и није могао да тражи веру и њима је спасење донела вера њихових ближњих. Међутим, овај одузети је био присутан и, премда одузетога тела, био је господар свога разума. Зато и се чини да ће пре бити да је његова добра нада и његова вера била та која је учврстила веру у Господа и код оних који су га донели. Одузети их је наговорио да дођу, да га донесу и попну на кров да би га одатле спустили пред Господа. Они то нису учинили против његове воље и његова одузетост није значила и слабост његовог разума, него је он, очигледно, био изнад онога што омета и спречава веру.

8. У то време, љубав према људској слави одвраћала је фарисеје од вере у Господа, и зато им је Он и говорио: Како ви можете веровати кад примате славу један од другога, а славу која је од једнога Бога не тражите (Јн. 5; 44)? Њима су препреку да приђу Господу представљали иметак, брак и бриге о житејским делима, тј. оне ствари којих је телесна слабост лишила одузетога и потпуно их одстранила из његових мисли. Због тога је за грешнике болест често боља од здравља, будући да садејствује њиховом спасењу. Болест отупљује човеков укорењени порив према злу и, на неки начин, преступници отплаћују свој дуг кроз болесничка страдања која човека чине способним да изнова прими најпре душевно, а потом и телесно оздрављење. То се посебно догађа онда када болесник разуме да је његова несрећа исцељење које је послато од Бога, па га племенито подноси и са добром надом припада Богу, док делима, колико му то допуштају његове снаге, успева да измоли милост. То је и овај одузети, колико је могао, показао својим делима, а Господ је то објавио и делом и истинитим речима, док су фарисеји, не могавши то да схвате, хулили и роптали. Тамо је речено: Видевши веру њихову, тј. како веру узетога, болешћу прикованог за постељу, којега су спустили, тако и веру оних који су га спустили кроз кров, Господ говори: Синко, опраштају ти се греси твоји!

9. О, блаженог ли именовања! Синко, слуша одузети (Господње) обраћање којим је био усиновљен Небескоме Оцу, ступајући у присну заједницу са безгрешним Богом и постајући, услед отпуштања грехова, тог тренутка и сам безгрешан. Да би за овим уследило и обновљење тела, узети најпре прима душу, (Богом) уздигнуту над греховношћу (тј. оздрављену – прим. прев.) од Онога Који зна да су – услед тога што је душа на почетку пала у мреже греха – према Његовом праведном суду дошли и телесна болест и смрт.

10. Књижевници, међутим, зачувши ове речи, помишљаху у срцима својим, говорећи: Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? Као Творац срца, Господ је познавао скривене помисли срца ових књижевника, и зато им одговара: Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој и ходи? Књижевници су помишљали да је Господ, немајући моћ да исцели узетога, прибегао ономе што се не може видети, односно отпуштању грехова, које – исказано само на речима и то самовласним и заповедним тоном – не само да представља хулу, већ и нешто што лако може да учини ко год то зажели. Зато им Господ и говори: да сам желео само да изговорим те празне речи које на делу не доносе никакав исход, онда сам исто тако могао и да не повезујем једно с другим, односно исцељење узетога са отпуштањем његових грехова. Међутим, учинио сам то стога да бисте ви разумели да Моја реч није бездејствена и да нисам само прибегао отпуштању грехова зато што немам моћ да исцелим болеснога, него да као Син једносуштан са небеским Оцем имам божанску власт на земљи, иако сам по телу постао једносуштан и са вама, неблагодарнима. Тада (Господ) рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме. И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима…

11. Ове речи и ово чудо били су противни помислима књижевника, иако су донекле били и сагласни са њима, јер нико од људи не може сам по себи да опрашта грехе, а што се уистину и показало. У томе пак и јесте заблуда и безумље фарисеја, јер су они Христа сматрали за обичнога човека а не за свемогућег Бога. Овде се открило оно што нико раније није нити видео нити чуо – Сам Бог и човек, Који има две природе и две енергије, Који, заиста, говори онако како је својствено нама људима, али Који као Бог речју и заповешћу твори шта хоће и Својим делима потврђује да Он јесте Онај Који је у почетку све створио, како је речено у псалму: Он рече, и постадоше, Он заповеди, и показаше се (Пс. 32; 9). Зато је и у овом случају одмах по Његовој речи уследило и дело: И узевши одар свој изиђе пред свима тако да се сви дивљаху, јер се и међу људима, ако је неко некога увредио, речју даје опроштај за (учињене) преступе. Међутим, да силом једне заповести и речи одступи болест, и то таква болест, могуће је једино Богу. Зато еванђелиста, казујући (причу), говори да се дивљаху сви који видеше и да сви прослављаху Бога, тј. Творца овог чудесног дела, Онога Који твори славна и страшна дела којима нема броја, говорећи: Никада тако нешто не видесмо.

12. Ти људи су, дакле, речима прослављали и објављивали чудо, веће од свих претходних чуда, говорећи: Никада тако нешто не видесмо. Ми данас не можемо тако да говоримо, јер смо видели многа и неупоредиво већа дела (Божија), која је учинио не само Христос, већ и Његови ученици и њихови потоњи наследници, и то једноставним призивањем Имена Христовога. Зато ћемо, браћо, и ми данас прослављати Бога делима, прихвативши ово чудо као пример који ће нас руководити ка творењу врлине. Сваки, који се препустио насладама, раслабљен душом лежи на одру сладострашћа са очигледном слабошћу тела која је последица тога. Међутим, када га убеде еванђелске поуке и када се покаје, он сла ви победу над својим гресима, као и над раслабљеношћу душе коју су они узроковали. Он тада пред Господа доноси ово “четворо”: самопрезрење, исповедање пређашњих сагрешења, обећање да ће се убудуће уздржавати од зла и молитву Богу. То четворо пак не може да приступи Богу уколико најпре не “открију кров” (душе) и не размакну цреп, глину и остали материјал. Кров је онај разумски део душе, који се налази изнад свега онога што је у нама и у себи садржи мноштво нагомиланог “вештаства”, а то је наша веза са страстима и земним стварима. Када, дакле, горепоменутих “четворо” раздреши и збаци ову везу, ми уистину можемо да будемо спуштени (пред Господа), тј. да се истински смиримо, да припаднемо и приступимо Господу, да од Њега затражимо и примимо исцељење.

13. Када су извршена ова дела покајања? Онда када је Исус дошао у Свој град, тј. када је, обучен у тело, дошао у овај свет, тј. у исти онај свет који је Он створио, како и еванђелиста говори о Њему: Својима дође, и своји Га не примише. А онима који Га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у Име Њешво (Јн. 1; 11-12). Зато је и раслабљени духом, с вером припадајући ка Господу, одмах од Њега зачуо “синко” и примио, како отпуштење грехова, тако и исцељење. Поред тога, добио је и силу да узме одар на којем је лежао прикован и да га понесе. Под “одром” се подразумева тело у којем почива ум и посредством којег се (ум) предаје грешним делима, следећи телесне пориве (пожуде).

14. Када пак оздрави, наш ум води и носи њему потчињено тело, којим се сада пројављују плодови и дела покајања. Они који то гледају прослављају Бога, видевши данас као еванђелиста онога који је јуче био цариник, као апостола онога који је био гонитељ, као богослова онога који је био разбојник, као сина Оца Небескога онога који је недавно обитавао међу свињама и, ако хоћете, они истовремено виде и усхођење онога што му је положено у срце и његово узношење из славе у славу, док свакога дана напредује ка бољем (узвишенијем). Зато Господ и говори Својима: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који на небесима (Мт. 5; 16). Господ то не говори као заповест да сами себе истичемо, него као заповест да богоугодно живимо. И као што светлост лако привлачи к себи погледе оних што гледају, тако и богоугодни живот, заједно са људским очима, привлачи к себи и људске мисли. Код светлости сунца не хвалимо ваздух који учествује у њеном блистању, него сунце које у себи носи и садржи извор њеног блистања. И ако чак и ваздух хвалимо као оно што је светлоносно, колико ћемо више хвалити само сунце? Тако је и са човеком који врлинским делима пројављује блистање Сунца Правде: он и друге, чим га виде, приводи ка прослављењу небеског Оца и Сунца Правде – Христа.

15. Занемаривши сада и веће врлине, рећи ћу вам следеће: када се, стојећи заједно с вама пред Богом у свештеној Цркви, осврнем и погледам на оне који разборито и скрушено узносе Богу песмопојања и прозбе или, пак, видим некога где ћутећи стоји и пажљиво слуша сабранога ума, тај један једини поглед ме испуњава радошћу и усхићењем и ја прослављам Оца Који је на Небесима и Христа без Кога нико не може чинити ништа добро и кроз Кога се савршава сваки људски напредак.

16. Шта, међутим, да кажемо о онима који не стоје (пред Богом) у ћутању нити учествују у појању славословља, него разговарају један са другим и нашу словесну службу Богу мешају са световним празнословљем, сами не слушајући свештене и богонадахнуте речи а ометајући оне који желе да слушају? Докле ћете, љубљени, храмати на обе ноге, како би рекао Илија Тесвићанин, ви који желите истовремено да учествујете и у молитвама и у недоличним, овоземаљским разговорима, који не исправљате један другога као што би то требало, но један другог упропашћавате, боље рећи – један другог уништавате? Докле ћете, неуздржавајући се од сујетних речи, претварати Дом Молитве у дом трговачки? Докле ћете водити острашћене разговоре у овом Дому, у коме се изговарају и слушају речи живота вечнога? Тај вечни живот, ми, с наше стране, тражимо од Бога са непостидном надом и тај се живот, са Божије стране, дарује онима који се свом својом душом и умом моле за њега, али не и онима који, тако да кажемо, чак ни језик свој у потпуности не покрећу на молитву.

17. Сада се код нас, браћо, Жртва више не приноси кроз огањ као у Мојсејево време, већ се савршава речју. У оно време, када се Богу кроз огањ узносила жртва (паљеница), они који су принели туђи огањ и заједно са Корејем устали против Мојсеја, били су сажежени свештеним огњем, који се разбуктао на њих (в. 4. Мој. 16; 1-35). Заплашимо се да ћемо и ми, уносећи спољашње и туђе речи у овај словесни божанствени Жртвеник – говорим о Цркви – на крају и сами бити осуђени, божанственим речима које су у њој (Цркви), учинивши тако саме себе достојним изрицања проклетства и осуде. О, заплашимо се, молим вас, и док год смо у цркви, стојећи пред Богом, са страхом Му приносимо своје прозбе. Излазећи из цркве, изменимо од сада своје живот набоље и нека нас не обману добици, посебно они неправедни. Бежимо од заклињања, а поготово од оног лажног. Уздржавајмо се од срамних речи, а још више од њима сагласних дела: клеветања, лукавства и хвалисања. Нека сваки наш уд и свако чуло буде руковођено и покренуто благочестивим умом. Носимо, или, боље речено, узносимо тело са разборитошћу и са страхом Божијим, и не потчињавајмо се телу, унижавајући се до његових приземних и мрских порива, не допустимо да они овладају нама. Од Павла смо научили да ћемо, ако живимо по телу умрети, а ако пак духом умртвимо дела телесна, живети у векове.

18. Покренимо сада ка слави Божијој све који нас гледају, знајући добро да овај Дом у себи носи Христа, да прихвата све раслабљене душом и заповеда им да устану и да са продуховљеним и богоугодним помислима Њему принесу телесна чула и осећања, уместо да она неразборито носе и понижавају нас. Тако ћемо се узнети у наш истинити Дом, односно у небески и наднебески завичај, где је Христос, Наследник и наш Дароватељ наслеђа.

19. Њему приличи слава, власт, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Преузето из књиге

„Господе, просвети таму моју“,

Београд 2005.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/topic/18001-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0-1296-1359/#entry599307

[Скопљанац]

О, Свети оче Григорије, који си гледао светлост и Светлост назалазну, молимо те усрдно да нас све пред Извором Светлости заступаш својим молитвама. Баш теби се, оче Свети, обраћамо, и то као ономе који је Тајновидац и Светловидац, јер ћеш нас по доброти својој свагда услишити... У то не верујемо, то засигурно знамо!

Оче Свети и љубљени, моли Христа Бога за нас!

[Guest]

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

Свети Григорије Палама се родио крајем 13. века у Цариграду, где му је отац био високи чиновник на дворцу цара Андроника II Палеолога (1281-1332). Његов отац Константин због свога врлинског живота, добио је у задатак да васпитава унука Андроника III, будућег царског наследника Андроника III. Григоријев отац је проводио строг врлински живот, бавећи се посебно умном молитвом, тако да је понекад бивао потпуно ,,одсутан” за време заседања царскога Сената. Међутим, цар му то није замерао. Григоријев отац се пред смрт замонашио и отишао мирно Господу, па је бригу о светом Григорију преузела његова мајка, која се старала да он стекне широко знање, како световних, тако и духовних наука.

Григоријеви први учитељи су били врлински монаси, тако да је он од ране младости проводио живот у атмосфери молитве, подвига, бавећи се небеском философијом. У томе је врло брзо напредовао, те је рано скренуо пажњу на себе. У срцу богољубивог Григорија, већ у то време јавља се жеља да напусти свет и да постане монах – да се сав преда Господу. Зато често одлази на Свету Гору, разговара са монасима, распитујући се о монашком животу. Ти контакти са Светом Гором толико су утицали на њега, да је он, будући још на царском двору, почео да живи подвигом одречења од света: облачио се у старе хаљине, потпуно напуштајући световно опхођење, тако да су га многи сматрали лудим.

У том подвигу јуродства, Григорије проводи неколико година. Напунивши двадесет година, он одлучује да се повуче из света у пустињу. Његова богољубива мајка није се томе противила, него је чак и своју другу децу упутила да иду монашким путем. Пре одласка на Свету Гору, Григорије, сходно јеванђељској заповести, раздаје све своје имање сиромашнима, мајку и сестру оставља у једном женском манастиру, а браћу одводи са собом у Свету Гору, где заједно ступају у манастир Ватопед.

Свети Григорије се подвизавао у Ватопеду крај чувеног старца Никодима, који га је научио највећој истинској мудрости – како преводити заповести Божије и јеванђељске врлине у дело, тј. како их оживотворити у самоме себи. Већ после две године проведене код овога старца, свети Григорије бива удостојен божанског јављања. Када је једном био на молитви, јавио му се у великој светлости свети апостол Јован Богослов, питајући младог монаха: ,,Зашто ти молећи се Богу сваки пут стално понављаш Просвети моју таму! Просвети моју таму!”? А Григорије му је одговорио: ,,А шта бих друго тражио?” Тада му је ап. Јован одговорио да ће он, по вољи Пресвете Богородице, бити његов непрестани заштитник и путовођа на томе путу Григоријевог изласка из таме у светлост.

Познато је да је управо свети Јован Богослов – богослов светлости, а управо се у његовом Јеванђељу Христос назива великом Светлошћу, Која просветљава овај свет.

После тога небеског виђења, свети Григорије проводи још три године у послушању своме старцу, а пошто се он упокојио, он одлази у Велику лавру светог Атанасија (основана и утемељена 1060. год.). У Великој лаври, свети Григорије, тада већ познати подвижник (могло би изгледати чудно) добија послушање да служи братији за трпезом и да буде појац у цркви. Свети Григорије је то послушање мудро искористио како би се изборио са својим телесним страстима, сном итд, достигавши тако стање јеванђељског бестрашћа и чистоте. Својим подвизима, Григорије врло брзо стиче углед код осталих монаха, а он, да би избегао људску славу, одлучује да се повуче у скит звани Глосија, тј. у пустињу.

Ту у пустињи под руководством богомудрог старца Григорија, он наставља свој подвиг духовног усавршавања, бавећи се непрестаном умно-срдачном молитвом и богатећи се љубављу према Богу. Већ у то време, Бог га, као свој изабрани и смирени сасуд, прославља изузетним даровима духовног созерцања, умне молитве, дара суза, чудотворства…

Због напада Турака Агарјана, Григорије ускоро са осталим монасима-пустињацима, напушта Свету Гору и одлази у Солун. Ту му се јавио свети великомученик Димитрије у једном дивном виђењу и рекао му: ,,Ја Григорија задржавам код себе! Тако је Цару по вољи – а ви можете ићи на другу страну.”, иако је Григорије желео да из Солуна иде у Јерусалим, и посети Свету земљу. Ово виђење свети Григорије је испричао својој братији који су га и сами молили да остане у Солуну и прими свештенички чин. После рукоположења, свети Григорије се повлачи у скит код Верије (недалеко од Солуна), где је заједно са својом братијом наставио строги подвиг. Пет дана у недељи он је живео потпуно у самоћи, а шести дан је, после одслужене Свете Литургије, примао и разговарао са братијом, који су често видели његово лице обасјано небеском светлошћу. Ту је свети Григорије учинио многа знамења и чудеса, те га почињу називати богоносцем и пророком, иако је он тада имао тек нешто више од тридесет година. У то време, пошто се упокојила мајка светог Григорија, он за кратко одлази у Цариград, одакле своје сестре доводи и оставља у једном женском манастиру у Верији. У то време свети Григорије поред свих других духовних дарова, постаје учитељ умно-срдачне молитве, древне пустињачке делатности, коју је покушавао да приближи људима из света, заступајући становиште да и људи у свету, сходно заповести светог апостола Павла, треба непрестано да се моле Богу. Свети Григорије није остао дуго ни у веријском скиту. Сада због упада Албанаца, он се поново повлачи на Свету Гору у Велику лавру, где је у испосници Светог Саве проводио живот у највећем подвигу. У том периоду свети Григорије доживљава потпуно душевно и телесно просветљење, јер је био удостојен да се на њега излије небеска светлост. После тога просветљења, свети Григорије је одмах видео економа Лавре у архијерејској одежди, што значи да је тада добио и дар прозорљивости (што ће се касније догодити, јер је поменути економ Макарије прво изабран за игумана Лавре, а потом и за Митрополита солунског).

Због свога узвишеног живота, свети Григорије је био удостојен посете Пресвете Богородице, која му се јавља праћена мноштвом анђела. Њима је Пресвета Богородица заповедила да се непрестано брину за потребе светог Григорија и његове братије. У то време свети Григорије почиње да се појављује као велики списатељ и богослов. Тада настају његова прва дела из агиологије ,,Живот преподобног Петра Атнонског”, а затим један богословски спис ,,Слово о Уласку Пресвете Богородице у Светињу над Светињама”.

Свети Григорије ускоро, по Божијем Промислу, бива изабран за игумана манастира Есфигмена где је тада било око 200 монаха. Долазак овога светога човека за игумана Есфигмена, пратила су многа знамења и чудеса. У манастиру се чудесно умножава уље, а неплодне маслине почињу да рађају, итд.

Свети Григорије, жељан молитвеног тиховања, није дуго остао на месту игумана, већ се враћа у испосницу Светог Атанасија. У том периоду почињу његове велике борбе са јересима, које су узнемиравале Цркву. Он устаје против лажних учитеља, који су одбацивали православно учење о благодатној нетварној светлости, која обасјава и препорађа унутрашњега човека. По искуству светих исихаста, ту божанску светлост понекад је могуће и видети, као што су је видели апостоли на Тавору или светлост која се могла видети на лицу Мојсијевом, после његовог разговора са Богом на Синају (2.Мојс. 34, 29-36). То је период светитељеве борбе за очување истинитости светога православља, посебно се борећи са калабријским монахом Варлаамом и његовим присталицама, који су у Цркви ширили латинствујућу јерес о тварној благодати, а тиме и немогућност истинског општења, тј. заједничарења човека са Богом. У тој борби свети Григорије је провео пуне 23 године. Из ове борбе у одбрану православља и исихазма, настају врло значајна богословска дела светог Григорија. Он најпре пише два списа побијајући латинску јерес о исхођењу Светога Духа и од Сина, а затим пар списа у одбрану светих исихаста и вечне божанске светлости – којом је засијало Христово лице на Тавору. У то време свети Григорије живи поново у Солуну (око три године). Иако је тада живео у граду, он није заборављао усамљеништво: повлачио се и тиховао и тада. Тада се овај дивни светитељ удостојио још једног божанског јављања. На дан светог Антонија Великог, док је он тиховао у својој келији, обасја га велика светлост и он виде светог Антонија, који му рече да је добро молитвено тиховање, али да за време богослужења треба да се буде са другом братијом (што је он касније увек чинио пошто је у то време било бденије).

Завршавајући своју списатељску борбу против јеретика Варлаама, Григорије се поново повлачи на Свету Гору. Међутим његово сведочење и страдање није престало. Пошто је Варлаам својим зловерјем успео да придобије за себе цариградског патријарха Јована IV, он позива светог Григорија и његове ученике на одговорност у Цариград. Тако је одржан Сабор у Цариграду 1341. год, на коме свети Григорије, пун благодати Светога Духа, успева да одбрани православно учење, оповргне Варлаамово зловерје и обрати патријарха од његове заблуде. На Сабору је председавао сам цар Андроник Палеолог, који је сазвао овај Сабор да би се превазишла велика узнемиреност у Цркви. Сабор у Цариграду 1341. год. је завршен потпуном победом православља и осудом Варлаама, Анкидина и њихових учења. Ово није био једини сабор против ове јереси, већ су и 1347, 1351, 1352, 1368. год. држани сабори на којима је такође осуђена ова Варлаамова латинствујућа јерес. После Сабора 1341. год у Цариграду, Варлаам се враћа у Италију, али ће његово учење наставити да шире његови ученици, а посебно монах Анкидин. Године 1347. на Сабору буде осуђен и Анкидин, али на жалост и патријарх Јован, који се поново вратио њиховој заблуди. На место патријарха Јована долази патријарх цариградски Исидор (1347-1349), који заједно са царем Јованом Кантакузином приволи светог Григорија да се прими архијерејског чина (обојица су били поштоваоци светог Григорија и светог православља). Тако на њихову молбу свети Григорије бива рукоположен за архиепископа солунског.

У време његовог епископства у Солуну, светом Григорију је долазио и са њим разговарао и наш цар Душан (1336-1355), пошто су у то време Солун и Света Гора припадале Српском царству. Свети Григорије као архиеп, солунски наставља свој неуморни подвиг, путује на Свету Гору, у Цариград и слично великм апостолима проповеда Реч Божију. Под његовом управом солунска Црква доживљава велики духовни процват. Године 1351. свети Григорије учествује на Сабору у Цариграду на којем је још једном осуђена Варлаамова јерес. После овога Сабора светитељ почиње да побољева, али га Бог удостојава још једног великог подвига. Наиме, на једном путу за Цариград (где је ишао да мири чланове царске породице), он бива ухваћен од Турака и одведен у Азију где проводи као роб годину дана. За ту годину дана, он је био продаван неколико пута, али је читаво време проповедао Реч Божију, утврђујући православне у вери. После годину дана, њега откупе из ропства неки побожни трговци-Срби (вероватно из околине Дубровника) и он се враћа у Солун својој пастви. У то време он се прослави чинећи многа чудеса и исцељујући људе од многих болести. Свети Григорије је сам прорекао дан своје смрти, што ће се десити 14. новембра 1359. год. У тренутку када је његова душа напуштала тело, његова келија се испунила божанском светлошћу за коју се он борио и коју је православно исповедао. Његове чудотворне мошти почивају у Солуну у цркви Светог Григорија Паламе.

Ускоро после смрти светитеља, патријарх Филотеј цариградски (1376) саставља службу светом Григорију у којој га назива ,,трубом православља”, ,,обиталиштем Светога Духа”, ,,непокоплебивим стубом” реком премудрости”, ,,светилником света”, ,,пресветлим оцем”, ,,пастиром добрим”, ,,украсом монахујућих” и ,,великим наставником и учитељем”.

Појава светог Григорија Паламе у 14. веку и његовог богословља представља нову победу православља. Својом теологијом светлости свети Григорије је систематизовао сво древно отачко богословље о Богу као Светој Тројици и о Господу Христу као савршеном Богу и савршеном човеку. Он је посебно развио и богословски протумачио могућност сједињења човека са Богом путем Причешћа – заједничарења са нествореним божанским енергијама. Божанске енергије, иако различите од суштине Божије, испуњујући човека, чине га причасником и једним са Богом. Тиме је он бранио и одбранио православно учење о спасењу човека у Христу, Његовим нетварним енергијама, тј. Његовом нетварном светлошћу. Отуда се он оправдано убраја у ред учитеља Цркве и проповедника Православља. Свети Григорије се у свом богословљу светлости највише бавио човеком. Он каже да је човек (Адам) изгубио ту првобитну божанску светлост падом у грех. Он је себе грехом лишио првобитне славе, коју човек сада може задобити једино вером у Христа. Своју божанску славу Христос је показао Својим преображењем на Тавору, а истовремено је тиме показао и славу у коју ће се обући они који се вером сједине са Христом. Свети Григорије зато говори да наш живот на земљи осмишљава уподобљење Христу, тј. просветљење човековог бића његовом божанском таворском светлошћу.

По светом Григорију Палами почетак новога живота човека у Христу је свето крштење, у којем се изгубљена слава (светлост), поново задобија и човек бива испуњен нетварном божанском светлошћу. То је по светом Григорију Палами почетак спасења. На овом степену духовног живота, подвижника вере карактерише тзв. делатна молитва. Ову врсту молитве човек проузноси својим сопственим трудом уз практиковање других јеванђељских врлина поста, љубави, смирења, вере, итд. Уколико напредује у првом степену молитве, човек достиже други степен, тј. средину спасења, коју карактерише јеванђелски живот или живот у Христу. На том духовном степену подвижник вере задобија тзв. самоделатну молитву или молитву срца када се сам Дух Свети моли у човеку, тј. у његовом срцу. По светом Григорију Палами потпуно обожење човекове личности достиже се на трећем степену молитве, када се подвижнику вере открива виђење унутрашње нетварне божанске светлости, тј. благодати Светога Духа у срцу. Достижући овај степен савршенства и сједињења са Богом, човек по светом Григорију Палами и светом Лествичнику достиже обожење личности. На том степену подвижник вере је постао станиште Духа Светога, односно како је говорио свети апостол Павле ,,постао је црква Бога живога” (Тим. 3, 15). То је стање за које је свети апостол Павле говорио ,,да не живим више ја, него живи у мени Христос” (Гал. 2, 20).

Од његовог периода (14. век) исихазам, тј. благодатни опит виђења и просветлења божанском нетварном светлошћу, шири се са Свете Горе по свим православним областима: у Бугарску, Србију, Молдавију и Русију. Могли бисмо рећи да у периоду Средњег века на Истоку цвета, под утицајем Григорија Паламе, исихазам, док се Запад највише не прихватањем и не разумевајући исихазам, окреће рационализму и схоластици – школској теологији, тј. теологији без опита и без личног искуства и благодатног доживљаја вере. Отуда није чудо што се победа паламитског богословља, тј. победа исихазма у 13. и 14. веку назива новом победом православља – победом живе вере, вере која даје могућност обожења човека нетварним божанским енергијама и нетвраном божанском светлошћу. Свети Григорије Палама је богослов светлости, богослов нетварних божанских енергија. У основи његовог богословља је догмат о Христу и Његовом оваплоћењу.

Многи су у то време, посебно на Западу, приговарали да Григорије уводи неке новине. Међутим, исихазам није нова појава у животу Цркве. Он има своје темеље у библијској духовности, како Старог, тако и Новог Завјета. Већ су старозавјетни пророци штитили молитву од спољашњег проузношења, па су они, наспурот проузношења Псалама уз лиру, тежили најдубљој унутрашњој молитви, тј. молитви срца. Пророк Мојсије када избоди јеврејски народ из египатског ропства, чини молитву срца. Народ види фараона који стиже са војском и негодује против Мојсија, јер сматрају да ће их фараон стићи и погубити пре уласка у Црвено море. Мојсије их међутим укрепљује у вери у Бога и наговештава погибију њихових прогонитељ и говори им: ,,Господ ће се борити за вас, а ви ћете ћутати” (тиховати) (2.Мојс, 14, 14) и почиње сам у себи да се моли Богу Који му одговара: ,,Мојсије зашто вапијеш к мени?” (2.Мојс. 14, 15) (иако Мојсије није говорио никакве речи). Слично томе, доживљавају и исихасти. Бог тј. благодат Божија, у њима кроз молитву побеђује оно што је њиховом бићу греха телесно и смртно (фараон и војска). А то се све дешава док они ћуте тј. тихују.

Исто тако и код прорка Исаије наговештава се тајна исихазма. Пророк укорева свој народ због одступања од Бога због непокорности Речи Господњој, али их истовремено не оставља без наде јер пророштвом наговештава пут којим ће се вратити Богу и победити све своје непријатеље: ,,Јер овако говори Господ Господ светац Израиљев: ако се повратите и будете мирни избавићете се у миру и у уздању биће сила ваша” (Иса. 30, 15). Тај мир о коме пророк овде говори је очигледан праобраз мира Христовог, тј. исихазма.

У Новом Завјету имамо много очигледнијих доказа да је паламитско богословље библијско новозавјетно богословље. Богословље таворске светлости која је присутна и дејствујућа у Цркви Христовој. Већ у Беседи на Гори, Господ Христос, као највећи и савршени учитељ молитве, упућује своје ученике да се моле не многим ријечима већ у клијети својој, иза затворених врата свога срца, тамо где обитава Сам Бог (Мт. 6, 6). Тај подвиг молитве или како су Свети Оци говорили освајање ,,унутрашњих простора” је дуготрајан подвиг који захтева постојаност, јер на то упућују речи Господа Христа ,,иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се” (Мт. 7, 7). Управо је молитвено тиховање ,,улажење на уска врата” (Мт. 7, 13), двери срца свога, којим су ушли и ходили по примеру Самога Господа Христа, најпре свети апостоли, а потом и многи Оци-подвижници, учитељи умнога делања до светог Григорија Паламе.

Велики новозаветни учитељ умне молитве је свакако и свети апостол Павле. По учењу светог апостола Павла сваки човек треба да живи са молитвом: ,,Молите се непрестано” (Еф. 6, 18), а поготову пастир Цркве који својој личној молитви треба да додаје и молитву за Цркву Божију ,,молим се дан и ноћ не престајући за вас” (Сол. 1, 11). Молитвено тиховање се поистовећује са свлачењем старога човека у себи, свлачењем својих кожних хаљина, тј. смртности своје природе и облачењем у новога човека – Христа. Покрет исихазма и паламитског богословља су доказ да је Царство Небеско заиста ,,унутра у нама” (Лк. 17, 21). Дакле, исихазам позива да се умним делањем и непрестаном молитвом открије бесцен бисер у самоме себи, а то је Царство Небеско.

Исихастички покрет, почевши од светог Григорија Паламе (14. век), шири се по читавом православном свету. Исихазам је пратила целокупна обнова, како духовног, тако и литургијског живота Цркве. У том смислу исихастички покрет не можемо сматрати издвојено из живота Саме Цркве. Можемо рећи да су свети Григорије Палама и исихасте отишли најдубље, тј. да су се успели највише и ушли у ,,божански примрак”, тамо где се пророк Мојсије сусрео са Богом. У том смислу, исихазам нам открива своју анагошку димензију. Он нас узводи до безмерних висина живота у Христу. Подвигом умне молитве, учитељи исихазма, а посебно свети Григорије Палама, су нам показали и открили ,,благодатно стање сина”. У духовном смислу, исихасти су се узвисили више и од самих апостола на Тавору (који тада нису могли да гледају божанску светлост), док су исихасти подвигом вере достигли да ту исту божанску таворску светлост виде у своме срцу и да та светлост потпуно прожме и преобрази њихову душу и тело. То потврђују многи примери и житија светих, а посебно житија светих исихаста (за неког светогорског старца се каже да је могао да чита Свето Писмо а да уопште није палио никакво светло; светлост из његовог лица је обасјавала то што је он читао).

На крају могли бисмо да се упитамо има ли исихазам, тј. молитвено тиховање, будућност у нашем времену, нашем веку, који је већ од многих назван анти-исихастичким веком (бука, музика, немири…)? Данашњи свет је препун буке и свега онога што смета човековој молитви. То нам потврђује и пример светог старца Силуана исихасте, коме је док се молио у келији сметао и сат. Ми сматрамо да исихазам свакако има будућности, јер је духовни живот Цркве незамислив без молитве, коју је свети Јован Лествичник називао ,,краљицом свих врлина”. Свети Григорије Богослов каже да се треба ,,више молити него дисати”, а свети Златоуст, велики богослов молитве, каже да ,,сама човекова душа живи управо кроз молитву”. Ако је на основу ових неколико примера јасно да духовни живот свакога хришћанина није могућ без молитве, па и непрестане молитве, свакако исихазам има будућности и треба да има будућности и у овом нашем анти-исихастичком веку. Да је исихазам и данас могућ, показују нам Света Гора и многи манастири устројени по њиховом типику и канону, као и свети Григорије Палама - живи и истинити у Господу нашем Исусу Христу, који нас својим богословљем и својим исихастичким учењем и данас изводи из таме у светлост. Амин.

јеромонах Фотије (Сладојевић)

[Anette]

1. Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи – највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су Ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21).

2. Можда се баш зато после молитве на гори, када је засијао божанском светлошћу, Он полако спустио на место где се налазио младић обузет тим демоном. Пошто је узео изабране ученике, отишао је на гору да се помоли и засијао као сунце; и ето, јавили су се поред Њега Мојсеј и Илија – који су се од свих људи највише подвизавали у молитви и посту – пројавивши кроз своје присуство за време Његове молитве сагласност и узајамну повезаност молитве и поста, тако што пост као да беседи са молитвом која, са своје стране, беседи са Господом. Ако крв убијеног Авеља вапије ка Господу, како је Он Сам рекао Каину а што знамо преко Мојсеја, онда, коначно, и делови тела и сви удови који су се намучили у посту вапију ка Господу и, постећи у складу са молитвом и на неки начин и сами се молећи, заиста је чине (молитву) угоднијом Богу, дајући праву вредност добровољно преузетом подвигу поста. Дакле, након што се помолио и засијао на божански начин, спустивши се с горе, Господ иде к народу и ученицима којима је био доведен ђавоимани. На гори им је показао ону награду која следује за пост и молитву и која је не само велика, већ и више но велика, тј. показао им је да је награда (за пост и молитву) божанско озарење. Сада пак, када се спустио доле, показао им је да је награда (за пост и молитву) и власт над демонима.

3. Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се.

4. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). При том долази до великог одливања течности која се, услед близине мозга, кроз канале стиче у устима. Поред тога, појачано дисање не може несметано да се обавља због нарушавања правилног рада органа и код невољника се појављује пена на устима. Због тога је и онај ђавоимани испуштао пену и шкргутао зубима, који су у безумној раздражености страшно ударали једни у друге. После овога он се суши и сахне због силнијег демонског утицаја: као што се услед дејства сунчевих зрака од влаге ствара пара, а затим, ако се та топлота повећа, она влагу коначно и уништава, тако се догађа и услед демонског насртаја: влага која се лучи из организма, недуго затим, са појачавањем демонског дејства, пресахне, као и уопште влага која је својствена телу, и, као последица тога, ђавоимани сахне, тј. суши се.

5. Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него – и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо, и доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека тако да је овај пао на земљу, ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло.

6. Господ је упитао дечаковог оца: Колико има времена како му се то догодило? Ово питање Господ је поставио из човекољубља, приводећи га вери, и кроз веру молитви. Тај човек је био тако далеко од вере, да чак није ни молио за спасење сина. Зато ни ученике он никако није молио, јер се каже да је рекао: И рекох ученицима Твојим да га истерају, што значи да није пао пред њихове ноге, да није молио, нити преклињао. Види се да он чак ни Господа никако не моли. Зато Господ разговара с њим, милостиво допустивши да његово дете лежи ту испред, питајући га о времену болести и уједно подстичући га на молбу. И он одговара: Из детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби, и додаје: Ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.

7. Видите ли како је велико неверовање овога човека? Он каже: Ако можеш, и тиме показује да не верује да Он то може. Господ је као одговор на то рекао: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. Он то каже не зато што му није познато неверовање тога човека, него зато да би га постепено привео к вери, и уједно, да би му показао, да је управо то његово неверовање било разлог због кога ученици нису могли да истерају демона. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист: он не каже да је Господ дечаковом Оцу рекао Ако можеш веровати – из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио:Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је, како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега!

8. Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик – неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку – то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије).

9. Кад су га ученици после насамо питали: Зашто га ми не могосмо истерати, Он им је одговорио да се тај демон ничим не може истерати до молитвом и постом. Неки кажу да је такву молитву и пост требало да упражњава онај који је и страдао, иако је, у ствари, другачије. Како би могао да се моли или са коришћу за себе да пости онај ко се налази под утицајем злог духа и то тако силног, будући да је овај био његово оруђе и потпуно опседнут њиме?

10. Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен – такве су хаотичне и безумне љубавне страсти – час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом – треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви спречи сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона.

11. Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Мнош ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Није довољно да се само удаљимо од телесних грехова, него би требало да очистимо и она дејства (енергије) која су се угнездила у души. Из срца нашег излазе зле помисли, прељубе, убиства, крађе, тврдичлук и слично томе, а то је оно што покреће човека.А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5; 28), јер, иако је тело непокретно, греху је било дозвољено да се догоди у мислима. Међутим, када душа изнутра, кроз молитву и трезвеност, и сећање на смрт, и жалост по Богу, и плач – одбаци ђавољи наговор, тада и тело задобија освећење и постаје непокретно за зло. То је оно о чему говори Господ, када каже да чаша није чиста ако се очисти само споља, а не и изнутра. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, и ако је свет квасац, и тесто ће бити свето. У вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16).

12. Из тог разлога Христос није прекршио ни јудејско обрезање, него га је, напротив, испунио. И Он Сам каже: Нисам дошао да укинем Закон него да испуним (Мт. 5; 17). На који начин га је испунио? Закон је представљао печат, знак и символ обрезања злих помисли у срцу, за шта се Јудејци нису старали. Због тога су изазивали опомене Пророка као они који не обрезују срце, због тога су омрзнути од Онога Који гледа на срце, да би на крају били одбачени. Јер човек гледа на лице, а Бог гледа на срце (1. Цар. 16; 7). Ако је оно (срце) испуњено нечистим и лукавим помислима, онда такав човек заслужује да се Бог окрене од њега. Зато нас, опет, апостоли саветују да молитве савршавамо без гнева и сумње.

13. Поучавајући нас да треба да се старамо за оно духовно обрезање срца, Господ блаженима назива оне који имају чисто срце и који су сиромашни духом, објављујући да ће награда за такву чистоту бити виђење Бога, док сиромашнима духом обећава Царство Небеско. Сиромашнима назива оне који живе у недаћама и беди, али не једноставно све такве људе, већ само оне који су сиромапши духом, тј. оне који имају унутарње смирење, смирење срца и који имају добру вољу те се тако односе према свему спољашњем, проводећи живот у сиромаштву. Он забрањује не само убиство (као што чини Закон), него чак и гнев, и заповеда нам да од срца праштамо онима који су нас увредили, не примајући ни дарове које смо Му принели, ако се прво не смиримо и не престанемо да се гневимо.

14. Тако је и када су у питању телесне страсти, јер Он и само љубопитљиво гледање, и жудњу која се услед тога појављује у срцу, осуђује као прељубу. Обухвативши све то још уопштеније, каже: Ако је дакле светлост која је у теби - тј. ум и расуђивање – тама – тј. када је оно што управља обузето тамом – колика је тек тама! - тј. шта је тек са телом и чулима који сами по себи не поседују разумну светлост од које се рађа истина и бестрашће (Мт. 6; 23). Ако светлост која је у теби буде чиста, ако је телесне помисли не буду помрачивале, душом ћеш постати у потпуности лучезаран, као када те светиљка обасја. Такво је духовно обрезање срца којим је Господ испунио телесно обрезање што је постојало по закону, и које је Јудејцима било дато као знамење оног духовног, а да би их привело к Њему. За оне који се не старају да задобију духовно обрезање, њихово телесно обрезање постало је, како каже апостол Павле – необрезање (тј. изједначило их је са незнабошцима), и они су се отуђили од Бога, тј. Онога Који гледа не на видљиво телесно оправдање, него на срце, тј. на невидљиво кретање помисли које су у нама.

15. Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасења, које су, пошто га је испрва проповедао Господ, у нама утврдили они што су слушали од Њега, уз сведочење од Бога, кроз знамења и чудеса, и различитим моћним делима, и раздавањем Духа Светога (Јевр. 2; 2-4). Ми, дакле, треба да се бојимо Онога Који испитује срца и скривене помисли (досл. утробе, бубреге), да умилостивимо Господа освете, да учинимо да у нама обитавају мир, светост, скрушена молитва, јер без њих нико не може видети Господа, треба ватрено да зажелимо, са најчвршћом вером, виђење Бога које је обећано онима што имају чисто срце, и да учинимо све да бисмо то задобили, јер то прати вечни живот, чиста, истинска лепота, невиђено благо, неизменљиве и непролазне насладе и слава и Царство.

16. Нека га сви ми задобијемо у Самоме Цару векова Христу, Коме Једином доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем, и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, у непролазне векове. Амин.

Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.

[Guest]

Свети Григорије Палама: Беседа изговорена у пету недељу Великогпоста

01 недеља апр 2012

Posted by radiosvetigora in Часни пост

≈ Оставите коментар

1. У морским дубинама постоје и места која пружају уточиште и храну големим зверима – китовима. Стога морепловци, отиснувши се у такве пределе, о своје лађе каче звонца, како би се китови разбежали када зачују њихов звук. И море нашег живота пружа уточиште и потхрањује многе, кудикамо опасније зверове – имам у виду рђаве страсти и њихове покровитеље, злобне демоне; а кроз то море, као својеврстан брод, плови Света Црква, и од ње се, као звоно, разлеже глас духовних учитеља, чије свештено учење нагоне духовне звери у бекство. Тако је као образ (слика, символ) свега овога, и Аронова одежда била искићена милозвучним звонцима обешеним о њу. Било је веома свечано слушати њихов звук док је овај свештенодејствовао.

2. Ми пак, на чудесан начин претварајући слово у дух, “звонићемо” вам, сходно томе, у духовном смислу, особито у ово доба поста, када видљиве и невидљиве звери нарочито устају на нас. Видљиве су: стомакоугађање, пијанство и томе слично, док друге невидљиво вребају у заседи: сујета, гордост, преузношење и лицемерје. А ова “звоњава”, с једне стране, такве зверове нагони на бекство, а с друге чува и штити оне што се држе поста.

3. Пост и неуздржање су, дакле, толико међу собом супротни, колико је живот далеко од смрти. А заповест о посту једнако је стара, као и живот и природа људска, и дата је од Бога Адаму ради очувања богодарованог му живота и благодати Божије. Неуздржање пак представља одлуку која доводи до смрти тела и душе, а дата је од ђавола на подмукао начин Адаму преко Еве са циљем да обоје отпадну од живота и постану туђи оној благодати која ис ходи од Бога. Бог, наиме, није створио смрт, нити се радује пропа-сти живих. Дакле, ко је такав човек да жуди за животом и жели да стекне благодат што је у Богу и што је Бог дарује? – Нека се та-кав клони смртоносног неуздржања и нека прибегне посту и уздржању који човека обожују, како би се у радости вазнео у рај.

4. Тако је Мојсеј, држећи на гори четрдесетодневни пост, узлетео на висину боговиђења и задобио таблице закона; за то време се јеврејски народ, налазећи се доле, у свом пијанству сурвао у бешчашће и излио кумира – божанство налик на египатског теоца Асписа. И да Мојсеј није стао пред Бога да заступи свој народ, претходно Га умилостививши беспоштедним истребљењем криваца за народно безакоње, Бог Израиљу ово никако не би опростио. Стога се и ми, ако већ уживамо у милости Божијој, немојмо опијати вином нити отежавати од преједања, у чему је разврат и бешчашће. И Илија је био боговидац, али тек пошто се претходно очистио постом. И Данило се удостојио боговиђења и виђења једнога од Архангела који му је подарио прозрење будућности, али је претходно читавих двадесет дана уздржавао од хране. А другог пророка је, насупрот њему, усмртио лав, зато што је окусио од јестива не обазирући се на заповест Божију. Наравно, чули сте и за Исава, сина Исааковог, који је због стомакоугађања изгубио очев благослов, будући лишен и других предности које припадају најстаријем сину. Стога се заплашимо да и ми, пошто смо се предали стомакоугађању, не будемо лишени онога обећаног благослова и наследства Оца Небескога! Није вам непознато ни како су три младића, приљежна у посту, својом обућом и телима које није сажегао огањ надвладали ужарену вавилонску пећ, која је због њиховог погубљења седам пута потпаљивана.

5. И ми ћемо, будемо ли се држали истинскога поста, надвладати и угасити овдашњи огањ свога тела, као што ћемо неоштећени проћи и кроз ону будућу пећ, када ће, према речима апостола Павла, огањ испитати свачија дела. А шта бисмо ли тек били кадри казати о Господу над Пророцима, Који је, примивши наше тело и нас ради поставши човек, показавши нам начин како да побеђујемо ђавола, успео да га надвлада, премда је овај на Њега наводио мноштво искушења, и Који је за немог и глувог демона Својим ученицима изрекао овакве речи: Овај се род изгони само молитвом и постом.

6. А сада, браћо, дозволите да вам покажемо у чему се састоји богоугодни и истински пост: морате, наиме, знати да ми не хвалимо телесни пост сам по себи, него као средство које помаже другом, души кориснијем делању; јер, како и свети Павле говори, телесно делање (само по себи) доноси мало користи. Из овог разлога богоносни Оци, који говоре на основу духовног искуства, не одобравају вишедневно неузимање хране, већ сматрају да је боље узимати храну једном дневно, и то не до насићења, називајући такав пост прикладним и разумним. То казује и Свето Писмо, упозоравајући нас да се не прелашћујемо насићењем желуца и наслађивањем грла, него (само) да задовољавамо природну потребу за храном, док њена каквоћа и количина морају бити у сразмери са снагом и укупним стањем тела, како би и оно и његово здравље били сачувани колико је то могуће. Ако пак, због своје слабости, немоћан човек узима од датих му јестива, али не додајући ономе што је неопходно било шта сувишно и непотребно, и ако осећа потребу за пићем, но не жуди за опијањем, и има жељу за умереним узимањем (хране и пића), не тежећи, међутим, неумерености, неуздржљивости и злоупотреби – он се, због неопходности да узима већу количину или бољу каквоћу хране, неће лишити светиње поста.

7. Ово је, дакле, почетак истинског и богоугодног поста; његов крај и циљ ради којега је он узакоњен и ради којега је тако почаствован код хришћана јесте очишћење душе. Каква је корист човеку ако се уздржава од телесне хране, а у исто време се предаје телесним помислима и страстима? И какав је добитак уздржавати се од вина, а у исто време бити мучен жеђу и опијати се, премда не од вина, већ, како се казује у Светом Писму: “тешко пијанима што се од вина не опише”, од тога што је душа растрзана гневом и завишћу? Каква је корист уздржавати се од раскошних гозби, а немати у исто време душу скрушену, и, телом изнемогавши од поста (Пс. 108; 24), не смирити душу у посту, како је себе смиривао Давид? Какав је добитак ослободити се од магле испарења, усковитлане од преобилних јестива, али бригама и испразним мислима ум учинити неприкладним, тако да и молитве Богу буду бескорисне?

8. Због тога је ваљан онај пост који се држи у циљу гашења страсти, довођења душе у стање смирења, омрзнућа гордости, уништења гнева, одстрањења злопамћења, очишћења ума и творења молитве.. Ако живиш у благостању, нека ти сувишак хране послужи за помоћ невољнима. Будеш ли се на овај начин придржавао поста, не само да ћеш постати заједничар Мука и Смрти Господње, већ ћеш са Њим и саваскрснути, сазацаривши се са Христом у бесконачне векове. Уподобивши се кроз овакав пост Његовој смрти, бићеш и заједничар Васкрсења и наследник живота у Њему. Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога што га куша; а ако не носи искушења, чува мир душевни и телесни, изнурујући и покоравајући (духу) тело, по примеру Павловом, који се плашио да оно не постане сувишним (тј. погубним за душу). А ако се овога плашио сам Павле, колико би онда ми требало да страхујемо?! Дакле, онај што пости надвладава тело и чини душу опитном; онај пак што тело своје, које ће ускоро иструнути, гоји, што се не храни толико да би живео него живи да би јео, попут животиња које људи узгајају да би их доцније одвели на заклање, онај што неопходном придодаје сувишак како би плот своју угојио или је навео на скверне страсти, или уопште (тако поступа) ради телесног сластољубља, не чини ништа друго него готови обилнију храну црвима. Стога Пророк Давид лепо казује: Каква је корист у крви мојој, када сиђем у пропаст (Пс. 29; 10).

9. Следствено томе, постећи и хранећи се са уздржањем, немој сувишак остављати за сутра, већ, као што је Господ, осиромашивши, нас обогатио, тако и ти, добровољно гладујући, нахрани онога што глад трпи из нужде, и нека пост твој буде налик на голубицу што носи маслинову гранчицу и јавља ти радосну вест о ослобођењу од Потопа. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и творити зло, говори велики Исаија, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видјело твоје и тама ће твоја бити као подне (Ис. 58,9-10). Уколико не желиш да пружиш од својега, онда се макар уздржи од туђега и не задржавај код себе оно што ти не припада; чувај се да се не богатиш нечасно отетом имовином сиромаха, да не би какогод по правди зачуо глас истога Пророка који говори: Такав ли је пост који изабрах… да (човек) савија главу своју као сита… то ли ћеш звати пост и дан угодан Господу! (ст. 5), … да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена… и да изломите сваки јарам (ст. 6). Тада ће синути видјело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража (Ис. 58; 5, 6, 8).

10. Не пружаш ли убогоме од својега, и то – од сувишка, макар се немој богатити на његов рачун, премда Владар над свима, Христос, одгонећи у огањ оне што су Му с леве стране и проклињући их, изриче осуду не зато што су такви били крадљивци, већ зато што нису уделили убогима. Крадљивци и лопови неће васкрснути да положе рачуне о делима својим и да изађу на суд, већ их одмах чека казна и осуда, пошто се и овде, очигледно, они својом душом нису приближавали Богу. Једу народ Мој као што једу хлеб, а Господа не призивају, казује се у Псалмима (Пс. 13; 5). Богаташ којем је добро родила њива и онај што се облачи у пурпур и свилу праведно ће бити осуђени – не као крадљивци нечије имовине, већ као немилостиви, пошто од онога што су стекли нису делили убогима.

11. Она блага, којима је извор заједничка ризница Божијих добара, припадају свима. Није ли зато крадљивац и онај ко себи присваја заједничку имовину, премда није наочиглед свију пљачкао туђе? Зато ће један, као зли слуга (који је злоупотребио заједничку имовину), бити страшно расечен (Мт. 24, 51), док ће други (тј. пљачкаш туђе имовине) упасти у још теже и ужасније стање, и ни први ни други никада неће моћи да избегну овакав удео, изузев уколико не буду (сада, у овоме веку) показали милосрђе према сиромасима: први – тако што ће на најбољи начин почети да управља имовином повереном му од Бога, а други – што ће на најбољи начин раздати оно што је неправедно стекао.

12. Велики Павле у Посланици Солуњанима, прецима свију нас,[1] казује о братољубљу овако: А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом (1. Сол. 4; 9).

13. Пошто је Господ некима казивао: Да сте дјеца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова (Јн. 8; 39), и ми смо дужни да се устрашимо ових[2] речи, које нисмо у то доба зачули, већ их – не дао Бог! – можемо зачути у онај страшни дан када се, управо према нашим поступцима, буде одређивало наше сродство: када сви што заволеше сиромаштво у Христу или макар узљубише сиромахе, када сви што презреше славу људску и пригрлише уздржање, када сви који не само што слушаху Еванђелску благу вест већ је и испуњаваху на делу, када сви такви, дакле, сагласно молитви заједничког по благодати Оца, природно постану једно; јер Он казује: Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17,22); када, дакле, правосудни мач Духа наочиглед свију растави човека од оца његовог, и кћер од матере њезине, и разлучи оне који нису били сродници међу собом по начину како су проживели свој земни век; јер ако и овде тако бива, како ли је тек тамо, где Онај Који све зна обзнањује свакоме који му не одговара врлинама својим: Не познајем вас. Очигледно је, наиме, да такви не носе у себи лик Оца Небескога: нису били милостиви, какав је Отац свију; заједничка добра нису чинили доступним и за убоге, како је Он свакога чинио причасником добара које је даривао свету; нису били добронамерни према ближњима; нису доброчинствима приближили себи оне што су им били далеко. Пошто немају овакво сродство са Њим, Свеблаги Господ такве не познаје и не уводи их у Свој дом. Ако пак Он тако поступа, онда ће и они што су овде живели по Његовом примеру, а којима је тамо уготовљено сазацарење са Њим, вероватно исто то рећи ближњима, сродницима својим по крви, који им, међутим, нису били блиски и сродни по врлини.

14. Рекне ли когод: “Ја сам твоје дете”, или: “Био сам ти отац”, или “Брат ти бејах” – авај, ваистину ће зачути речи: Човјек неће никако брата ослободити (49,7); неки ће ушима својим чути: “Нико није отац, осим Јединога Бога”, други пак: “Да си био моје чедо, на мене би се угледао; а сада си син онога оца чију си вољу творио; иди к њему, да би са њим пребивао вавек, јер ја те не познајем: све оно што је Божије јесте и моје, но ти ниси Божији; па и самом појму “мога” и “твога” овде нема места, и ради оваквога будућег живота ми омрзнусмо имовину (на земљи), поставши зато наследници овога Царства.” Тамо где је на лицу утиснут печат те хладне речи (“моје”), нема савеза љубави и Христос је прогнан, уче Свети Оци; онима којима је овладала оваква страст (стицања имовине) постају својствени самољубље, среброљубље, мржња према брату и сваки облик зла, који их и сада (у овом, привременом животу) срамоти.

15. Стога вас молим , браћо, да се устрашимо свега овога, јер је то заиста – ужасно! Управљајмо својом имовином онако како је угодно Богу; опростимо, да би и нама било опроштено; учинимо милосрђе, да би и нама на многе начине била учињена милост; јер Онај што нас ради осиромаши, примајући милостињу као да је Њему Самоме пружена, умножава награду са Своје преизобилне штедрости. Нека зато човек буде сиромашан угледајући се на Њега да би живео заједно са Њим, а нека заједничарима свога иметка начини сиромахе, на Њега се угледајући, ради чега ће се и сам спасти. Саградимо милосрдно срце; пружимо доказ да имамо љубав према брату и да смо привољени Оцу Владару свију. Повољнији час за овакво прегнуће од ових дана поста нико неће наћи. Онај ко посту дометне и милостињу спраће са себе сваки грех, те ће се са смелошћу поклонити Спасоносним Мукама, сазрадовати у Васкрсењу Христовом и задобити вечно Искупљење.

16. Нека се сви ми удостојимо да га примимо у Самоме Христу Богу нашему, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Напомене:

1. Светитељ се обраћа својој солунској пастви, називајући древне Солуњане којима је апостол Павле упутио своје две посланице “Прецима свију нас”.
   
2. Односно, вероватно напред поменуте речи Светог апостола, упућене древним Солуњанима.
   

Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.

[Guest]

Свети Григорије Палама: Беседа изговорена на Цветну недељу

08 недеља апр 2012

Posted by radiosvetigora in Часни пост

≈ Оставите коментар

1. У време погодно услиших те, и у дан спасења помогох ти (Иса. 49; 8), рекао је Бог преко Исаије. Зато ће бити добро да се данас вашој љубави упуте апостолске речи: Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења: одбацимо дакле дела таме и обуцимо се у оружије светлости. Да ходимо поштено као по дану (2. Кор. 6; 2, Рим. 13; 12) – јер нам се приближава сећање на спасоносна Страдања Христова, приближава се нова, велика и духовна Пасха, награда за бестрашће (тј. палмина грана), почетак будућег века. То је најавио Лазар, када је изашао од оних што су скривени у аду; на једну заповест и реч Бога Који има власт над животом и над смрћу, онај што је четири дана био у гробу, устао је из мртвих. И по наиласку Божанственог Духа, деца и незлобиви народ поздрављају Онога Који избавља од смрти, изводи душе из ада, дарује вечни живот души и телу.

2. Ако неко жели живот и хоће да види добре дане, нека уздржи језик свој од зла, и уста своја да не говоре лаж; уклони се од зла и чини добро (Пс. 33; 13-14). Зло представљају стомакоугађање, пијанство и распуштеност. Зло – то је среброљубље, прождрљивост и неправедност; зло, то је сујета, дрскост и гордост. Нека се свако клони таквих зала и нека чини добро. А шта је добро? То је – уздржање, пост, целомудреност, праведност, милосрђе и великодушност, љубав и смирење, јер само ако тога има, ми можемо достојно саучествовати Јагњету Божијем Које је заклано ради нас и тако примити залог бесмртности, који треба да сачувамо са тврдом надом на обећано нам наслеђе на небу. Можда ћеш рећи да се добро тешко постиже, и да је врлине теже упражњавати него зла дела. Ја не гледам тако, јер пијанац сам по себи доноси веће непријатности него онај ко се уздржава; и распусник више но целомудрени; и онај ко је гладан богатства, од онога који је задовољан оним што има; и онај који жели да стекне славу, од онога који време проводи као непознат. Међутим, како нам услед наше љубави према насладама врлине изгледају теже од злих дела, треба да се уздржавамо: Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11,12).

3. Да бисмо из своје душе одстранили мрске похоте и уместо њих завели поредак врлина, свима нама – и угледнима и простима, и кнежевима и потчињенима, и богатима и сиротима – неопходни су разборитост и трезвеност. И земљорадник и кожар, и зидар, и кројач, и ткач, и уопште, сви они који својим трудом и својим рукама добијају за живот, заиста су блажени, само ако одбаце од своје душе похоте богатства, славе и наслађивања јер су они – сиромашни духом, којима припада Царство Небеско, и зато је Господ за њих и рекао: Блажени сиромашни духом. Сиромашни духом, то су они који сиромаштво подносе скромно, без самоуверености и не тражећи насладе за душу или разум, који га подносе или добровољно, или пак без своје воље, али у добром расположењу духа. Они који су богати и наслађују се, и који се задовољавају пролазном славом, и сви они који у своју душу примају сличне жеље, налазе се поред још страшнијих страсти и упадају у веће, многобројније и гнусније ђавоље заседе. Страст за богаћењем не напушта онога који се обогатио, него још више нараста, и тражи више него пре. Такви су – и похотљивац, и прождрљивац, и развратник, и неуздржљиви и њихови пороци, уместо да буду одбачени, постају све гори и гори. Они који имају власт и славу уз то још имају и моћ да творе и веће неправде и безакоња.

4. Зато је ономе ко има власт тешко да се спасе, и богатом је тешко да уђе у Царство Небеско. Како ви можете веровати, када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите? - говори Господ (Јн. 5,44). Нека се, међутим, не узнемирава онај које богат или угледан, јер и он може, ако хоће, да тражи славу од Бога, да се уздржава и да прекине са творењем гнусоба. И он може да саврши велика и добра дела и да искорени велика злочинства, и то не само из себе, него и из многих других, ако они сами не желе то да ураде. Такав може да поступа праведно и целомудрено, он на многе начине може да обузда и онога ко хоће да живи развратно и неправедно; може не само себе да учини покорним Еванђељу Христовом и његовим речима, него и оне који су дрски да покори Цркви Христовој и онима који њоме управљају у Христу, чинећи то не само силом и влашћу, коју је примио од Бога, него и својим сопственим примером у сваком добром делу – примером за оне који су мањи од њега, јер потчињени подражава господара.

5. Свима су потребни старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудрост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас. Када је чудо над Лазарем савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, тј. књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по своме безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: Оче, благодарим Ти што си Ме услишио. Јер Он је Сам тада појаснио: А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао (Јн. 11; 41-42), тј. зато да би они знали да је Он једно са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи Своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздавања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину: Да начинимо човека, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео.

6. Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: Лазаре, изиђи напоље! – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Живототворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су ови осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к Себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носом осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који зове непостојеће као постојеће (Рим. 4; 17), Који све носи речју силе Своје и Који је у почетку једном Својом речју све привео из небића у биће.

7. Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремили, како каже еванђелиста Матеј (21; 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Зах. 9; 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковано представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без пратње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како Сам каже за Себе: Научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11; 29).

8. Када је, дакле, васкрсао Лазара из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Живототворцу и Ономе Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега а онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: Осана сину Давидову, осана на висини. Похвална песма “Осана” узноси се Богу, јер у преводу она значи: “Спаси Господе”. Додајући “на висинама”, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима.

9. Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супротстављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намерили да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у Њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ (Јн. 11; 47-48). А шта каже народ? – Благословен Који долази у име Господње, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и Који је дошао у име Очево, како је и Сам Господ говорио о Себи: Ја сам дошао у име Оца Мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет (Јн. 5; 43; 16,28). Под речима: “Благословено Царство Оца нашег Давида које долази”, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, веже за чокот мтаре Своје, и за племениту лозу младе у мтарице Своје (1. Мојс. 49; 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: Ја сам чокот, ви сте лозе (Јн. 15; 5). Кроз те лозе, Господ је Себи присајединио младунче магарице Своје, тј. Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана?

10. Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају “Осана сину Давидову”, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: Чујеш ли шта ови говоре? (Мт. 21; 16). Како лако би им Господ могао рећи: “Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?”, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: “Да, на невидљив начин Ја чујем оне који расуђују о Мени, а такође и оне који Ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: “Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу.” Било је то велико чудо што су и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: Слава на висини Богу и на земљи мир (Лк. 2,14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: “Осана сину Давидову, осана на висини”.

11. Браћо! Будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени.

12. Као што у Исусу Христу, како каже божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у Њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овога света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу Своме утврђује нашу међусобну љубав.

13. Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, и да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако постадосмо сједињени, каже апостол, са обликом смрти Њешве, онда ћемо и са васкрсењем (Рим. 6; 5),

14. које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

Свети Григорије Палама:

БЕСЕДА НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ХРИСТОВО О САМАРЈАНКИ

4. Господ је, уочи Својих страдања и васкрсења, проповедајући Еванђеље Царства, показао ученицима да достојни вере и обећаног вечног наслеђа неће бити изабрани само из јудејског племена него из свих народа - што сте могли да чујете и из Еванђеља које је данас читано: ''Тако дође у град самарјански звани Сихар (Сихем), близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А онде бејаше извор Јаковљев'' (Јн. 4; 5-6). Извором се овде назива студенац који је воду добијао од извора, што се види из претходних речи. Каже се да је Јаковљев јер га је Јаков ископао. Сихар је област коју је Јаков дао Јосифу када је у Египту на самрти оставио завештање: ''Ево ја ћу ускоро умрети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших. И ја ти дајем један део више него браћи твојој, који узех из руку аморејских мачем својим и луком својим'' (1. Мојс. 48; 21-22). Зато је Сихар доцније населило Јефремово племе, а Јефрем беше првенац Јосифов; око тога места обитавало је десет племена Израиљевих над којима је владао Јеровоам одступник.

5. Пошто су они често вређали Бога, Бог их је често остављао, да би потом сви били одведени у ропство, тако да су се напослетку на њихово место населили различити народи, које је ту довео асирски цар, и који су по планини Сомор добили назив "Самарићани". И као што је некада Јаков пролазећи туда дошао у Сихем, тако је сада Христос пролазећи стигао у Самарију. Онај први је, како сам каже, дошао са мачем и луком, тј. да би истребио и побио његове пређашње житеље, док је Христос стигао са речју и учењем, што значи ради спасења. ''Исус пак уморан од пута'' - каже Еванђелист – ''сеђаше тако на извору; беше око шестога часа'' (Јн. 4; 6).

6. И време и умор и место учинили су да Онај Који је носио тело какво је и наше седне. Ради потврде свега овога, али и предвиђајући будућу корист, Он је седео тако како описује Еванђеље, код извора, тј. просто на земљи, као усамљени странац, јер су Његови ученици пошли у град да купе храну. Док је тако усамљен седео крај извора, дошла је жена Самарјанка да узме воду. И Господ је, као Човек, трпео жеђ; по Својој људској природи Он ју је видео како долази да би утолила жеђ, а као Бог видео је да је и њено срце жедно спасоносне воде, али да она не зна ко ову воду може да јој пружи, те је пожурио да се открије жедној души. Почињући Своје обраћање овако, како би било што схватљивије, рекао јој је: ''Дај Ми да пијем'' (Јн. 4; 7). Она је била проницљива, и пошто је по Његовој одећи, држању и спољашњим обележјима видела да је Јеврејин и чувар закона, изненадила се и упитала га: ''Како Ти, који си Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима, као са незнабошцима''. Користећи повољну прилику, Господ је почео да открива Себе следећим речима: ''Када би ти знала дар Божији, и ко је Тај Који ти говори: Дај Ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу'' (Јн. 4; 9-10).

7. Видите ли шта је ту њој посведочено: да је знала, истога часа би тражила, и постала би причасница живе воде, што је она заиста, када је сазнала, и учинила, а потом и задобила. Истовремено, јудејски Синедрион је тражио (одговор), и у потпуности добио, да би потом распео Господа Славе. Шта је, међутим, тај дар Божији? ''Када би ти знала, каже, дар Божији''. Оставимо по страни остало и задржимо се на чињеници да се оваплоћени Бог није гнушао над онима које су Јудејци до те мере презирали, да од њих чак ни воду не би узели и да је већ и то био велик дар и велика благодат. А шта тек рећи када покаже такву љубав према њима, и не само да прими оно што Му они дају, него их учини и причасницима Својих божанских дарова?! И зашто кажем само - дарова, кад Он и Самог Себе даје, и верне чини сасудима који могу да приме Његово божанство, јер они не могу имати други извор који тече у вечни живот, осим онога који је Он раније обећао?! Који ће ум то да схвати? Која ће реч изразити превасходство овога дара?

8. Самарићанка, међутим, још не беше схватила узвишеност живе воде, и испрва је у недоумици како ће њен сабеседник узети обећану воду када нема никакву посуду, а студенац је дубок? Затим покушава да га упореди са Јаковом, кога назива "Оцем", указујући поштовање роду због тога места, и хвали воду из овог извора као ону од које нема боље. Међутим, када је чула да је Господ рекао како ''онај који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни'' (Јн. 4; 14), испустила је крик жедне душе која прилази вери, мада још недовољно јасно да би угледала светлост: ''Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам'' (Јн. 4; 15). Господ је хтео постепено да се открије и зато јој заповеда да позове и мужа. Скривајући свој положај и истовремено трудећи се да добије дар, она је рекла: ''Немам мужа''. На то као одговор чује колико је мужева имала од своје младости и то да онај кога сада има није њен муж; не тугујући због прекора и схвативши да је њен сабеседник пророк, она прелази на значајнија (узвишенија) питања.

9. Видите ли какви су били смирење и љубопитљивост ове жене? Она вели: ''Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати'' (Јн. 4; 20). Видите ли шта је било предмет њених мисли и како је она познавала Свето Писмо? Колико је данас оних који су верни по рођењу и које је Црква отхранила, а који Свето Писмо познају тако као ова Самарјанка, тј. колико је оних који знају да су се Оци наши, дакле Јаков и његови потомци, патријарси, на тој гори клањали Богу? Примајући такво познавање и брижљиво изучавање богонадахнутог Писма као какав миомирис, Христос са задовољством наставља беседу са Самарјанком. Као што, положивши на ужарени угаљ (жар) нешто мирисно, привлачиш и задржаваш оне који долазе или их пак одбијаш и одвраћаш ако ставиш нешто смрадно и неугодно, тако је и са помислима: ако се прихватиш свештене бриге и старања о њима, удостојићеш се божанске посете, јер је то миомирис који је угодан Богу. Ако пак будеш гајио ружне, прљаве и земне помисли, бићеш далеко од божанске пажње, и заслужићеш, авај, да се Бог одврати од тебе, ''јер неће стајати безаконици пред очима Твојим'' (Пс. 5; 6) - каже Псалмопојац Богу. Будући да је Закон тада прописивао да се у свему треба сећати Бога - кад седиш и кад ходиш, кад лежеш и кад устајеш (парафраза на 5. Мојс. 6;7), да Еванђеље каже: ''Истражујте Писма'', и у њима ћете наћи живот вечни (парафраза Јн. 5; 39), и да апостол вели: ''Молите се без престанка'' (1. Сол. 5; 17), што значи да преступника представља чак и онај ко свој ум задржава на земним помислима - није ли онда тим пре преступник и онај ко огрезне у зле и прљаве помисли?

10. Када су се то Оци наши клањали Богу на оној гори? Онда, када је патријарх Јаков, бежећи од свога брата Исава који га је из зависти мрзео, по савету свога оца пошао у Месопотамију, и када се са женама и децом вратио овамо; јер је на повратку подигао шаторе око места на коме је Господ разговарао са Самарјанком. После догађаја са Дином и уништења Сихема, Бог је, како стоји у књизи Постања, рекао Јакову: ''Устани, иди горе у Ветиљ и онде стани; и начини онде жртвеник Богу Који ти сејавио кад си бежао од Исава брата свога'' (1. Мојс. 35; 1). После ових речи Јаков се диже и оде на ону гору и начини тамо жртвеник и назва оно место "Ветиљ", јер му се ту јавио Бог. Због тога Самарјанка каже: ''Оци наши клањаху се Богу на гори овој'', мислећи на те људе из старине, јер су закони који се односе на Јерусалимски храм били установљени касније. Пошто је Јаков то место назвао "Дом Божији", јер Ветиљ у преводу значи управо то, она пита и жарко жели да зна зашто се више "Дом Божији" не налази ту него у Јерусалиму, и зашто је одређено да тамо треба приносити жртве и клањати се Богу. Господ је одговарајући на њене речи и остварујући тако циљ Своје беседе, предсказао овој жени да ће баш она бити једна од тих које Бог тражи и прима: ''Жено, веруј Ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму'', а нешто касније додаје и ово: ''Јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају'' (Јн. 4; 21,23).

11. Видите ли да се ово и на њу односи, да ће и она бити међу онима које Бог тражи, да ће се и она поклонити најузвишенијем Оцу, и то не због значаја места, него еванђелски, јер се речи ''нећете се клањати Оцу ни на гори овој, ни у Јерусалиму'' односе на њу, мада Господ тим речима уједно јасно најављује и промену закона: када долази до промена у поклоњењу, онда неминовно долази и до промене Закона.

12. У међувремену је (док до тога не дође), као правило дато следеће: ''Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца'' (Јн. 4; 22). Ово је, уједно, и одговор на њено питање, и продужетак Његових сопствених мисли. Он каже: "Ми, Јудејци", зато што је Себе сматрао за Јудејца, будући да је од њих потекао по телу. Дакле, Он каже "ми", који знамо шта нам је чинити, разилазимо се са вама, Самарјанима, по питању места поклоњења, јер знамо да законито поклоњење треба да се савршава у Јерусалиму, будући да је од Јудејаца Спасење целог света, то јест, (да од њих) долази Христос. Пошто више није Онај Који тек треба да дође - јер Сам је ту - Он не каже: "Спасење ће бити од Јудејаца", него: ''Спасење је од Јудејаца''. Затим каже: ''Долази час, и већ је ту''. Биле су то пророчке речи. Рекао је ''долази'', јер се још није савршило, али се савршава, и каже: ''Већ је ту'', јер је видео да је спремна да ускоро поверује и да се клања у духу и истини. ''Долази час, каже, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају'' (Јн. 4; 22). Пошто најузвишенији Отац Којем се све клања, Отац Саме Истине, тј. јединородног Сина, има Духа Светога, онда су и ти који се Њему клањају у Духу управо они који овако верују и у којима Он дејствује, јер је Дух - како каже апостол - тај кроз Кога се клањамо и кроз Кога се молимо; и нико не долази Оцу, осим кроз Мене, каже јединородни Син Божији.

13. Они, дакле, који се најузвишенијем Оцу клањају у духу и истини, јесу истински богомољци. Пошто је одбацио и Јерусалим и Самарију (тј. уопште, једно одређено место на коме би се вршило клањање Богу), Он следећим речима опет скреће беседу са било каквог вештаственог схватања места и поклоњења, да неко не би сматрао да треба да буде одређено друго место, говорећи: ''Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају'' (Јн. 4,24), тј. да разумеју да је бестелесни у потпуности изван тела. На тај начин, они ће Га заиста на сваком месту видети у духу и истини Његовој. Дух је, као Бог бестелесан, а бестелесно није ограничено местом и просторним границама. Стога онај ко каже да се само у Јерусалиму или на Самаријској Гори, или на неком другом месту на земљи или на небу треба клањати Богу, не говори истину, нити се истински клања. Бог, као бестелесан, није ни на једном одређеном месту, али, пошто јесте Бог, Он је свугде. Ако би пак постојала таква гора, или место, или твар, где не би било Бога, онда би било потребно тражити место на коме се Он налази. Међутим, Бог је на сваком месту и у свему. На који је начин Он свуда и у свему, и то не неким делом, него тако да у свему свецело пребива? Уистину, не тако што је тело, него тако што је Онај Који све сједињује и обухвата, и Сам јесте у Самом Себи, свуда и над свим, те Му се и истински поклоници клањају у духу и истини Његовој.

14. Дакле, Бог не само да прима поклоњење по свој земљи, него и изнад земље, од свих оних који у Њега верују овако, истински, како то Богу и доликује: Отац је бестелесан и није ограничен ни временом ни простором, у Светом и вечном (безначалном, беспочетном) Духу и сабезначалном Сину и Логосу, који је уипостазирана Истина Очева. Исто као и ангели, ни душа, будући бестелесна, није ограничена местом, али није свудаприсутна, пошто у себи не садржи све, него и сама такође има потребу за Оним Који садржи. Сходно томе се и они (тј. душе и ангели) налазе у Ономе Који све садржи и обухвата и, према положају који им одговара, имају своје границе, мада душа поседује тело са којим је створена, и налази се у целом телу, а не на неком одређеном месту, и не као обухваћена у тело, него као она која обухвата и садржи тело, што је такође особина коју има као образ Божији.

15. Тек што је од Христа чула ове чудесне и богодоличне речи - да се Богу истински треба клањати не другачије, него искључиво у духу и истини Његовој - Самарјанка је постала слична души из Песме над песмама, која је као невеста пошла за Богом и, будући окриљена гласом непропадљивог Женика - жељеног, очекиваног и скривеног, иако се налази близу - каже: ''Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све'' (Јн. 4; 25). Видите ли како је она била спремна за веру у Месију Који је близу и Чији се долазак ишчекује, и како је велика била њена нада! Зар не би и она могла да се Давидом каже: ''Готово је срце моје, Боже, готовоје срце моје: певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју'' (Пс. 56; 8)?

16. Како би то (о доласку Месије) она могла тако поуздано знати и бити у то тврдо уверена, у потпуности окренувши душу ка томе, осим ако је брижљиво изучавала пророчке књиге? Зато је њен ум био до те мере узвишен и испуњен божанским надахнућем. И ево, ја сада толико одушевљено гледам на духовну и веома силну љубав Самарјанке према Христу, да опет желим да је опишем речима из књиге Песма над Песмама: ''Које она што промиче као зора, лепа као месец, изабрана као сунце'' (Песма 6; 9), јер у објави да ће се ускоро појавити духовно Сунце Правде, Христос, видим како у лику Самарјанке као дивна зора блиста зачетак Цркве незнабожаца; видим њу, како се, поучена од стране Спаситеља, утврдила покрај свештеног извора који испуњава Купељ (Крстионицу). Она је и лепа као месец, јер светли у време док је још трајала ноћ безбожништва. Изабрана је као сунце и зато ју је Спаситељ назвао Фотина (Светлана). Зато је и убројана у оне који, како каже Еванђеље, треба да засијају у будућности, јер је свој светли живот напослетку запечатила и блаженом и мученичком смрћу. А сада, пошто је видела Христа, истинитог Бога, и пошто је о Њему на савршен начин богословствовала, предвиђајући оно што ће бити - што је Господ касније рекао својим ученицима за Духа Светог, Који је једноприродан и у части раван Њему, да ће их Он, када дође, научити свакој истини - она говори о Њему: ''Кад Он дође, објавиће нам све''.

17. Видевши све то, Небески Женик јој отворено каже: ''Ја сам Који швори с тобом'' (Јн. 4; 26). Истога часа она се подигла, и, оставивши крчаг за воду, као уистину изабрана благовесница, похитала је у град како би следећим речима све приводила вери у Онога Којега је видела: ''Ходите да видите Човека Који ми каза све што сам учинила. Да није Он Христос?'' (Јн. 4; 29). Није она ово рекла тако зато што се колебала, него зато што је сматрала да ће се и други лакше уверити када виде Господа, после разговора са Њим. То се и догодило.

18. Пошто видим да је већ дошло време за телесне потребе и да вас зову свакодневни послови, изложио сам ово што је горе речено у најкраћим цртама, остављајући сада друге еванђелске речи по страни. Међутим, размислите о овој Самарјанки. Чим је чула еванђелске речи које и ми благовестимо вашој љубави, она је одмах презрела чак и неопходне телесне потребе пошто је заборавила и на крчаг и на свој дом и пожурила у град, да би повела Самарјане и опет са њима дошла код Христа. Ево шта значе речи - Ходите да видите. Дођите за мном, ја ћу вас одвести и показаћу вам Спаситеља Који је са небеса дошао у свет.

(Превела Антонина Памтелић)