...

[Milan Nikolic]

Ево још један одељак из Милојковог дипломског рада:

,,Благо је благо, само ако користи човеку. Тако су и истине вере истине у правом смислу, само онда када се човек њима користи, у њима огледа и њима профилише своју свест и своје живљење.''

[Vaske]

Ја сам мислио да ће те ме критиковати збаг баналност кад оно цврц.

Три поруке које су услиједиле после мене, потврђује све што сам горе навео:

-страшно контаминираност језика

-немогућност разумјевања унутар тог језика

-и сву бесмисленост пуког преписивања ( овде читај потписивања)

Оче Александре,уз дужно поштовање и унапред извињење ако ћу бити прегруб ал' чини ми се да сте криво прочитали и Хајдегера, а и ово што сам ја нашкрабао.

Прво волио бих кад би сте Ви појаснили какав је проблем са егзистенцијалима или , пак, само горе побројанима , екстатичност, бивствовање -у-свијету, - к - смрти итд.

Од апологетике хајдегеријанства сам се јасно оградио узгредном напоменом постављеној у загради.

То што сте рекли да се слажете са мном да теологија треба да буде философична, је опет криво читање, јер ја напротив, мислим супротно, а то значи да ако би се теологија поводила за философијом, у најбољем случају би била философија религије, а никако теологија.

Ја сам, пак, тај однос мислио у смислу преиспитивања појмовног апарата философије и науке, који и теологија у свом битном дијелу, не и апсолутно, преузима.

Ако сте реченицу да бивствовање води у субјективизам, овде изњели са разумјевањем да мишљење бивствовања нужно завршава у субјективизму, е то, да се на главу посадите, неће те наћи код Хајдегера. Сва Хајдегерова мисао је ишла у правцу превладавања метафизике, а то значи пројектованих подјела на субјект-објект, чулно-надчулно, рационално-ирационално, и разумјевања истине као логичке правилности. Тако да не знам како сте из мог писања уопште могли прочитати то да ја позивам на субјективизам и логичка преиспитивања унутар теологије, те да бивствујуће постављам у први план.

Рекли сте да је језик теологије битно другачији од језика философије. Не бих се сложио. Језик наше вере је битно другачији од језика досадашње философије али се тај језик често и губио у теологисању. У том свјетлу треба и разумјети Хајдегерову реченицу да његова мисао полази од хришћанства и да ће у њему и завршити. Као и његову поруку теолозима да још једном промисле оне ријечи, како се мудрост овог свијета показа лудошћу.

Пошто је на ваше писање потпис ставио и ваш имењак, волио бих да обојица још једном прочитате шта сам написао и упутите ми критику која збиља погађа оно што сам написао.

Апсолутно сам отворен за такву критику, а пука апологетика и полемика су ми стране и неће те је пронаћи у мом пискарању.

И још једном да се дотакнем, задате теме. у једној од својих ранијих порука сам истакао разлику у погледу захтјева који су били постављени пред Оце и пред савремену теологију. Оци су напросто морали да дају једну одређујућу ријеч и правило, зарад утемељења. Такав захтјев, чини ми се , више не стоји пред савременом теологијом. Теолошка мисао свагда свој налог добија из вјере и у њој завршава, и то је оно што се не мијења али се ипак у једном битном дијелу мијења смисао теологисања. Ако су оци били ближи философију из горе наведених разлога (утемељење), савремена теологија треба да буде ближа умјетности.

Савремена теологија свој налог добија из вјере, као наше аутентичне егзистенције, а да би у њој (вјери) и завршила, она не може више да долази као какво упутство, које хоће да нас обликује извањски и да остане само позната , а ипак страна ријеч суштини наше егзистенције. Она (теологија) мора, напросто, својом ријечју да погоди срце наше свагдашње егзистенције.

Без поетике то не бива!

[Milan Nikolic]

Ево ја сам се трудио да те разумем у горњим порукама, више пута сам их прочитао, али много тога ми је нејасно. Вероватно и због тога што нисам довољно научен.

Чини ми се да указујеш на потребу једноставности, да језик (изражавања) буде разумљив свима. То и ја сматрам веома битним. Не у смислу да изразе треба избегавати, него да се увек подари контекст и слика изнетих израза.

У супротном, можемо запасти у то да оно што кажемо разумемо једино ми сами. Док други, да не говоримо о људима који треба да приме прва семена богословља, не разумеју смисао реченог, шта више звучи им као да слушају нешто бесмислено.

Дакле, није поента да ми сами себе разумемо, чак ни да нас теолози разумеју. То ће се подразумевати док нас буду разумели сви који чују.

[Лазар Нешић]

  On 13. 3. 2012. at 22:24, свештеник Александар рече

Г.Васке,могу да се сложим са ставом да теолози треба више да буду философични али и да философи обрате пажњу на теолошка кретања. Наравно да је Хајдегер инспиративан, међутим и њему се што-шта може приговорити са становишта управо теологије.

Навешћу само неке "заједничке" теме, које су "простор" за приговоре. Појам екстазе, појам бивствовања-ка-смрти, појам бивствовања и ништавила, појам хоризонта, појам тубивствовања као бивствовања - у -свету . Шта ћемо са Хајдегеровим речима да је бивствовање већ позив на субјективизам? Дакле схватање онтологије која је у зависности од субјекта.

Мислим да се теологија не може оправдати философијом, нити објаснити њеним језиком. Наравно да је битно преиспитивање језика, уз додатак да теологија има свој специфичан језик који је ослобођен философске усиократичности.

Ваш позив "да у први план мислимо бивствујуће" са логиком у првом плану, који нас не одводи даље од Парменидовог "мишљење је биће", опет покушава да у теологију уведе гносеологију субјекта. Моје питање је: да ли је могућ излаз из самозатворене Хајдегерове Dasein онтологије и да ли га има у данашњим онтолошко- философским преиспитивањима?

Ово као да је Зизјулас писао... тј. ви оче ова запажања и питања износите из једног потпуно идеолошког читања митрополитовог чланка (који је добро познат), а никако на основу вашег личног читања Хајдегера (макар се то не види из приложеног, извињавам се ако грешим). Па, иако сте га читали, разумели сте га кроз зизјуласовске наочаре...које су (бај д веј) погрешне и неутемељење по многим питањима око философије уопште, а посебно Хајдегерове.

Искрено, поједини митрополитови приговори (поред оних добрих. наравно) Хајдегеру су...пааа...толико чудни, да не преостаје ништа друго него да помислим да уважени митрополит никада није читао Хајдегера.

Оно што је јасно (као и у случају митрополитовог идеолошког тумачења појединих аспеката богословља светог Августина), јесте да митрополит Јован често изводи своје закључке на основу рекла-казала чланака и католичких енциклопедија (и ту је отац Лудовикос сасвим у праву када критикује овај неодговорни аспект Зизјуласовог богословља).

Шта је Зизјулас овде погрешио (а ви га преписали мислећи како је ово нека јако паметна ствар):

1. Ово о "бивствовању као позив на субјективизам" (знам да то нисте рекли ви. већ сте то преписали из Зизјуласа, као и још неке ствари) је напросто смешно и Васке је добро објаснио да тако нешто по дифолту не постоји код Хајдегера.

2. "Усиократичност философије" (још једна зизјуласовска погрешна интерпретација) не постоји још (најмање) од Ничеа, а да не причамо о Дериди и екипи. Зизјулас као да не зна да се философија није завршила са Платоном...али, православни теолози углавном не знају о томе ништа, на жалост.

3. Питали сте (а уствари то исто питање поставља Зизјулас у последњој књизи, позивајући се навелико на Левинаса):"Да ли је могућ излаз из самозатворене Хајдегерове Dasein онтологије и да ли га има у данашњим онтолошко- философским преиспитивањима?"

То је класично питање код свих који су (негде) чули са Хајдегера и који мисле да се његова мисао завршила са "Биће и време"...нажалост, будући да митрополит није читао Хајдегера, он не зна да нам каже зашто је та онтологија самозатворена (претпостављајући унапред да је Хајди некакав антрополог и атеиста), већ је то директно навео из Левинасовог приговора, јер то заправи каже Левинас (који је због нечега велика философска љубав митрополита ЈОвана).

Наравно, Хајдегер није свети отац и има му се шта приговорити, па и спочитати.

Свакако, и он се је много штошта у животу налупетао.

Ипак, неозбиљно је критиковати Хајдегера, а притом не прочитати ишта од њега и не разумети га.

Да завршим:

да би преживела (православна) теологија мора бити теопоетика, а теолог теопета!

И мора да мисли...без обзира колико би неки теолози волели да избаце логику и мишљење (отац Владан Перишић такве "ирационалне" студенте добро испрескаче на испитима, а о таквим теолозима има "занимљиво" мишељење које сам пар пута имао прилику да чујем лично)

(П.С....неколико дана нећу бити у могућности да одговарам, па извините ако останете без мог одговора. Хвала, здраво!)

[Milan Nikolic]

Нешићу, шта треба да се прочита од Хајдегера да би се разумело потпуније његово становиште? Од њега још ништа нисам прочитао.

[Александар Милојков]

На знам, зашто би Хајдегер био тако важан за православну теологију? То као прво.

Друго, Лазар рече да се философија не завршава са Платоном. Ја бих се ипак придружио мишљењу једног Карла Јасперса који каже да философија не само да није одмакла од Платона, већ је питање да ли му се уопште и приближила.

Милане, што се тиче Хајдегера, имаш одличан увод у његово главно дело "Биће и време" (или "Битак и време", мада би најбољи превод био "Бивствовање и време"), у хрватском издању. Увод је написао Гајо Петровић.

Поново питање: чему Хајдегер? Погледајте писање једног о.Шмемана, како туче у центар. А ни са ким није "у дијалогу". Он прича о нама, о Цркви, о Литургији. Бавимо се прво собом. Покушајмо прво да своју веру објаснимо себи самима. Без тога разни дијалози са "високим философијама", бојим се, само је још једна философија ради философије саме.

[Лазар Нешић]

  On 14. 3. 2012. at 21:35, Milan Nikolic рече

Нешићу, шта треба да се прочита од Хајдегера да би се разумело потпуније његово становиште? Од њега још ништа нисам прочитао.

Шта да кажем, осим да треба читати све!

Треба прочитати целокупан опус, колико се може.

ПОсебно мање битне радове (јер су ови познати радови већ добрано идеологизовани).

Наравно, ја сам се убио читајући, па нисам много схватио, зато сам потражио помоћ и читао Хајдегерове тумаче. А ту је рапосн превелик. од оних који мрзе Хјдегеро, до оних који га виде новим светим оцем. Наравно, и једно и дурго је погрешно.

Ипак, током студија сам годину дана ишао на Философски факултет и слушао професора Говедарицу, као и још једног (сад не могу да се сетим имена). Од њих сам много научио, а мислим да имам и добро белешке, па мих могао једном да ти дам да погледаш. Тада сам почео смисленије да читам. Од теолога ништа нисам научио о философији, на жалост, али тако је.

Ето, мени лично се допадају многи Хајдегерови ставови, пре свега зато што ме отрежњују и изоштравају неке животне светоназоре. Али, ништа више од тога. Ипак је црквена онтологија жива живост у односу на целокупну осталу људску мисао.

Моји предходни приговори оцу Александру су само у служби поштене критике, не форсирања философије.

[Александар Милојков]

Бојим се да Црква (теологија) јако мало ради управо на унутрашњем мисионарењу. Треба прво да своје верујуће описменимо. Ми имамо свештеника који, бојим се, не би положили један просечан испит из догматике.

[Лазар Нешић]

  On 14. 3. 2012. at 22:27, Александар Милојков рече

Друго, Лазар рече да се философија не завршава са Платоном. Ја бих се ипак придружио мишљењу једног Карла Јасперса који каже да философија не само да није одмакла од Платона, већ је питање да ли му се уопште и приближила.

Наравно, али то је један угао гледања.

Платона сам више употребио као метафору, ништа конкретно.

Само сам говорио о неутемељености приговора да је целокупна философија "усиократична" (иако ми је јасан контекст који Зизјулас жели да подвргне питањима).

  On 14. 3. 2012. at 22:30, Александар Милојков рече

Бојим се да Црква (теологија) јако мало ради управо на унутрашњем мисионарењу. Треба прво да своје верујуће описменимо. Ми имамо свештеника који, бојим се, не би положили један просечан испит из догматике.

Апсолутно!

Сећам се оног податка (не зна ко је рекао): колико се мало чита и реципира теолошка литература (и уопште једно теолошко образовање) међу црквеним лаосом и клиром.

[Александар Милојков]

Довољно ти је да чујеш просечну свештеничку проповед на Литургији. Пар пута ми умало није позлило.

[Александар Милојков]

Ево Милане, сад ћу (по други пут) да читам Увод у "Битак и време" од Гаје Петровића. Да се мало подсетим. Заиста, одличан увод и одлична припрема за читање Хајдегера, који је иначе тежак као црна земља.

[Guest о. Агапије]

  On 14. 3. 2012. at 22:30, Александар Милојков рече

Бојим се да Црква (теологија) јако мало ради управо на унутрашњем мисионарењу. Треба прво да своје верујуће описменимо. Ми имамо свештеника који, бојим се, не би положили један просечан испит из догматике.

Велика истина!

Нама је потребна једна темељна неокатихизација,ја бих то тако назвао... ако не желимо да нам ае понови опет кроз коју годину неки нови случај Артемије...

И то на литургијским и светописамским основама ...

Почевши најпре од свештенства, па у другом кругу и народ.

[Лазар Нешић]

  On 14. 3. 2012. at 22:41, Александар Милојков рече

Довољно ти је да чујеш просечну свештеничку проповед на Литургији. Пар пута ми умало није позлило.

:lol:

Да, али ајде што чујеш свашта, него што пролећу најгоре јереси.

Чувен је случај једног нашег свештеника (из мог краја) који сваки (али сваки!) пут каже: и тада су се у Христу две природе помешале у једну.... !!! ... и сличне ствари.

Наравно, на деловима о "Божијим осећањима" (које се исто чују икс пута) позавидео би им и Молтман.

[Александар Милојков]

  On 14. 3. 2012. at 22:44, о. Агапије рече

Велика истина!

Нама је потребна једна темељна неокатихизација,ја бих то тако назвао... ако не желимо да нам ае понови опет кроз коју годину неки нови случај Артемије...

И то на литургијским и светописамским основама ...

Почевши најпре од свештенства, па у другом кругу и народ.

Управо то. Зато сам мишљења да теолози, барем ови млађи, пуни воље и елана (хвала Богу), пишу "питке" теолошке есеје, које може да чита широк круг верујућих, а не само докторанти теологије. Треба уложити труд на писање таквих есеја, где ће садржај, суштина реченог бити "висока", али казана једноставно, питко, да што више људи може разумети.

Понављам, угледајмо се на о.Шмемана. Такав генијалац нам је данас у теологији преко потребан. Погледајте његове есеје. Теолошки веома, веома дубоки, а речени тако једноставним језиком. Заиста, луксуз је бавити се Хајдегером, када знамо какво нам је стање у кући.

[Александар Милојков]

Највећа ми је награда била, осетио сам да ово што радим има смисла, онда када је моје писање или говорење измамило осмех на лицима "обичних" верника.