...

[Лазар Нешић]

  On 15. 3. 2012. at 0:23, свештеник Александар рече

У мом случају се уздржите и повуците ручну, јер се ни не познајемо.

Оче Александре, нигде вас нисам увредио, нити сам иносио коментаре о вашој личности.

Критиковао сам једино ваше ставове (што се из приложеног види), а ви сте одговорили.

Праштајте ако је звучало мало оштрије, али критика је генерално више упућена једном (по мом мишљењу) несавесном коришћењу богословља митрополита Зизјуласа, а не толико вашим општим и конкретним ставовима (које делим са вама).

Ваш последњи коментар ме је само утврдио у ставу да савремено богословље пати од идола (наравно, не значи да их и ја немам, напротив).

Али, Боже мој.

Ипак, остајем и даље при жељи да чујем ваше даље размишљање, зато сам и отворио тему.

Тема се интересантно одвија.

Ето, чини ми се да смо се сви сложили да нам недостаје живота и да теологија треба да се неизоставно одвија баш у том правцу осмишљавања животне свакодневице.

Наравно, трагедија је да се скоро нико од небогослова није укључио, чиме сам дубоко разочаран.

Тема је била за лаос.

Све док се лаос не заинтересује за богословље (а за то се мора потрудити много више него до сада) и не дође до онога што је Шмеман тако генијално покушавао (до поновног органског прожимања Литургије, теологије и побожности), нашој црквености се црно пише.

П.С.

Ја сам нешто писао о теопоетици скоро, па је то ишло за неки скуп и не знам хоће ли бити објављено. Ако не буде ускоро, онда ћу овде поставити, па бих волео да чујем мишљење свих, посебно из разлога што је то један потпуно нова област у теолошком мишљењу, која нам значајно може помоћи (свакако, можда ће испасти и сасвим безвезе...видећете сами!).

[Milan Nikolic]

Покажи један пример теопоетике. Како би то изгледало?

Ако можеш од себе. Само пример.

[Лазар Нешић]

  On 15. 3. 2012. at 21:01, Milan Nikolic рече

Покажи један пример теопоетике. Како би то изгледало?

Ако можеш од себе. Само пример.

Написао сам пре две године први теопоетски теолошки текст и изашао је у "Видослову".

Тада још нисам имао неку теоријску основу истог, али данас имам и све пише у том чланку што треба да изађе.

Дакле, он је као неки манифест православне теопоетике.

А чланак из "Видослова" је примењена теопоетика (али у једном крајње неразрађеном виду).

Ево линка за целокупан текст, увод није толико битан, битна су поглавља:

http://www.scribd.co...038/Lazar-Nesic

[Лазар Нешић]

Ево и неких извода из рада, чисто да мало објасним своју позицију.

Наслов је:

Теологија и поетска имагинација:

пролегомена за једну православну теопоетику

Па, доносим неке делове (али ипак мора цело да се прочита):

- Теопоетика у ужем смислу јесте покрет хришћанских теолога с краја 20. и почетка 21. века. О чему је реч? Све је почело са америчким теолозима Стенлијем Хопером (Stanley Hopper) и Амосом Вилдером (Amos Wilder). Године 1971. Хопер ће први употребити термин теопоетика (Theopoetics), заједно са изразом теопoисис (Тheopoiesis).[1] За обојицу, теопоетика ће представљати посебан однос према теолошком тексту, жанр религиозног писања и постмодерна перспектива о теологији. Теопоетика је схваћена као средство богопознања кроз текст, налажења смисла у свету, опис искуства божанског, као и улазак у дубљи однос са животом. Најважније, пак, биће искуство пројава Духа у свакодневном и обичном људском животу. Реч је о теофанијама у оно-надохват-руке. Теолошки легат Хопера и Вилдера наследиће плејада савремених богослова на Западу, пре свих: Ричард Керни (Richard Kearney), Џон Капуто (John Caputo) и Кетрин Келер (Catherine Keller).

- Теопоетика не циља на демитологизацију, већ на ре-митологизацију, ре-имагинацију, ре-символизацију и ре-поетизацију хришћанског живота и језика.[1] Теолошки дискурс тиме задобија шире поље деловања, продирући све до оног људског несвесног. Живот је, за разлику од дедукцијског рационализма теолошке логике, много шири, комплекснији и неухватљивији. Неизрецив. Наведена рационалност теологије гуши и затвара живот у његовом најширем смислу. Теопоетски дискурс има за циљ да направи корак даље у таму недореченог факта живота. И то на символички, имагинативни и поетски начин. Тако је теопоетика препород хришћанске теологије, упућивање на живот, на обичну и једноставну свакодневност. На оно што живимо.

- Изворе за једну православну теопоетику треба разликовати на неколико нивоа. Главни извори за теопоетско усмерење и практиковање теологије јесу:

а) живот - свакодневица, обичне ствари живљења, са-живота са другима, искуство постојања у свим феноменима живота;

б) евхаристија - као светотајински сусрет са догађајем-Христом у Цркви СветоТројичног Бога;

в) уметност - посебно поезија, проза, филм, театар и музика;

г) култура - све оно што заокупља проблеме друштва у коме живимо.

- Главна форма изражавања теопоетским маниром и језиком јесте фрагмент. Посебно у писању, фрагмент треба да разбије тоталитарне форме академске теологије. Он трага за коначним обликом теолошког израза, за оним завршним продуктом. Фрагмент не следи научни поступак излагања, компарације и вредновања чињеница, већ он има за задатак да што сажетије и могућније пренесе искуство сусрета. Да га опише и тумачи.

Фрагмент треба да расклопи (или макар умекша) тоталитарно-затворени систем шаблонско-концептуалистичке теологије.

-

Евхаристија јесте место праксиса теопоетике, али и језичко-символичко и имагинативно-семантичко извориште за теопоетско писање/говорење. Дакле, теопоетика је увид у светотајинскост обичног (британски теолог Дејвид Браун би рекао „Sacrament in Ordinary”[1]). Теопоетика трага за светом тајном у обичном: животу, сусрету, људском искуству и постојању. Ово место ће посебно развијати Александар Шмеман.[2] Теопоетика је теологија присуства свете тајне догађаја-Христа у обичном.

- Оруђа теопоетске епистемологије (да се тако изразимо), пре свега јесу: додир, вид, укус . Битно је јело и пиће: свет који једемо и пијемо, као и Христос: Његово Тело и Крв. Изразити искуство укуса самог Христа (звучи лудо и немогуће). Оци Цркве, пак, сведоче у текстовима како је благодат Свете Тројице „слатка као мед“ (ево праве имагинације у употреби). Свети Макарије ће писати о „наслађивању молитвом“. Не ради се само о једном умно-душевном или духовном искуству. Тело је увек ту. Чула су увек у игри.

Ето, то је само мали, мали део те приче.

Ако се сагласе издавачи, поставићу овде цео текст за који дан.

[1] Уп. David Brown, God and Grace of Body: Sacrament in Ordinary, Oxford University Press, 2007.

[2] Уп. Александар Шмеман, За живот света, Манастир Хиландар, Света Гора Атонска, 2004.

[1] Корисне теолошке мисли о наведеној теми можемо пронаћи у књизи: Paul Avis, God and the Creative Imagination: Metaphor, Symbol and Myth in Religion and Theology, Routledge, New York, 1999.

[1] L. B. C. Keefe-Perry, “Theopoetics: Process and Perspective”, Christian and Literature, Vol. 58, No. 4, (Summer 2009), 579.

[Milan Nikolic]

Да ли је то слично са речима светог Николаја Жичког у његовим књигама - на пример: Молитве на језеру, и Речи о Свечовеку?

Јер тамо свети Николај износи можда крајње теолошке дубине, али на поетски начин.

[Лазар Нешић]

  On 15. 3. 2012. at 21:40, Milan Nikolic рече

Да ли је то слично са речима светог Николаја Жичког у његовим књигама - на пример: Молитве на језеру, и Речи о Свечовеку?

Јер тамо свети Николај износи можда крајње теолошке дубине, али на поетски начин.

Баш тако, он ми је један од највећих примера теопоетике у историји Цркве.

Или, на пример, "Срна у изгубљеном рају" од светог Јустина Ћелијског.

[Vaske]

Не бих да кварим расположење ал'мени се чини да је тема упропаштена.

Обично се каже да није срамота рећи да нешто не знамо. Са тим се слажем али бих и додао да збиља није срамота да неко не познаје неке битне моменте у "историји мишљења" не би се ни стидили.

Оно што је требао да буде дијалог и размјена искустава као искуства мишљења, претворило се у испразну полемику, и непримјерено вредновање ко је тобож битан, а ко не, за православну теологију. Не би ни то било толики проблем да збиља познајемо оно што охоло одбацујемо.

Све ми се више чини да се и Левинас у неким круговима одомаћио само што препотентном морализму тих кругова примамљиво звичи то да је етика прва философија.

Људи, мишљење није само занат који се учи, већ и добра воља разумјевања.

Чини ми се да је та добра воља разумјевања, у овом нашем случају, апсолутно изостала. О томе куда то води писао сам овде https://www.pouke.org/forum/blog/23/entry-449-%D0%B4%D0%BE%D0%B3%D0%BC%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

а чини ми се да увелико говори и о самој теми.

[Лазар Нешић]

Да, тема је већ била мертва и морао сам нешто да напишем да је покренем.

Свакако, било би добро да отац Александар одговори и на твоја горе постављена питања, а да се не бави толико апологијом митрополита ЈОвана (јер, он овде и није тема, нити га ико напада).

Ја искрено не знам више шта овде да напишем.

Углавном сам рекао своје...

Написао сам горе и поновићу: теологија пати од идола и идеологија.

Неко рече горе да није све тако црно...ја мислим да јесте, те се на наше савремено стање могу чак применити и оне (не тако често навођене) речи: Ако је ваша светлост у вама тама, колика ли је тек тама?

То што неки људи виде као светлост православне теологије данас, јесте заправо њена тама.

Пред животом, наша теологија је у тами. Остали критеријуми ме не занимају.

[Vaske]

Лазаре, поглавља су одлична, свака част!

Додао бих и то да горе предочено не би требало примарно разумјевати као коначне продукте, пре, бар по мени, као крчиње пута као оном што нам и само, језички, непрестано долзи у сусрет.

  On 15. 3. 2012. at 21:22, Лазар Нешић рече

- Главна форма изражавања теопоетским маниром и језиком јесте фрагмент. Посебно у писању, фрагмент треба да разбије тоталитарне форме академске теологије. Он трага за коначним обликом теолошког израза, за оним завршним продуктом. Фрагмент не следи научни поступак излагања, компарације и вредновања чињеница, већ он има за задатак да што сажетије и могућније пренесе искуство сусрета. Да га опише и тумачи.

Другим (Ничеовим) ријечима - писац мора да пише сопственом крвљу.

[Milan Nikolic]

  On 15. 3. 2012. at 21:44, Лазар Нешић рече

Баш тако, он ми је један од највећих примера теопоетике у историји Цркве.

Или, на пример, "Срна у изгубљеном рају" од светог Јустина Ћелијског.

Такав дар имао је и Достојевски. Његов роман Браћа Карамазови садржи исто крајње теолошке истине.

Али све то, ипак, препознају људи који се изузетно посвете и напрежу. Нама сада треба нешто приступачније.

[Evgenik]

  On 15. 3. 2012. at 21:46, Vaske рече

Не бих да кварим расположење ал'мени се чини да је тема упропаштена.

Обично се каже да није срамота рећи да нешто не знамо. Са тим се слажем али бих и додао да збиља није срамота да неко не познаје неке битне моменте у "историји мишљења" не би се ни стидили.

Оно што је требао да буде дијалог и размјена искустава као искуства мишљења, претворило се у испразну полемику, и непримјерено вредновање ко је тобож битан, а ко не, за православну теологију. Не би ни то било толики проблем да збиља познајемо оно што охоло одбацујемо.

Све ми се више чини да се и Левинас у неким круговима одомаћио само што препотентном морализму тих кругова примамљиво звичи то да је етика прва философија.

Људи, мишљење није само занат који се учи, већ и добра воља разумјевања.

Чини ми се да је та добра воља разумјевања, у овом нашем случају, апсолутно изостала. О томе куда то води писао сам овде https://www.pouke.org...B0%D1%9A%D0%B5/

а чини ми се да увелико говори и о самој теми.

Ти си учесник у теми и излуђује те ваше узајамно неразумјевање као и одређена врста приступа проблематици, међутим ова ваша расправа је итекако корисна за нас који је пратимо са стране, и даје могућност веома интересантне перспективе на различите приступе у мишљењима и расуђивањима (па и простим интелектуалним навикама).

Ја те овом приликом молим да не одустанеш од учешћа у њој.

[Лазар Нешић]

  On 15. 3. 2012. at 22:02, Milan Nikolic рече

Али све то, ипак, препознају људи који се изузетно посвете и напрежу. Нама сада треба нешто приступачније.

Можда...што се мене тиче, ја имам своју одређену циљну групу.

Свакако, и даље се прода и чита више књига Достојевског него светог Маскима и Зизјуласа и Шмемана заједно.

Мислим да ће тако и бити, те да људима више одговара овај мекани приступ.

Има пуно теолога, па ће бити и различитих контекстуализација, што је добро.

[Milan Nikolic]

Замолио сам да неко објасни у чему је ствар са Хејдегером. Шта је то суштински важно?

Јер, ако само ликујемо, без објашњења и искуства, опет смо на мртвој тачки.

[Vaske]

  On 15. 3. 2012. at 22:06, Evgenik рече

Ти си учесник у теми и излуђује те ваше узајамно неразумјевање као и одређена врста приступа проблематици, међутим ова ваша расправа је итекако корисна за нас који је пратимо са стране, и даје могућност веома интересантне перспективе на различите приступе у мишљењима и расуђивањима (па и простим интелектуалним навикама).

Ја те овом приликом молим да не одустанеш од учешћа у њој.

Хвала ти на томе што мислиш да моје пискарање овде има смисла али генерално сам у дилеми колико је форум погодан за дискусију на неке збиља озбиљне теме. Ова тема је класичан пример - форум је православни, а тема је шта је или каква треба да буде теологија, и сад није проблем да се по истом питању износе диаметрално супротни ставови, већ је проблем кад се говори различитим језицима. Ја сам у пар порука истицао ту битност језика, његову контаминираност метафизиком, могуће излазе из такве ситуације, а са друге стране се услед неразумјевања, упорно, скоро уврјеђено, поставља питање, а зашто је битан Хајдегер. Не желим да се моје писање претвори у одбрану Хајдегера. Уосталом ево и да није битан, битно је то кад се априори одбацује нешто што се не разумије и само зато што се не разумије.

Разумијем да читање неких философа збиља јесте тешко, али то недаје повода за њихово одбацивање. Узгред да кажем и једну ријеч оцу Александру, пошто је рекао да је прва година на философији. Основни, а можда и једини, циљ факултативног тј. основног студија философије јесте да се студенти науче читати философску литературу. А уз то бих додао да збиља ријетки и страшно упорни то и савладају до краја основних студија. Братски вас савјетујем да добро размислите о томо колико сте то и сами савладали.

  On 15. 3. 2012. at 22:08, Milan Nikolic рече

Замолио сам да неко објасни у чему је ствар са Хејдегером. Шта је то суштински важно?

Јер, ако само ликујемо, без објашњења и искуства, опет смо на мртвој тачки.

На то питање ти је одговорено и прије него си га поставио. Ако те збиља интересује, врати се натраг и одговориће ти се што је простије било могуће.

[Александар Милојков]

  On 15. 3. 2012. at 22:08, Milan Nikolic рече

Замолио сам да неко објасни у чему је ствар са Хејдегером. Шта је то суштински важно?

Јер, ако само ликујемо, без објашњења и искуства, опет смо на мртвој тачки.

Код Хајдегера, барем по мом неком схватању, има онтологије личности. Није уобичајена западна усиологија. Његов Dasein (=Тубивствовање) је човек, али не човек уопште, већ конкретни човек, личност. Хајдегер је, опет по мом скромном мишљењу, јасно увидео да се без објашњења онтологије конкретног (тубивствујућег), не може доћи до одговора на питање о постојању уопште, на питање о онтологији. То је његова, како ју је назвао, фундаментална онтологија - кроз анализу тубивствовања (конкретно бивствијућег човека), доћи до одговора на питање о бивствовању уопште. Ипак, Хајдегер није одмакао од, како бих рекао, трагичног егзистенцијализма. Без Христа, тешко да можемо говорити о било каквој онтологији. Доклегод имамо личност (тубивствујуће) као биће за смрт, ту нема говора о онтологији. Сваки покушај онтологије личности, онтологије посебног и појединачног, је без Христа осуђен на пропаст. Без Христа мора превладати "усиократија", општост као истина, као онтологија. Јер, то је једино што јесте - апстрактна врста и безлична природа.