Артемити се све више и више цепају (по благодати божијој)

[nishizawa]

У питању су разлике формалне, а не суштинске природе, а уведене су у циљу обнављања онога што јесте суштина Православља - Литургије као средишта, исходишта и циља хришћанског живота...

А када параноја замени суштину и догматику, добијеш управо ово што смо и ми добили - раскол...

[Apis]

Pa zar nije cilj Pravoslavaca Ohristovljenje i primanje blagodati Duha Svetoga?naravno liturgija i Evharistija su bitne na putu do te blagodati ali po mom skromnom misljenju nisu sam cilj vec sredstvo do sticanja gore navedene blagodati.

ili ja gresim....

[Баба]

Pa zar nije cilj Pravoslavaca Ohristovljenje i primanje blagodati Duha Svetoga?naravno liturgija i Evharistija su bitne na putu do te blagodati ali po mom skromnom misljenju nisu sam cilj vec sredstvo do sticanja gore navedene blagodati.

ili ja gresim....

Па у праву си

[nishizawa]

Pa zar nije cilj Pravoslavaca Ohristovljenje i primanje blagodati Duha Svetoga?naravno liturgija i Evharistija su bitne na putu do te blagodati ali po mom skromnom misljenju nisu sam cilj vec sredstvo do sticanja gore navedene blagodati.

ili ja gresim....

Грешиш. Али немој се чудити - то и јесте проблем од којег је све почело...

Охристовљење и није могуће мимо литургије - сама Црква је Тело Христово, а Литургија је пројава Цркве. Дух Свети није дух индивидуализма, већ Дух Заједнице - Литургијског сабрања.

Литургија никако не може бити средство - она је пројава и икона Царства Небеског, и Циљ свега другог што се у животу једног хришћанина дешава - пост, молитва, сваки подвиг и сваки труд је зарад учествовања у Литургији, никако обрнуто...

[Apis]

Грешиш. Али немој се чудити - то и јесте проблем од којег је све почело...

Охристовљење и није могуће мимо литургије - сама Црква је Тело Христово, а Литургија је пројава Цркве. Дух Свети није дух индивидуализма, већ Дух Заједнице - Литургијског сабрања.

Литургија никако не може бити средство - она је пројава и икона Царства Небеског, и Циљ свега другог што се у животу једног хришћанина дешава - пост, молитва, сваки подвиг и сваки труд је зарад учествовања у Литургији, никако обрнуто...

Slazem se da je Liturgija izuzetno bitna i da je Sveti Duh upravo na takvom sabranju koje se desava u Telu Hristovom koja je Crkva Njegova.Mozda se nisam lepo izrazio. Cilj Liturgije je Ohristovljene.ja ipak mogu da se pricesticujem svakoga dana ali da dobijem blagodat Svetoga Duha za to bogami treba citav zivot.ali potrudicu se jer verujem u Gospoda svim srcem.

[Apis]

ОБОЖЕЊЕ - ЦИЉ ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА

Питање назначења нашега живота од највеће је важности, јер се тиче најбитнијега питања за човека: питања смисла његовога битовања на земљи. Тек када заузме правилан став о овоме питању, тек када схвати своје истинско назначење, човек постаје кадар да се на правилан начин суочи са свакодневним бригама свога живота, као што су односи са ближњима, студије, посао, брак, рађање и подизање деце. Ако, пак, не заузме правилан став о овом основном питању, човек ће промашити и у другим аспектима свога живота. Какав онда смисао могу они имати, ако је живот човеков у целини бесмислен?

Већ нам прва глава Светог Писма, у којој се говори о томе да је Бог створио човека по Свом образу и подобију, открива циљ нашега живота, потврђујући нам велику љубав Триједнога Бога према човеку. Бог не жели да човек буде напросто створење са извесним даровима, својствима и надмоћношћу над остатком твари, већ жели да човек буде бог по Благодати.

Човек споља изгледа као пуко биолошко биће, попут осталих живих створења. Наравно, човек јесте живо створење, али, као што вели Свети Григорије Богослов: "Човек је једино створење мимо свеколике остале творевине, које може постати бог" (Ha Богојављење, МПГ 36,324,13).

Ово по образу Божијем се односи на дарове које је Бог дао једино човеку за разлику од свих осталих Његових створења, тако да је човек - икона Божија. Ти дарови су: словесни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за Богом, лична самосвест и све што човека уздиже изнад свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу. Другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу дарови по образу Божијем.

Обдарен образом (иконом) Божијим (личењем на Бога), човек је призван да за добија подобије (уподобљење Богу), да стиче обожење. Творац, Бог по Природи, призива човека да постане бог по Благодати.

Бог је обдарио човека даровима по образу Своме да би човек могао да се успиње на бескрајне висине, да би уз помоћ тих дарова могао да се уподоби Богу и Саздатељу, да би са Творцем могао да има не спољашњи, морални однос, већ личну заједницу.

Можда је врло смело, чак, и помислити, а камоли рећи, да је циљ нашег живота да постанемо богови по Благодати. Међутим, управо то нам откривају Свето Писмо и Оци Цркве.

Нажалост, многи људи изван Цркве, баш као и многи људи у Цркви, не знају за ово. Они верују да је циљ нашег живота, у најбољем случају, пуко морално побољшавање чији је циљ да постанемо бољи људи. Међутим, по Јеванђељу, Предању Цркве и Светим Оцима, то није циљ нашега живота. Није једини циљ да се човек побољшава, постајући моралнији, праведнији, честитији, одговорнији. Наравно, све то он мора да постане, али то није најбитније, све то није коначни циљ за који је наш Творац и Саздатељ створио човека. А који је, онда, тај коначни циљ? То је - обожење, сједињење човека са Богом, али не на спољашњи и сентименталан, већ на истински начин.

Православна антропологија тако високо цени човека да - ако је упоредимо са антропологијама свих осталих философских, социолошких и психолошких учења - лако уочавамо у којој су мери све те антропологије површне и колико оне не одговарају узвишеној човековој тежњи за нечим заиста великим и стварним у животу.

А будући да је човек призван да битује по образу Божијем, јер је и створен да постане бог, он, чим се не креће путем обожења, почиње да осећа празнину у себи, осећа да нешто није у реду. Он покушава да ту празнину испуни разним садржајима, али ипак не проналази истинску срећу. Човек, гушећи се, ствара измишљени, површни, мали и ограничени свет, у коме сам себе поробљује и заточује. Он организује свој живот тако да никада нема мира, да никада не бива сам са собом. И оно што неки покушавају са дрогама, то он покушава са буком, напетошћу, телевизијом, радиом и информацијама о свему и свачему: да заборави, да не размишља, да не брине, да се не сећа да је на погрешном путу и да се удаљава од свога циља.

На крају, сироти савремени човек, ипак, остаје незадовољан собом, и тако бива све док не пронађе нешто друго, нешто веће, што постоји у његовом животу, нешто што је истински дивно и стваралачко.

Може ли се човек сјединити са Богом? Може ли човек бити у заједници са Богом? Може ли човек постати бог по Благодати?

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/ObozenjeCiljCovekovogZivota/ObozenjeCiljCovekovogZivota03.htm

[nishizawa]

Slazem se da je Liturgija izuzetno bitna i da je Sveti Duh upravo na takvom sabranju koje se desava u Telu Hristovom koja je Crkva Njegova.Mozda se nisam lepo izrazio. Cilj Liturgije je Ohristovljene.ja ipak mogu da se pricesticujem svakoga dana ali da dobijem blagodat Svetoga Duha za to bogami treba citav zivot.ali potrudicu se jer verujem u Gospoda svim srcem.

А где ћеш добити ту благодат, ако не у Литургији?

И како, ако не учествовањем у Литургији?

И кад је и добијеш, шта ћеш друго с њом, ако не да учествујеш у Литургији?

[Apis]

А где ћеш добити ту благодат, ако не у Литургији?

И како, ако не учествовањем у Литургији?

И кад је и добијеш, шта ћеш друго с њом, ако не да учествујеш у Литургији?

Pa nisam ni rekao da cu je dobiti van liturgije.Procitaj gore

[nishizawa]

Ниси, али си то двоје раздвојио.

Или сам макар ја стекао такав утисак.

Благодат Духа Светога се задобија учествовањем у Литургији - и никако другачије.

Подвигом се управо и постаје способан за учествовање у Литургији - а не обратно.

Извини ако те нисам исправно разумео - цепидлака сам.

[Благовесник]

Ako bi neko bio krsten od Artemijevih svestenika, da li se to krstenje priznaje ili se takav ponovo mora krstiti?

[nishizawa]

Признаје се.

[Благовесник]

Ali kako kada su rascinjeni?

[nishizawa]

Колико ја знам, признаје се и крштење од свештеника који никада нису ни били рукоположени у Православној Цркви, уколико је у име Свете Тројице - наравно, тек кад ступе у Православну Цркву.

На пример, при пријему римокатолика или англиканаца у Цркву се не врши поновно крштавање.

Ово важи само за крштење - друге Свете Тајне им се не рачунају у валидне.

[Благовесник]

На пример, при пријему римокатолика или англиканаца у Цркву се не врши поновно крштавање.

Vaseljenski sabor propisuje da se pored krstenja, nad monofizitima (ispovedali samo bozansku porirodu u Hristu, a za covecansku verovali da se stopila i nestala) i monotelitima (tvrdili da su u Hristu svojstva covecanske prirode nestala),

ne vrsi se nanovo ni Sv. tajna miropomazanja, naravno ako se povrate u pravoslavnu veru,

samo sv. tajna ispovesti, i da javno pred svima ispovede pravoslavnu veru i potom pristupanje Sv. Pricescu.

Колико ја знам, признаје се и крштење од свештеника који никада нису ни били рукоположени у Православној Цркви,

Samo od onih kojima se priznaje Apostolsko prejemstvo.

A ovi Artemijevi su to, nazalost, izgubili rascinjenjem.

Doduse, da, u izvanrednim situacijama i pravoslavni laik moze krstavati

(npr. u smrtnoj opasnosti deteta, kao misionar u posebnim slucajevima i sl.)

[Ратко :(]

Подвигом се управо и постаје способан за учествовање у Литургији - а не обратно.

Са Литургијом се све почиње и завршава. Какав је то подвиг који би претходио Литургији. Која је основа тог подвига ако није Литургија?

Какав то подвиг треба да би био "способан" да учествујеш у Литургији? Крштење, мало знања и воље. Јел треба још нешто?