Хранитељство, усвајање деце - информисање, услови, могућности

[JESSY]

Попадија Лариса Нежборт

Бити или не бити

Прошлог лета су се у нашој породици десиле две значајне промене, од тога бих о једној желела да испричам нешто детаљније. С рукополагањем оца Сергија је ствар јасна и разумљива — све је одавно водило ка томе . А зашто су се и због чега код нас одједном појавила двојица дечачића?...

Вероватно у свакој породици у којој због нечега нема деце људи пре или касније размишљају о усвајању. Али, није тако једноставно одлучити се на оваплоћење ове мисли. Тако је било и са мном. Мисли су ми долазиле, али се чинило кад би се све десило само од себе, кад би загрмео глас с неба или нешто друго, одлучили бисмо се. А овако — 15 година смо провели заједно, живот се средио, протиче равномерно, све је на свом месту, све је пријатно и уобичајено, наводно, човек не живи за себе — служи Богу и ближњима у радионици и у Сестринству. Шта је још потребно? Истина, било је у животу неколико момената који су на ово указивали. Од детињства сам од баке чула причу: кад се моја прабаба удала 20-их година прошлог века једно за другим су јој се рађала деца и убрзо умирала. Много је туговала и људи из околине су јој посаветовали — узми сироче и Бог ће ти помоћи. Прабаба је тако и урадила, узела је девојчицу-сироче. Она није дуго живела код ње: после извесног времена родбина је пронашла девојчицу и одвела је са собом. А моја прабаба је родила три девојчице од којих је једна моја бака.

[JESSY]

Сећам се још једног момента — како смо о.Сергије и ја ишли код о.Николаја на острво Залит због благослова за венчање. Баш пре нас код оца је дошао „старији“ брачни пар (вероватно као о.Сергије и ја сад), замолили су о.Николаја за благослов да усвоје дете. Он их је једноставно благословио, отишли су ка обали, према чамцу, којим су на наше очи допловили и који их је чекао. Исто тако једноставно је и нама дао благослов за венчање. Стигли смо овај пар и замолили да нас приме у чамац. Зачудило ме је што су тако мало времена провели на острву, узели су благослов и одмах се враћају, помислила сам да су овде били већ много пута, да живе у близини. Испоставило се да су издалека и да о.Николаја виде први пут. Тако смо пловили с њима истим чамцем — вереник и вереница и пар с благословом за усвајање. Касније сам се често тога сећала...

Овај процес је за мене убрзао наш свештеник. Једном сам говорила на недељном скупу, делила сам с другима своје „духовне“ муке, а свештеник ми је изненада рекао: „Треба да постанеш нормална жена, нормална мајка, нормалан радник.“ Нисам се чак ни увредила због ових речи: што се тиче радника и жене сложила сам се, али што се тиче „мајке“ — то је исто као да се човеку без ногу каже: „Зашто не идеш као сви људи?“ Помислила сам да је свештеник или погрешио или да је ове речи упутио неком другом. Али, следећег дана је о.Сергије служио заједно с оцем, који му је рекао: „Па, како сам рекао твојој попадији? Ни сам нисам очекивао! Видиш како Господ делује!“

[JESSY]

Можда нисам све добро чула и схватила, јер отац често каже да човек чује само оно што жели да чује, али ја нисам чак ни поново питала, јер ми се чинило да је ионако све јасно! Речено је „мајка“ — оствариће се! И међу безногима има Мересјевa! Почела сам да читам на интернету о усвајању. Погледала сам сајт Националног центра за усвајање Републике Белорусије , читала сам, читала, а онда сам одлучила да их назовем. Кажу ми: „Управо почиње курс психолошке припреме за усвајање. Дођите да чујете.“ Обратила сам се оцу, он ми је без неког одушевљења одговорио: „Како муж каже.“ А о.Сергије ће: „Иди ако хоћеш.“ И кренула сам. Колико занимљивих људи сам тамо срела! Било је тамо и парова без деце, и парова који су већ имали једно дете, а друго нису могли да роде. Било је парова који нису успевали да роде дете жељеног пола — на пример, с две девојчице, а тата је желео дечака, или обрнуто, с четворицом дечака, а желели су девојчицу и одлучили су да пети пут „не ризикују“. А било је и људи без проблема с рађањем деце, који су једноставно желели да помогну неком усамљеном детету. Једна мама ми је причала: кад је родила друго дете и док га је ноћу успављивала, јер је лоше спавало, једном јој је пало на памет: „А има деце коју нема ко да успављује, коју нема ко да узме у наручје.“ И почела је да волонтира у болници где су лежала деца које су се родитељи одрекли. После извесног времена у њиховој кући се појавила мала девојчица од чијег усвајања су је одговарали сви радници из дечјег дома — девојчица је била толико болесна.

Много пре тога ми је једна мама која је усвојила дете (тада једина у мом окружењу) причала да апсолутно сва усвојена деца имају ове или оне непријатне особености и поремећаје. На предавањима у НЦУ сам сазнала зашто се то дешава. Не зато што ова деца имају „лоше гене“, чега се највише плаше родитељи који усвајају децу. Наравно, вероватно 90% сирочади сад чине социјална сирочад, деца несређених родитеља. Али ко од нас може да се похвали идеалним родословом? На пример, ја сам имала различите несређене рођаке, а сликара ниједног (попадија Лариса је иконописац у манастиру Свете Јелисавете, — прим.ред.). Главни разлог ненормалности деце из дечјих домова је ненормалност њиховог живота. За мало дете НИЈЕ НОРМАЛНО да буде без маме чак ни неколико дана, а кад су деца годинама без маме?... На предавањима у НЦУ нам је у докуменарном филму „Џон“ (1969. г.) приказано шта је осећало обично дете из срећне породице које је неколико дана боравило у дечјем дому без родитеља. А шта рећи ако дете од рођења нема никог блиског? Некада ми се чинило: па шта мали човек може да разуме? Али, није случајно то што се сад беба после рођења одмах ставља на груди и премешта у собу заједно с мамом. Колико је књига написано о томе како рани односи с мајком утичу на цео каснији човеков жиот! У раном детињству није важан сваки месец, већ сваки сат проведен без блиске особе. Врло често се од људи који су дошли у додир с одузетом или напуштеном децом може чути: „Па у дечјем дому их тако лепо пазе, нега је тако добра!“ То сам чула чак и од лењих мама такве деце или од њихове родбине. Тако је дубока ова заблуда! Детету је највише на свету потребан неко близак, чак и ако то није рођена мајка, али једна особа која се стално брине о њему, а не персонал који се смењује!

[JESSY]

Све су ово, наравно, тако очигледне истине, али су за мене представљале право откриће. Никад нисам долазила у близак додир с овом страном живота. Наводно човек зна да негде постоје дечји домови, али у животу има много трагичних ствари — не може за све да се секира, не може све да обухвати. А кад сам неко време волонтирала у дечјој инфективној болници у којој пре одласка у дечји дом леже деца којих су се родитељи одрекли и одузета деца, нешто се преокренуло у мојој свести.

...Сумрачно јесење вече, рано пада мрак, улазиш у болничку собу-бокс, светло не гори, у два висока гвоздена решеткаста кревета има две бебе од по две године. Саме су. Персонал има огромно одељење за болесну децу, физички нема времена за разоноду деце које су се родитељи одрекли. А она ту леже од неколико недеља до неколико месеци — какав је то развој, какав однос према свету се рађа у њима? У другој болничкој соби су двогодишња девојчица која непрекидно виче (недавно је одузета од маме-наркоманке) и трогодишњи малишан који се већ навикао на самоћу. Улазиш, покушаваш да се поиграш с њима колико можеш — деца се развеселе, девојчица престаје да плаче. Долази неколико медицинских радника са средством за умирење (неколико — да би држали дете како би могли да му дају лек). Али се окрећу и одлазе пошто девојчица више не плаче. Ето, такав је арсенал за борбу против плача! Али, ни ти не можеш да седиш овде до јутра, треба да идеш кући. И девојчица не може да се смири без средства за умирење...

[JESSY]

На другом одељењу у засебном боксу лежи малишанка од месец и по дана. Сама. Јесењи дани су кратки, она просто лежи у тами у гвозденом кревету. Иза двоструких врата бокса се не чује како плаче. Свака три сата медицинска сестра долази да је нахрани. Чврсто повија дете, ставља је на отоман, за трен ока јој даје смесу и одлази — чекају је други пацијенти. Медицински персонал се свесно труди да што мање узима децу у руке — да не навикну и да не протестују кад остану сама. Грде и волонтере. У нечему су у праву — волонтери су учинили „добро дело“ и отишли, а персонал после треба да слуша срцепарајући плач. Како се све ово одражава на децу? Скоро све бебе које се васпитавају у установама да би се умириле и заспале саме почињу да се љуљају — неке љуљају главицу, неке цело телашце, неке клекну и љуљају се док не падну и не заспу. Мучан призор. Скоро сва деца заостају у развоју, имају различите поремећаје централног нервног система — нека због објективних разлога, јер су још у утроби доживела тровање од алкохола или дроге, различите инфекције, глад за кисеоником у утроби или за време порођаја, а већином због тога што се пошто немају блиског човека налазе у стању сталног стреса и овај стрес им не оставља снагу за развој. Такође, персонал дечјих домова није у могућности да сваком индивидуално посвећује пажњу, кад у групи има по 15 деце на једну-две васпитачице, сви иду у строју: „Децо, — на ношу!“, „Децо, — ручак!“ Деци се често обраћају једноставно по презимену и међусобно се тако обраћају, па чак и сама себе тако зову. Сећам се првих сусрета са старијим (тада је имао 3 године). Идемо поред огледала, показујем му његов одраз, питам: „Ко је то?“ А он не наводи име, већ презиме.

Сревши се ближе са свим овим открила сам нову, трагичну страну живота. Почела сам да размишљам о усвајању не само с позиција тога што немам деце, већ с позиција тога да су напуштеној деци веома потребни родитељи. Отац је поводом ове идеје изражавао забринутост и бојазан, наводио је различите неуспешне примере усвајања с којима с срео у својој пракси и ову одлуку је препустио само договору између о.Сергија и мене. А шта је с о.Сергијем? Он ми је увек говорио: „Ако ти нешто пожелиш, гураћеш као тенк, бескорисно је спорити с тобом.“ Тако је било и у овом случају, само што је тенк био некако уздрхтао и колебљив, али је свеједно упорно ишао против бодила. Наравно, не знам како ће се све ово завршити... Много сам се плашила за време припреме за усвајање.

[JESSY]

Брига, страх и сумње — то су била моја главна осећања више од пола године док се одвијала процедура усвајања. Сви људи су различити, и мотиви су код свих различити, и осећања су различита. Код мене је било овако. Имала сам осећај да стојим на ивици мрачне провалије и да се спремам да скочим доле не знајући шта је на дну, не знајући да ли ће се отворити падобран. И сад се често слично осећам, али више нема пута назад, зато ми је у извесном смислу лакше, а тада је још постојала могућности избора и било ми је врло мучно да се одлучим. Плашила сам се да мењам свој живот. Кад сам имала 16 година највише сам желела да на било који начин избегнем учмалу свакодневицу, да живим тако да се данас не може предвидети шта ме сутра очекује. А двадесет година касније желим стабилности и предвидивост, све се већ уредило, почевши од недељног и годишњег распореда, па све до броја соба, величине ормана и шерпи. Било ме је страх да сав свој живот вежем за потпуно непознатог човека, чак и ако је мали. Целокупна припрема за усвајање — прикупљање докумената и т.сл. — подсећала ме је на припему за свадбу кад се још не зна ко је младожења. Као да се девојка обратила брачној агенцији, па јој кажу: „Поднесите молбу матичном уреду, шијте хаљину, закажите ресторан, позовите родбину и познанике, па ћемо вам наћи младожењу до свадбе.“ Плашила сам се неизвесности. Много сам размишљала о својим мотивима — да ли су исправни? Психолози су већ запазили законитост успешности усвајања од мотива који покрећу човека. Сматра се да је наводно најбољи мотив — практична љубав према деци. А неки „узвишени“ мотиви: жеља да се некоме учини добро, да се оствари подвиг, или обрнуто, да се добије нека утеха за себе, често не доводе до добра — човек може јако да се разочара и у себе и у дете.

[JESSY]

А ми смо се случајно срели

Потребна документа смо прикупили прошле јесени — то и није тако компликовано, по нечему подсећа на прикупљање докумената за возачку дозволу. Још једном смо похађали двомесечни курс психолошке припреме, добили смо закључак психолога о томе да смо спремни за усвајање, онда смо добили акт о прегледу животних услова — и то је скоро формалност, пошто имамо мали једнособан стан, али то нико није сматрао за препреку. Уопште, није обавезно да човек има свој стан, може да га изнајмљује или да живи у општежитију. Усвајање није дозвољено само породичним људима, већ и самцима, не само женама, већ и мушкарцима. Постоје ограничења само у погледу здравља и ако је неко осуђиван. Све се то може сазнати на сајту НЦУ. Тек после тога смо добили приступ бази деце. Сад је постало једноставније — недавно се појавио портал http://dadomu.by/, где су прикупљене информације о свој деци из Белорусије којима је потребна породица.

Како смо бирали децу? Зашто дечаци? Зашто одмах двојица?

У мом животу је било једно значајно познанство које је утицало на овај избор, с неколико наше браће-парохијана, који су одрасли у дечјем дому, у једној групи. Један од ове браће је одавно и бесмислено погинуо, други лута од једног подворја до другог и не може нигде да се задржи. Трећи је најуспешнији од њих, има све: и храм, и добру жену, и дете, и стан, и посао, али... Не упуштајући се у детаље — веома му је тешко да живи обичним животом. Од њега сам слушала о кошмарима живота у дечјем дому, о томе да млади људи одатле излазе потпуно неприпремљени за живот. У дечјим домовима је најстроже забрањено коришћење дечјег рада, то је учињено из добрих намера, да се деца не би експлоатисала, али се претвара у огромну трагедију за њих. Они чак ни судове не склањају за собом, а да не говоримо о свему осталом; заиста не знају одакле долази храна! Немају појма о томе да треба да се ради, да се зарађује за живот. Да, често имају много — и „друштвено образовање“ и распуст у Италији, али се све то завршава са 16 година, а они су навикли да су им „сви дужни“. Није тешко замислити шта за тим следи. Како је причао овај наш друг, из њихове генерације већ многи момци нису живи — неки су се пропили, неки су се убили, неки су у затворима, само десеторица његових познаника од сто имају нешто што личи на породицу и мање-више нормалан живот.

[JESSY]

Због тога ми је, пошто сам знала ове момке и њихове судбине дечака било некако више жао. Такође сам размишљала томе да се дечаци угледају на тату, а наш тата је много бољи од маме. А још сам за време обуке у НЦУ сазнала да већина људи који усвајају децу желе да узму девојчице, и то мале, до годину дана. На здраве бебе се на известан начин чека на ред. Зато сам одлучила: ако ће бебе ионако узети, можемо да узмемо мало старијег дечака од годину-годину и по дана. Познајем једну маму која је усвојила децу (од три и четири године). Једном сам је питала, зашто није узела млађе. Она ми каже: „А шта ћемо с овима? И њих ми је жао!“ Сад су донети такви закони да више није тако једноставно одрећи се детета у породилишту — мама је дужна да плаћа држави одређени износ за издржавање детета сваког месеца у року од 16 година, стога сад има мање деце које су се родитељи одрекли. Али чак и ако се мама одрекне малишана даје јој се неколико месеци да размисли и ово дете у току тог времена не може бити усвојено. Али, и број несрећних породица се не смањује и њима се одузимају деца у сваком узрасту. Овде је сваки државни закон батина с два краја — с једне стране, желе да заштите децу од лошег утицаја или чак физичке погибије, а с друге — у замену за то могу их упутити само у дечји дом где је 90% вероватноће да ће дете одрасти као осакаћено, јер му је да би било нормално, потребна породица. Зачарани круг. Има ли излаза? Да ли шачице родитеља-ентузијаста који усвајају децу могу да преокрену свет? Не знам... Сви размишљају о томе да пре него што се одузме дете треба да се ради с његовом родбином, да се помаже његовој рођеној породици. Али како то остварити? Све су то врло танани моменти, а државни систем је тако безличан... Наш председник је донео одлуку да се до 2015. године у Белорусији укину дечји домови, али данас у нашој земљи сирочади има или 5.000 или 10.000. Има помајки и очева од Бога, који деци посвећују сав свој живот и за неколико деценија васпитају до 20-30 деце. Али такви људи се на прсте могу пребројати. Цифре су неупоредиве...

[JESSY]

Још за време обуке сам сазнала да ако има неколико браће и сестара који су остали без родитељске бриге, труде се да их не растављају, али је теже наћи породицу за њих него за једно дете. И помислила сам: „Једном детету је свеједно лоше у породици, зашто да не узмемо одмах два дечака?“ Помислила сам да ће нам бити тешко да бирамо, и било ми је тако тешко да размишљам о томе — како ће се то одвијати. Али кад смо већ припремили документа у бази података деце за усвајање био је само један пар мале браће који су рођени један за другим, од две и три године. Кад су нам показали њихове фотографије и испричали кратку причу њиховог живота моја прва мисао је била: „Па они уопште не личе на нас!“ Такође ми се нису свидела њихова имена — Артјом и Матвеј — лепа су, нико не спори, али ми уопште нису била блиска. У срцу ми ништа није „болно севнуло“, није ми говорило да су управо то људи за које желим да се вежем до краја живота. Осим тога, дечаци нису били баш тако мали — старији је већ ушао у четврту годину, млађи само што није напунио две. Једина ствар која ме је радовала било је одсуство било каквих озбиљних дијагноза, што је ретко кад су деца-сирочад у питању. Био је још један пар близанаца: дечак и девојчица од пола године, али су они имали неких компликација са здрављем и ја сам се уплашила да нећу моћи да издржим.

[JESSY]

Првог дана Великог поста између јутарње и вечерње службе отишли смо у други град да се упознамо с децом (нису из Минска). Видели смо их неколико минута. Братићи су се налазили у различитим групама и скоро да се уопште нису познавали. Старији је врло живахан (због чега сам се веома уплашила), а млађи је као смрзнут: тужни меда, без икаквих емоција, успорен, спутан, чим нешто није како треба — одмах у плач... (Сећам се како је после неколико недеља боравка код куће млађи, с читавом ногом у гипсу, јурио по стану, подигавши метлу и певајући: „Те-те-те,“ а о.Сергије је гледао на све то и с горчином рекао: „Куд се деде оно тихо, мирно дете?“). Долазила сам још неколико пута и ништа нисам могла да схватим, нисам могла да се разаберем. Толико сам желела да видим неки знак одозго, да ми нешто дошапне да ли смо на правом путу. Усвајање се обавља преко суда, директорка дечјег дома ми је рекла да ћемо документа на суд предати тек онда кад схватимо и чврсто одлучимо да не можемо да живимо без ове деце. А ја се страшно колебам. Неки од родитеља који су усвојили децу кажу да их је „дете само изабрало“, односно, похитало им је у сусрет, обратило им се с „мама“ и т.сл., али стручњаци сматрају да се одговорност не сме пребацивати на дете, као и то да ако вам дете похита у сусрет и обрати вам се с „мама“ чим вас види први пут, исто тако ће похитати и према другој тети и то не говори ни о чему добром. Ево како је било код мене: једном сам повела старијег у шетњу, он нешто виче, а ја кажем: „Зашто вичеш?“ — одговара: „Зовем маму!“ — „А где је твоја мама?“ — „Бабај је одвео.“ — „Хоћеш ли да ја будем твоја мама?“ — а дечак одговара: „Нећу!“ Збунила сам се. Отац Сергије је говорио: „Хајде да се упознамо с још неким.“ А ја нисам имала снаге да прегледам дечје анкете, да путујем у друге градове. А и по којим критеријумима да бирамо дете? С одраслим човеком може бар некако да се разговара, да се дође у додир с његовим унутрашњим светом, да се схвати шта га занима у животу, а и то је ако се има среће, тек кад се поједе џак соли може се схватити какав је човек, а овде је у питању дете... Психолози кажу: довољно је да нема одбацивања, дете је пластично, оно ће се прилагодити, са временом ће заволети — у то нема сумње! Директорка дечјег дома је прво хвалила децу, а онда ме је у току једног доласка позвала и рекла ми је: „О млађем ништа лоше не могу да кажем, а старији има неких проблема, неке лоше навике, неће моћи добро да учи, жао нам је ваше породице“ и т.сл. И управо у току тог доласка дечак ме је препознао, радосно ми је потрчао у сусрет и то је претегло на тасу без обзира на речи директорке и кад ме је назвала и упитала да ли да пребаци старијег у дечји дом (после навршене три године деца се премештају у другу установу) одговорила сам: „Не.“ Али сваки пут су уље на ватру сумњи доливале нечије речи: час би ме дадиље у току неке од посета дечјем дому с очима пуним ужаса и саосећања питале: „Одлучили сте да узмете дечака? Двојицу?! Ове овде?!!“, час су ме у НЦУ забринуто питали: „А да ли ћете моћи? Хоће ли вам неко помагати?“ Нисам схватала њихову бригу — шта да ли ћу моћи? Нисам имала никаквог искуства у општењу с децом, зато ми је — дечаци или девојчице, двоје или једно — изгледало да је свеједно. Наравно, да се данас питам, пошто сам све искусила, и да одмеравам своје снаге, вероватно се ни на шта не бих одлучила. И с једне стране — треба трезвено одмеравати своје могућности и ресурсе, а с друге — чини ми се да се било шта уживоту може променити само под утицајем извесног слепила. Једном ми је о.Сергије неко време после венчања рекао: „Како нисам одмах видео какав си човек, дошло ми је неко божанско помрачење!“ И касније је више пута понављао да је женидба могућа само у стању помрачења. Иако смо се десет година после тога ипак навикли једно на друго. Тако да нада постоји...

[JESSY]

Од теорије ка пракси

Скоро два месеца после упознавања с децом поднели смо молбу суду — толико дуго нисмо могли да се одлучимо. Између подношења молбе и суда треба да прође око три недеље. За то време сам набављала дечје ствари и играчке, испремештали смо намештај у кући, ставили смо дечји креветац и преплавио ме је још један талас страха због предстојеће промене. Ради се о томе што сам наставила да често обилазим децу, а они ме у току шетње уопште нису слушали, па се у мене увлачио страх — стварно, како ћу изаћи на крај с њима? Озбиљно сам почела да размишљам о томе да повучемо документа из суда док не буде касно. Али ме је свештеник у том тренутку зауставио, нашао је речи подршке, улио ми је наду у то да ће све бити добро.

Сећам се још једног момента: исповедам неком приликом своје сумње, страхове — сузе, јецаји. Вадим из џепа неку тканину да се обришем, идем с исповести, гледам, испоставља се да је дечја рукавица — случајно сам је однела после виђања са старијим. У току шетње ми се учинило да су на рукавици извезени зелени цветићи, а сад видим — зеленом бојом је написан број „2“, и на једној рукавици и на другој. Сва дечја одећа је нумерисана. Почела сам још јаче да плачем...

Суд је требало да се одржи 3. јуна, али је одложен за 7. јун, пошто још нису стигла документа — за три недеље! (Осим тога, неколико пута сам звала све оне од кога је то зависило, подсећала сам, нудила сам да сама донесем документа, али је бирократија победила.) На крају је 5. јуна млађи браца сломио ногу у дечјем дому. Директорка ме је назвала, каже — дођите, идите с њим у болницу. Отишла сам после суда. Ето, такав је био почетак!

[JESSY]

уђи град, у болничкој соби леже четири непокретне баке са сломљеним куком и пето — моје дете. Лежао је на кревету и љуљао се из једне стране у другу држећи играчку у пруженим рукама. Дадиља из дечјег дома је седела поред и читала књигу. Прво су мислили да сам једна од дадиља. После, кад су ме питали: „Ко сте Ви детету?“ — чак ни у мислима нисам могла да кажем „мама“, једноставно бих прећутала правећи се да не чујем питање. Дечак и ја смо имали један кревет за нас двоје, он се целе ноћи љуљао тако да се кревет тресао — није ми било до сна! У току дана сам покушавала да га разонодим како сам могла, поставила сам себи циљ да престане да се љуља, јер сам видела да то ради из страха, због бола, због досаде. Они који мисле да су сирочад нека тужна и фина деца која само чекају на то да неко што пре испољи нежност према њима — греше. Ова деца су навикла да живе сама за себе. Тек после седам месеци малишан је могао да ми заспи на рамену. А онда је у одговор на моје покушаје да га загрлим, да га помазим по глави с таквом јарошћу гурао моју руку да ме је преплавила неиздржива туга. И још се драо. Није просто плакао, већ се ужасно драо због разлога који ми нису били јасни. Притом је тако реаговао само на мене, медицинске сестре је слушао беспоговорно, али је на сваку моју радњу — да му дам да пије, да му помогнем да једе (било му је незгодно да једе лежећи, још му нису ставили гипс и није могао да седи) — одговарао је дивљачким драњем. То ме је подсетило на завијање гладног пса који никога не пушта да се приближи његовој чинији за храну (нека ми читалац опрости овакво поређење). Преплавио би ме такав ужас од овог бесконачног драња, таква раздражљивост да сам се плашила да приђем с дететом отвореном прозору (били смо на шестом спрату, било је вруће, прозори су били отворени), зато што се у мени рађала жеља да ово биће које се дере избацим кроз прозор. Нити се код њега рађала љубав према мени, нити у мени према њему. Страх ме је тада тако јако обузео да сам била спремна да побегнем из болнице. Одлука суда је постајала правоснажна тек за десет дана, имала сам још неколико дана у резерви и најозбиљније сам мислила да то искористим како бих се одрекла усвајања. Само ми је подршка блиских људи помогла да тада издржим. Отац Сергије који ми је пре тога говорио: „Ако ти то треба, изаћи ћу ти у сусрет,“ сад је одједном одлучно изјавио да није људски оставити децу у том тренутку. Све ово звучи чудовишно, али онај ко није сам био у таквој ситуацији не може да схвати шта је то. Чини се: какве везе има? Сва мала деца плачу, нико не слуша, али је тешко описати сву палету осећања која доживљава неискусан родитељ који треба да усвоји дете с траумама. Сећам се како ме је ускоро назвала психолог из НЦУ да види како стоје ствари. И сећам се да нисам стигла ништа да одговорим, а она ми каже: „Главно је да сад не доносите никакве закључке, све ће проћи, све ће бити другачије, Ваш главни задатак за данас је да ништа не учините ни себи, ни деци!“ Схватила сам да се многи родитељи који усвајају децу испочетка у појединим тренуцима плаше да приђу отвореном прозору...

[JESSY]

Тада нисам могла да схватим зашто је био потребан тако страшан почетак с преломом, ионако је било тешко, а с овим — има само још више проблема. Тек касније сам схватила да смо се захваљујући томе што сам се тада, у тешком тренутку за млађе дете нашла поред њега, због тога што ми је беспомоћно, било увек у наручју — везали једно за друго. Заједно смо преживели кризу у болници, а са старијим је све тек предстојало! Могу да замислим шта би било да сам истовремено преживљавала кризу с обојицом! То сигурно не бих издржала!

После доласка детета у породицу и дете и сви чланови породице пролазе кроз период адаптације. Дужина и тежина овог периода зависе од узраста и степена траумираности детета, али наравно, и од личних особина људи који га усвајају, од степена њихове спремности за усвајање. Ако је дете сасвим мало и симпатично, адаптација може проћи неприметно, а што је дете старије, што је дуже живело у ненормалним условима, свима је теже. У просеку овај период траје од пола године до годину дана, али може трајати и онолико колико су деца провела у установи. Наша деца су у дечјем дому провела две године — млађи од рођења, а старији од прве године. Прошло је већ 9 месеци откако су у нашој породици и још не могу да кажем да је адаптација завршена.

[JESSY]

Кад доспе у породицу дете ретко изражава бурну радост, за њега је то несхватљива промена која у њему изазива забринутост, плаши се и овај страх на људе из околине најчешће избацује у виду дивље хистерије. Тако је било код нас. Такође, уз помоћ хистерије дете покушава да освоји главно место у породици. И ова борба се код нас још увек није завршила. Наравно, у великој мери је човек сам крив — не може да нађе приступ, нема искуства, нема осећаја, нема ведрине и оптимизма — онога што деца највише воле. И сам си уплашен и под стресом. У току првих месец дана сам смршала десет килограма (иако нисам била предебела, носила сам број 40), прво сам помислила да се вага покварила. Сећам се како је старији због неке ситнице падао у такву хистерију да се петоро комшијских врата на спрату отворило и људи су се у ужасу питали: „Ко је убијен?!“ Имала сам осећај да дете не уме да плаче, већ да уме само страшно да се дере. Сећам се како је седео за столом, љуљао се и мрмљао: „Абуда-буда-буда, абуда-буда-буда.“ Ужаснуто сам помислила: „Подметнули су ми лудо дете, зашто ме нико није упозорио?!“ Сећам се како је у шетњи јурио према колима и почео да их удара палицом, а у одговор на све моје молбе је увек поступао заинат супротно. Онда сам се чак и радовала што млађе дете седи с гипсом у колицима и што морам да јурим само за старијим. Нажалост, на дивљину деце сам и ја дивље реаговала и још увек не могу да се поправим. Они се, наравно, мењају, постају свеснији, бољи. Веома се надам да ћу се и ја променити...

[JESSY]

Млађе дете ми се после кризе у болници касније увек радовало, ујутру би се, кад се пробуди, озарио кад ме види. Првих месеци ме није пуштао ни на корак, чак ни у другу собу нисам могла да изађем, никоме није дао да га узме у наручје осим мене, чак се и тате плашио. А кад сам са временом почела на кратко да одлазим, дочекивао ме је с таквом бурном радошћу, с таквим срцепарајућим криком: „Мама!“ — као да је мислио да се никад више нећу вратити. Наравно, топило ми се срце. Прво сам стално размишљала: зове се Матвеј, како да га зовем од миља? А онда је само од себе дошло: Мотја, Мотењка, Мотица. Отац Сергије је једном рекао: „Раније нисам могао да разумем људе који се растопе кад виде децу, а сад разумем — Мотењка је тако мио! Како ниси то могла да видиш тада у болници!“ Лако му је да сад то прича...

А са старијим је у поређењу с тим било још теже. Ујутру је почео да ми се осмехује тек после пет месеци. А пре тога се увек будио с гримасом на лицу и одмах је почињао незадовољно да кењка и да тражи повод за хистерију. Сећам се, будим га и радосно поздрављам: „Добро јутро!“ Он прави неку гримасу у одговор, окреће се и ћути. Понављам поздрав, више не толико радосно — реакција је иста. С тешкоћом обуздавајући раздраженост чиним још један покушај. Безуспешан. Онда му кажем другачије: «„Слушај, хоћеш да једеш кашу?! Онда реци: „Добро јутро!“» „Ии-иута!“ — процеди кроз зубе. Почиње нови дан...

Наравно, зависност од испољавања осећања детета и усмереност на себе, сведочи о мојој незрелости, неписмености. Концентришеш се на свој бол, а о болу детета који изражава нејасно и неадекватно не размишљаш!