Kazivanja jednog Bogotrazitelja svom duhovnom ocu

[Srna]

TRI KLjUCA

ZA OTVARANjE UNUTARNjE MOLITVENE RIZNICE

NADjENI U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA

U srce moje sakrih reci Tvoje (Ps. 119, 11).

Um treba da se trudi svim silama da se uzdize gore (Katafigiot, gl. 19).

Ako svaki covek ima svoja licna svojstva, naklonosti i sposobnosti, onda se jedan i isti cilj postize razlicitim putevima, na razne nacine, koji vode tome cilju. To vazi i za zadobijanje unutarnjeg molitvenog delanja: ono se stice raznim putevima, o cemu nam svedoce opitna zapazanja Svetih Otaca.

Jedni od tih nacina su opsti, kako za uspeh u molitvi, tako i za napredak u hriscanskom zivotu. U njih spada, po recima svetog Simeona Novog Bogoslova, bezuslovno poslusanje; spada takodje - vrlinski i podviznicki trud. O tome peva Crkva u svojim pesmama: "Pronasao si trud, bogonadahnuti, za postizanje bogovidjenja" (tropar svestenomuceniku). Tu spada isto spoljasnje moljenje za unutrasnju molitvu: Gospode, nauci nas da se molimo (Lk. 11, 1); kao i osobito blagodatno dejstvo. Najbolji primer za to je prepodobni Maksim Kapsokalivit, koji kad je jednom celivao ikonu Bogomatere, posle dvogodisnjeg upornog moljenja njoj, najednom je osetio sladost i toplinu, koja se kosnula njegovog srca; mladi Georgije dok se prosto molio, iznenada je ugledao unutarnju svetlost i stekao neprestanu samodelatnu molitvu, itd.

Postoje, medjutim, i drugi bitni nacini za zadobijanje unutarnje molitve, koji se neposredno odnose na nju. Kod Svetih Otaca nalazimo tri takva nacina:

1. Cesto prizivanje imena Isusa Hrista;

2. Sabranost paznje prilikom prizivanja;

3. Ulazak unutra u sebe, ili kako kazu Oci Crkve: silazak uma u srce.

Posto upravo ova sredstva na najbrzi i najudobniji nacin otkrivaju i nama Carstvo Bozje i otvaraju riznicu unutarnje duhovne molitve u nasem srcu, veoma je prikladno da ih nazovemo kljucevima za dopiranje ovom skrivenom blagu.

KLjUC PRVI

Ako kolicina vodi kakvoci, onda i cesto, skoro neprestano prizivanje imena Isusa Hrista, makar to bilo u pocetku na rasejan nacin, moze da dovede do sabrane paznje i topline srca. To sa razloga sto je ljudska priroda u stanju da usvaja izvesna raspolozenja posredstvom ceste upotrebe i navike. Jedan duhovni pisac kaze: Ako hocemo da bilo sta cinimo dobro, treba da ga cinimo sto cesce. I Sveti Isihije kaze da cesto ponavljanje radja naviku i pretvara se u prirodu (gl. 7). To primenjeno na unutarnju molitvu, kao sto se vidi iz zapazanja iskusnih ljudi, biva na ovaj nacin: Onaj koji zeli da stekne unutarnju molitvu donosi odluku da cesto, skoro neprestano priziva ime Bozije, tj. da ustima izgovara Isusovu molitvu: Gospode Isuse Hriste Sine bozji, pomiluj me gresnoga. Ili u skracenom vidu: Gospode Isuse Hriste pomiluj me. Ovako uci prepodobni Grigorije Sinait. Isti ovaj svetitelj dodaje da je skraceni vid pogodniji za pocetnike ne odricuci, uostalom, ni jedan ni drugi. On samo savetuje da se reci molitve ne menjaju cesto, kako bi se sto lakse priviklo na prizivanje. A da bi se jos vise podstakao na neprestano vrsenje molitve onaj koji se tome uci, on odredjuje sebi za pravilo, da u izvesnom vremenskom periodu izgovori molitvu odredjeni broj puta, tj. da u toku dana i noci izgovori toliko i toliko stotina ili hiljada molitava na brojanice. To cini ne brzo nego veoma lagano, pokrecuci jezik i usta. Posle izvesnog vremena usta i jezik onoga koji to upraznjava sticu takvu naviku i takoreci samopokretnost, i to do te mere da ce bez nekog osobitog napora poceti sami od sebe da se krecu prilikom izgovaranja imena Bozjeg, cak i pri zatvorenim ocima. U produzetku ce ovo kretanje jezika poceti da prati um, koji ce se postepeno oslobadjati od rasejanosti i postajati sabran i pazljiv prema molitvi. Na kraju, moze doci i do silaska uma u srce, kako kazu Oci. Um, naime, kad se vrati u srce, zagreva ga toplinom bozanske ljubavi, tako da sada samo srce, slobodno, bez pritiska, s neizrecivom sladoscu, pocinje da priziva ime Isusa Hrista i da se s umilenjem izliva pred Bogom neprekidno, saglasno recima: "Ja spavam a srce moje bdi" (Pesma nad pesmama, 5, 2).

O plodotvornosti cestog umnog prizivanja imena Isusa Hrista, divno kaze Sveti Isihije: Kao sto ;D, ukoliko cesce pada na zemlju, utoliko je cini meksom, tako i ime Hristovo, ukoliko ga cesce prizivamo, utoliko cini zemlju srca naseg radosnijom i veselijom.

Iako je navedeni nacin, zasnovan na iskustvu i zapazanjima Svetih Otaca, dovoljan kao pogodno sredstvo za zadobijanje unutarnje molitve, ipak, postoje i uzviseniji nacini, a to su: paznja i uvodjenje uma u srce. Ovaj prvi nacin prvenstveno odgovara onima koji se jos uvek nisu navikli na paznju i koji ne umeju da se trude nad svojim srcem. Isto tako on moze da bude uvod i priprema za sledece nacine. Uostalom, svako treba da bira shodno svojim osobinama i sposobnostima; svako neka bira ono sto mu vise odgovara, kako kaze monah Nikifor.

KLjUC DRUGI

Paznja znaci, kako kaze monah Nikifor, cuvanje uma, ili ona znaci - sabiranje uma u sebe samoga i udubljivanje njegovo u bilo kakvu stvar, kroz zanemarivanje svih drugih misli i predstava. Koliko je ona vazna za one koji se bave molitvenim podvigom, o tome svedoce prepodobni Kalist i Ignjatije, navodeci reci prepodobnog Nila, koji kaze da paznja koja trazi molitvu, sigurno ce je naci. To stoga sto se molitva daruje paznji vise nego bilo cemu drugome, zato se i treba truditi nad njom. (Dobrotoljublje, deo drugi, gl. 24). Slicno ovome kaze i Sveti Isihije: Ukoliko vise budes pazio na misli, utoliko ce zelja za Isusovom molitvom kod tebe biti veca (gl. 90). I jos: Blagodareci krajnjoj paznji, vazduh srca se ispunjuje radoscu i tisinom (gl. 90); sabrana trezvenost je toliko neophodna molitvi, koliko svetiljka svecnjaku (gl. 102). Isto tako i monah Nikifor, posto je izlozio ucenje o unutrasnjoj molitvi, zavrsava: ako se ne bude moglo, na osnovu obrasca koga je on dao, uci u srce onda treba upotrebiti sto dublju paznju i sabranost prilikom molitve, koja ce, bez ikakve sumnje, otvoriti vrata srca, i razgoreti unutarnju molitvu. On uverava da je to iz iskustva poznato. Uostalom, i Sveto Pismo potvrdjuje ovu istinu, da se bez paznje nemoguce sjediniti s Bogom.

I tako, onaj koji zeli da preko duhovne sabranosti i paznje postigne unutarnju molitvu, treba da se, koliko mu je to moguce, pridrzava samoce, da izbegava razgovore sa ljudima, da vrsi molitvu polagano, i ne odjednom previse, nego sa izvesnim razmacima; treba da se udubljuje u rec molitve, kao sto se to radi prilikom pazljivog citanja knjige. Nuzno je da po mogucnosti odgoni pomisli i da svu svoju paznju sabere na Isusa, koga priziva, i na Njegovu milost, koju moli. Ponekad kad se zavrsi molitva, malo pocutati, kao u ocekivanju Bozjeg odgovora, trudeci se pri tom da paznja bude sabrana i u momentu rasejanosti. Neophodno je da stalno imas na umu, da si se radi Gospoda odlucio da uvek prebivas u molitvenoj sabranosti, pri ociscenju uma od pomisli.

KLjUC TRECI

Treci kljuc je ulazak unutra u sebe ili u srce. Ne oslanjajuci se ovde na svoja razmisljanja, izlozicemo shvatanje i ucenje Svetih Otaca o samoudubljivanju i ulasku u srce, na nacin koji su oni sami iskusili kao verne putovodje istinskoj duhovnoj unutrasnjoj molitvi. Svetootacke pouke po ovom pitanju izlozicemo njihovim sopstvenim recima, podelivsi ih radi preglednosti na tri sledece grupe:

U prvu grupu spadaju Oci koji su nam ostavili pune pouke o Isusovoj molitvi, kao na primer: Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Sinait, monah Nikifor, monasi Kalist i Ignjatije Ksantopuli;

U drugu grupu - Oci, koji su ostavili kratke izreke o unutrasnjoj molitvi, kao sto su: Isihije Jerusalimski prezviter, Filotej Sinajski, Teolipt mitropolit, Varsanufije i Jovan;

Na trece mesto cemo staviti veoma korisnu za dusu povest o Avi Filimonu. On nas podseca na ceo put podviznistva.

IZVOR: "Kazivanja jednog Bogotrazitelja svom duhovnom ocu"

"Kazivanja jednog bogotrazitelja svom duhovnom ocu" nije obicna knjiga. Njen sastavljac je nije pisao da bi se njome proslavio. Da je imao tu nameru ne bi sakrio svoje ime. O njemu pouzdano samo znamo da je bio, kako sam sebe naziva ,,po milosti Bozjoj hriscanin, po delima veliki gresnik a po zvanju - beskucni bogotrazitelj poklonik". Jedini cilj ove Bogom i smirenjem svetih ozarene duse bio je: da proslavi svojim svedocanstvom i iskustvom Ime koje je iznad svakog imena i u kome je jedini spas ljudima (sr. D. Ap. 4, 12), tj. Gospoda i Boga i Spasa nasega Isusa Hrista.

[Сефора]

TRI KLjUCA

ZA OTVARANjE UNUTARNjE MOLITVENE RIZNICE

NADjENI U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA

U srce moje sakrih reci Tvoje (Ps. 119, 11).

Um treba da se trudi svim silama da se uzdize gore (Katafigiot, gl. 19).

Ako svaki covek ima svoja licna svojstva, naklonosti i sposobnosti, onda se jedan i isti cilj postize razlicitim putevima, na razne nacine, koji vode tome cilju.

Jedni od tih nacina su opsti, kako za uspeh u molitvi, tako i za napredak u hriscanskom zivotu.

U njih spada, po recima svetog Simeona Novog Bogoslova, bezuslovno poslusanje; spada takodje - vrlinski i podviznicki trud.

Ulazak unutra u sebe, ili kako kazu Oci Crkve: silazak uma u srce.

Наиме у овој теми би требало писати о ...

Сваки човек има своја лична својства !?

Сваки човек има своја личне наклоности !?

Сваки човек има своја личне способности !?

Треба написати тумачење за следеће појмове: својство, наклоност, способност, безусловно послушање, врлински и подвижнички труд !

Um treba da se trudi svim silama da se uzdize gore и silazak uma u srce ???

Наиме, требало би и ово објаснити !

[JESSY]

''1) Ја не волим Бога. Јер ако бих Га волео, непрестано бих размишљао о Њему са срцем пуним задовољства. Свака мисао о Богу добављала би ми нову сласт. Напротив, ја много чешће и много радије размишљам о светским стварима, а размишљање о Богу за мене представља напор и муку. Ако бих Га волео, разговор са Њим кроз молитву би ме хранио, наслађивао и привлачио на непрестано општење са Њим. Али, ја не само што се не наслађујем молитвом, него осећам напор бавећи се њом, борим се са мрзовољом, раслабљује ме лењост и спреман сам да се позабавим чим било неважним, само да скратим или прекинем молитву. У испразним занимањима време ми лети неприметно, а при сећању на Бога, при постављању себе у Његово присуство, сваки сат ми изгледа као година. Кад неко неког воли, тада током дана непрестано о њему мисли, брине о њему и при било ком послу вољени му не излази из мисли; а ја у току дана једва да одвојим и један час, да бих се дубоко погрузио у размишљање о Богу и да бих распламсао себе у Његовој љубави, а двадесет три часа врло спремно приносим ревносне жртве страсним мојим идолима!... У разговорима о предметима сујетним, о предметима ниским за дух, бодар сам и осећам задовољство, а приликом размишљања о Богу, ја сам сув, лењ и досадно ми је. Ако ме и против моје воље други увуку у разговор о божанском, старам се да што пре пређем на разговор који годи мојим страстима. Неутољиво сам радознао када су у питању новости, политичка збивања и прилике у свету, жудно тражим задовољење моје радозналости о светским наукама, о уметностима, о изумима, а поуке о закону Господњем, о сазнавању Бога, о вери, не остављају на мене утисак, не хране душу моју. Њих не сматрам битним занимањем хришћанина, него, напротив, споредним и другостепеним предметом којим треба да се бавим само у слободном времену, у доколици. Дакле, ако се љубав према Богу познаје према испуњењу Његових заповести.- "ако ме љубите, заповести моје држите" како говори Господ Исус Христос, а ја заповести Његове не само да не испуњавам него се о њима чак и мало бринем, одатле следи правилан закључак - да ја не волим Бога... Ово тврди и Свети Василије Велики говорећи "Доказ да човек не воли Бога и Христа Његовог је тај да он не испуњава Његове заповести". (Правила 3)''

[JESSY]

2) Ја немам љубави према ближњем: Јер не само што не могу да за добро ближњега положим душу своју (по Еванђељу), него не могу да жртвујем своју част, своје имање и мир, ради добра ближњега. Ако бих га волео по еванђелској заповести, као самог себе, онда би његова несрећа погађала и мене, а његова би ме срећа доводила до усхићења. Но напротив, ја са већим занимањем слушам о несрећи ближњег и не жалостим се него бивам равнодушан, или - што је још горе - налазим некакво задовољство у њој; рђаве поступке брата ја не покривам љубављу него их са осуђивањем објављујем. Благостање, част и срећа његова не радују ме као сопствени, а савршенство, као нешто туђе не производи у мени радост, него чак буде нешто као завист и презрење.

[JESSY]

3) Ја не верујем догматима вере. Ни бесмртности ни Еванђељу. Јер ако бих био тврдо убеђен да после гроба постоји вечни живот и награда за земаљска дела, ја бих без престанка размишљао о томе,- сама помисао о бесмртности би ме ужасавала и живот бих овај проводио као странац који се спрема да ступи у своју отаџбину. Но, напротив, ја и не мислим о вечности и свршетак овог живота сматрам некаквом крајњом тачком мог постојања. Тајна се мисао гнезди у мени: ко зна шта ће бити после смрти? Ако и говорим да верујем у бесмртност, онда то говорим само разумом, а моје срце стоји далеко од чврсте уверености, о чему отворено сведоче моји поступци и стална брига о благоустројству земног живота. Када би свето Еванђеље, као реч Божја, било са вером примљено у мом срцу, ја бих се непрестано њиме занимао, изучавао бих га, наслађивао бих се њиме и са дубоком побожношћу бих чак и гледао на њега. Премудрост, благост и љубав скривени у њему, доводили би ме до усхићења; наслађивао бих се поукама о закону Божјем и дан и ноћ; хранио бих се њима као свакодневном храном, и свим срцем бих тежио ка испуњењу његових правила. Ништа земаљско не би могло да ме одвоји од тога. Напротив, ако ретко и читам или слушам реч Божју, то бива по нужди и због радозналости и при свему томе, не стижући до дубоке пажње, ја осећам сувоћу и незаинтересованост, и, као да се ради о неком најобичнијем читању, остајем без икаквог плода, спреман да га заменим читањем светских књига у којима налазим више задовољства, више нових и занимљивих ствар

[JESSY]

4) Препун сам гордости и осећања самољубља. Сви поступци моји то потврђују. Видећи у себи добро, желим да га ставим свима на увид и гордим се њиме пред другим, или сам сам у себи, собом задовољан; када и показујем спољашње смирење, ја га приписујем својим сопственим снагама и себе сматрам вишим од других, или, у најмању руку, не горим од њих. Ако у себи приметим порок, трудим се да га оправдам, да га прикријем велом нужности или невиности; љутим се на оне који ме не уважавају, сматрајући да не умеју да цене људе. Обдареностима својим гордим се, неуспехе у подухватима сматрам увредљивим за себе, и радујем се несрећи својих непријатеља. Ако и тежим ка било чему добром, ту имам за циљ или похвалу, или сопствену духовну корист, или светску утеху. Укратко, непрестано од себе чиним сопственог идола коме без престанка служим, тражећи у свему чулно задовољство и храну сластољубивим мојим страстима и пожудама.

[JESSY]

Видиш ли, брате драги, узрок нељубави према Богу јесте безверје; узрок безверја је неубеђење а узрок неубеђења нетражење светлих истинитих сазнања, нерад на духовном просвећењу. Једном речју, не верујући - не можеш волети, не убедивши се - не можеш веровати. А да би се убедио мораш да стекнеш потпуно и чврсто сазнање о овом предмету.- неопходно је да посредством размишљања и изучавања речи Божје а и из искуства, пробудиш у души жеђ и жудњу, или, како неки кажу - "дивљење", које производи неутољиву жељу да боље и савршеније сазнаш ствари, да дубље проникнеш у њихова својства.

[JESSY]

Затим читај по реду Посланице Апостолске и видећеш:

1) како је молитва неопходна у свим случајевима живота (Јак. 5, 13-16); 2) како Дух Свети помаже да се молимо (Јев. 1, 20-21) и (Рим. 8, 26); 3) како се увек мора молити духом (Еф. 6, 18); 4) како су потребни спокојство и унутрашњи мир при молитви (Фил. 4, 6-7); 5) колико је неопходно молити се непрестано (I Сол. 1, 17) и 6) на крају, да се морамо молити не само за себе него и за све (I Тим. 2, 1-5).

[JESSY]

Пре свега треба да сачуваш три ствари: безбрижност у односу на све, чак и у односу на Оно што је дозвољено, а не само у односу на оно што је некорисно и сујетно, друкчије речено: умртвљеност према свему; чисту савест у свему, тако да те она ни у чему не гризе; и - савршену непристрасност, тј. да помисао твоја не буде страсно прилепљена ни за какву ствар: Потом седи на неко усамљено и тихо место, затвори двери, одвоји ум од сваке пролазне и сујетне ствари, сагни главу према грудима, и на тај начин сабери се пажљиво унутар у себе (не у глави, него у срцу), обраћајући тамо и свој ум и своје чулне очи, уздржавајући донекле своје дисање. Имај тамо ум свој, и постарај се на сваки начин да пронађеш место, где се налази срце, да би, када га нађеш, тамо свецело боравио ум твој. У почетку ћеш тамо унутра наћи неку таму и тегобу. Но касније, уколико будеш продужио то дело сабране пажње даноноћно без прекида, наћи ћеш неку непрестану радост. Ум, који се буде трудио у овоме, наћи ће место срца, и тог момента ће видети тамо унутра такве ствари, какве никада нити је видео нити је знао. Од тог тренутка, ма са какве стране изникла или се појавила било каква помисао, пре него што уђе унутра и претвори се у мисао или представу, ум ће је одмах отуда протерати и уништити именом Исусовим, тј. молитвом: Господе, Исусе Христе, помилуј ме! Од тога времена ум ће такође почети да стиче ревност против демона, биће у стању да их прогони и побеђује. А што се осталог тиче, што обично долази као последица овога труда, сам ћеш то, Божјом помоћу, из искуства. сазнати, уколико будеш чувао сабраност ума и држао се Исуса, тј. Његове молитве: Господе, Исусе Христе, помилуј ме!

[JESSY]

Свети Јован Лествичник каже: Затвори врата ћелије за тело, врата уста за језик, и унутарња врата за лукаве демоне. Док седиш "на висини" (тј. кад усредсредиш пажњу над срцем), стражи, ако си опитан", у коликом броју и какви лопови се прикрадају, да уђу у виноград твога срца, како би покрали грожђе. Кад се стражар умори (тј. онај који бди над срцем), онда устаје, моли се, потом опет седа и храбро се прихвата истог посла( тј. сабраног стражења над срцем и молитве).

Свети Макарије Велики учи: Главни посао подвижника се састоји у томе да уђе у своје срце, поведе тамо борбу са сатаном, и да противећи се његовим помислима, ратује против њега.

Свети Исак Сиријанин пише: Потруди се да уђеш у своју унутрашњу клет, и угледаћеш небеско благо. Лествица за Царство небеско сакривена је унутра у теби, тј. у твоме срцу. Зато се опери од греха и сабери у срцу свом тамо ћеш пронаћи степенице уз које ћеш се попети на небеса.

Ево шта каже о томе Карпатије: Потребно је много подвига и молитвеног труда, да би се постигло непомућено стање мисли, ово друго небо срца, на коме живи Христос, као што каже Апостол: "Или не знате да Христос живи у вама" (1. Кор. 3,16).

Ево речи светог Симеона Новог Богослова: Од оног момента када је човек истеран из раја и удаљио се од Бога, ђаво са демонима је стекао слободу да даноноћно на невидљив начин колеба мисли сваког човека. Ум се од тога не може друкче одбранити осим свакидашњим сећањем на Бога. Само онај чије је срце запечаћено сећањем на Бога, у стању је да своју умну силу сачува непоколебивом.

[JESSY]

Почетак живота по Богу састоји се у ревности и свеусрдном труду да живимо по спаситељним заповестима Христовим, а крај му је - савршено јављање и повратак ономе што нам је дато божанском благодаћу у крштењу. Или, што је исто: свлачење старог човека са делима и похотама његовим, и облачење у новог духовног (Еф. 4, 22-24), тј. у Господа Исуса Христа, као што каже божански Павле: "Дечице моја, коју опет у мукама рађам, док се у вама не уобличи Христос" (Гал. 4, 19).

[JESSY]

Не могу ништа друго да ти кажем, драги брате, сем да у природи има много чудног и неразумљивог нашем уму. То је, како ја мислим, устројено од Бога ради тога, да би се човеку јасније показало управљање и промисао Божји о природи у натприродним и непосредним променама њених закона у неким случајевима... Мени се једном десило да сам био сведок сличног догађаја: недалеко од нашег села налази се дубока и стрма јаруга која, мада није широка, у дубину достиже преко 20 метара,- страшно је и погледати на њено мрачно дно. За пешаке је преко јаруге направљен некакав мостић. Један сељак из моје парохије, породичан човек доброг владања, одједном је без икаквог разлога осетио несавладиву жељу да се са тог мостића баци у дубоку јаругу. Читаву недељу се борио са том мишљу; на крају, не могавши више да издржи ову силну потребу, он је, уставши рано ујутру, пожурио према јарузи и скочио на дно. Ускоро наиђоше неки људи. Чувши јечање, с муком су га изнели из јаруге, са поломљеним ногама. Када су га испитивали о узроку његовог пада, одговорио је, да премда и осећа велики бол, сада је спокојан у души, пошто је испунио своју неодољиву потребу, која га је читаву недељу дана тако узбуњивала, да је био спреман и живот да да, само да је испуни. Он се више од годину дана лечио у градској болници. Посећивао сам га доста често, па видећи код њега лекаре, хтео сам, као и ти, да од њих чујем за узрок тог догађаја. Лекари су ми у један глас рекли да је то била "помама"... Када сам замолио да ми научно објасне шта је то и због чега обузима човека, нисам могао ништа друго да чујем нето да је то тајна природе коју наука још није открила... Са своје стране сам приметио да, ако би се пред овом тајном природе човек обратио Богу молитвом, да би је Он открио добрим људима, и да та, по вашем, несавладива "помама" не би постигла свој циљ. Заиста, у људском животу има много тога што наш ум не може јасно да схвати...

[JESSY]

Заиста је безгранична љубав Божја према нама грешнима! Није ли задивљујуће што је за тако мало дело, зато што је из џепа извадио бројанице и ставио их на руку, и само једном призвао име Божје, да је за ту ситницу дарован живот човеку. Тако је на теразијама људске судбине један кратак тренутак призивања Исуса Христа претегао над многим сатима протраћеним у лењости. Заиста је овде за малу лепту узвраћено златником. Видиш ли, брате, шта може молитва и како је моћно име Исуса Христа када га призивамо! Свети Јован Карпатијски у "Добротољубљу" говори, да када у молитви Исусовој призивам Исусово и говорим: "помилуј ме грешнога", на сваку такву молбу одговара тајни глас Божји: "чедо, опраштају ти се греси твоји"... Он даље каже, да се у часу кад говоримо молитву ничим не разликујемо од светих, преподобних и мученика, јер, како говори и Свети Јован Златоуст: "Молитва, макар је изговарали и ми, препуни греха, тог часа очишћава". (сл. о мол. 2). Велика је милост Божја на нама а ми грешни и лењиви нећемо ни трен да одвојимо за благодарност и молитву, која је од свега важнија, па то мењамо за свакодневне бриге и послове, заборављајући на Бога и свој дуг. Зато смо често подвргавани јадима и напастима, али и да би се уразумили и да бисмо се обратили Богу и определили преобилном промислу Божјем.

[JESSY]

ЗБИР ОТАЧКИХ ПОУКА

 

На крају дајемо кратак збир отачких поука изложених у овој књизи. Ево шта су нам препоручили Оци као начин стицања молитве и као услове за успех у њој:

 

Учесталост, тј. често понављање Исусове молитве.

Пажњу (будност), или погружавање ума у Исусу Христу уз одгоњење других помисли.

Промену молитвених речи, тј. изговарање Исусове молитве, некад целе, некад скраћене.

Наизменичност, тј. упражњавање некад молитве, некад читања псалама, некад седења, некад стојања са испруженим рукама, некад опет молитве Исусове и читања Отаца после обеда.

Хођење пред Богом, тј. да свагда осећамо присуство Божје и при сваком делу да се сећамо Бога.

Непрестано призивање Имена Исуса Христа, у свакој прилици и времену, насамо гласно, а у присуству људи само умом.

Спољашњу молитву о стицању унутарње, тј. тражење помоћи од Господа за стицање ревности и задобијање у срцу унутарње молитве.

И тако, душо, ти која си жељна да стекнеш унутарњу молитву и жедна непрекидног јединства и сладосног општења са Исусом Христом, дођи, одлучи се и на следећи начин испуњавај поуке Светих Отаца:

 

"Господе, подари доброти мојој силу", - клицао је некад свети пророк Давид. Кликни и ти душо моја: Господе подари тврду одлучност моме расположењу за пажњу! Јер од Тебе долази и хтети и делати. Да би Твојом помоћи очистио ум и срце пажњом и припремио их за обиталиште Теби Троједноме Богу!