Ваведење Пресвете Богородице

[Guest]

петак 4. децембар (21.нов)

уље

+++ ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ



Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.



Тропар (глас 4):

Днес благоволенија Божија предображеније и человјеков спасенија проповједаније в храмје Божији јасно Дјева јављајетсја, и Христа всјем предвозвјешчајет: тој и ми велегласно возопијим: радујсја, смотренија зиждитељева исполњеније.

[Guest]

РАСУЂИВАЊЕ

Покори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје, јер можеш с ума сићи. Јер су судови Божји безбројни и недокучни. Неки монах у пустињи мислећи за себе да је достигао савршенство мољаше се Богу још, да му Бог открије Своје различне судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум, да иде на далеко некоме старцу духовнику, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека, који их добро угости давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше, ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека гостољубца, који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина свога јединца, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и упита ангела, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човек у свему је Богу угодан, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир, да би човек онај био у свему прав пред Богом. И онај други муж је Богу угодан, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји осим сина му, који би, ако би одрастао, био велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божјем суду удавих то дете, да му душу спасем за времена због доброте очеве, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучни судови Божји. А ти, старче, иди у своју келију и немој се трудити улудо испитујући оно што је у власти јединога Бога.

СОЗЕЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:

1. како створи Бог човека од праха земнога;

2. како му дуну у нос дух животни;

3. како поста човек душа жива.

БЕСЕДА

о вернима као једном телу и једном духу

Једно тијело, један дух (Еф. 4, 4).

Да се старају верни, да буду једно тијело и један дух; то препоручује свети апостол. Под једним телом разуме се једна вера, без цепања, без јереси, без самовоље: цела црква је једно тело, коме је глава Христос. Под једним духом разуме се љубав, љубав пламена свих верних према Христу, од кога произлази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина; много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету, која може бити јачом споном међу људима. Ни иста крв, ни исти језик, ни исто огњиште, ни исти родитељи, нити ма какви материјални интереси – ништа од тога није ни издалека онаква силна спона као вера и љубав хришћанска. Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек, у времену и у вечности – Једно тијело, један дух. Овоме чудесном јединству ништа тако не противречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру, хладни љубав; гордост ствара јереси, цепа цркву, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави. Нека нас Бог, браћо, сачува од гордости, праисконог недуга рода људског. Да би били вазда једно тијело и један дух у Господу нашем Исусу Христу. Теби Господе Исусе, Теби Главо Цркве, Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Небојша Јовановић]

[Guest - . . .-]

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

 

 

 

 

 

Ваведње или Улазак у јерусалимски храм Пресвете Богородице  је празник којим се Црква сећа дана када су праведни Јоаким и Ана одвели своју трогодишњу ћерку Марију и предали је на службу Богу.  Овај догађај ни по чему се не би разликовао од других сличних, да првосвештеник Захарија није Пресвету Богородицу одмах увео у „Светињу над светињама“, место где је једном годишње улазио само првосвештеник. Првосвештеник Захарија је ово учинио јер је, по речима Светог Теофилакта,  „ван себе био и Богом обузет“ показујући да ће Пресвета Богородица постати „Светиња над светињама“, односно да ће она родити Сина Божијега и тако постати живи храм Бога Живога. Стога је смисао Ваведења сасвим једноставан јер  „од тог тренутка човек постаје храм, од тог тренутка нису више камење и олтари божанско средиште света и „Светиња над светињама“ овога света, већ је то сам човек-његова душа, његово тело и сав његов живот. Један храм, живи и људски храм-мала Дјева улази у други, камени и вештаствени (материјални) храм и изнутра заокружује његов коначни смисао и назначење“(о. Александар Шмеман). Другим речима, захваљујући Пресветој Богородици, кроз њено рађање Богочовека, човеку је дато највеће достојанство и он  добија могућност да својом слободом и љубављу постане храм Божији.

Празник Ваведења празнује се на самом почетку Божићног поста и са њим је повезана традиција многих хришћана да се на овај празник причесте. Ово је свакако за похвалу,  али када је у питању пост и прпрема за Свету Тајну Причешћа треба  увек имати на уму речи Светог Јована Златоустог: „ Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно..., него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког-благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње“.

                                                                                                                           

 

 

протонамесник Бранко Чолић

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru//Days/20121121.htm

[Guest]

https://www.pouke.org/posteri/poster.php?plakat=Martirije-1354625387.jpg'>

[Guest]

https://www.pouke.org/posteri/poster.php?plakat=Martirije-1354625803.jpg'>

[Guest]

https://www.pouke.org/posteri/poster.php?plakat=Martirije-1354625599.jpg'>

[JESSY]

 

Слушате тонске записе прошлогодишње беседе Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја са свете архијерејске Литургије у манастиру Ваведење на Сењаку и предавање јереја Далибора Стојадиновића, пароха земунске цркве Св. Тројице, које је одржао у сали Општине Вождовац, а у склопу духовних трибина цркве Св. Трифуна.


http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/12/4.12.13_rec_pastir_besede_64kbps.mp3

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%B2%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-r2878

[Иван Ивковић]

Верујући су дужни да, идући трагом Пресвете Богородице, ступе у унутрашњи храм – пред лице Самога Цара и Бога.

 

Степенице умнога усхођења Богу.

 

http://ppp1.ru/Section/Item/529ed99374f67c153c7f0767

 

Уводи се у храм Пресвета Дјева – отроковица (девојчица) Марија, будућа Мајка Спаситеља и свих који у Њега верују! Празнујући данас овај догађај из Њеног живота, а будући Њена деца по вери и духу, приморајмо себе да следимо овај поступак по његовој сили и значају, јер је још пророк предизобразио: „Приведоше се Цару девојке за Њом, друге Њене привешће се Теби. Привешће се у весељу и радовању, увешће се у храм Царев.“ (Пс. 4, 15-16) Девојке су – душе верујућих, а храм је унутрашње обитавање Бога. Ако смо ми верујући, онда смо дужни да, идући трагом Богомајке, ступимо у унутрашњи храм – пред лице Самог Цара и Бога.

 

Уосталом, увођење отроковице (девојчице) – Богородице у храм било је само предзнак усхођења свих верујућих пред лице Божије. Основу, почетак, па и сам пут ка томе положио је већ Сам Господ Спаситељ – по Својој човечијој природи. Он је, како пише апостол, „ушао у само небо, да се појави пред лицем Божијим ради нас.“ (Јевр. 9, 24) Човечија природа је у лику Исуса Христа прошла небесима и стала пред лице Самога Бога – не ради Господа, него ради нас. Тиме се отворио истински „пут у светињу“ (Јевр. 9, 8), који је за старе био скривен под символом уласка у Светињу над светињама старозаветне скиније (шатора завета). После тога, сви верујући имају одважност да уђу „унутар иза завесе, где као претеча за нас уђе Христос“ (6, 19-20), да уђу „путем новим и живим, који нам је Он отворио завесом, то јест телом Својим“ (Јевр. 10, 19-20).

 

Верујући овим путем новим и живим ступају пред лице Бога приликом исхода из тела. Међутим, да би се тога удостојили, потребно је да у овдашњем животу умно или срдачно сатворе оно што се на делу извршава после смрти, односно, потребно је да још овде умом и срцем уђу „унутар иза завесе“, да стану пред лице Божије и да се утврде у непрестаном обитавању на том месту.

 

Мајка Божија је усходила по степеницама. Постоје, међутим, и степенице или степени умног усхођења ка Богу и могло би се набројати много таквих степена. Ја ћу вам указати само на оне најважније.

 

Први степен је обраћање од греха ка врлини. Човек – грешник не опомиње се Бога, нити се брине о спасењу своје душе и живи како хоће, удовољавајући својим страстима и склоностима без икаквог ограничења, само ако то не нарушава његове односе са другима. Очигледно је куда ће човека одвести такав пут, али грешник то, у свом нераду и безбрижности, уопште не види. Господ, међутим, бди над њим. Догађа се, пак, да или анђео чувар у срцу или реч Божија коју чује, открију његовим очима амбис ка коме иде, када склопи очи. Када грешник осети опасност свога положаја и када пожели да се избави од неминовне пропасти, он у своје срце полаже чврсту намеру да се одврати од својих пређашњих рђавих дела и навика и да започне да живи према заповестима Божијим. Ова промена живота на боље или, како сам већ рекао, обраћање од греха ка врлини, представља први степен усхођења ка Богу. Овога који је ступио на тај степен видећете како се, напрегнувши снагу, бави једино творењем добра. Њега нећете видети на забавама, ни у позоришту, ни на баловима, где се подстичу страсти и где се кроз њих служи сатани. Он је увек у послу: или је на дужности, или се бави породичним пословима, или, пак, добротворним и благочестивим делима. Кад год је то могуће одлази у храм, на службе Божије, чува све црквене уставе, помаже убогима, савесно ради своје послове, трпи када је то потребно, чува мир и мири друге, одликује се постојаношћу и сталоженошћу, не празнослови, мало спава, мало једе, итд. Ово је тај први степен!

 

Други степен је обраћање од спољашње врлине ка подстицању и очувању добрих осећања и расположења. Спољашња дела више се цене по осећањима и расположењима са којима су извршена. И поред привидне исправности,  ова дела нису увек исправна и зато губимо велики део наших добрих дела. На пример, боравак у цркви је – богоугодно дело. Међутим, на ово дело може да нас подстакне славољубље, и такво дело више неће бити угодно Богу. Можемо са задовољством стајати у цркви, али само зато да бисмо гледало ово или оно, а то такође поништава врлину стајања у цркви. Исто може да се догоди са сваким добрим делом. Можемо да постимо и да дајемо милостињу – али зато да би нас други видели; можемо много да се трудимо ради других – али због човекоугађања, можемо да се усамимо и трпимо – али због охолости, можемо да будемо врло вредни – из зависти, можемо да исправно служимо – због користољубља и неправедне добити; ако, дакле, испитамо сва наша добра дела и строго просудимо о осећањима са којима су она извршена, може се испоставити да су сва она ништавна и да се поништавају рђавим осећањима која се скривају испод њих! Према томе, морамо будно мотрити да никаква рђава осећања и расположења не оскрнаве наша добра дела. У почетку, када се човек тек обрати од рђавих ка добрим делима, може се рећи да он још није спреман да се бави оним унутрашњим. Сва његова брига окренута је ка томе да се одвикне од рђавих дела и да се навикне на добра. На пример, човек није ишао у цркву и време је проводио у некој разоноди; потребно је да се одвикне од овог рђавог обичаја и да се навикне на цркву. Милостињу није давао и новац је трошио и расипао на нешто друго – мора да се одвикне од расипања и да се навикне на давање милостиње. Постове није поштовао, јео је и слатко и масно – сада од овога мора да се одвикне и да се навикне на друго. Тако је и у свему осталом. У прво време, кажем, када се онај који се обратио од греха тек одвикава од грешних дела и навика и када се тек привикава на добра дела он није у стању да следи своја осећања, мада ни то није немогуће или необично. У то време његова борба са самим собом даје високу цену сваком његовом делу, чак и ако би се ту поткрало неко лоше осећање. После тога, међутим, када се већ навикне на добра дела и када се утврди у поретку врлинског и благочестивог живота, он неизоставно мора да ступи унутар свог срца и да надзире своја осећања. Непријатељ је раније, док су греховне навике биле још увек снажне, настојао да га удаљи од добрих дела. Сада пак, када се одрекао рђавих дела и када се утврдио у добру, непријатељ ће настојати да рђавим осећањима поништи доброту дела. Тада је потребно да се обрати унутар себе и да надзире своја осећања. То је време када онај који служи добру постане свестан невоља, опасности или бескорисности труда уколико уз добра дела не постоје добра (духовна) осећања и када чврсто одлучи да уђе унутар себе, да надзире своје срце и да ни у ком случају не допусти да се појаве рђава осећања и расположења – то је други степен у усхођењу ка Богу. Назива се унутрашњим обитавањем, пажњом ума, трезвеношћу, разликовањем помисли или очишћењем срца. Ово дело састоји се у томе да протерамо лоша и привучемо, подстакнемо и утврдимо добра осећања. Од самога јутра, каже свети Диадох, стани на улаз срца и одсецај главе рђавих помисли које излазе отуда. Наиме, ма какво дело треба да учинимо, истог часа из срца излази рђава помисао не би ли га оскрнавила. Наша је дужност да рђаву помисао протерамо и да на њеном месту створимо добру, а онда да са том добром помишљу извршимо дело. На пример, припремате се да пођете у цркву, а онда вам дође помисао да се лепше обучете да би вас други гледали; или, пак, помисао која каже: иди, тамо ћеш видети тогаи тога, или, па ће рећи да си побожан, и томе слично. Све то треба протерати из срца и на његовом месту створити осећање обавезе да будемо у цркви у славу Божију, а онда са тим осећањем поћи у цркву. Како у овоме, тако треба поступати и у осталим делима. Уколико неко буде са већом будношћу мотрио на срце и уколико немилосрдније буде одсецао рђаве помисли и осеђања која се из њега појављују, утолико ће пре ослабити, угушити и искоренити ове страсне помисли. Оне ће се све мање и мање показивати и на крају ће сасвим ослабити и престати да нас узнемиравају, а на њиховом месту укорениће се добра и света осећања. У срцу ће се тада настанити непомућени спокој. Ово нас подсећа на чашу са мутном водом коју смо оставили да мирује: нечистота ће падати доле, и уколико буде више падала, вода ће утолико бити чистија и најзад ће се сасвим очистити. У њој ће се видети небо, сунце и месец! То је, дакле, други степен – очишћење и чистота срца посредством борбе с помислима и страстима.

 

Трећи степен је окретање од себе ка Богу и састоји се у томе да умом и срцем стојимо пред лицем Божијим, а што заправо и јесте „улазак унутра, иза завесе, улазак путем новим и живим“. Прва два степена су само припрема за овај, али су такви да овај степен без њих не може да постоји. Исто тако, ова два претходна без овог, трећег, не доводе до циља. Његов почетак састоји се у томе да се утврдимо у мислима о присуству Божијем. Ма где био, ма шта да чиниш, буди свестан да се свевидеће око Божије утврдило над твојим срцем и да га потпуно прониче. Као што сунце светли на небу и обасјава читаву васељену и као што се све ствари покрећу и делају под његовом светлошћу тако нека и ми творимо своја духовна дела, имајући на свом духовном своду утврђено духовно Сунце – свевидећег Бога. Овакво унутрашње расположење долази само по себи након што на другом степену умиримо помисли и очистимо страсти. као што је Господ рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“ Суштина овог степена, међутим, није само у виђењу, као да стојимо пред неким хладним божанством. Виђење је само предворје: суштина је у томе да се и срцем устремимо ка Богу и да се, заборављајући и себе и све око себе, узнесемо ка Њему. Свети Оци ово називају иступљењем, то јест, иступањем из уобичајеног поретка живота и погружавањем у Бога, што се на грчком назива „екстасис“. Да бих вам ово учинио разумљивијим навешћу вам други пример. О једном старцу су говорили да је био свестан себе само до прве славе, тј. само током три псалма, а да се затим погружавао у богосозерцање (богомислије) и тако се умно, без речи, молио Господу непокретно стојећи. О другом старцу су говорили да је увече стајао на молитву, да се окретао лицем према истоку, подизао своје руке и био узнесен ка Богу, остајући у таквом стању све док га излазеће сунце расипањем својих луча не би спустило са блажене висине. управо то и јесте узношење или ступање у унутрашњост, пред лице Божије, а на шта нас је подсетило Ваведење Пресвете Богородице које данас празнујемо. Ово је његово више стање, док је уобичајена пројава овог степена – бар на почетку – пламено срце или појава (унутрашњих) осећања приликом читања, молитве, творења добрих дела, у дому или у цркви, током рада или на путу. Плод свега тога је молитва. Осећање обузима срце и човек својом свешћу улази унутра не желећи да у мислима има било шта друго осим Бога. Уколико се моли у овом стању не може да се засити поклоњењима и молитвеним уздасима ка Богу. Распламсалост срца му причињава велику радост и хтео би да свагда, ако је могуће, буде у таквом стању, како нас уверава свети Макарије Египатски. Ко је, дакле, почео да долази у такво стање ступио је на трећи степен, односно, почео је да усходи од себе ка Богу. То је граница усхођења, али граница која нема краја јер је Бог бесконачан!

 

 

Ово су три степена којима, следећи Богородицу, усходимо ка Богу. На ком смо степену ви и ја браћо? На првом, другом или трећем? На којем год да смо – добро је! Рђаво је, пак, ако је неко огрезао у гресима и страстима и ако не дела на свом спасењу. Ако се неко, пак, одвратио од грехова и ако је ступио на пут врлине већ је на доброј страни. Само нека такав не стоји на једном месту јер је то опасно, него нека се постепено креће напред „стремећи ономе што је пред нама“ (Филипљ. 3, 13), како заповеда апостол. Амин.

 

св. Теофан Затворник

This post has been promoted to an article

[JESSY]

                                                

 

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

БЕСЕДА НА ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

и Приснодјеве Марије у Светињу над светињама и о Њеном богоподобном животу на том месту

1. Када је у питању оно што превазилази људске снаге, било да је потребно подићи терет или повести реч, и људи узвишенији по телесној снази или красноречивости изједначиће се са слабима и приближиће им се по једном или другом, јер ништа неће постићи нити ће достићи циљ.

Као што ће неко, покушавајући да руком досегне звезду, макар и био високог раста и могао да подигне руку више од осталих, бити далеко од оних етеричних висина готово исто онолико колико су од њих удаљени и они ниског раста, тако и у погледу онога што превазилази разум учени нису нимало узвишенији од оних потпуно неуких. И заиста, која ће беседа претрпети потпуни неуспех, ако не она која се покаже као далеко нижа од свог предмета? Они, што дају примере богова за које кажу да се самима себи моле да уравнотеже масу васељене (алузија на мит о Атласу, прим. изд.) или оних што измишљају бајке о боговима који се крећу ка небу (мит о Дедалу и Икару) толико су далеко од истине колико је и ова тема недоступна људском уму и речима, будући да својим предметом обухвата нешто надземаљско (надкосмичко, ὑπερκόσμιον), неприступачно земнима и приврженим земном, јер се присаједињује и прибројава ономе што је богоподобно и божанско.

2. У погледу највишег врха свих светих, односно Мајке Божије која сада, према речима Псалмопојца, ступа у место чудесне скиније и улази у Светињу над светињама, уз глас радости и исповедања (код Даничића: "уз певање и подвикивање"; Даничићев превод овог псалма на одређеним местима знатно одступа од текста у Септуагинти, прим. прев.) и богонадахнуте звуке оних који су је тада пратили и нас, који празнујемо сада (в. Пс. 42), у погледу ње, дакле, узвишеније и од светих на небесима, нико, ко би био појединачно издвојен од осталих, није у стању да је достојно прослави, нити би у томе успели и сви остали заједно које је спасао од ње рођени, чак и ако би било могуће да се сједине и постану једна уста. Васцела твар не може изразити славу каква доликује њој, будући да је постала Мајка Свестворитеља. Шта би њој, у поређењу са почастима какве јој указује њен Син, могле представљати наше похвале, чак и ако бисмо се сви сјединили у славословљењу? Зар то не би била најмања кап у поређењу са безданом неизрециве славе? Овај подухват превазилази моје снаге, и не сматрам да сам у стању да саставим похвално слово које би по врлини било равно чудесности Богомајке, уистину блажене и неупоредиво узвишеније од сваке твари.

[JESSY]

3. Како бих, међутим, другачије могао да удовољим својој жељи, да испуним дужност или пак да исповедим (изразим) своју благодарност за њену безграничну милост према мени, ако не тако што ћу је прослављати свом својом снагом? Жеља подстиче, а дужност, како заједничка тако и моја лична, обавезује. Претходном милошћу добија се и обећање будућег опроштаја. Тако је и човекољубље Приснодевствене Невесте постојано и, као нека душа, прониче све који су јој послушни, као да све садржи и све обухвата, налазећи се близу и свугде, будући у свима што је призивају присутна својом неуморном и делотворном молитвом од ње рођеном Богу, дајући нам све што је на корист уколико то и сами спознајемо учећи од толиких добара каква нам од ње бивају и на основу њих задобијамо још чвршћу веру.

4. Призивајући је том истом вером, и сам се надам да ће Она све до краја бити моја помоћница и спуштам се у море њених чудеса. Ради вас, који нас сада окружујете, као и ради потомака, нисам сматрао потребним да избегавам ово слово. Ви ћете, дакле, лако разумети и имаћете на уму ко говори, шта говори а такође и узвишеност наше теме. Осим тога, упоредо са свима заједно, и сваки од вас има потребу да Богородици исплете разнолика песмопојања и исплетите их тако да буду многобројна, јер смо сви обавезни да тај дуг принесемо Мајци Божијој, како сви заједно, тако и појединачно, приносећи их у своје и у име других. Узнесите јој доличне похвале, а они умешнији (нека принесу) исто тако достојно појање. Чините то и учествујте сваког дана и часа у песмопојањима која су у њену част сачињена у све векове, образујући заједно богонадахнуто, складно и непрекинуто коло око овог небеског предворја.

[JESSY]

5. Услиши ме, божанска војско, свештени призоре, саборе усаглашени небеским Духом, и скупа са мном саучествујте у овој беседи учинивши је заједничком, не само тиме што ћете пажљиво слушати и напрегнути свој ум, него и тиме што ћете ми помоћи искреним молитвама тако да Реч Очева, са висина додирнувши речи посвећене Његовој Мајци не допусти да се покаже да је моје слово (беседа) нескладно изговорено, него да зазвучи складно за ваш богољубиви слух. Онима што приступају таквим подвизима неопходна је обилна Божија помоћ, па су и они, који су их током векова сачинили као својственија и савршенија, могли то да учине само по вишњем надахнућу. Бог је у почетку положио у земљу сваку идеју чувственог и обдареног чувством и како ништа од тога није било способно да собом обухвати и бесмртни ум, створио је човека, способног да собом обухвати бесмртни ум (дух). Када је пак након тога, посматрао људски род, међу људима није нашао никога ко би био способан да собом обухвати Бога јер је, по речи апостолској, од Њега и кроз Њега и ради Њега све (Рим. 11;36). Он је затим, по Свом благовсхљењу, створио ову Приснодјеву која је, да тако кажемо, била Дворац за Њега Самог, способна да, услед своје савршене чистоте, обухвати собом пуноћу Божанства телесно, и не само да је обухвати него и да Га роди - највећег ли чуда! - и да буде саздатељка божанског сродства са свим људима, како са оним које беху пре ње, тако и са онима после ње.

6. Будући да између два, од века Богом изабрана рода, стоји Богородица и да се на неки начин појављује као одухотворена статуа свега лепог и изображење сваке оживотворене врлине, средиште и сабрање божанских и људских благодати и да тако кажемо, као општекорисно надметање неба и земље, али и онога што превазилази њихове границе, јер је Она божанско начело Израиља по духу, односно христоимене (хришћанске) пуноте, будући да постаде Узрочница онога, Који је изнад сваког узрока и Она која је кроз Њега сав људски род узвисила (на небо) и све небеске спустила (на земљу), показавши дух уместо тела и учинивши их (људе) чедима Божијим. Своје претке, који су телом потицали од тела Израиљевог, Она је узвисила ка таквој слави да се ради ње називају "богоочевима". Да бисмо изговорили нешто што достојанству пренепорочне невесте више доликује од речи да се она налази између два изабрана рода, казаћемо да је Она посредница између Бога и читавог људског рода, јер је Бога учинила Сином Човечијим, а људе синовима Божијим. Једино је Она по природи Мајка Онога што превазилази сваку природу и својим неизрецивим рађањем постала је Царица сваке земаљске и надземаљске (космичке и надкосмичке, ἐγκόσμιου και ὑπερκοσμίου) твари, јер је за Онога од ње рођенога речено: Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1;3).

[JESSY]

7. Символ њеног царског достојанства није опремање крунама, недодирљивим за све остале, нити је то драго камење, украси и изванредне тканине, нити пак разноврсне царске одежде, од земног начињене, измишљене за оне што не могу да се уздигну изнад земног и над којима више царује одежда него душа. Њени символи (обележја) су неизрециве и надумне благодати, натприродне силе и енергије (дејства) које се уздижу и над висинама самих небеских светова, а то су: поздрави и указивања Божија којима су закони природе измењени набоље, долазак божанственог Духа, осењивање силом Свевишњега, најнатприродније сједињење зачећа и девствености, умањење (κένωσις) Бога Логоса, бременитост Приснодјеве и, чудо над чудима! - разрешење Детета од утробе и рађање Безбрачне које није поништило него сачувало обележја (символе, τα σύμβολα) девствености.

8. Ко би могао, да не кажем да проникне у дубину, него и да само загледа у истинско тајно светилиште, да приступи предворју Обитавалишта у којем је отпочинуо Онај што пребива у свему постојећем, Цар небески и Господар господара што даје силу васцелој природи? Која би беседа макар мало могла да јој се приближи по достојанству чак и ако бисмо оставили по страни приповедање о Њој Самој и говорили о догађајима око ње, тј. онима који су се десили пре и после неизрецивог рађања? Ко би могао изразити доношење неизрециве хране са небеса, руковођење са висина оних који су издалека требали да дођу на поклоњење, славословљење мноштва ангела који су небеско сјединили са земљом сабирајући их у потчињености овој васељенској Царици? Томе треба додати и оно што се дешавало пре и ради овога, као што су пророчанства, чуда која су загонетно наговештавала будуће велико Чудо, промишљања Духа које су на различите начине предизображавала будућу Истину, смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу новог тајинства, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани да ће они, иако бездетни од младости, у старости родити чедо, а затим и завет ових чудесних супружника Богу да Даровану предају Дароватељу. Сагласно том достојном и праведном завету, извршено је усхођење према Божијем храму заједно са Обећаном и преславно Ваведење ове надземаљске Царице у Светињу над светињама, место предодређено само за Бога, где су само првосвештеници тога времена могли да уђу једном годишње. Ту је Девствена Мајка ушла као трогодишњакиња и у њему се ради нас подвизавала.