Мудре речи схиархимандрита Илије (Ноздрина) - преводи, филмови, слике

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Оља]

[Guest]

Духовно руковођење и слободна воља

21 петак сеп 2012

Posted by radiosvetigora in Интервју

≈ Оставите коментар

Схиархимандрит Илија (Ноздрин) један је од најпознатијих и најпоштованијих духовника Руске православне цркве данас. Тренутно служи као духовни отац Његове Светости Патријарха московског и целе Русије, г.Кирила. Истовремено је духовни отац манастира Оптине.

Баћушка, реците ми, зашто је духовно руковођење неопходно за некога ко улази у Цркву? И какво оно треба да буде?

-Духовни живот потребно је учити; то је можда најважније учење у овом свету, без којег је наше друштво осуђено на пропаст. Погледајте докле нас је довео атеизам, до одбацивања живота по Божијим заповестима. Није случајно да је средином прошог века, наш свет био на ивици уништења и нуклеарне катастрофе. Сада су то тероризам, сатанска мржња, и деградација нашег села – сви они имају исти корен, који иде назад до уништња континуитета у духовном искуству, без којег не можемо да живимо нормалним животом. Ово не само да одвраћа људе од спасења и вечног живота, већ уништава наш тренутни друштвени живот.

Задатак духовне наставе је управо да се обнови и ојача традицинални поредак, да се очува и развије духовно искуство. О важности овог служења наводи чињеница да се у Јеванђељу Господ назива Учитељем. Уосталом, Он нам је дао пример: Спаситељ је ишао кроз Палестину, од краја до краја, са својим ученицима, чинећи оно што су и други учитељи тога времена чинили – не само у Израелу, већ и у Атини, и на Истоку. Христос нам је показао да топла соба није неопходна за духовно учење; може се учити и на голим стенама. Најважнија ствар је шта учити и како.

Хришћансто даје јасан одговор на ово. Наша вера, богатство нашег духовног живота, које је стечено, пре свега, кроз директно заједништво са Богом, тј. кроз молитву, кроз коју човек успоставља своју веру, без које, по речима Теофана Затворника, бившег ректора Петербуршке духовне академије, теоретско знање и образовање су од мале вредности. Али, у исто време, он не пориче значај знања, које је такође саставни део духовног живота, и који се никако не може занемарити. Зашто данас имамо толико проблема, укључујући и проблеме у духовном животу и проналажењу духовног оца? Цео проблем лежи у недостатку православног образовања, знања из области теологије. Када дете добије бар неко разумевање о томе шта је духовни живот, шта је вера, оно може да избегне многе грешке.

Сазнања о духовном животу комбинују молитву и образовање. И наравно, посебно је важно схватити да духовни отац не може да понуди у пет или дест минута, оно за шта су потребне године. Уосталом, често се дешава да неко улази у Цркву мислећи да ће одмах постати светац, или добити посебне духовне дарове од Бога. Али то се никада не догађа.

Молитва, окретање к Богу, мора бити комбиновано са образовањем, знањем, и променама у свакодневном животу.

То су промене које духовни отац мора да прати, али он сам не може да понуди много духовном чеду који није спремно да прими. Духовни отац може да објасни, али – као што пише у Јеванђељу – сејач сеје, али кад птице дођу и позобају зрневље, човек опет остаје празан. Чедо и духовни отац треба да буду сарадници. Тек тада можемо говорити о истинском човековом духовном расту.

Сматра се да духовни отац треба да научи своје духовно чедо да самостално размишља и узраста духовно. Међутим, многи људи воле да себе повере свештенику, тражећи савет и какве тапете да купе. Многи осуђују такво одрицање сопствене воље. Да ли је ово уреду?

-Особа треба да сачува своју вољу и да доноси своје одлуке, јер једино сама особа може да донесе коначну одлуку у својој души.

Зар Господ није мога да спасе Јуду, да га не изда? Наравно да је могао. Па зашто није? Јер је то једино могао учинити силом. Приморавати некога недопустиво је за Бога, за светост Божију. Форсирање добра не може бити добро. После свега, зашто је Спаситељ разапет? Он је могао да направи савршен свет, без икакавих недостатака, да човеку ништа не недостаје, без војске и канцеларија. Али Господ то није учинио, остављајући људима могућност да сами бирају између добра и зла.

Друштвени живот особи даје знање, културу и искуство – али остављено је на човеку како да све то искористи. Исто је и у духовном животу. Господ нам даје – кроз Своју спасоносну мисију, преко Крста – могућност да превазиђемо сопствене слабости и да се боримо са ђаволом. Ипак, можемо да искористимо све ово само нашом сопственом вољом. Господ је створио универзум за нас; Он нам је дао законе по којима треба да живимо, Он нам је дао воду, храну и све што нам је потребно. Али, како ћемо живети у овом свету првенствено зависи он нас самих, наше воље, рада и знања. Дакле, важно је да живот буде заснован на испуњавању Божијих заповести и слободном људском избору.

Али шта ако духовни отац отворено слама вољу духовног чеда, не покушавајући да учи, већ да командује?

-Онда он није духовни отац. Шта још има на то да се каже? Све је речено у Јеванђељу. Погледајте како је Спаситељ поступао, а како су Апостоли поступали. Исто тако духовни отац треба да поступа. Али, ако он не поступа у складу са Писмом и не прати заповести Јеванђељске, него покушава да користи силу – како онда такав да буде духовни учитељ хришћанину?

Наравно, треба подстакнути особу да се промени, треба је исправити и водити – али, у исто време, духовни отац ни под каквим околностима не сме да угњетава нечију личност.

Неки људи траже духовног оца у манастиру, не гледајући у цркву која се налази покрај њихове куће…

-Опет, није добро да се гледа «преко брда», мислећи да је негде тамо боље. Старац Силуан је рекао да, ако особа верује свом духовном оцу, Господ ће му открити мудрост преко њега, без обзира колико он био мудар, учен, или искусан. Овде онај ко тражи треба да има више поверења у Господа. Ако неко верује Богу, онда ће му Божија милост открити оно што је потребно.

Привлачност манастира за новообраћеног је повезана са чињеницом да се монашки пут сматра исправнијим и спасоноснијим, а живот мирјанина изгледа као нека «полумера.»

-Нарвно да се живот монаха и мирјанина у великој мери разликује. Ово су два различита пута, која ипак подједнако воде истом циљу: спасењу душе и заједништву са Богом.

Када неко ступи у манастир, он у потпуности посвећује свој живот спасењу душе. Његов живот је сачињен од молитве и послушања, који требају да буду саставни део монашког живота. И овде, узгред, улога духовног оца, као и степен послушања њему, требало би да буде знатно већа.

Али живот мирјанина такође је посвећен истом циљу – спасењу. Разлика је у томе што је мирјанин оптерећен другим обавезама – брине о породици, подиже децу, има друге важне, богоугодне бриге. Поред тога, човек који живи у свету суочава се са масом овоземаљских искушења – али то није додатна опасност, већ такође додатна прилика, јер превазилажењем ових искушења особа стиче непроцењиво духовно искуство.

Важно је запамтити да Господ зна коме да пошаље каква суђења. Не постоји нико ко не може бити спасен. Дакле, бирајући пут, човек мора да запамти да су оба, и монашки и мирјански, подједнако спасоносни. Важно је начинити пажљив одабир, без журбе, по човековим унутарњим приоритетима – и онда деловати сопственим расуђивањем, са Божијом истином.

Дакле, шта треба да чини особа која је тек постала верник и која тражи духовног оца? Како да донесе исправну одлуку?

-Важно је да запамти да наш свет у злу лежи, и да смо сви грешни после пада Адамовог. Свако, укључујући ту и духовника, има своје грехе. Потпуно савршенство не постоји.

Заиста, постоје људи великог знања и духовног искуства, којима се човек може обратити за духовни савет. Међутим, потребно је пажљиво бирати, имајући у виду да чак и врло добар духовни отац можда, из неког разлога, не буде лично погодан некој особи. Чак и веома учен и искусан духовник некада не може да испуни људске критеријуме, што отежава да се изгради један искрен однос. Дакле, важно је све узети у обзир, укључујући и људске компатибилности.

Осим тога, подсетио бих на речи Теофана Затворника, о основи духовног живота. То је заједништво са Богом, чистота душе, благодат Божија. Очишћење од греха и лично окретање ка Богу јесу најважнији разлози због којих неко уђе у цркву. Ако је неко научио како да се покаје, како да исправи душу, и како да се моли – он може да живи под руководством било којег духовног оца; може да сам изабере добро и да тажи ка њему. Али ако није научио како да то уради, онда му ни духовни отац не може много помоћи.

Важно себе поверити некоме на духовно руковођење, али важно је да особа уме да упореди речи духовног оца са речима Јеванђеља, са учењем светих отаца, и са саборским црквеним одлукама, које је потребно научити и разумети. Ни један духовни отац нема овлашћење да их надјача.

И наравно, неко ко је ушао у Цркву мора да се моли без престанка – јер, после свега, заједница са Богом је главни циљ коме треба да тежи сваки хришћанин.

Превод са енглеског: проф. Бојана Србљак

Извор: Манастир Лепавина

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%BE-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B8-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D0%B2%D0%BE%D1%99%D0%B0-r284

[Оливера Г.]

                                                                                                                                                                                                                                                         

        

 

Сазнавши да радим у манастиру Оптина, људи ме често питају: ”Има ли и данас
стараца у Оптини?” или ”Како могу да разговарам са старцем?”

У почетку, било ми је непријатно због ових питања...Послесвега, чак и ми, који смо у окриљу Цркве дуже време, још увек смо почетници - духовна новорођенчад...Мој први духовни учитељ, игуман о.

Сава, који иза себе има 40 година живота у Цркви, и 25 година у свештеничкој служби, понекад је говорио: “У духовној школи завршио сам два разреда, док је мој духовни учитељ, о. Јован Крестјанкин, био духовни професор...”

Да, старац је духовни професор. Али, зашто духовно новорођенче треба професора? Сваки искусни оптински духовник у стању је да одговори на почетничка питања...Међутим, људи упорно траже
старце. Они траже Оптинског схиигумана, сада схиархимандрита, о.Илију (Ноздрина). Постављају му питања, моле за његове молитве, и желе да добију његов благослов. Рекла сам извесном Оптинском духовнику, игуману А, да ме овакве ствари смућују, а он ми је одговорио:


”Не узнемиравајте се. Старци су лепота православља, дух православља; они
сведоче нашу веру истиниту. Кроз старца, човек спознаје Бога. Да ли су
се људи XIX века смућивали, када су хиљаде долазиле у обитељ, к
преподобном Амвросију? Понекад можемо чути од наших савременика “Сада
старци висе не постоје.” Али, у ком веку је псалмопојац Давид испевао:
“Исус Христос је исти и јуче и данас, и дарови Светога Духа исти су...”


Свако ко је упознао оца Илију, схватио би да је чак и пролазни сусрет
са њим догађај од великог духовног значаја. Осећам исто. Милошћу
Божијом била сам у прилици да разговарам са старцем у неколико наврата,
да одем код њега на исповест и да из његове руке примим свето
Причешће. Године 2009, након што ме је отац Илија упитао о мојим
ранијим причама, благословио је да почнем да пишем. И након три година
од како сам примила старчев благослов, ја, која никада није имала
никакве контакте са уредницима књига, или са издавачима, написала сам и
објавила књиге “Монашки сусрети” и ”Истините приче.”

Почела сам пажљиво да записујем приче о старцу, које су његова духовна чеда
тако великодушно делила са мном, као и сведочења других људи, који су
имали прилику да се упознају са оцем Илијом. Ове приче су биле некако
”нежне, тихе.” Као старчево смирење и кротост, која се кроз њих и
њихове приповедаче настављала. Желела сам да их забележим тим тихим
тоном, оним који људи користе када говоре о нечем драгоценом и важном.

Монахиња Филарета дозволила ми је да запишем њену причу о сусрету са старцем.


Мати Филарета - тада Људмила Гречина,- целога живота веровала је у
Бога, али почела је да редовно одлази у цркву као одрасла особа. Након
што је дипломирала на Московском Институту за ваздухопловство (МАИ),
радила је као инжењер у одељену за прикупљање података о сателитско-
ракетном лансирању. Уверена је, да није пронашла Бога, била би већ
мртва, као и неки од њених колега, вршњака. Али, када човек узраста
духовно, Господ му даје времена - не убира незрело воће.


Оцрковљене Људмиле Гречине догодило се прилично чудесно. Заједно са
сином, била је на одмору у Италији. Изашавши у вечерњу шетњу, уживала је
посматрајући брда и диван манастир, који се могао видети у даљини.
Одједном, чула је глас који јој говори: ”Када се вратиш у Русију, пођи у
манастир.”

Ове речи биле су тако јасне и прецизне, да је
Људмила, тада 57 годишња жена, по повратку у Русију одлучила да се
обрати старцу. Отишла је у Оптинску Пустињу, код Оптинског старца, оца
Илије.

Увек је тешко доћи до оца Илије, јер многи чекају да се
посаветују са њим, да замоле за његове молитве и благослов. Али
Људмила, уз Божју помоћ, не само да је била у прилици да разговара са
њим, већ је постала и старчево духовно чедо. Старац је прозорљиво
предвидео њен монашки пут. Одмах јој је предложио да иде у Новодевички
манастир.

”Шта – у Новодевички? Али то је музеј, оче!”

Старац се осмехнуо и одговорио: ” Тамо је манастир. Основан је пре четири месеца.”

”Али, ко ће мене узети у манастир, у овим годинама?”

”Иди, иди, и не сумњај. Узеће те тамошња игуманија.”

И он је описао игуманију, иако је никада није видео у свом животу.

Људмила је отишла Новодевички манастир и тамо живи већ 18 година. Отац
Илија је постао њен духовни отац. Истина, она не виђа старца често.
Једном, када је била већ монахиња, помислила је у себи: “Ретко виђам
оца. Он мене сигурно и не сматра својим духовним чедом,” и та помисао ју
је растужила. Након неколико дана, добила је писмо од старца. А
почињало је речима: “Чедо моје духовно!” Баћушка јој је посало утеху...


Мати Филарета сећа се случајева прозорљивости њеног духовног оца: “Мој
отац је могао да понови дословно разговоре, који су се одвијали у
келији Новодевичког манастира, иако је био 400 км удаљен од Москве – у
Оптини.”

Једнога дана, донела је свом духовном оцу поклон са
ходочашћа по Александрији – мантију, веома квалитетну, од природног
памука. Ставила је поклон у торбу и кренула да пронађе старца. Нико
није могао да види шта је у пакету; требало је да то буде изненађење за
оца...И идући тако кроз манастирску порту видела је старца како
разговара са ходочасницима.

Мати Филарета стала је на страну и
чекала да отац Илија заврши разговор, како би му предала поклон. Док је
чекала, сетила се да би Старац одмах некоме другом давао поклоне које
би примао. Сетила се како му је једна поклоница дала теглу џема од
јагода, а он ју је одмах дао мати Филарети рекавши: ”Хајде да дамо овај
џем матушки – њој треба више него мени.”

И почела је да
размишља о мантији: Он је неће носити; сигурно ће је дати неком другом.
Волела би да је он лично користи. Ово је одлична мантија! Не, неће он
хтети да је носи...сигурно ће је дати неком другом...

И у том тренутку старац се окренуо ка њој и рекао: ”У реду, у реду, дај ми твој поклон! Хоћу, хоћу , носићу је!”

Мати Филарета се насмејала...




Схиархимандрит Илија (Ноздрин)


Једном ме је упознала са својом духовном сестром, схимонахињом
Јелисаветом, која је такође била чедо старца Илије. И мати Јелисавета ми
је испричала своја сећања на сусрете са старцем...

Она је
такође пришла вери као одрасла особа, не само као мајка породице, већ и
као бака. Она је ушла у веру као да ју је тражила целог свог живота.
Пронашавши је, она ју је пригрлила као целебни извор, који лечи ране
душе. Брзо је узрастала у вери, изгубила је интересовање за
телевизију, заволела је пост и црквене службе. Осетивши потребу за
духовним оцем, отишла је у Оптину.

Догађаји који су уследили
нагло су се развијали. Видела је старца, оца Илију, окруженог
ходочасницима, и силно пожелела да поразговара са њим неколико минута.
Али, било је много људи и она је одлучила да сачека до следећег дана.


Сутрадан, старац није био у манастиру. Отишао је у метох, у Москву.
Затражила је телефонски број метоха, и позвала упркос сумњама да ће бити
у прилици да разговара са баћушком. Уследило је ћитање, а затим је
неко упитао за број телефона и љубазно рекао збогом...”Па то је то,”
помислила је. ”Није успело...било је глупо надати се... старац има више
него довољно ствари о којима брине, па још да разговара и са сваком
бабом која би жежела да га чује!”

Али, сутрадан, телефон је
зазвонио. Прекидајући своје кућне послове, подигла је слушалицу.
Подигла је слушалицу и само што није пала, - сам баћушка ју је позвао. И
рекао јој дође до метоха, да поразговарају.

Отишла је да види старца. И он је разговара са њом, као да ју је знао цео живот. На крају
разговора, отац Илија јој је рекао: ”И да ли знате да је Ваш даљи пут
монашки?” и своме будућем духовном чеду дао је молитвено правило.


Неколико година баћушка јој је пружао духовну храну, а онда је дошло
време када је старац рекао: ”Припреми се за постриг.” Постала је веома
забринута, не схватајући како да се припреми за постриг... Ипак, отишла
је архиђакону, оцу Илиодору, који је такође био старчево духовно чедо:
“Како да се припремим за постриг?” А љубазни и предусретљиви отац
Илиодор, одмах ју је повео назад старцу и упитао духовног оца:

”Оче, благословите да сестру одведем у Шамордино, како би тамо могли да јој сашију монашке одежде за постриг.”


Отац се окренуо и погледао их пажљиво. Понекад је имао тако оштар,
проницљив поглед; чинило се да види не само саговорника, већ и његову
прошлост и будућност. И сада, гледајући своју духовну децу проницљиво
старац је рекао:

”Не треба нигде да иде. Сашиће јој одежде у Даниловском манастиру.”


Она није имала пријатеља у овом манастиру. Али, добро, старац је рекао -
мора да он зна боље. Будућа монахиња вратила се у Москву. А у то
време, она је била парохијанка храма царевића Димитрија. При том храму
била је организована прва школа милосрдних сестара, посвећена св.
мученици Јелисавети. Настојатељ храма био је отац Анатолиј. И она је са
њим поделила своју бригу о монашким одеждама, а он јој је одговорио:

“Питаћемо једну од сестара у нашој школи, она шије. Ваља, дођи овамо.”

Ваља је трчећи дошла и радосно пристала да помогне. А сутрадан, саопштила је да
ће одежде бити сашивене бесплатно - на славу Божију.”

”Где такви добри људи раде?”

”Како где? Ја радим у Даниловском манастиру, тамо шијем одежде...”

И тако је круг био затворен. А ипак, старац никад није видео Ваљу...

И тако је баћушка постригао своје духовно чедо у част св. великомученице Јелисавете.




Схиархимандрит Илија


Људи често питају: “Какав је старац Илија?” На ово питање је тешко
одговорити. Како можемо ми, који живимо разумом и интелектом, да
разумемо духовног човека?
Духовни човек - он види и разуме све, али
они који живе по разуму, не могу да схвате и разумеју оне који живе по
духу. Ми само осетимо благодат Божију, љубав и понизност, која долази
из духовног човека, и наша срца су привучена његовим речима.


Након службе, баћушка излази на солеј храма посвећеног Казанској икони
Мајке Божије, а према њему се пружају руке ходочасника тражећи
благослов, молитве, предајући му списак имена. Поред мене стоји висок,
снажан мушкарац, а на његовом лицу је туга. Он покушава да се приближи
старцу, али испред нас је много људи. Са ужасом примећујем да мој сусед
тихо плаче, од муке душевне и страдања. Тешко је гледати човека како
плаче, и ја очајнички покушавам да смислим како да му помогнем да дође
до старца.

А отац Илија, иако низак растом и потпуно заклоњен
групом испред нас, својим духом чује овај плач. Гомила се раздваја, и
он сам прилази уплаканом човеку. Видимо како га старац нежно грли, као
мајка која теши своје уплакано чедо. Човек кроз сузе покушава да
објасни, да каже о својој жалости, и људи схватају да је у питању
губитак вољене особе. Човек већ рида, спушта главу на старчеву раме, а
баћушка, и сам скоро плачући и јецајући, нежно грли уплаканог човека.
Таква је љубав на лицу старчевом...

Тако они стоје, прислоњени
један уз другог, и свако већ схвата да се баћушка моли за овог
страдалника, свом снагом своје духовне моћи. Постепено, човеков јецај
се смирује, а лице му се мења на неки суптилан начин. Тешко је описати
речима...очај и патњу смењује нада и утеха...Тако то бива када неко
преузме ваш бол и ваше патње.

Следећег дана, на вечерњој
служби, Оптинска братија излази из олтара са полијелејем, и стају у два
реда, по старешинству у хиротонији. Моје сестре и ја стојимо међу
верницима и ходочансицима у близини центра храма и чујемо како један од
браће, који је мислио да је старац заузео место испод његовог духовног
чина и части, говори: ”Баћушка, стојите на погрешном месту.” И Старац
понизни иде на другу страну. А тамо се братији учинило да старац стоји
на почаснијем месту и они му опет говоре: ”Баћушка, није овде него
тамо.” И он опет смирено прелази на другу страну. Тамо, опет му рекоше.
”Не овде, баћушка, тамо” док један од старијих монаха, схвативши шта
се дешава, није проговорио: ”Шта то радите? Оставит старца!”

А
баћушка, сасвим смирено, прелазио на коју год страну би му рекли. Он,
духовни отац монашког братства, није показао ни знак љутње, нити било
какву узнемиреност. Узнемиреност је својствена гордости и сујети. Како
то да сам ја урадио нешто погрешно? То није одлика кротког и смиреног
човека. Истовремено, кроткост и смирење уопште није самопонижење!


Баћушка даје благослов једном искушенику да прочита 50. псалм, а он
није разумео и пита: ”Педесет пута да читам?” И сви присутни му се
смеју. Међутим, старац се не смеје. Он је тако осетљив, и има такву
љубав према људима, да чак и не даје наговештај да је његов сабеседник
погрешио. Понаша се као да је све у реду. И нежно, с љубављу објашњава:
”Не, не педесет пута, једном прочитај.” И сви ми, који смо се смејали
остајемо постиђени због свог подсмеха човеку који једноставно није
разумео...

Господ, по милости својој, подарио је нама старце...
Епископ смоленски и вјазмански Пантлејмон (Шатов) писао је о
савременом старцу, оцу Павлу (Троицком): ”Знате, пришао сам к вери као
одрастао човек, и у мени, чак и када сам постао свештеник, појавила би
се неверица. Када сам упознао оца Павла, на ове помисли одговарао бих
на следећи начин: -Ако отац Павле постоји, значи да Бог постоји.-
Чињеница да отац Павле постоји за мене је била најбољи доказ да Бог
постоји.

И без обзира колико је тама густа, без обзира какве
мисли ђаво убацује у моју празну, глупу главу, без обзира какве помисли
испуњавају моје зло, окамењено срце, моје сећање на оца Павла и
сазнање да је благодат дата човеку од Бога, коначно, чувају ме од
неверја, од очаја, помажу да одолим разним искушењима, којих је толико
много у животу.”

Исто би се могло рећи и за старца Илију...

Олга Рожнева
Превод с енглеског Бојана Србљак

 

Извор: Манастир Лепавина

[александар живаљев]

Схиархимандрит Илија (Ноздрин), духовник братства Оптине пустиње, посетио је Псковску митрополију и учествовао у литургији 26. новембра у катедралном храму Свете Тројице града Псков.

У поучном слову бројним свештенослужитељима и народу Божијем, познати духовник је нагласио да само молитва православних хришћана одржава сав свет: "Ми се заједно молимо и та молитва спасава овај свет. Молимо се - и Господ ће помиловати нашу отаџбину и читаву планету."

У току посете епархији схиархимандрит Илија обишао је Свето_Успењски Псковско-Печорски манастир и друге светиње псковске земље, преноси портал православие.ру.

View full Странице