Privatizacija visokog obrazovanja

[Juan Valdez]

Privatizacija visokog obrazovanja

U ovom blogu iznosim dva argumenta za izlazak države iz oblasti visokog obrazovanja. Najpre proširujem argument koji sam već delimično obradio u jednom od prethodnih blogova. Državna podrška visokom obrazovanju otvara prostor za mešanje vlade u politiku upisa i rukvođenja univerzitetom što ima negativne posledice po kvalitet nastave i glavni “proizvod” visokoškolskih ustanova – diplomirane studente. Naime, u zamenu za finansijsku podršku, Vlada Srbije od fakulteta zahteva da upisuju minimalan broj studenata koji je u najvećem broju slučajeva veći od optimalnog. Fakulteti su otuda prepuni studenata koji nisu zainteresovani za studije što stvara problem tragedije kolektivne svojine, tj. negativnih eksternalija. (Negativna eksternalija je trošak neke vaše radnje koji se nameće nekom drugom, a koji se ne vidi u ceni koju taj drugi plaća.) Svaki student koji se upiše na fakultet otežava kvalitetno studiranje nekom drugom studentu, jer mu zauzima oskudan prostor.

Kvalitet nastave bi se poboljšao kada bi se broj studanta na državnim fakultetima prepolovio. Tada bi svi upisani studenti bili izloženi kvalitetnijoj nastavi i bili bliži profesorima (mogli da ostvare kvalitetniju interakciju). Međutim, da bi kvalitet studiranja i “finalni proizvod” bio bolji, Vlada mora da prestane da se meša u upisnu politiku i prepusti fakultetima da sami odrede optimalan broj studenata. Ali da bi to bilo moguće, fakulteti treba da budu autonomni u donošenju odluka. Privatizacija visokog obrazovanja omogućuje takvu vrstu autonomije. Po mojoj proceni, kada bi se državnim fakultetima prepustila odluka o broju upisanih studenata, fakultetu bi se uglavnom odlučili za manji broj uz povećane školarine.

Drugi argument u korist privatizacije univerziteta jeste odsustvo pozitivnih eksternalija u visokom obrazovanju. (Pozitivna eksternalija je korist koja nastaje nekom vašom radnjom za drugu osobu koja se takođe ne vidi u ceni.) Vlada budžetskim sredstvima treba da finansira aktivnosti koje stvaraju pozitivne eksternalije. Tamo gde njih nema, aktivnost treba prepustiti privatnom sektoru. Recimo, vlada treba da nastavi da finansira osnovno i srednje školovanje, jer ono stvara pozitivne eksternalije na sličan način na koji opšta zdravstvena zaštita stvara korist za druge. Ako društvu preti zaraza, svakom je u interesu da svi budu vakcinisani, jer se tako smanjuje mogućnost opšte zaraze. Slične pozitivne eksternalije stvara i opšte osnovno i srednje obrazovanje: ako ste mušterija koja ulazi u prodavnicu, vama je u interesu da kasirka zna da čita i piše (zapravo, da je uopšte tamo bude). Kada bi se osnovno školovanje prepustilo privatnoj inicijativi (i kada bi za njega plaćali samo oni koji žele ili imaju para), neki ljudi nikada ne bi naučili da čitaju i pišu, što bi značajno otežalo funkcionisanje celog društva. Otuda ne iznenađuje da u mnogim državama osnovno školovanje ne samo da finansira i reguliše država, već je ono obavezno za sve (bez obzira na to da li imaju ili nemaju novaca da za njega plate).

Visoko obrazovanje, međutim, ne stvara takve pozitivne eksternalije. Odluka o visokom obrazovanju je slična odluci koju donosi preduzetnik kada investira u neko dobro. Nastavak školovanja posle srednje škole je, drugim rečima, privatna ekonomska investicija. Kao što preduzetnik internalizuje (ostavlja za sebe) profit koji mu donese investicija, tako i ulaganje u visoko obrazovanje omogućuje korisniku da internalizuje profit koji nastaje kao posledica univerzitetske diplome (posao koji je plaćen bolje nego posao sa srednjoškolskom diplomom). To otuda što ulaganje u visoko obrazovanje omogućava tržišnu veštinu koja se može unovčiti. Osnovno školovanje ne predstavlja takvu vrstu investicije, jer “veština” koju dobijate ne služi za unapređenje lične ekonomske produktivnosti, već predstavlja neku vrstu opšteg dobra. (Visoko obrazovanje doduše stvara korist za druge, ali u jednom smitovskom, trivijalnom smislu u kome je ono što je dobro za pojedinca dobro za sve. To, međutim, nije eksternalija.)

Da li je ovakav potez moguć s obzirom na to da privatizacija fakulteta verovatno podrazumeva značajnije povećanje školarine (pod uslovom da profesori žele da imaju iste plate)? Drugim rečima, da li bi povećanje školarine održalo trenutnu tražnju? Ne znam situaciju na apsolutno svim fakultetima (pogotovo na prirodnim), ali mi je poznata situacija na mnogim društvenim fakultetima. Na njima postoji veoma velika potražnja, što se vidi iz odnosa broja prijavljenih i primljenih studenata (otprilike 2:1). To znači da je na tim fakultetima moguće postepeno smanjiti broj upisanih studenata uz postepeno povećanje školarine. (To, razume se, podrazumeva da obustava budžetske podrške ne bi trebalo da bude nagla, već postepena.) Tamo gde bi podizanje školarine vidno prepolovilo potražnju, država bi mogla da nastavi da delimično finansijski pomaže nastavu.

Naposletku, povlačenje države iz visokog obrazovanja omogućilo bi Vladi Srbije značajne uštede u budžetu. U 2011. godini je za obrazovanje izdvojeno 3,4% BDP. Pretpostavimo da trećina toga otpada na visoko obrazovanje. Korist od prelaska na privatno visoko obrazovanje bi, međutim, bila veća od ušteđenih 1,1% BDP. Privatni fakulteti bi donosili racionalnije odluke o nastavnim programima, broju upisanih studanata, kvalitetu nastave (što bi rezulturalo u kvalitetnijim diplomiranim studentima), a na drugoj strani država bi ušteđenih 1,1% BDP mogla da iskoristi bilo za prekopotrebno smanjenje javne potrošnje, bilo za podršku nekim drugim aktivnostima koje stvaraju pozitivne eksternalije (zdravstvo, školstvo, zaštita čovekove sredine, kapitalne investicije itd).

Izvor

[sqny]

Meni nije jasno koji su faktori doprineli da su kod nas privatni fakulteti skoro po pravilu ustanove za kupovinu diploma.

[Милан М.]

Добри ђаци по правилу уписују државне факултете. На приватним буде по који добар, вредан и савестан студент, али број таквих је занемарљив. Затим управа тих приватних факултета спусти критеријуме за упис наредне године студија, па на крају већина и заврши тај факс, а да ништа не научи. И онда је то врзино коло. Да би подигли критеријуме, требају им бољи студенти, а да би их придобили морају да подигну критеријуме (како би њихови свршени студенти били конкурентни на тржишту рада).

Ово се односило на приватне факултете који колико толико желе да се озбиљно баве образовањем.

Друга категорија су приватни факултети којима је циљна група људи којима треба диплома. Онда им је штанцање диплома део пословног модела, који, узгред, одлично функционише.

[игорсима]

Državna podrška visokom obrazovanju otvara prostor za mešanje vlade u politiku upisa i rukvođenja univerzitetom što ima negativne posledice po kvalitet nastave i glavni “proizvod” visokoškolskih ustanova – diplomirane studente. Naime, u zamenu za finansijsku podršku, Vlada Srbije od fakulteta zahteva da upisuju minimalan broj studenata koji je u najvećem broju slučajeva veći od optimalnog.

То је све тачно. Власт купује мир на овај начин и то је погрешно. Овој земљи НЕ ТРЕБА толико дипомираних стручњака.

Да су потребни, вероватно би се и ти (као и ја) залагао за већи број факултета.

Дакле, суштина је у томе да ТРЕБА смањити број студената. Уместо студирања, ти млади људи треба четири (чуј, четири) године да - привређују, зарађују и стичу искуство.

Потпуно је јасно да превелики број студената или не заврши студије, или оду у иностранство, или раде нешто потпуно друго од оног за шта су се школовали (пропало време, енергија и ресурси).

Наравно да је за сваку младу особу боље да има диплому и да јој то повећава могућности - али државни ресурси не смеју да се троше на остварење појединачних циљева.

Међутим, једно је питање власништва. А сасвим друго питање понашање Владе Србије.

Ипак бих раздвојио та два појма.

Државно власништво обезбеђује озбиљност а образовање, па чак и оно највише образовање је превише важан ресурс једног народа да би се препустио приватницима.

Поготову док се исти понашају овако како се понашају приватни факултети. Не уливају поверење. А поверење и ауторитет у образовању можда није све али је јако значајан фактор.

Дакле, Влада Србије треба да престане да тера факултете да уписују већи број студената од потребног. А држава треба да задржи власништво и контролу над кичмом високог образовања.

Međutim, da bi kvalitet studiranja i “finalni proizvod” bio bolji, Vlada mora da prestane da se meša u upisnu politiku i prepusti fakultetima da sami odrede optimalan broj studenata. Ali da bi to bilo moguće, fakulteti treba da budu autonomni u donošenju odluka.

Мислим да, без обзира на горе написано, Влада ипак боље зна колико дипломираних стручњака у овој земљи треба него што то знају факултети. Како би факултети то знали?!?

А препустити број студената искључиво тржишту чини ми се претерано. Веома претерано и опасно.

Visoko obrazovanje, međutim, ne stvara takve pozitivne eksternalije. Odluka o visokom obrazovanju je slična odluci koju donosi preduzetnik kada investira u neko dobro. Nastavak školovanja posle srednje škole je, drugim rečima, privatna ekonomska investicija. Kao što preduzetnik internalizuje (ostavlja za sebe) profit koji mu donese investicija, tako i ulaganje u visoko obrazovanje omogućuje korisniku da internalizuje profit koji nastaje kao posledica univerzitetske diplome (posao koji je plaćen bolje nego posao sa srednjoškolskom diplomom). To otuda što ulaganje u visoko obrazovanje omogućava tržišnu veštinu koja se može unovčiti. Osnovno školovanje ne predstavlja takvu vrstu investicije, jer “veština” koju dobijate ne služi za unapređenje lične ekonomske produktivnosti, već predstavlja neku vrstu opšteg dobra. (Visoko obrazovanje doduše stvara korist za druge, ali u jednom smitovskom, trivijalnom smislu u kome je ono što je dobro za pojedinca dobro za sve. To, međutim, nije eksternalija.)

Мислим да овде јако грешиш. Рекао бих да намерно (или у недостатку бољег знања) превише ствари посматраш црно-бело.

Високо образовање је изузетно значајно ОПШТЕ ДОБРО. У великој мери, оно је наставак основног и средњег образовања.

Гледај то овако - нама ТРЕБАЈУ квалитетни стручњаци. Исто као што нам треба и општа образованост.

Није то баш нека небитна област коју можемо да препустимо приватницима и - баш нас брига ако читава та привредна грана нестане. Схваташ? То је битан ресурс овог народа.

Сасвим се слажем рецимо да када особа напуни 18 година и постане пунолетна - онда сама треба да се сналази и да сама види како ће да се образује, запошљава итд.

Не разумем како високо образовање може да буде бесплатно?!

Његови вршњаци се запошљавају и раде а он бесплатно студира? И онда оде преко границе и корист од тога има неко други а не ми који смо га финансирали. Ја то не разумем.

И тај поклич - знање није роба?! Добро, није роба. А шта је?

Ако хоћеш да студираш - плати. Ако немаш пара да студираш - дај да видимо колико си способан, колико си вредан, колико си добар за ту област у којој хоћеш да постанеш стручњак. Па се лепо направи пријемни испит па се испита колико је ко способан за те студије. Па се направи ранг листа. Па онда дођу представници државе и приватних фирми (може и из иностранства) и онда се са сваким будућим студентом направи уговор о спонзорству - ми тебе финансирамо а ти после радиш за нас неколико година за малу плату и тако отплатиш барем део нашег улагања.

Па се онда након сваке године студирања види ко колико напредује, да ли полаже годину за годином и какав просек оцена има. Па ако не ваља - уговор се мења или раскида.

А ако ваља - уговор може да се уступи некој бољој фирми која студенту нуди боље услове а спремна је да обештети дотадашњег спонзора.

Па да видиш напредак! И у студирању, и у квалитету наставе, и у будућим стручњацима.

Јесте, знање није роба. Али, рад јесте. И диплома јесте.

Разумео бих концепт бесплатног образовања кад би оно било доступно свакоме - као средња школа. Али, није. Само мали број људи може да студира и још мањи број људи дипломира. Зато постоји такмичење ко ће студирати. То треба да буду најталентованији у тим областима.

И зашто онда да то буде бесплатно и беусловно?! Нека заслуже. Пунолетни су. Нека праве уговоре са спонзорима као што остала већина која не студира прави уговоре о раду кад се запошљавају.

Tamo gde bi podizanje školarine vidno prepolovilo potražnju, država bi mogla da nastavi da delimično finansijski pomaže nastavu.

Ма, пази Бога ти. Да приватизујемо факултете па да и њих држава финанасијски помаже?!? Ал си ти то лепо смислио. Да приватници убирају профит од студената а кад нема профита да губитке покрива држава. Па ти си прави ученик оних гуруа са Вол Стрита.

Немам ништа против да постоје приватни факултети, мада је очигледно да од њих нема неке користи а има штете - родитељи троше паре да им деца добију дипломе а после нема посла.

Сваки млади човек који је способан жели да студира на државном факултету јер је образовање боље а диплома више вреди.

Можда се нешто у међувремену променило - ајде демантујете ме.

[DYNABLASTER]

Meni nije jasno koji su faktori doprineli da su kod nas privatni fakulteti skoro po pravilu ustanove za kupovinu diploma.

faktor srebroljublja tj alavosti