Литургијске књиге

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

ЛИТУРГИЈСКЕ КЊИГЕ

Већ смо рекли да у првим хришћанским вековима нису постојале литургијске књиге у данашњем смислу те речи. Света Литургија је вршена на основу импровизованог предања, према „моћи" предстојатеља. Најстарије сачуване записе имамо у „Учењу Дванаесторице Апостола" и у „Апостолском предању" Иполита Римског, уз јасан исказ да су свештенослужитељи имали слободу да сами састављају молитве. Од IV века почиње систематско записивање литургијских предања и појављују се прве литургијске књиге и текстови, на основу којих ће се убудуће вршити Литургија и остали свештени обреди Цркве. Прве такве примере имамо у Евхологиону Серапиона, епископа Тмуитског, савременика и пријатеља светог Атанасија Великог, из Египта, и у „Апостолским Установама" из Антиохије. Међутим, до VIII века немамо сачуване литургијске рукописе. Један од разлога који су допринели овоме била је и промена система грчког писма.

У IX веку се уводи курзивно писмо које убрзо преовладава, док се рукописи који су писани уставом више не употребљавају, него се уништавају.

Као изузетак сачуван је један веома важан кодекс који је писан уставом - Барберинијев кодекс 336, с краја VIII века. Написан је, највероватније, у Јужној Италији и садржи Константинопољски Евхологион. Од IX века па надаље сачувано је на стотине рукописа у свим светским библиотекама. Задатак науке је да критички изда ове текстове, што није лак подухват с обзиром на мноштво рукописа и обимност литургијских књига. Приређују се критичка издања појединачних текстова, односно молитава, химни или типика, наравно, на основу сачуваних рукописа, али да би се довело до краја ово дело потребно је и много труда и доста времена. Сврха пак критичких издања јесте да се прочисти предање литургијских текстова кроз одабирање најисправнијих рукописа и добро проученог поретка, другим речима исправљање наших литургијских књига и уношење допуна у њих. У том циљу је Васељенска Патријаршија 1932. године основала велику научну комисију чији је председник био Хрисант Филипидис, митрополит трапезунтски, и коју (комисију) су са- чињавали најученији људи оног времена (Иринеј, митрополит касандријски, К. Диовуниотис, А. Аливизатос, Г. Сотириу, Н. Веи, Ем. Панделакис и П. Трембелас). Међутим, ратни догађаји који су потом уследили нису дозволили да рад ове комисије донесе жељене резултате.

У суштини, једини њен плод је било критичко издање трију византијских литургија, углавном на основу атинских рукописа, које је приредио Панајотис Трембелас, касније професор Атинског универзита (,,Αί- τρεις λειτδ υργίαι κατά τούς έν 'Αθήναις κώδικας", 'Αθήναι 1935). Трембелас је наставио ово дело проширујући га и на друга последовања из Требника (обручење - брак, јелеосвећење, рукоположења, крштење, освећења воде, освећење храма, јутрења - вечерња), које је издао у два тома под насловом („Μικρόν Εύχολόγιον", 'Αθήναι 1950 - 1955).

После рата приређена су и друга критичка издања литургијских текстова и рукописа, као што је Типик Свете Софије Цариградске, који је приредио професор Оријенталног института у Риму Јuan Мateos, и др. Постоје, такође, критичка издања и химнографских текстова, као што су кондаци Романа Мелода (Н. Томадакис), и др.

Стање у коме се налазе наше штампане литургијске књиге, које није импресивно, намеће потребу критичког издавања литургијских текстова на основу рукописне традиције. Када је, значи, у XV' веку откривена штампарија, многи великодушни издавачи, схватајући потребу постојања штампаних литургијских књига, посветили су се њиховом издавању. Сасвим је природно то што су издања приређивана на основу онога што се имало на располагању, односно на основу малог броја рукописа и са средствима/и могућностима свога времена. Књиге које су штампане у великим грчким штампаријама у Венецији, које су приређивали образовани клирици, врло брзо су се шириле и ускоро су замениле непрактичне и скупе рукописе. Ово је допринело унификацији традиције, али не на основу најбољих узорака. Ова издања су створила нову традицију, а нова издања која су приређивана у суштини су понављала стара, са незнатним, углавном штампарским, корекцијама. Дубље у суштину су задирале корекције које је извршио светогорски монах Вартоломеј Кутлумушанин, који је на основу рукописа исправио велики број литургијских књига.

Данас циркулишу многа приватна или полузванична издања литургијских књига, од којих је најзначајније недавно издање целокуне серије литургијских књига, које је приредила Апостолики Диакониа Грчке Цркве. Већина од њих представљају прештампавање старијих добрих издања, док су друге литургијске књиге прерађене и исправљене, као што су Мали Требник, Служебник, Ар- хијерејски Чиновник и Часослов. У Грчкој Цркви се употребљава углавном ово издање {Апостолики Диакониа). Од других издања, старијих или новијих, свих или само појединачних литургијских књига, поменућемо још римско, Grottaferrata, Михајла Савилерија, Василија Ригопулуса, Ал. и Ев. Пападимитриу, Асоцијације „Фос", манастира Симонопетра и др.

Литургијске књиге, делимично или у целини, преведене су и на друге стране језике за литургијску употребу других православних народа, као што је словенски и арапски. Из научних разлога или практичне употребе преведене су на латински и новије европске језике, као и на језике оних народа међу којима се врши мисија (Африка, Азија), па чак и на новогрчки. Нарочито су драгоцени древни преводи како за критичку рестаурацију текстова, тако и за начин разумевања њиховог садржаја.

Од литургијских књига Православне Цркве неке су намењене свештенослужитељима, друге певници, а неке опет народу. Аналогно улозикоју имају чланови Цркве приликом вршења богослужења подељен је и садржај литургијских књига. Мешање тих улога или покушај пружања некаквих олакшица приликом вршења богослужења изазвало је и мешање садржаја литургијских књига које понекад чини услугу, а понекад опет компликује ствари.

следи наставак...

[Guest]

Богослужбене књиге се деле на:

Јеванђеље (Τό Εύαγγελιον)

Читање јеванђелских перикопа (зачала) се у почетку вршило по слободном избору. Касније су створени системи перикопа по избору или у континуитету. Међутим, читало се из континуираног текста Јеванђеља, на чијим маргинама или припојеним таблицама су били наведени подела и време читања тих перикопа. Ови системи перикопа су се разликовали од места до места, али на основу неких индиција које постоје можемо закључити да су веома древни. Касније су се, наравно, догодиле многе промене. Перикопе су у својој завршној фази издвојене из континуираног текста Јеванђеља и сачиниле су посебну литургијску књигу - „Изборник" ( Έκλογάδιον) или „Јеванђелистар" (Εύαγγελιστάριον) или, једноставније,

„Свето Јеванђеље" ('Ιερόν Εύαγγέλιον) или „Јеванђеље" (Εύαγγέλιον), односно ову литургијску књигу која је данас у употреби. Дели се на два дела. Први део, са континуираним читањем јеванђеља које је подељено на перикопе од Пасхе до Велике недеље, почиње Јеванђељем по Јовану, од Пасхе до Педесетнице, следи Јеванђеље по Матеју, од понедељка после Педесетнице до средине септембра, по Луки, од понедељка после недеље по „Воздвижењу" („нова година") до почетка Велике Четрдесетнице и по Марку, које се чита током Велике Четрдесетнице. Други део заузимају перикопе по избору према календару од 1. септембра до 31. августа, односно перикопе које се читају на велике празнике и спомене светих који се празнују. Трећи део - нека врста додатка - садржи једанаест јутарњих васкрсних јеванђеља и перикопе које се читају приликом вршења светих тајни и других обреда (крштење, брак, заупокојене службе, итд.).

Јеванђеље читају само чланови вишег клира (епископ, презвитер и ђакон). Оно представља Самог Господа Исуса Христа, оваплоћеног Логоса Божијег, носи се приликом вршења литије, кади се, предмет је поштовања, држи се на часној трпези и окива се са нарочитом пажњом у сребро или неки други драгоцени метал са рељефним украсима. На крају је превладала пракса да се на предњем делу представља распеће, а отпозади васкрсење, тако да се чува или полаже аналогно карактеру дана, односно да ли је васкрсни или не. У рукописима се за ова раскошна Јеванђеља среће појам ,,Μεγαλείον", који се данас не употребљава.

Апостол или Праксапостол (Ό Απόστολος или Πραξαπόστολος)

Књига чтеца, која садржи перикопе из Дела апостолских и апостолских посланица, које се читају на литургијским сабрањима. Што се тиче начина поделе материјала ове богослужбене књиге важи све оно што смо рекли за Јеванђеље. Она почиње Делима апостолским која се читају од Пасхе па до Педесетнице, затим следе одељци из посланица апостола Павла и саборних посланица. Током Велике Четрдесетнице се чита посланица Јеврејима, док се недељом и суботом у току целе године читају посланице алостола Павла, наспрам саборних посланица које се читају осталим (радним) данима и на вечерњим богослужењима празника дотичних апостола (оних који су написали дату посланицу). Апостолу припадају и прокимени, алилујарији, антифони и причасни.

Паримејник (Τό Προφητολόγιου)

Литургијска књига која садржи одељке из књига Старог завета који се читају у цркви. Садржај Паримејника је, из практичних разлога, инкорпориран у друге литургијске књиге (Минеје, Триод, Пентикостар) и не штампа се као посебна књига.

⁴

Одељци из Старог завета су у почетку читани на светој литургији, и то пре читања из Новог завета. Била су два читања (Закон и Пророци), према пракси наслеђеној из синагоге, док је у појединим местима понекад постојало само једно читање. Касније :су, највероватније под монашким утицајем, читања из Старог завета пренета и на вечерњу.

Данас на празничној вечерњи постоје три старозаветна читања. На свакодневној вечерњи Велике Четрдесетнице имамо два читања ('Постање и Приче Соломонове, а током Велике Недеље читају се одељци из Књиге Изласка и Књиге ο Јову), док на тритекту (Трећем и шестомчасу)

⁵

постоји једно (Књига пророка Исаије, а Велике Недеље Књига пророка Језекиља). И на великим царским часовима практикује се по једно читање. На вечерњи великих празника Пасхе, Божића и Богојављења чита се више одељака из Старог завета (15 на Велику Суботу, 13 на Богојављење и 8 на Божић), који су по правилу опширнији, у циљу припреме за дотични празник и да би се попунило време током кога се обављало крштење катихумена.

Једна од тема будућег Великог Сабора биће и питање ионовног враћања старозаветних читања на недељне литургије.

_________________

⁴ У Српској цркви у новије време међу литургијским књигама постоји и Паримејник (прим. прев.).

⁵ () тритекту ће бити више речи касније (прим. прев.).

следи наставак...

[Guest]

Псалтир (Τό Ψαλτήριον)

Истоимена књига Старог завета која се, у преводу Седамдесеторице тумача, од самог почетка користи у хришћанском богослужењу. Састоји се од 150 псалама и једног додатка који садржи девет библијских песама. Псалми су, према систему континуираног појања псалама Лавре светог Саве Освећеног, подељени на шездесет антифона који су приближно исте дужине. Три антифона сачињавају једну катизму, што значи укупно двадесет катизми, у које спадају и псалми који се свакодневно употребљавају приликом вршења богослужења дневног круга. Двадесет катизми се прочита једном недељно, односмо три сваког дана, две на јутрењи и једна на вечерњи (3 X 7 = 21 - 1 = 20). Током Велике Четрдесетнице цео Псалтир се прочита двапут недељно. Рекли смо да су анти- фони отприлике исте дужине, али је различита дужина исалама. Из тог разлога, премда је очигледно да се у иринципу настоји да буду по три псалма у сваком антифону, у пракси то није могуће увек применити. Тако имамо антифоне са два, једним или чак само са једним делом псалма, али и са више мањих псалама. Као пример навешћемо две крајности: у 18. катизми (од 119. до 133. псалма, „песме степеница" или према литургичкој терминологији „Ка Господу"), сваки антифон је сачињен од по пет псалама; 17. катизма (118. псалам - „непорочни") сачињена је од једног псалма који је подељен на три антифона (стих. 1 - 72, 73 - 131 и 132 - 176).

Псалми се, сем континуираног појања, поју и по избору на разним богослужењима, аналогно теми богослужења и псалама, или као прокимени, алилујарији, причасни, итд.

У певаним службама (у парохијским храмовима) Псалтир је био подељен на 72 антифона, са припевима, и прочитао би се у току две недеље. У антифоне нису били укључени псалми који су били у свакодневној употреби.

У додатку или другом делу Псалтира, који се налази на крају ове богослужбене књиге, садржана је антологија девет библијских песама које се читају на јутрењи.

То су следеће песме:

1. песма је песма Мојсијева из Изласка (2. Мој. 15, 1-19). "Господу невајмо, јер се славно прослави...".

2. песма је песма Мојсијева из Поновљених Закона (5. Мој. 32, 1-43). „Шази небо и говорићу...".

3. песма је молитва Ане мајке Самуила Пророка (1.Цар. 2, 1-10). „Утврди се срце моје у Господу...".

4. песма је молитва Авакума Пророка (Авакум, 3, 2-19). „Господе, услишах глас о Теби, и уплаших се..."

5. песма је молитва Исаије Пророка (Ис. 26, 9-20). „Од ноћи јутрењује дух мој к Теби, Боже...".

6. песма је молитва Јоне Пророка (Јона, 2, 3-10). „Пови- ках у невољи мојој ка Господу Богу моме...".

7.

песма је молитва света три младића (Дан. 3, 36-56). „Благословен си, Господе, Боже Отаца наших...".

8.

песма је химна три младића (Дан. 3, 57-88). „Благо- словите, сва дела Господња, Господа...".

9.

песма је песма Богородице (Лк. 1, 46-55). „Велича душа моја Господа..." и молитва Захарије, оца Претечиног (Лк. 1, 68-79). „Благословен Господ Бог Израиљев...".

Девет библијских песама је извршило нарочит утицај на црквено песништво. Канони, који су почели да се негују од времена иконоборства па наовамо, заснивају се и служе читању библијских песама. Канони су стихире (тропари) на девет библијских песама.

Евхологиј (Τό Εύχολόγιον)

⁶

Евхологиј је један обиман зборник свих молитвословних богослужбених текстова, односно литургија, светих тајни и свештених обреда, као и молитава за разне потребе. Најстарији сачувани Евхологиј византијског литургијског типа јесте Барберинијев кодекс 336, с краја VIII века, ο коме је већ било речи. Сачувани су и многи други стари рукописи Евхологија, чији је садржај у принципу исти, али то не значи да је у потпуности идентичан. Ови зборници садрже материјал који припада разним епохама и различитим ауторима, од IV века па до времена њиховог састављања. Неке од ових служби се још увек употребљавају, док су друге ван употребе. Понекад постоје службе у два или више облика, од којих су неке старије, а неке млађе. Генерално, садржај Евхологија је несређен, што је последица чињенице да је његов материјал сакупљан у више фаза. Издање рукописа Евхологија приредио је Алексеј Дмитријевски у једном обимном тому - другом, тротомне серије „Опис литургијских рукописа", Евхологија, Кијев 1901. Остаје класичним издање Ј. Goar-a, латинског клирика хеленисте, који је издао византијски Евхологиј са уводима, коментарима и латкнским преводом (Euchologium sive Rituale Graecorum, Венеција 1730).

Више пута је преиздаван у Венецији и Атини за литургијску употребу (Издање М. Саливерија 1927), али још увек не постоји у издању Αποστολική Διακονία-е.

⁷

Од Евхологија су настали мањи зборници молитава и последовања, који се налазе у чешћој употреби, али не треба искључити ни супротну могућност, односно да је од ових малих зборника настао велики. Евхологиј, за разлику од тих зборника, има назив „Велики Евхологиј,, (Μέγα Εύχολόγιον) или „Евхологиј велики" (Εύχολόγιον το μέγα). Издавање тих малих зборника је било из практичних разлога, односно подела материјала је вршена с обзиром на свештени степен свештенослужитеља,који ће употребљавати дотични зборник и аналогно улози коју има приликом вршења одређеног богослужења.

________________

⁶ Ова богослужбена књига се у словенским православним црквама назива „Требник", с том разликом што словенски Требник не садржи у себи ни литургије, ни богослужења дневног круга (прим. прев.).

⁷ „Αποστολική Διακονία" је званична издавачка кућа Грчке православне цркве (прим. прев.).

следи наставак...

[Guest]

Тако имамо:

а)

Ђаконски служебник (Το Διακονικοί/)

је служебник који је намењен само ђакону, јер садржи оно што говори ђакон приликом служења свете литургије и осталих богослужења.

⁸

б)

Служебник (Τό'Ιερατικόν или „Λειτουργικοί/' или ,,Αί τρεις λειτουργίαι"

) је богослужбена књига која садржи три византијске литургије, јутрењу, вечерњу, ко- ленопреклоне молитве које се читају на Педесетницу, последовање великог освећења воде и друга последовања која свештенослужитељ врши у храму, и то углавном спојено са светом литургијом. Стари литургијски рукописи обично имају облик свитка (,,τό κοντάκιον τής θείας λειτουργίας") и садрже само литургије, али без јектенија, него имају само свештеничке молитве. У новијим служебницима додају се и јектеније, зато што су свештеници по нужди сами служили литургију, будући да нису имали ђакона. Уносе се, такође, и прописи типика из списа „Правило свете литургије" (,,Διάταξις τής θείας λειτουρ­γίας") константинопољског патријарха Филотеја Кокиноса, док старији имају само натписе молитава и врло штуре прописе типика. У новијим издањима се штампају и јутрења и вечерња, као и други разни текстови који су од веће или мање користи за свештеника.

в)

Архијерејски чиновник (Τό 'Αρχιερατικό^ или ,,Τακτικόν")

јесте Евхологиј конзервативнијег облика, који садржи литургије, рукоположења и друга последовања и молитве које врши архијереј. Први пример Архијерејског чиновника јесте Евхологиј Серапиона Тмуитског, који смо поменули напред, али који припада Александријском литургијском типу.

г)

Агиазматарион (Τό'Αγιασματάριον)

је литургијска књига мањег обима, која је у почетку садржавала само последовање малог освећења воде

⁹

и одређене молитве које су обично с њим у вези, и била је предвиђена за употребу од стране свештеника изван храма, у кућама хришћана, у пољима, итд. Када је почео да се штампа, стално су додаване нове молитве и нова последовања, тако да је прерастао у Мали требник, како се и назива (Μικρόν Εύχολόγιον), да би се разликовао од Великог требника (Μέγα Εύχολόγιον). Задржао је и стари назив (,',Αγιασματάριον") и обично почиње последовањем малог освећења воде, што представља остатак његовог старог облика.

У рукописима и штампаним издањима срећу се и други, скраћени облици Евхологија који су од мањег значаја, али су практични. Садрже само једно последовање и аналоган наслов, као на пример „Божанствена литургија светог Јована Златоустог", „Божанствена литургија пређеосвећених дарова", „Опело", „Света тајна јелеосвећења", и тд.

_____________

8.Ова богослужбена књига не постоји у Српској православној цркви

(прим. прев.).

⁹ Отуда и назив ове богослужбене књиге, јер грч. ,,ό αγιασμός" значи обред освећења воде, али је и назив за саму свету водицу (прим. ирев.).

следи наставак...

[Guest]

Часослов (Το ' Ωρολόγιον)

Књига „часова" („των ωρών"), односно богослужења дневног круга, која се у ширем смислу сва називају часовима (имају се у виду часови молитве). У њему (Часослову) су садржани непроменљиви елементи ових последовања, као и поједини променљиви (тропари и кондаци из минеја), и друга последовања која се често служе заједно са богослужењима дневног круга, као што је акатист, молебни канони Богородици, молитве пред свето причешће, и др. Круг богослужења у Часослову почиње од полуноћнице, према грчкоримском схватању почетка дана, а поредак богослужења је онакав како је изложен у монашком типику светог Саве Освећеног.

Најстарији сачувани рукопис Часослова је из 9. века (у кодексу манастира Синаја из 863. године), који је издао Ј. Mateos (,,Un Horologion inedit de Saint-Sabas", Citta del Vaticano 1964).

Октоих (Ή Όκτώηχος)

Химнолошка књига која садржи васкрсне тропаре, стихире, каноне, и др., распоређене у осам гласова, односно осам васкрсних служби (мала вечерња, велика вечерња, канон полуноћнице, јутрења, блаженства), које су састављене на осам гласова византијске црквене музике и смењују се наизменично током године, почев од прве недеље после Пасхе, недеље Антипасхе или Томине (почетак празновања недеље). Паралелно са смењивањем гласова иде и серија од једанаест васкрсних јутарњих јеванђеља која се читају недељом на јутрењи и која (серија ових васкрсних јеванђеља), такође, почиње од исте недеље (Томине). Логично је да, из разлога неједнакости броја гласова (8) и броја васкрсних јутарњих јеванђеља (11), ове две серије иду у корак само до одређеног степена. Октоих садржи и поетску обраду ових јеванђеља - једанаест егзапостилара, дело Константина VII Порфирогенита (913 - 959), и једанаест јеванђелских стихира, дело Лава VI Мудрог (886-912).

Састављање Октоиха се приписује светом Јовану Дамаскину (VIII век), и у основи и јесте његово дело. У Октоиху постоје химне које су старије или млађе, анонимних аутора или аутора чија су нам имена позната, као што су Анатолијеве стихире и тројични канони Митрофана Смирнског, и тд.

Откоих и Псалтир су у периоду турског ропства, а и раније, кориштени као дидактичке књиге за учење читања и основних истина вере, па се зато у старим издањима на почетку Октоиха налази грчки и латински алфабет, молитва Господња, Символ вере и друге одговарајуће молитве за ученике.

Први састављач Октоиха је био Севир Антиохијски (V-VI век). Овај Октоих је сачуван у сиријском преводу.

Параклитик (Ή Παρακλητική)

И ово је химнолошка књига која садржи Октоих, односно васкрсне службе, али и службе за сваки дан у недељи, опет у осам гласова. Дани у недељи су посвећени посебним темама. Понедељак је посвећен анђелима, уторак светом Јовану Крститељу, среда и петак крсту Господњем, четвртак апостолима и светом Николају и субота мученицима и упокојенима. И ова последовања се током године наизменично смењују према осам гласова и поју се на јутрењи и вечерњи када није празник или спомен неког светог који се празнује. У остале дане служба из Параклитика допуњује службу из Минеја, Триода или Пентикостара према упутствима Типика.

Садржај Параклитика је разноврстан по пореклу и квалитету, потиче из разних епоха и припада различитим химнографима, познатим и непознатим. Тропари и канони су потписани именима химнографа Теофана и Јосифа.

Параклитик, да би се разликовао од Октоиха, носи назив „Велики Октоих или Параклитик" (,',Οκτώηχος ή μεγάλη ή Παρακλητική").

¹⁰

Минеји (Τά Μηναία)

Дванаест књига, према дванаест месеци у години, које садрже свакодневне службе од 1. септембра до 31. августа, по римском календару, односно празничне службе и службе светих током целе године. Њиховом, у почетку само химнолошком, садржају су, приликом ревизије првих издања, додана из Паримејника читања на вечерњи и царским часовима, као и синаксари. У појединим издањима постоје и Апостоли, па чак и Јеванђеља која се читају на највеће празнике.

Минеји репрезентују хеортолошку традицију Константинопоља, али следе распоред последовања према монашком Јерусалимском типику светог Саве Освећеног. Њихово формирање, у обради Студита, пада у период од завршетка иконоборачких спорова, па до краја византијског периода или нешто раније. Ово је имало за последицу да свети који су уживали нарочито поштовање у Константинопољу имају потпуну празничну службу, а да други свети, чије се поштовање развило изван престонице или су из каснијег времена, имају непотпуну службу или је уопште немају. Сем случајева да се службе новијих светих или пак старијих, али чије службе су непотпуне, инкорпорирају у новија издања Минеја, постојећи недостаци се најчешће исправљају на тај начин што се издају и уводе у употребу допунске службе. Ове службе се издају и местимице употребљавају као сепарати. Постоји велико мноштво таквих служби, старијих или новијих, које припадају различитим химнографима.

Садржај Минејаје, што је сасвим природно, различитог порекла, различитог химнографског квалитета (древни Господњи и Богородични празници имају дивну химнографију), и припада безбројним химнографима свих епоха.

_____________

¹⁰

У словенским црквама не постоји богослужбена књига са називом „Параклитик", него су и васкрсне службе и службе осталих дана у недељи садржане у Октоиху (прим. прев.).

следи наставак...

[Toma]

Svima koje plaši ovolika količina informacija o Liturgiji, preporučujem naš Priručnik.

[Guest]

Svima koje plaši ovolika količina informacija o Liturgiji, preporučujem naš Priručnik.

који приручник

[Guest]

Триод (Τό Τρίώδιον)

Триод је у основи химнолошка књига која садржи службе шест недеља Велике Четрдесетнице и Велике Недеље до вечерње Велике Суботе и првог дела пасхалног бденија. Садржи, такође, и службу недеље Митара и Фарисеја, Блудног сина и Месопусне недеље, које непосредно претходе Великој Четрдесетници, као и свакодневне службе двеју последњих припремних недеља пред Велики пост (Сиропусне и Месопусне). У Триод су, по узору на Минеје, инкорпорирана из Паримејника старозаветна читања за сваки дан и синаксари за сваку недељу и друге истакнуте дане овог периода (Задушнице, Велики канон, Акатист, Лазарева субота и дани Велике Недеље), које је написао Никифор Калист Ксантопулос, а у појединим издањима штампају се и Апостоли и Јеванђеља овог периода.

Триод" је добио назив по доминирајућем и најкарактеристичнијем елементу свакодневних служби Велике Четрдесетнице - трипеснецима („τά τρκόδια"), односно канонима са три песме (суботом четири), који су дела студитских химнографа Теодора и Јосифа. Постоје и други трипеснеци и четверопеснеци (и један двопеснец) Андреја Критског и песника Косме, епископа мајумског, за Велику Недељу. У Триоду, међутим, срећемо и потпуне каноне и тропаре познатих и непознатих химнографа, као и други древнији химнографски материјал. Трипеснеци, који су дело химнографа Јосифа Студита, постојали су и у службама периода Педесетнице, те се из тог разлога Триодом називао целокупни покретни хеортолошки период до Педесетнице, као и књига која је садржавала ове службе, и која се делила на „Посни Триод" („Τριώδιον κατανυκτικοί/' = „Покајни Триод") и „Цветни Триод" (,,Τριώδιον χαρμόσυνον" = „Радосни Триод" или ,,Τριώδιον των ανθέων" = „Цветни Триод"). Временом је за овај други Триод (Цветни) почео да се употребљава термин „Пентикостар" („Πεντηκοστάριον"), пошто су и трипеснеци овог периода престали да се употребљавају. Интересантно је, међутим, да су сачувани придеви који су пратили заједнички термин „Триод" - „Умилитељни" („Каτανυκτικόν") и „Радосни" („Χαρμόσυνον") - као да је постојао Триод који није покајног карактера и Пентикостар који није радосног карактера.

Узрок постојања трипеснеца у Триоду не треба тражити у покајном, него у конзервативном карактеру овог периода. Другим речима, у Триоду је сачуван најстарији систем читања песама канона, према коме се на јутрењи није читало девет песама, него три, тако да се девет песама канона прочита једном недељно, као и Псалтир. Овај систем читања песама канона током Велике Четрдесетнице није најстарији, него такозвани „средњи", где се следи следећа схема:

Недеља: чита се свих девет песама, највероватније из разлога што је тада типиком предвиђено бденије. Понедељак: прва, осма и девета песма (трипеснец), Уторак: друга, осма и девета песма (трипеснец), Среда: трећа, осма и девета песма (трипеснец), Четвртак: четврта, осма и девета песма (трипеснец), Петак: пета, осма и девета песма (трипеснец), Субота: шеста, седма, осма и девета песма (четверопеснец).

Из тог разлога садржај Триода генерално представља једну древност достојну поштовања. У њему су сачуване и употребљавају се веома старе химне и прастари литургијски обичаји, који су се изгубили из других периода црквене године. У њему се разликује више слојева развоја богослужења, древни јерусалимски и новији константинопољски, као и очигледне студитске интервенције (односно, монаха студитског манастира). Велики је број знаних и незнаних песника који су допринели његовом формирању и допуњавању.

Нарочит утицај на химнографију Триода извршила су јеванђелска читања. и то углавном на основу избора појао Триод који није покајног карактера и Пентикостар који није радосног карактера.

Нарочит утицај на химнографију Триода извршила су јеванђелска читања. и то углавном на основу избора који је првобитно направљен у Јерусалиму. Врхунац представља четвртак пете недеље Великог поста, када се поје велики канон на ју!рењи, са по једним тропаром за сваки стих сваке песме и са 31 стихиром на вечерњи. То је најдужа служба литургијске године.

Сем ове обимне литургијске књиге - Триода, циркулишу и практичнија издања са службама Велике Четрдесетнице, свих служби или по избору, и то нарочито Велике Недеље.

Пентикостар (Τό Πεντηκοστάριον)

Првобитно други део Триода, „Радосни Триод" (,,Τριώδιον χαρμόσυνοι/') или „Цветни Триод" (,,Τριώδιον των ανθέων"), постао је посебна литургијска књига под називом „Пентикостар" („Πεντηκοστάριον"). Садржи службе пасхалног периодг до Педесетнице, прецизније до недеље Свих Светих. То је период који карактерише термин „Педесетница" (грч. „Πεντηκοστή"), одакле и проистиче најновији назив ове литургијске књиге. „Пентикостар" садржи службу Пасхе и Светле недеље, празник Преполовљења, који се празнује у двадесет пети дан после Пасхе, празник Вазнесења, у четрдесети дан после Пасхе, и празник Педесетнице, са предпразништвом и попразништвом свих ових празника. Дане између ових празника покривају васкршње (недељне) службе и службе седмица које им следе, а које су надахнуте темама перикопа које се читају у васкрсне дане (недељом). Ових недеља има шест: Томина или Антипасхе, Мироносица, Раслабљеног, Слепог, Самарјанке и светих Отаца Првог васељенског сабора.

У Пентикостар су инкорпорирани и синаксари недеља и празника овог периода, које је, такође, написао Никифор Калист Ксантопулос, као и синаксаре Триода.

_________________

" Грчка реч ,,τό Τριώδιοι/' у дословном преводу на словенски језик значи „трипеснец" (прим. прев.).

следи наставак...

[Guest]

Типик (Τό Τυπικόν)

Сама природа богослужења, као јавне молитве, захтева постојање прописаног чина који ће одређивати како оно треба да се врши. Развој богослужења од IV века па надаље учинио је неопходним успостављање литургијског поретка (чина) за његово уређено вршење. Тако је почело састављање парохијских и монашких типика, који су из разлога експанзије монашке богослужбене праксе и с њом спојене химнографије били веома сложени. Сачуван је древни парохијски Типик Свете Софије цариградске из IX века (кодекс манастира Патмоса бр. 266 и Светог Крста бр. 40) и Свете Софије солунске, чију је ревизију извршио свети Симеон Солунски (атински кодекс 2047). Типик Свете Софије цариградске је критички издао са уводом, коментарима и француским преводом професор Оријенталног института у Риму о. Јиап Ма1ео8, а на издавању Типика Свете Софије солунске се управо ради. Што се тиче монашких типика, сачувани су многи, зато што је сваки манастир имао свој Типик. А. Дмитријевски је у свом монументалном делу „Опис литургијских рукописа" издао у два тома (1. и 3.) оне Типике које је пронашао током својих истраживања. Типик Манастира Спаса из Месине

¹²

(кодекс овог манастира бр. 115 из 1131. год.) критички је издао ο. М. Аranz, професор напред наведеног римског Института.

Типик који је превладао у манастирима, а касније и у парохијским храмовима, јесте Типик Лавре светог Саве Освећеног близу Јерусалима. Прилагођавање монашког Типика условима парохијског живота извршио је протопсалт цариградске патријаршије Константин.

Новију адаптацију монашког Типика потребама парохијског живота извршио је Георгије Виолакис (1888), који је, такође, био протопсалт Велике Цркве, и овај Типик се данас сматра за званични Типик Грчке цркве. На основу овог Типика Емануил Фарлекас, секретар Атинске архиепископије, је у циљу олакшице појцима и клирицима, почео да саставља годишњи Календар-Типик са конкретним случајевима за сваку годину. Ову традицију је наставио Георгије Бекаторос и Свети синод Грчке цркве, а од ове године (1993) и Васељенска Патријаршија и Кипарска црква.

Антологија (Το Ανθολόγιου)

Антологијом се („Άνθολόγιον" или ,,Πανδέκτης") назива једна полулитургијска књига за употребу у храмовима или приватно. Њено издавање је изазвала потреба да се покрију литургијске потребе првенствено малих храмова и параклиса, који нису имали могућност да имају целокупну библиотеку литургијских књига, као и потреба приватних лица која су желела да се упуте у садржај богослужења или да их прате из једне практичне књиге. Постоје многа издања Антологије, која обично имају различит садржај, по избору приређивача ових издања (најчешће су издавана у Венецији, Риму, Солуну, и др.), у један или више томова. У њен садржај су најчешће улазиле свете литургије, Псалтир, Часослов и по избору службе најважнијих празника црквене године из Минеја и поједине службе из Октоиха, Триода и Пентикостара.

Сличну Антологију, која је намењена за потребе верника, као нека врста лаичког литургијског молитвеника, представљају мање књиге под називом „'Ιερές Συνόψεις" или ,,Συνέκδημοι 'Ορθοδόξου", и обично садрже свету ли

тургију светог Јована Златоустог, изабране службе из дневног круга богослужења, молебане, акатисте, молитве пред свето причешће, отпусне тропаре из Минеја и обавезно најважније службе Велике недеље.

Богородичник (Τό Θεοτοκάριον) и остале литургијске књиге

Богородичник је монашка књига која садржи каноне у част Богородице, који су написани од стране разних химнографа, у свих осам гласова, и певају се у манастирима из побожности и великог поштовања према Пресветој Богородици.

Остале литургијске књиге мањег значаја јесу „Стихологија" („Στιχολογία"), „Полијелеји и избрани псалми" (,,Πολυέλεοι και οί Εκλογές"), „Приручник за чтеца" („ Έγκόλπιον τοΰ άναγνώστου"), филадија (сепарати) са службама светих које се не налазе у Минејима, ο којима је већ било речи, и у ширем смислу термина разне музичке књиге које употребљавају појци.

_____________

¹² Μεσσήνη је име древног града на Пелопонезу

[Nikoljdan]

Pomaže Bog svima.

Da nema ko u pdf " EVHARISTIJA" od Kiprijana Kerna da postavi.

Unaprijed hvala.

Pozdrav.

[ivona]

Svima koje plaši ovolika količina informacija o Liturgiji, preporučujem naš priručnik 

 

Ako je priručnik ova knjiga koja je na tvom avataru '' e onda je zaista vise nego preporučujem,predivna predivna knjiga,savrseno uradjena u svim aspektima i svakako je treba imati u svom domu!

http://www.liturgija.net/