Мала ризница мудрости ♥ ♥ ♥

[Тавита]

Kada je jedan tragalac došao kod učitelja silno oduševljen brojem duhovnih knjiga, učitelj ga je, dok je ovaj naglas iščitavao naslove, ponudio kafom.
Kakvu kafu piješ?
Bez šećera, odgovorio je čovjek listajući knjigu.
Poslije pet minuta, učitelj se vratio sa samo jednom šoljicom kafe. U drugoj tacni nije bilo ni šoljice ni kafe. Praveći se da je sve u najboljem redu, stavio je praznu tacnu ispred gosta. Uživajući u mirisu kafe, učitelj je odgovarao na pitanja svog posjetioca. Kada je ovaj obratio pažnju, primjetio je da se u tacni umjesto šoljice kafe nalazi samo parče papira. Znate li šta je pisalo na na njemu? (GORKA KAFA)

[Тавита]

stinite riječi ne zvuče ugodno;

Riječi što ugodno zvuče nisu istinite.

Ispravan čovjek ne nagovara niti uvjerava;

Onaj koji nagovara i uvjerava nije ispravan čovjek.

Mudrac ne zna mnoge stvari;

Onaj koji mnogo toga zna nije mudar.

Mudrac ne nagomilava (za sebe);

On živi za druge ljude,

I time postaje bogatijim;

Daje drugima,

I uživa veće obilje.

Kad se lišio svoje posljednje prnje?poklonivši je drugima,

Gle, imetak mu je još veći nego je bio prije toga!

Jer Put je Neba takav da oštri a ne da siječe,

A Put je mudraca takav da djeluje a da se ne napreže.

[Тавита]

Ne hvali dan dok ne padne veče

Ni ženu dok je ne sahraniš

Ni mač dok ga ne isprobaš

Ni devu dok je ne osvojiš

Ni led dok preko njega ne pređeš

Ni 0409_feel dok se ne opiješ.

(Havamala)

[Тавита]

Nikad ne govori Bogu kako je velika tvoja oluja...kaži svojoj oluji kako je velik tvoj Bog.

[Тавита]

Pitam culnog coveka: ko si ti? A on odgovara: ja sam ja. - I misli na svoje telo.

Pitam misaonog coveka: ko si ti? a on odgovara: dva stranca vidim u sebi, i ja se probijam izmedju njih, gostujuci cas u jednog cas u drugog. - I misli na instiktivnu i svesnu dusu svoju.

Pitam duhovnog coveka: ko si ti? a on odgovara: ima neko u dnu duse moje; pruzam ruke da ga dohvatim, no vidim, da bi mi za to trebale ruke duze od vasione. Pitaj Njega, ko sam ja?...

[Тавита]

Idi smireno kroz buku i uzurbanost i sjeti se mira koji se moze naci i u tisini.
Koliko je to moguce, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slusaj druge, cak i glupe i neuke, i oni imaju svoju pricu.
Izbjegavaj bucne i agresivne osobe, one su teret duhu.
Ako uporedjujes sebe sa drugima, mozes postati ogorcen ili ponosan, jer uvijek ce biti vecih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignucima kao i svojim planovima.
Odrzi entuzijazam za svoj vlastiti poziv; ma koliko on bio skroman, to je pravo blago u promjenljivim vremenima.
Budi obazriv u svojim poslovima, jer svijet je pun prepredenjastva.
Ali neka te to ne zaslijepi za prave vrline; mnoge osobe streme visokim idealima i svuda je zivot pun junastva.
Budi ono sto jesi - budi svoj.
Pogotovo nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti ni cinican prema ljubavi, jer uprkos svoj ogranicenosti i svim razocarenjima, ona je vjecna kao i trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajuci stvari iz proslosti.
Gaji duhovnu snagu da te stiti od iznenadne nesrece, ali ne zalosti sam sebe izmisljanjima. Mnoga strahovanja nastaju iz umora i usamljenosti.
Osim odrzavanja zdrave discipline, budi blag prema sebi.
Ti si dijete svemira, nista manje nego sto su to drvece i zvijezde.
Imas pravo biti ovdje, i bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kao sto bi i trebalo.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako Ga zamisljas, i bez obzira kakav ti je posao i kakve aspiracije u bucnom komesanju zivota, zadrzi mir u svojoj dusi.
Pored sve prljavstine i jadikovanja i porusenih snova, ovo je ipak divan svijet.
Budi pazljiv. Tezi da budes sretan.

[Тавита]

У животу постоји пет ствари, које не могу да се врате:

1. камен који је бачен,

2. изговорена реч,

3. пропуштена шанса,

4. време које је прошло, и

5. љубав за коју се не бори.

[Тавита]

Vinsent Van Gog "Pismo iz Arlesa"

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.

Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim),

nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.

Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.

Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.

Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.

Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.

Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.

Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.

Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.

Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.

Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.

Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.

Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.

Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.

Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.

Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad.

Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se.

Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati.

Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli.

Vratio sam se svojoj slici.

Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo.

Sve je valjalo raditi nanovo.

Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju.

Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim.

Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san.

Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo.

Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti.

Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka.

Već slutim da si razočaran i zbunjen.

Pitaš se šta ja, zaboga, mislim…

Zar bi to iko želeo kupiti?

Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana.

Oprosti mi, Theo, grešnome.

Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim.

Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881

[Тавита]

Branko Miljković - pismo prijatelju

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Dovidjenja.

Branko

Bjankinijeva 11

Zagreb

[Тавита]

[tt]Ivo Andrić - pismo, 1920.

    "Dragi prijatelju,

    Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama redje nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

    Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žedji za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Izmedju vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao izmedju vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osudjeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i odredjuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci radjaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rodjenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se medju sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju. “

    Ivo Andrić – Pismo iz 1920.[/tt]

[Тавита]

Branko Ćopić - Pismo Ziji Dizdareviću

DRAGI MOJ ZIJO

Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.

Kasna je noć i meni se spava. U ovo gluho doba razgovara se samo sa s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac.

Pišem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kome još putuje kuga s kosom.

U svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovorio si o njoj kroz usta svoga junaka Brke. Jednog dana ti si je vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.

Tih istih godina ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja; vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli? Ili braća onih kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?

Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono proskozarje kad ga odvode, bespovratno, pustim ulicama Granade.

Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli? Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice saputao Lorkine riječi pune jeze:

"Crni su im konji, crne potkovice."

Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojm rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim djecačima. Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego što me odvedu, žurim da ispričam bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijalu u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj barjak. Ruši se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.

Eto, o tome bih, Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovome poslu ne može izmišljati, a pogotovo ne dobri ljudi i sveti bojovnici.

Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim licem. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovom stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini mi se, pa će zakucati na vrata.

Neka, Zijo... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.

Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš...

Branko Ćopić

[Тавита]

Орао је седео на грани високог дрвета на пропланку, не радећи при томе практично ништа. Пропланком је безбрижно скакутао зец. Када је зец угледао орла, пожелео је да буде као он, то јест да седи и не ради ништа (делује примамљиво), па га је упитао: "Орле горди, да ли и ја могу да тако седим и да не радим ништа?". Орао му је одговорио: "Свакако зеко, само ти седи". Зец је затим сео поред дрвета, и као његов узор орао, почео да "блеји" у даљину. Седео је тако сатима док се на пропланку није појавила лисица. Када је лија угледала зеца скочила је на њега и појела га.

Поука: Ако желиш да седиш и не радиш ништа, мораш бити на јако високом положају.

0104_cheesy 0104_cheesy 0104_cheesy

[Тавита]

Птичица, селица, летела ка југу. Међутим, била је толико малена да није могла да прати остале птице на путу ка зимским стаништима. Негде на пола пута јој је понестало енергије, смрзла се и тако да је почела да пада. Пала је на пропланак где су краве пасле. Док је лежала тако беспомоћно, на њу је пала балега. Залеђена птичица је почела да се одмрзава у топлој крављој балеги и била је толико срећна да је запевала. Чувши птичији пој, мачак који је шетао пропланком је пришао птичици, извадио је из балеге и појео ју је.

Поука: - Није свако ко те доведе у непријатност твој непријатељ;

- Није свако ко те вади из непријатности твој пријатељ;

- ... и када си у матрацима до гуше, боље ти је да држиш уста затворена.

[Тавита]

"Ima li načina da se izmjeri duhovna snaga?"

"Ima ih mnogo."

"Navedi nam jedan."

"Otkrijte koliko se puta na dan uzrujate."

[Тавита]

"Nesreće mogu donijeti rast i prosvjetljenje", reče učitelj.

To je obrazložio ovako:

Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suhim granama drveta koje je stajalo usred velike nenapučene ravnice. Jednog je dana orkanski vjetar iščupao drvo i prisilio sirotu pticu da leti stotine kilometara u potrazi za skloništem - dok napokon nije doletjela do šume bogate plodnim drvećem.

I zaključio bi: "Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da leti dalje."