Мала ризница мудрости ♥ ♥ ♥

[w.a.mozart]

O NAPOLEONU

Francuski general Sent-Iler, veliki Napoleonov prijatelj, neposredno pred izbor Napoleona za doživotnog konzula, držao je pred svojim vojnicima ovakav govor:

- Prijatelji…Narod, a to ste vi, mora da odluči da li da se Napoleon proglasi za doživotnog konzula. Slobodno možete da izrazite svoju volju. Nikako neću da utičem na vas, samo nešto bih vam sada rekao: oni, koji ne budu glasali za Napoleona, biće javno strijeljani. Živjela sloboda!

[w.a.mozart]

MARK TVEN

Jednom je bio pozvan na ručak kod jedne porodice

koja je mnogo držala do forme. Kada je prinio

ustima prvu kašiku supe i srknuo, opekao je

jezik i ispljunuo supu iz usta i ispustio kašiku u tanjir.

Svi prisutni za stolom pogledali su ga zgranuto,

ali Tven se nije zbunio:

- Vidite, sad imate priliku da utvrdite kakva je

razlika između inteligentnog čovjeka i budale.

Budala bi progutala

ovu kašiku vrele supe i ne bi ništa rekla.

[w.a.mozart]

Pisac Stevan Sremac bio je u društvu u kojem se poveo razgovor i o porezu. Neko vrijeme je slušao razgovor, a zatim se i on uključi:

- Mislim da bi od svih poreza najunosniji bio onaj na žensku ljepotu.

- Kako to?

- Jer bi ga svaka žena s oduševljenjem plaćala.

[w.a.mozart]

Džordž Bernard Šo, koji je bio jako mršav, i pisac Džilbert Česterston, koji je bio neobično debeo čovjek, svakom prilikom su izazivali jedan drugoga. Jednog dana reče debeli Česterston mršavku:

- Kad god vas čovjek pogleda pomislio bi da u ovoj zemlji vlada glad!

- A kad čovjek pogleda vas, pomislio bi da ste za to krivi vi! - uzvrati Šo.

[w.a.mozart]

Na samom vrhuncu svoje vladavine, kada je namjeravao osvojiti Grčku, Filip Makedonski pošalje poruku Spartnacima:

- Ako dođem u vašu zemlju, sve ću pobiti i spaliti!

Spartanci su mu odgovorili:

- Ako…

[w.a.mozart]

Često se dogodi da i najobičnije pitanje nanese neprilike i najbriljantnijim umovima. To se dogodilo Darvinu kada mu je njegova mala nećakinja postavila pitanje u obliku zagonetke:

- Što ima mačka, a nema nijedna druga životinja?

Darvin je dugo razmišljao i na kraju je ipak odustao. Djevojci kojoj je bilo veoma drago što je dovela Darvina u takvu nepriku odgovori:

- O, dragi striče, zar je moguće da ne znaš odgovor? Pa to je lako - mačiće!

[Тавита]

Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.

Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.

Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.

(Старац Пајсије, из књиге “Сузе за свет”)

[Тавита]

Jedan ateista pao je s litice i, dok se kotrljao niz strminu, uspjeo je da se uhvati za granu nekog žbuna, i tako ostao između neba i stijena u dubini provalije, svjestan da neće još dugo izdržati. Tada mu je sinula ideja.

"Bože!" prodrao se iz sveg glasa.

Tišina. Nije bilo odgovora.

"Bože!" ponovo je kriknuo. "Ako postojiš, spasi me i obećavam da ću vjerovati u tebe, a učiću i druge da vjeruju."

I dalje tišina. Iznenada, laknulo mu je kad se začuo dubok glas, koji je odjekivao kroz ponor: "Tako svi govore kad su u nevolji."

"Ne, Bože, ne!" dreknuo je, ohrabren. "Ja nisam kao drugi. Zar ne vidiš da sam već počeo da vjerujem, jer uspjeo sam da ti čujem glas? Treba samo da me spaseš i zazivaću tvoje ime do kraja svijeta!"

"Dobro", rekao je glas. "Spasiću te. Pusti granu."

"Da pustim granu?" dreknuo je čovjek u pometnji.

"Nisam valjda lud!"

(tada je zauvijek nastala tisina... nevjerniku niko pomoci ne moze)

[marija]

Нека мудра жена, путујући кроз планину, нађе у једном потоку драги камен. Сутрадан срете путника који беше гладан, те мудра жена отвори торбу да му да нешто да поједе. Он угледа драги камен у њеној торби, очара се њиме и затражи од мудре жене да му га да. Мудра жена то учини без премишљања.

Путник пође даље, сав радостан због своје добре среће. Знао је да камен довољно вреди да га учини богатим.

Али, после неколико дана, врати се он назад и потражи мудру жену. Кад је нађе, даде јој камен и рече:

- Размишљао сам. Знам колико је овај камен вредан, али ти га враћам у нади да ћу од тебе добити нешто што је много, много вредније. Ако можеш, дај ми то што имаш у себи, а што ти је омогућило да ми са таквом лакоћом даш овај скупоцени камен.

[Тавита]

mnogo lijepa prica..

i predivno zracenje dobrote...  0409_feel

[marija]

Био једном један подвижник и имао два послушника.

Веома се трудио да им пружи духовну корист и да им

помогне да буду добри. У себи се, међутим, бринуо да ли

они заиста напредују у духовном животу и да ли су

спремни за Царство Божје. Ишчекивао је да му Бог

пошаље неки знак о томе, али никаквог одговора одозго

није било. Једнога дана требало је да буде свеноћно

бдење у цркви неког другог скита, удаљеног много сати

хода од њиховог скита. Требало је итекако пешачити кроз

пустињу да би се стигл онамо. Пошаље он своје

искушенике већ изјутра, како би рано стигли и

припремили цркву, а сам старац би дошао после подне.

Послушници су већ били прилично поодмакли кад

изненада зачуше јауке. Имали су шта да виде—неки човек

лежи тешко рањен и вапије за помоћ.

“Понесите ме, молим вас!”, говорио је. “Овде је пустиња.

Овуда нико не пролази. Ко ће ми помоћи? Двојица сте.

Подигните ме и однесите до првог села!”

“Не можемо!” одговорише. “Журимо се на бдење. Добили

смо заповест да припремимо све што треба за бдење.”

“Понесите ме, молим вас! Ако ме овде оставите, умрећу,

појешће ме дивље звери.”

“Не можемо! Шта да радимо, морамо да идемо на своју

дужност.”

Отидоше.

После подне крену и старац на свеноћно бдење. Ишао је

истим путем. И он стиже до места на којем је лежао

рањеник. Угледа га, приђе му, па ће му рећи:

“Шта ти се десило, човече Божји? Шта ти је? Откада си

овде? Зар те нико није приметио?”

“Прошла су јутрос два монаха. Замолио сам их да ми

помогну, али су журили да стигну на бдење.”

“Понећу ти ја, не брини,” рећи ће старац.

“Ма не можеш ти, ти си стар. Не можеш ме подићи; то је

немогуће!”

“Не, не брини, ја ћу те понети; не могу да те оставим.”

“Али не можеш ме подићи!”

“Сагнућу се, ти се држи за мене, па ћу те, мало-помало,

однети до неког оближњег села. Мало данас, мало сутра,али стићи ћу.

Старац на једвите јаде понесе рањеника и поче с

муком да корача по песку под теретом људског тела.

Са њега је зној текао потоком. А он је у себи мислио:

“Макар и три дана ходао, али ћу стићи.”

Док је он тако корачао кроз пустињу, почео је да осећа

да терет који носи постаје све лакши, све док у једном

тренутку није осетио као да на себи не носи ништа. Он

се окрете да види шта се то дешава и, на своје

изненађење, виде да је на његовим леђима један

анђео. Тај анђео му рече:

“Бог ме послао да ти саопштим да твоја дав

послушника нису достојна Царства Божјег јер немају

љубави.”

Преузето из књиге:

Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита,

Беседа, Нови Сад 2005 г.

[Тавита]

Zivot.. ..

Čehov

"Nema i ne može biti pravednog bogatstva."

A.G. Matos

"Postati čovjek je ljepše nego postati kralj."

Ajnštajn

"Ne činite nikad ništa što se protivi vašoj savjesti, čak ako to od vas i država traži."

Aristotel

"Nemoguće je da se sve dokazuje."

Beket

"Lud je samo onaj čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine."

Bjelinski

"Ima istina u koje nije dobro vjerovati."

Darvin

"Nisu loša vremena, nego čovjek."

Deepak Chopra

"Najlakši način da dobijete ono što želite je da pomognete drugima da dobiju ono što žele."

Don Huan

"Za mene postoji samo putovanje putevima koji imaju srca. Tuda ja putujem, i jedini dostojan izazov je da se taj put prede sav, do kraja. I tuda putujem, gledajući, gledajući bez daha."

[Тавита]

http://www.mojefotke.rs/controls/imgSizer2.aspx?img=2481&w=444&h=0

Jedan sveštenik sedeo je kraj prozora, spremajući se da napiše propoved o Proviđenju, kada je čuo buku kao od eksplozije i video ljude kako panično beže na sve strane. Ubrzo je čuo da je brana popustila, da reka nadolazi i da se ljudi evakuišu. Voda je uskoro počela da plavi ulicu ispod njega i, obuzdavajući paniku, rekao je u sebi: "Spremam propoved o Proviđenju i evo mi prilike da u praksi sprovedem ono što savetujem drugima. Neću pobeći, ostaću ovde i pouzdaću se u spas koji će doći božjim proviđenjem."

Kada je voda stigla do prozora, stigao je i čamac pun ljudi. "Uskačite, oče!" povikali su. "Ne, ne, deco moja", smireno je rekao sveštenik. "Uzdam se u božje proviđenje koje će me spasiti." Ipak, morao je da se popne na krov i, kada je voda stigla gore, prošao je još jedan čamac pun ljudi koji su ga zvali da se ukrca. Međutim, ponovo je odbio.

Na kraju, popeo se na vrh zvonika i, kada mu je voda stigla do kolena, poslali su patrolni čamac da ga spase. "Ne, hvala vam", rekao je, spokojno se osmehujući. "Ja verujem u Boga. On me neće ostaviti."

Kada se konačno udavio i stigao u raj, odmah je počeo sa žalopojkom upućenom Bogu: "Verovao sam u tebe! Zašto me nisi spasao?" "Ako ćemo pravo", rekao je Bog, "poslao sam ti čitava tri čamca!"

(nekada ljudima citav zivot prodje u iscekivanju onoga sto stoji pored njih)

[marija]

čekajući nedostižno i zamišljeno često propustimo ono što nam ej andohvat ruke...često jureći svoj san mi zaboravimo da suštisnki živimo :smiley:

divna priča, znam je odavno ali ej uvek lepo ponovo se podsetiti..često zaboravljamo koliko ej svaki sekund našega života bitan

[Тавита]

Mladi par se doselio u ulicu. Sledećeg jutra, dok su doručkovali, žena opazi komšinicu kako širi ves.

-Kako joj je prljav veš-rekla je

-Možda joj je potreban drugi prašak, a možda uopšte i ne zna prati-

Muž je ćutke posmatrao, i nije ništa komentarisao.

Svaki put kada je komšinica širila veš, padali bi isti komentari.

Mesec dana kasnije, žena je bila u čudu kada je videla da je komšinicin veš čist kao sneg.

-Pogledaj, konačno je naučila da pere. Ko li ju je naučio-rekla je mužu.

Muž joj odgovori-Niko, ja sam oprao naše prozore.

(ovo ja prospem svojim babama pod prozor pa pokupim klompu)