О богатству сиромашних и сиромаштву богатих

Александрида · Октобар 1, 2011

О БОГАТСТВУ СИРОМАШНИХ И СИРОМАШТВУ БОГАТИХ

Колико је данашње вријеме уткало презира према онима који имају мало или немају ништа , колико им је неправди учињено, колико им је врата затворено, колико им је могућности ускраћено? Колико су се пута сиромашни, због свог сиромаштва, осјећали одбаченим, презреним и непожељним? Колико су се пута богати, због свог богатства, осјећали надмено, бахато и силно? На оба ова питања одговор је: много и премного.

А колико су сиромашни заиста сиромашни и колико су богати заиста богати? Да ли је мјерило нашег времена једино мјерило, и да ли постоје и други аршини којима се мјери ко је и какав човјек, а не да ли има или нема? Наравно, постоје мјерила која нису од овога свијета и овога времена, мјерила која нису пролазна јер их је поставио Непролазни Господ. Зато она неће проћи, нити ће их затамнити изопаченост времена у којем живимо, а у којем је, нажалост, важније имати него ли бити.

Једна од најупечатљивијих новозавјетних прича гласи:

„Погледавши пак горе видје богате гдје мећу прилоге своје у хазну Божију; А видје и једну сиромашну удовицу која меташе ондје двије лепте; И рече: заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију; Јер сви они метнуше у прилог Богу од сувишка својега, а она од сиротиње своје метну сву храну своју што имаше“. /Лк. 21, 2-5/

Из ове дирљиве јеванђелске повијести видимо да Господ није мјерио мјерилом данашњег вијека, већ је, за разлику од нас, гледао у удовичино срце, које је дарујући све што има засијало сјајем Христовим. Тако је и данас, Господ мјери истом мјером. Он не гледа шта имамо и шта немамо, већ ко смо и какви смо; Он не гледа у наше куће већ у наша срца; Он не разумије језик новца, већ језик љубави. Он не гледа у наше обилне трпезе, већ у нашу спремност да оно што имамо подијелимо са другима; Он не гледа у раскош наших домова, већ у наше милосрђе, којег смо одавно изгубили. Такав је наш Господ, увијек исти и никад другачији.

Прича о сиромашној удовици није једина. Постоји још једна, ништа мање поучна, за оне који имају уши да чују и срце да осјете, а гласи:

„И гле, неко приступивши рече му: учитељу благи! Какво ћу добро да учиним да имам живот вјечни? А Он рече му: што ме зовеш благијем? Нико није благ осим Једнога Бога. А ако желиш ући у живот, држи заповијести. Рече му: које? А Исус рече: да не убијеш; не чиниш прељубе; не украдеш; не свједочиш лажно; Поштуј оца и матер; и љуби ближњега свога као самога себе. Рече му младић: све сам ово сачувао од младости своје; шта ми још треба? Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић ријеч, отиде жалостан; јер бијаше врло богат. А Исус рече ученицима својијем: заиста вам кажем да је богатоме тешко ући у Царство Небеско. И још вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Божије“ /Мт. 19, 16-24/.

Читајући ове ријечи, постаје нам јасно, више но икад, да је земаљско богатство, уколико му робујемо, само терет у овом обремењеном времену. Зато је у Старом Завјету речено: „Тешко онима који састављају кућу са кућом, и њиву на њиву настављају...“ /Исаија 5, 8/, а у Новом Завјету потврђено: „Не сабирајте себи благо на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лупежи поткопавају и краду; Него сабирајте себи благо на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лупежи не поткопавају и не краду“ /Мт. 6, 19-20/. Чак је неправедним богаташима и запријећено ријечима: „Зато што газите сиромаха и узимате од њега жито у данак, саградисте куће од тесана камена, али нећете сједити у њима; насадисте лијепе винограде, али нећете пити вина из њих“ /Амос 5, 11/.

Имајући на уму све речено, а знајући есхатолошки карактер нашег постојања, питамо се: ко, дакле, треба да тугује, а ко да се радује? И одговарајући на ово питање, крајње једноставно, видимо да неправедно богатство (али и праведно којем се робује и којем је све подређено) води у погибељ, а да сиромаштво (уколико је оно плод поштења, самоодрицања, монашког нестицања и богоугађања) води у богатство Царства Божијег, којег овоземаљски силници, чија моћ почива на немоћи слабих и обесправљених, неће ни угледати. Из овог парадокса, али не и апсурда, проистиче да су сиромашни заправо богати, а богати уистину сиромашни, јер „гдје је ваше благо, ондје ће бити и срце ваше“ /Мт. 6, 21/.

Знајући да је Господар свега створеног једино Господ, Свети Јован Златоусти каже: „Пошто твоја душа није твоја, како је онда благо твоје? Како онда траћиш оно што није твоје? Зар не знаш да ћемо због тога бити окривљени, што смо га лоше користили? Како није наше, него Владике (Христа), требало га је са ближњим потрошити... Заједничко је и теби и ближњем, као што је заједничко сунце, вјетар, земља и све остало“. И Свети Климент Александријски, знајући болести људског друштва, наглашава: „Као што је нога мјера за сваку обућу, тако је тијело мјера за свако створење, а оно што је сувишно, што називају украсом, и покућство богаташа је терет, а не украс“. И Свети Василије Велики каже: „Колико умножаваш богатство, толико оскудјеваш у љубави“.

Видимо да богатство и љубав стоје једно наспрам другог, да једно са другим не могу, а Господ нас је на љубав позвао, будући да је Љубав Он Сам, јер „и ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже“ /I Кор. 13, 2-3/.

Љубав Христова, која облагодаћује, кријепи и спасава, јесте оно чему хришћани свих времена треба да ходе, чезнући за њом, и освајајући је, да је подијеле са другима, да је дијелећи умноже. А богатство, којим украшавамо сопствену сујету, да бисмо изазвали завист оних до којих нам уистину није стало, није истинско богатство, већ пут у духовну смрт. И бирајући између љубави и богатства, хришћани ће изабрати љубав, знајући да је земаљско богатство пролазно и ништавно, да више доноси несреће него ли радости. Такви примјери су свуда око нас, треба само отворити очи.

Гледајући у ликове Светитеља на фрескама наших средњевијековних манастира, и читајући њихова света житија, видимо да су они оставили све да би пошли за Христом, одричући се свијета и свега у свијету. И они нису живјели у богатству, већ су пригрлили сиромаштво, да би задобили Христа. Колико је таквих примјера? Није ли Свети Василије Острошки живио у пећини? Није ли Свети Петар Коришки спавао на камену? Није ли Јоаникије Девички ходао босоног? Није ли Свети Сава очев двор замјенио скромном монашком келијом? И коме се ми данас молимо, њима или онима који су у њихово вријеме живјели у дворовима, имајући сва земаљска блага? Одговор је сувишан, њега је вријеме исписало. Сиромашни Светитељи и данас трају у Слави Горњег Јерусалима, а богаташима њиховог времена не зна се „ни гроба, ни мрамора“, нити их ко памти, нити их ко помиње. Из овог, више него јасно, видимо да све оно створено за вријеме у времену и нестаје, а да све за вјечност стицано у вјечности и траје.

И на нама је да бирамо, да ли ћемо стицати за вријеме, које долази, пролази и нестаје, или ћемо сабирати своја блага у Небеску Житницу. Ако смо хришћани, изабраћемо ово друго, да би нас Господ, у Дан Суда, познао и рекао нам: „Добро, слуго добри и вјерни! У маломе био си ми вјеран, над многијем ћу те поставити; уђи у радост господара својега“ /Мт. 25, 23/.