НИЧИЈА ДЕЦА - ДЕЦА ИЗ ДОМОВА - "Који прими једно дијете..."

[Prolece]

Pomenite u vasim molitvama malog Pavla.

[Милан Меденица :)]

ја се више молим за његове родитеље, он је дете невин и Бог сам брине о њему - ту немам сумње. pravopop

[NinaD]

:cheesy2: i  Bogorodicaaaaaa помозите мајци малог Павла да се отргне од непомјаника како би прогледала мајчинским очима ради свог спасења.

[Prolece]

  Цитат

i  Bogorodicaaaaaa помозите мајци малог Павла да се отргне од непомјаника како би прогледала мајчинским очима ради свог спасења.

pomiluj

[ZELJKO P.]

  Цитат

  Цитат

Ja sam pocela da razmisljam o usvajanju ili bar hraniteljstvu.

NE MOGU DA PRESTANEM DA MISLIM NA NJEGA!

Драга моја сестро, како је велико срце твоје, сузе си ми изазвала. Нека Бог помилује дјечака Павла, и тебе мила сестро, и нека обома дарује благодат и мир, срећу и радовање. Господ нека је увијек са тобом и Павлом.

п.с: како је дивно што размишљаш о томе, сунце грије због таквих људи.

smej.gif  Bogorodicaaaaaa :cheesy: 0102_laugh

neka dragi Bog cuva i pazi malog Pavla,a i nasu sestru Prolece!!!

kad bi bar bilo vise takvih ljudi...

70zfof0qsamomolitva

[Анастасија]

Ničija deca

Za mene zima je često vreme suočavanja sa tuđim bolom

Postoje stvari od kojih okrećemo glavu jer čini nam se da niti možemo pomoći, niti imamo snage, ophrvani sopstvenim brigama, da posmatramo i tuđu muku. Postoje čak i novinski tekstovi koje iz sličnih razloga ne čitamo. Da sam ja čitalac ovog teksta, ovde bih verovatno prešla na sledeći, jer bih znala da sledi nešto mučno. Takav je čovek, izbegava bol, i to je sasvim normalno. A s druge strane, sve dok izbegavamo suočavanje sa tuđim bolom, veće su šanse da se bol tog drugog produžava do unedogled.

Za mene je zima često vreme suočavanja sa tuđim bolom. Promrzla romska dečica na raskrsnicama, starci u poderanim cipelama koji čeprkaju po kontejnerima, ćopavi mršavi psi zbunjeni na semaforima... Kad sam ja bila dete, a to je bilo veoma davno, pre skoro pola veka, učili su nas da se tužne stvari dešavaju još samo tamo negde u Africi i pokazivali nam gladnu afričku decu na koju sleću muve, kao simbol jedine preostale nepravde tog, po svemu ostalom, pravednog i srećnog sveta. A onda, kako su godine odmicale, tuga je polako menjala kontinente, širila se u nepravilnim i nepredvidljivim zamasima, i danas, sve i da hoću, ne mogu a da ne vidim da je ima svuda, u količinama koje su milionima puta veće nego što jedan ljudski život može da podnese, da saoseća i da savlada.

Kažu da kada počne da vas boli taj ,,svetski bol” jedino mudro i racionalno što možete uraditi to je da se koncentrišete na nešto malo, konkretno i ostvarivo. Jedan korak kao parafraza cele neuhvatljive staze. Taj jedan korak mogao bi da bude grad u kome živimo, a koji ove zime, kao i mnogih prethodnih zima, može da se nazove i gradom tuge, u zavisnosti od raspoloženja u kome ga sagledavate. Šta se dešava sa Nacionalnom strategijom o socijalnom stanovanju, recimo? Zašto još nije usvojena? Kad bi bila usvojena, kažu stručnjaci, možda se više ne bi vijorio onaj tužni mali dim iz nekog ognjišta odmah ispod velelepnog novobeogradskog tržnog centra i možda se ona deca više ne bi igrala tako što natrčavaju na točkove automobila. 

Znam jedan čopor belo-žutih lepih pasa koji se oštenio pre dve godine na jednom gradilištu blizu ,,Arene”, i vidim ih danas, ne rastaju se, svi su i dalje zajedno, već porasli, greju se na zimskom suncu, proterani sa svoje građevine na kojoj je danas nova luksuzna zgrada. U toj zgradi kvadrat će koštati dve, možda i tri hiljade evra, ali ovim psima to znači samo da su izgubili jazbinu u kojoj su se oštenili. Velikim crvenim slovima, na nekom od internet foruma, besni građanin piše: ,,Samo je pitanje dana kad će neko dete biti zaklano!” I ja ga razumem. A istovremeno ga se i gnušam. Jer znam da se ne udubljuje u kontekst već kao i većina obraća pažnju samo na posledicu. Moja komšinica je besna što starac koji svakodnevno obilazi naš kontejner ispretura đubre i ponekad pocepa kese i ne vrati sve tamo gde je bilo. Neuredan neki beskućnik. A naravno, i naš komšiluk, kao i svaki drugi gradski komšiluk, ima poneku ženu koja redovno hrani ulične pse, ponekad ih odvede kod veterinara, improvizuje im sklonište kartonima i pokušava da im olakša taj jadni pseći život. I da malo umiri svoju savest. Naravno da je svi drugi gledaju kao da je luda. I gunđaju sebi u bradu, ali tako da neko ipak čuje, da će nam ,,ta žena navući čitav čopor u ulaz” i naravno da im smrdi i naravno da je to odličan povod da se istrese još jedan pravedni gnev. Uvek originalna ideja da joj se neki pseći izmet odnese na kućni prag takođe je u opticaju.

Šta čovek, koji nije beskućnik, koji ima hranu i ogrev, ali nije ni u vlasti niti ima neku moć, šta takav čovek da radi u gradu tuge? Opasno je žmurećki ići kroz život, i opasno i šteta. Proturiš zato neki dinar kroz prozor automobila i eto ga već neki pametnjaković na suvozačevom mestu da te podseti da će te pare propiti detetov otac pijanica. Pa nek popije, nije ni njemu lako, što se mene tiče.

Ovaj tekst ne daje nijedan odgovor. Čak ne postavlja ni suvisla pitanja, ništa od onoga što se već i sami niste pitali hiljadu puta, hodajući ulicama. Ja samo znam da nisam za to da se tuga skloni da je ja ne bih videla, već za to da se njeni uzroci rešavaju sistematski. Računicu je lako izvesti i neću time da se bavim. Tačno se zna koliko bi koštalo da se grad uredi tako da svako u njemu može da živi dostojanstveno, i čovek i životinja. I tačno se zna da država za to ima novac.

Na kraju krajeva, sve se svodi na pitanje svih pitanja: ko je taj ko određuje prioritete?

Jelena Lengold
IZVOR  http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Nicija-deca.lt.html

[Crveni Baron]

Psi lutalce nisu pali sa neba.

U Italiji je krivicno delo kaznjivo do 3 godine zatvora napustanje zivotinje. Tipa, krenu ljudi na godisni i kucnog ljubimca ostave kraj puta.

Ni nase lutalice nisu nasale same od sebe.

A ni beskucnici nisu nastali sami od sebe. Nasih ruku su delo. Koje nije kaznjivo.

[мирођија]

  Тачно тако. понекад погледам оне америчке емисије о напуштеним животињама и полицији специјално

обученој за помоћ таквим и уопште угроженим животињама, било домаћим, било луталицама.

  Та област је тачно тамо законски уређена, и зна се како се све решава.

[Crveni Baron]

  Цитат

I tačno se zna da država za to ima novac.

Ovde se ne bih slozio. Nema drzava novac vec "mi" imamo drzavu i odvajamo onoliko novca koliko mislimo da treba i za ono sto mislimo da treba.

[Анастасија]

Beskućnika ima svuda i u bogatim zemljama čija je ekonomija na visokom nivou.Pasa lutalica takođe.Ali,ovde kod nas,konkretno u Beogradu,beskućnika je sve više i sve su mlađi.Hodaju ulicama,danju ih možete videti kako traže hranu po kontejnerima,noću kako spavaju u nekom žbunju,na klupama.A među njima je sve više dece poslednjih godina.I ne mislim samo na Romsku decu,što je do skora bilo uobičajeno.Dece,koja bazaju po ulicama,u ritama,često gladna i pregladna,koja se tresu od zime.I za njima obično psi lutalice,kao da ih samo ti psi razumeju,jer dele istu muku.Znam da ih kuce greju noću,često spavaju pripijeni jedno uz drugo,kao što bi nekakvo dete u svojoj kući u svojoj sobi,prigrlilo plišanog medu i tako zaspalo.Kriva je država,a ipak smo država mi svi.Pitam se da li smo oguglali na takve prizore,da li uopšte razmišljamo o toj ničijoj deci,ili samo zavaravamo i umirujemo svoju savest u stilu" Ja tu ništa ne mogu,krivica nije moja",okrenemo glavu i krenemo dalje...umirene savesti.

[Crveni Baron]

  Цитат

Beskućnika ima svuda i u bogatim zemljama čija je ekonomija na visokom nivou.Pasa lutalica takođe.Ali,ovde kod nas,konkretno u Beogradu,beskućnika je sve više i sve su mlađi.Hodaju ulicama,danju ih možete videti kako traže hranu po kontejnerima,noću kako spavaju u nekom žbunju,na klupama.A među njima je sve više dece poslednjih godina.I ne mislim samo na Romsku decu,što je do skora bilo uobičajeno.Dece,koja bazaju po ulicama,u ritama,često gladna i pregladna,koja se tresu od zime.I za njima obično psi lutalice,kao da ih samo ti psi razumeju,jer dele istu muku.Znam da ih kuce greju noću,često spavaju pripijeni jedno uz drugo,kao što bi nekakvo dete u svojoj kući u svojoj sobi,prigrlilo plišanog medu i tako zaspalo.Kriva je država,a ipak smo država mi svi.Pitam se da li smo oguglali na takve prizore,da li uopšte razmišljamo o toj ničijoj deci,ili samo zavaravamo i umirujemo svoju savest u stilu" Ja tu ništa ne mogu,krivica nije moja",okrenemo glavu i krenemo dalje...umirene savesti.

Svega tu ima. I drzava i mi svi skupa ali i mi svi pojedinacno. Ima li ko da , ako je u stanju, odvede tako nekoga kuci, da ga okupa, nahrani, presvuce. A ne bi kostalo puno, skoro nista.

[Jadranka1]

Kod nas u malom gradu nema takve dece.Ima malih Roma koji prose po direktivi nekih tetaka,mali grad,sve se vidi.

Nego,mislim se nesto,sta bi jedan rucak i jedno kupanje resilo takvom detetu?Nista.Njima treba trajnije resenje.Ja ne znam kako ih ne pokupi socijalna sluzba i smesti u domove za decu bez roditeljskog staranja.To je jedino resenje,imali bi hranu,gde da legnu,mogli bi da se skoluju.A zasto ih niko ne povede u dom,ja ne znam.

[Анастасија]

          Pomoć Dnevnom centru za decu ulice

U oktobru prošle godine počeo je sa radom prvi Dnevni centar za decu s ulice koji se nalazi u ulici Narodnih heroja 63, na Novom Beogradu.

  U sobi od 45 kvadrata utočište je pronašao veliki broj dece koja na ulici zarađuju prosjačenjem, najčešće za druge.  Vrata Dnevnog centra otvorena su od 8 do 18 časova, a sve koji dođu čeka hrana, kupanje i garderoba. Ali to nije dovoljno. Grad apeluje na sve kompanije koje su u mogućnosti da pomognu toj deci, jer krajnji cilj je, kako poručuju, da se sklone s ulice i uključe u vaspitno-obrazovni sistem.

Članica Gradskog veća Nada Dumić i sekretarka za dečju zaštitu Ljiljana Jovčić posetile su danas Dnevni centar za decu ulice i uručile mališanima slatkiše i igračke. Preko konkursa za finansiranje društvenih i nevladinih organizacija Sekretarijat za dečju zaštitu finansira ovaj dnevni centar.

-Sekretarijat za dečju zaštitu i Centar za integraciju mladih su u novembru na teritoriji Novog Beograda otvorili Dnevni centar za decu ulice. Mi smo danas došli ovde da bismo im poklonili neke slane grickalice, ali pre svega da bismo skrenuli pažnju javnosti na decu koja žive i rade na ulici. Briga o njima zapravo podrazumeva brigu celog društva i ovo je možda dobar način da pozovemo sve ljude dobre volje da i oni pomognu. Grad Beograd će nastaviti sa afirmacijom i integracijom Roma. Pre svega ćemo insistirati na njihovom obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, jer nijedno dete ne zaslužuje da živi i radi na ulici. Pozivamo sve kompanije koje imaju tu mogućnost da se priključe ovoj akciji i doniraju bilo kakva sredstva. Ovo je mali prostor, ovde deca mogu da se okupaju, obuku i dobiju topli obrok. Ovaj prostor je dala opština Novi Beograd, ali možda ne bi bilo loše da on bude i znatno veći kako bi deci u njemu bilo i mnogo prijatnije - rekla je Nada Dumić.

U ovom dnevnom boravku svakog dana od 8 do 18 časova boravi oko tridesetak mališana sa Novog Beograda, uzrasta od 5 do 15 godina. Ovde mogu da ručaju, gledaju televiziju, okupaju se i presvuku, urade domaće zadatke i druže se.

-Za svega dva meseca zaživeo je projekat  jednog humanijeg načina zbrinjavanja dece koja žive i rade na ulici. Ovo je ujedno i pravi primer kako nenasilno ova deca mogu da se motivišu, ako pridobijete njihovu ljubav i pažnju, da žive u uslovima u kojima žive i njihovi vršnjaci. Podrška grada Beograda, volontera i nevladinog sektora veoma je bitna, jer da nije njih mi ne bismo 24 sata mogli da brinemo o toj deci i motivišemo ih da idu u školu. Ovde ima dečaka i devojčica koji su prekinuli školovanje i zapravo najvredniji deo ovog projekta jeste motivacija da se oni ponovo uključe u obrazovno-vaspitni sistem. Nesebičnu podršku pruža i Predškolska ustanova „11. april" sa Novog Beograda koja obezbeđuje topli obrok za sve ove mališane, ali i pomaže svima onima koji nisu savladali pripremni predškolski program da se uključe u njegovo savladavanje. Briga o njima se ne završava kada se oni upišu u školu. Samo svakodnevnim obilaskom i u dobroj saradnji između volontera, centara za socijalni rad, osnovnih škola i vrtića, možemo da uradimo ono što nama i jeste cilj. To je da se sva deca uključe u obrazovno-vaspitni sistem i da postanu svesna da, ukoliko završe školu, oni zapravo mogu da postanu neko ko će da zarađuje - kazala je Ljiljana Jovčić.

Prema njenim rečima, na ulicama Beograda ne nalaze se samo deca iz ovog grada, već ih je oko 50 odsto iz drugih delova Srbije. Oni u našu prestonicu najčešće dolaze vozovima, nalaze se na ulicama, često spavaju u vagonima, a ovo je ujedno i način da se sugrađanima skrene pažnja na ove dnevne boravke, kao i na to da kada vide ovakvo jedno dete mogu da ga upute u njega, a onda će stručnjaci uspostaviti kontakt sa centrima za socijalni rad i roditeljima tog deteta. Cilj grada je da finansiranjem ovih projekata koji su održivi i koji daju rezultate svaka opština ima sličan dnevni boravak.

ИЗВОР  http://www.studiob.rs/info/vest.php?id=61927

[Јаков.]

Pi.....ne ... ovu vest je pročitalo 17 ljudi od kada je postavljena, a da je možda naslovljena kao PRAVOSLAVNI PEDERI TUKU MUSLIMANSKU LEZBEJKU pročitalo bi je sto puta više..

Kakva beda i blam.

Da li je vera to što teološko prdenje o Artemiju, vantelesnoj oplodnji ili vanzemaljcima se razglaba na sto i jedan način, a jednu ljudsku i totalno "pravoslavnu" brigu za bližnjeg ne udostojimo ni pogleda.

Bar pogleda.

Ne samo ovu temu nego svaku gde vidimo da nije pravoslavlje čitanje Zizija, Artemija ili drugih pravoslavnih legendi, nego da je pravoslavlje pre svega ljubav. Šta će mi hiljadu samospoznaja Zizijevih ili Avinih, ili Nikolajevih. Šta će mi Velika Srbija ako moj sused crkava od hladnoće. Ja kontam da će Isus da pita na onome svetu ne da mu izdeklamujemo Oče Naš ili da li je ljudska duša smrtna ili ne, nego će nas pitati za komšiju koji je umro od gladi i hladnoće..

[ВИЛМА]

Овај Дневни центар је исто што и Свратиште, с тим што су овде укључене и државне институције, Центри за социјални рад и вртићи.

Због деце која се затекну у Београду, а из унутрашњости су, било би добро да један овакав Дневни центар постоји у самом центру града, близу железничке и аутобуске станице, јер таква деца често и лутају туда, јер су дошла возом или бусом. Не знам како би се неко дете из унутрашњости снашло баш по Новом Београду, па ни ми који живимо у Београду, а немамо "контакта" са Н Бг не сналазимо се баш по њему.