Ислам

[Istina je samo jedna]

Na ovom forumu su pisali islamski teolozi i ja sam Islam razumeo samo onako kako su ga oni predstavili.

Doduše,u nekom svom samostalnom tumačenju Islama imao sam mnogo višlje mišljenje o istom a ovi teolozi su to mišljenje poprilično degradirali.

Kada bi mi IQ bio oko 67 mislim da bi tek tada ja bio dobar musliman ...

Tvoj IQ i jeste toliki sHa_sarcasticlol cim ne razumijes nista . Istocnjacki naucnici i mudraci uvijek su bili ispred ostalih .

Brate,ja bi ti sad rastumačio ovu moju šali ,pošto je nisi shvatio i sa ovom porukom si sam sebe ukopao ali ti ćeš opet da forsiraš svoje tumačenje i rećičeš da ja mogu da izmenim ovu poruku.

Dobro kad su ti mudraci bili toliko napredni zašto ste vi muslimani još uvek u 7 veku?

Navedi mi jednog naučnika kojeg je izrodio islam a da je taj zadužio celu planetu?

xexexeexex , zao mi je tebe posebno na ovom forumu , zar mislis da ova danas tehnologija pripada nekome drugom , da zasluge za mnoga otkrica pripada zapadu , ne , mnoga otkrica , kao i nauke razvile su se na Istoku , a jos vise razvile pojavom Islama , dok je Evropa bila u haosu u srednjem vjeku , Istok je cvjetao 0110_hahaha , nisi inteligentan da shvatis , ali jednog dana . . mozda. Sve najbolje i neka te Bog uputi na rpavi put.

[Captain]

Na ovom forumu su pisali islamski teolozi i ja sam Islam razumeo samo onako kako su ga oni predstavili.

Doduše,u nekom svom samostalnom tumačenju Islama imao sam mnogo višlje mišljenje o istom a ovi teolozi su to mišljenje poprilično degradirali.

Kada bi mi IQ bio oko 67 mislim da bi tek tada ja bio dobar musliman ...

Tvoj IQ i jeste toliki sHa_sarcasticlol cim ne razumijes nista . Istocnjacki naucnici i mudraci uvijek su bili ispred ostalih .

Brate,ja bi ti sad rastumačio ovu moju šali ,pošto je nisi shvatio i sa ovom porukom si sam sebe ukopao ali ti ćeš opet da forsiraš svoje tumačenje i rećičeš da ja mogu da izmenim ovu poruku.

Dobro kad su ti mudraci bili toliko napredni zašto ste vi muslimani još uvek u 7 veku?

Navedi mi jednog naučnika kojeg je izrodio islam a da je taj zadužio celu planetu?

xexexeexex , zao mi je tebe posebno na ovom forumu , zar mislis da ova danas tehnologija pripada nekome drugom , da zasluge za mnoga otkrica pripada zapadu , ne , mnoga otkrica , kao i nauke razvile su se na Istoku , a jos vise razvile pojavom Islama , dok je Evropa bila u haosu u srednjem vjeku , Istok je cvjetao 0110_hahaha , nisi inteligentan da shvatis , ali jednog dana . . mozda. Sve najbolje i neka te Bog uputi na rpavi put.

Nisi covjeku odgovorio na pitanje, izbjegavas.

[Istina je samo jedna]

sve sto vidite to je zasluga ranih mislioca sa Istoka sHa_sarcasticlol , a prije bih rekao da ste vi u 7 vjeku a ne mi ;P

[w.a.mozart]

sve sto vidite to je zasluga ranih mislioca sa Istoka sHa_sarcasticlol , a prije bih rekao da ste vi u 7 vjeku a ne mi ;P

sam ovaj stav mi deluje sektaški... zar je Alah obdario samo muslimane... šta o tome kaže islam

inače,jesi li čitao knjigu-zovem se crveno- orhana pamuka...

toplo ti je preporučujem

[Emilijan]

ja sam zapanjen  sHa_sarcasticlol

[Emilijan]

ja ne vidim svrhu diskusije.... postavi se pitanje on ne odgovori....... cemu to...

[Милан Меденица :)]

истино, јел си ти суни или шија?

[vucicdr]

Na ovom forumu su pisali islamski teolozi i ja sam Islam razumeo samo onako kako su ga oni predstavili.

Doduše,u nekom svom samostalnom tumačenju Islama imao sam mnogo višlje mišljenje o istom a ovi teolozi su to mišljenje poprilično degradirali.

Kada bi mi IQ bio oko 67 mislim da bi tek tada ja bio dobar musliman ...

Tvoj IQ i jeste toliki 0102_laugh cim ne razumijes nista . Istocnjacki naucnici i mudraci uvijek su bili ispred ostalih .

Brate,ja bi ti sad rastumačio ovu moju šali ,pošto je nisi shvatio i sa ovom porukom si sam sebe ukopao ali ti ćeš opet da forsiraš svoje tumačenje i rećičeš da ja mogu da izmenim ovu poruku.

Dobro kad su ti mudraci bili toliko napredni zašto ste vi muslimani još uvek u 7 veku?

Navedi mi jednog naučnika kojeg je izrodio islam a da je taj zadužio celu planetu?

xexexeexex , zao mi je tebe posebno na ovom forumu , zar mislis da ova danas tehnologija pripada nekome drugom , da zasluge za mnoga otkrica pripada zapadu , ne , mnoga otkrica , kao i nauke razvile su se na Istoku , a jos vise razvile pojavom Islama , dok je Evropa bila u haosu u srednjem vjeku , Istok je cvjetao zru , nisi inteligentan da shvatis , ali jednog dana . . mozda. Sve najbolje i neka te Bog uputi na rpavi put.

Nisi covjeku odgovorio na pitanje, izbjegavas.

Интересантна расправа. Мислим да се господин администратор, као хришћанин, не би требао понашати овако према припадницима других религија...''Doduše,u nekom svom samostalnom tumačenju Islama imao sam mnogo višlje mišljenje o istom a ovi teolozi su to mišljenje poprilično degradirali.

Kada bi mi IQ bio oko 67 mislim da bi tek tada ja bio dobar musliman ...'' Мислим...

Даље, теолози које си ти слушао су вјероватно Зукорлић лајк, па ме и не чуди што ти се мишљење срозало. Људи попут њих користе религију у политичке сврхе, у упорним настојањима да дају идентитет једној непостојећој нацији кроз офанзиван ријечник проткан ајетима и причом о тиранији и тлачењу од стране Срба. Немој им давати повода...

[Милан Меденица :)]

прошли су овуда пар врло занимљивих, који нису зукријини ...

[Istina je samo jedna]

I da vam pricam 100 godina vi nikad necete shvatiti susitnu 1405_love

[Анастасија]

Nemoj da se zamaraš,toliko godina da nam objašnjavaš...sedi popi kafu,opusti se,odmori se.  1405_love

[Istina je samo jedna]

"sam ovaj stav mi deluje sektaški... zar je Alah obdario samo muslimane... šta o tome kaže islam

inače,jesi li čitao knjigu-zovem se crveno- orhana pamuka...

toplo ti je preporučujem" opusti se Hriscanstvo nije sekta to je najbitnije 1405_love ,

[Emilijan]

I da vam pricam 100 godina vi nikad necete shvatiti susitnu slava3

hahhahahahahahahahahahahahahahahaha imas smisla za humor....

[nana]

I da vam pricam 100 godina vi nikad necete shvatiti susitnu

hahhahahahahahahahahahahahahahahaha imas smisla za humor....

 Па јесссс,потпуно тачно klapklap,баш га има, а ја ноћас лупам главом како да му одговорим  dada 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

[Спутник]

Помаже Бог!

Још један мали текст, то је заправо само увод у књигу.

Брату "Истина је само једна" имам да напишем пар речи, чим то будем у могућности. До тада пуно поздрава и свако добро у Имену Господњем. Такође и свима осталима.

Како беше каже онај стих: "Багодат, милост и мир Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и заједница Духа Светога са свима нама. Амин!"

Hamed Abdel-Samad

Der Untergang der islamischen Welt

Пропаст Исламског Света

Прогноза

Мом оцу, који ме је још као дете научио читавом Корану.

Као одрастао рекох му:

„Ја сам се од вере обратио размишљању“

Пре пар година био сам несрећни студент политологије на једном просечном немачком универзитету. Студије нису текле најбоље и конфликти идентитета су постепено клијали у мени. Од некад радозналог мисирског студента, који је дошао и Немачку да стекне знање и живи у слободи, постао сам одједном беспомоћни борац за културу, који је према својој земљи-гостопримцу осећао једино још презир. Слабости сопствене културе и личне конфликте, које сам са собом понео, нисам се усудио да распакујем. Преостало ми је само да играм једну врсту идентитет-покера.

Најважнија карта у овој игри је била, уздизати соптвену и демонизовати културу другога. Уз то је припадало, све своје страхове и културолошке разлике пројектовати на Немачку. Тако сам почео да по историјским књигама тражим за срамотним мрљма запада, од крсташких радова преко колонијализма и империјализма, па до неолиберализма и привредног протекционизма. Волео сам да слушам Немце док се растрзају и киње сопствену културу.

У овој фази сам код једног познаника наишао на једну стару књигу, која ми је испрва изгледала као златна мина: Освалда Шпенглера „Залазак западног света“. Веровао сам да ћу овде наћи све аргументе против декадентне западне цивилизације, која је мене као побожног муслимана толико иритирала, и моја радост због предстојећег краја ове културе није била мала. Но још пре него што сам прочитао увод у монументално дело, био сам већ уморан. Мимо тога, што је књига писана књижевним језиком, који је за страног студента, који је тек пре пар година научио немачки била тешко разумљива, садржај књиге ме је шокирао. Јер стање залазеће цивилизације, како га је Шпенглер описао, учинило ми се врло познатим. Културу зашлу у године, која је постала хладна и бездушна, те поткопану материјализмом и бесформним насиљем добро сам познавао. Мучио сам се кроз тежак текст док нисам наишао на овај пасус:

„Поднајзад, у позном добу цивилизације, утињава ватра душе. Опадајућа снага прене се још једанпут, са полууспехом – у класицизму, који није стран ни једној гасећој култури, на велики подухват; душа се још једанпут – у романтици – са чежњом присећа детињства. Коначно губи, уморна, скапала и хладна, вољу за битисањем, и жуди – као за доба римског царства – из хиљадугодишњег сјаја назад у таму прадуховне мистике, у материно крило, у гроб.“

Читао сам овај пасус више пута, тако дуго док сам напокон разумео. Тада сам књигу одложио на страну. Нисам могао поднети мисао, да се Шпенглерова анализа у вишеструком смислу односи на данашње стање исламског света. Пред собом сам видео многе муслимане, за које знам да се у модерном свету не сналазе, те стога беже у наводну реллигиозност. Видео сам одлучне исламисте, који су се забравили пред духом времена, и маштају о имагинарној празаједници ислама у граду Медини. Видео сам себе. Више нисам доживљавао злурадост, већ несигурност и гнев и морао сам прекинути лектиру. Уплашио сам се, да моја представа о сопственој култури није друго до мехур, у којем сам се година крио од реалности. Од тада па надаље, мрзео сам Шпенглера и његову књигу и Немачку утолико више. За један коперников преокрет било је још прерано.

Тек након више од десет година, поново сам се латио „Заласка западног света“. Мој немачки још није био перфектан, али овога пута сам разумео више. Читао сам пак књигу другим очима и при томе покушао да следим Шпенглеров савет, да пропасти сопствене културе „помно гледам у очи“. У аналогији о клијању, процвату и увенућу једне биљке, покушао је минхенски учењак Освалд Шпенглер у његовој 1918 објављеној књизи, да животни циклус једне културе објасни као „Морфологију повести“. Слика коју је по свој прилици преузео од арапског историјског филозофа Ибна Калдуна, који је говорио о детињству, младости и старости једне културе.

Процес од успона преко процвата до исчезнућа прошле су све високе културе, од Фараона преко хеленистичких Грка и Римљана па до Османског царства. Касно стање цивилизација према Шпенглеру, оцртава се кроз безличност и окамењеност свих животних подручја. Ратови цивилизација и борбе на уништење праћени су анархичним бесмислом и индустријом за забаву. Ишчезавање културноинтересованог становништва, смрт уметности и фиксирање на panem et circenses, хлеб и игре – то су појаве, које се при пажљивом погледу на исламско друштво, под условом да се гледа преко побожне фасаде, јасно препознају.

Неизбежну пропаст исламског света не видим само због религиозне окорелости, већ и с обзиром на чињеницу да су највећи број исламских земаља потпале менталитету конзума, из којег како се чини нема духовнног излаза. Религија није у стању, држати баласт владајућем материјализму, како би друштво одржала у равнотежи, јер религија се налази у оштром сукобу са материјализмом и пориче његов дух. Ово чини експлозивну комбинацију, која је далеко опаснија него сама радикална религиозност.

Док се на западу контрапол материјализму и потрошачком понашању налази у културном репертоару рационализма и хуманизма, мањка практикованом исламу здрав одбрамбени механизам против конзума, без да га категорички искључи или прокуне. Могло би се рећи да конзум без Канта води у збрку. Пошто већина људи у исламским државама гута инструменте и продукте модерног доба, али се затвара за модел размишљања који стоји иза тога, егзистира у стању шизофреније, које се пре или касније стаче у фанатизам или културолошко расуло – или чак у оба истовремено.

Ово стање је већ давно реалност у исламском свету и од многих се поједноставњено тумачи као конфкикт између традиције и модерне. По мом схватању ипак, оно указује на распад једне религије, која више не може да понуди конструктивне одговоре на питања модерног живота и на распад једне културе, која своју посебност ставља изнад преображаја, иако ова посебност више не садржи никакву супстанцу.

Оно што запад разуме као реисламизацију исламског света, у стварности је само завеса, која треба да сакрије нестајање једне религије. Повремено агресивно истицање исламских симбола није друго до знак повлачења религије.

„Онај који превише говори о раси, тај више нема никакву“, пише Шпенглер. Но на то се може узвратити, ислам није раса. Грешка! Будући да највећи број модерних исламских нацоналних држава не успева, својим грађанима пружити стабилан, осмишљени идентитет, бива Шпенглерова „раса“ надомешћена религијом, као главним извором идентитета. Пошто исламска религија из себе више не може црпсти никакву креативну снагу, преостаје јој једино култура отпора. Овај се отпор пак не усмерава против правих разлога заосталости и не резултира револуцијом, већ радије тражи жртвене јарце у иностранству, који се чине одговорним за сопствену мизерију. Ова борба против ветрењача отима религији, култури, људима преосталу енергију, коју једно друштво потребује за промену.

На западу влада уверење, ислам је надмоћан и незадрживо надолази. Демографски развој у исламском свету и Европи као и крвави напади и урлајући тонови фундаменталистичког ислама утврђују многе људе на западу у њиховом уверењу. Чињенично је ипак тако, да се исламски свет осећа сатеран у дефанзиву и против, по његовом схватању, агресивне западне политике моћи и привреде жестоко протествује.

Ангажман западних сила у Авганистану и Ираку, као и многи нерешени конфликти у исламском свету, од Чеченије до Палестине, чине да бујају теорије завера о хегемонијалним захтевима и настојањима запада. Док се многи европљани прибојавају исламизације Европе и заласка западног света, виде се многи муслимани више као жртва једне западне подвале, која предвиђа тоталну конролу над ресурсима муслимана и поткопавање њихових светилишта.

Оба ова поимања су умногоме условљена сопственом сликом. Произилазе од властитих страхова, недовољности и пројекције сопствене повести на другог. Једна страна погледа без поуздања у будућност и пред очима су јој опасности прошлости: средњевековни фанатизам, верски ратови, Турци пред Бечом. Друга страна вида своје ране из прошлости и оплакује трауматска искуства са крсташким ратовима и колонијализмом. Пораноја влада на обема странама једног просто несавладивог духовног зида. Али чињеница да је неко у параноидном стању, ни из далека не значи да су му други стварно за петама!

Што се ислама тиче, може он у свом садашњем стању бити све могуће, само једно по мом схватању сигурно није: Он није снажан. Он је напротив тешко оболео и налази се како културно тако и друштвено у повлачењу. Верски мотивисано насиље, растућа исламизација јавног простора и грчевито држање до видљивих исламких симбола су нервозне реакције овог повлачења. Напредак исламизма је само узрујана мобилизација и, као што је Шпенглер писао: „Јао онима, који мобилизацију тумаче као победу.“ То су јасни показатељи недостатка самопоуздања и могућности деловања. Ради се само о очајном кречењу куће, која само што се није срушила. Али срушавање куће остаје опасно, и то не само по своје станаре.

Из историје учимо додуше, да једна култура не бива смењена кроз принципе, него од једне млађе, надмоћније културе и да ревносни, борбени „варвари“ на послетку увек победе декадентне, исцрпљене „цицилизиране“. Шпенглер наводи принцип „крв“ као меродаван за мобилизацију бораца, код Ибн Калдуна је то asabiyya, то значи „племенска свест“. Oбa пojмa могу бити кроз „религија“ ако не надомешћена, оно барем надопуњена. Овоме не могу сити, цивилизацијом разгаљени становници велеградова ничим да контрирају у временима, када су ратови и територијални конфликти бивали одлучени на отвореном бојишту, у борби човек против човека, војска против војске.

Ипак у добу глобализације, интернета, нанотехнологије и прљавих бомби могу историја и историјска филозофија делимично да помогну. Они нам могу показати, где се сада налазимо и ради чега се ту налазимо. Кад је у питању пак будућност култура, они могу да дају само непоуздане показатеље. Стога ме је при другом читању „Заласка западног света“ није толико интересовала прогноза сама по себи, већ анализа пута.

Следствено логици исорије, исламска култура је морала нестати са лица Земље најкасније пропашћу Османског царства двадесетих година двадесетог столећа. Након укидања калифата све је указивало на то, да је идеја теократије неопозиво замењена модерном националном државом, тако да стара патријахална владајућа шема нема више шанси. Ипак оснивање муслиманског братства у Египту 1928 године и откривање сирове нафте у Саудијској Арабији кратко време иза тога, очигледно су били довољни да губљење ислама зауставе. Неочекивани новац, приватизација џихада и флорирање радикалног вахабизма изгледа да су политичком исламу дали огроман подстицај. Или не требају ли ови догађаји  бити ништа друго до уметно дисање једне културе, која је свој зенит одавно прекорачила и већ лежи на самртној постељи?

Говорити о будућности исламског света није ништа лакше, него разумети глобалне климатске промене. Можемо уочити, да се велики део исламског света драстично дистанцира од световног знања и попрома непомириво држање према духу модерне. Надаље, да фундаментализам и озлојеђеност према западу расту као чир те да свој изражај налазе у насиљу и издвајању. Истовремено се код младих муслимана одвијају процеси индивидуализације, где се прекомерено користи интернет и већ према финансијким могућностима, такође прекомерено конзумирају модерна добра и где се у старе традиционалне структуре више нема поверења. Ови различити, паралелно текући, међусобно условљени и надопуњујући развоји, могу да се слију како у демократизацију тако и у масовни фанатизам и насиље. Све зависи од тога, на које инфраструктуре наиђу учавурене индивидуе.

У земљама као што су Иран и Египат напредују како радикалне форме ислама тако и настојање младих људи, да се ослободе ових форми. Линије фронта су отврднуле као никад, и огорчена конфронтација је неизбежна. Од Самуела Ханингтона заговарана „Борба култура“ је давно постала стварност. Она се не одвија само између ислама и запада, као што многи предпостављају, већ и унутар исламског света између индивидуализације и притиска конформитета, између континуитета и иновације.

Но и поред тога политичке реформе као и реформа ислама леже у далекој будућности, јер образовни системи фаворизују лојалност уместо слободног размишљања. Недостатак продуктивности и растуће нерасположење становништва ради промашене политичке и привредне ситуације придоносе радикалним исламистима све већи прилив. Чак се и у финансијски боље стојећим државама заливадруштвено и политичко отварање разумеју као увођење најмодернијих добара конзума, не као обнова размишљања.

Нарочито су у заливу друштвене заједнице још увек дубоко патријархално наглашене, чак иако се финим, модерним листом смокве настоје закамуфлирати. У многим исламским земљама је женама додуше дозвољено образовање, али им се често онемогућује да у животу саме одлучују. Такозвани реформисти ислама још увек се не усуђују дотаћи елементарних проблема културе и религије. Дебате о реформи се заправо често начну, али никад не воде до краја. Једва да се неко пита: „Има ли можда дефекта у рађању наше вере?“

Сва питања о реформи почињу код Корана и сламају се коначно о овај нестални блок исламске културе. Реформисти и конзервативни су као и досад опчињени светим текстом. Док једни у њему виде фундамент теократије, реформисти трагају у њему за позитивним пасажама, које су подесне за модеран живот. Чепрка се око текста, док се икако не пронађе некаква погодност за садашње друштво. Нико се не усуђује да пита, чему нам је Коран данас уопште потребан. Нико и не помишља на посткорански дискурс. Јер увек кад дебата о реформи прети да постане озбиљна, онда се политичким манипулацијама узбурка стара озлојеђеност према западу, као би се реформске снаге оклеветале као пета колонија запада и на тај начин лако дискредитовале или отклониле. Страх од санкција, које у најгорем случају могу да окончају сопственом смрћу, задржавају многе да инсистирају на својим захтевима.

Koрaном сам и ја изгледао опчињен и хоћу стога да покажем, како чак један текст из Корана једноставном логиком осуђује исламски свет на пропаст. У сури 13:17 стоји написано:

„Он (Бог) шаље воду са неба, тако да долине бивају натопљене и бујица износи пену на површину. Једна слична пена је у ономе, кад се у жељи за накитом и прибором загрева у ватри. Тако Бог наглашава истину и заблуду. Пена пак, она пролази као мехурови; али оно, што човеку користи, то остаје на Земљи. Тако Бог изражава успоредбе.“

Чак и Коран предочава да оно, што човечанству не користи, коначно мора исчезнути са Земље.

Једном ми је било постављено збуњујуће питање, шта би свету недостајало, уколико би исламске државе скупа нестале. Није ми пало на памет ништа осим сирове нафте и пар лепих туристичких дестинација те можда и страх од терора, који поједине људе узбуђује. Уз то би вероватно патили произвођачи луксузних кочија, чија најбоља клијентела живи у земљама залива.

Да, питање се сме поставити, шта садашњи исламски свет оставља, што би човечанству удобрило. Који су доприноси исламског света на пољу световног знања, уметности, архитектуре, да именујем само ова три подручја? Ово се питање да лако са “мало“ или “ништа“ одговорити. Ради чега онда многима пада тешко препознати, да је исламска култура свој цивилизацијски зенит одавно прекорачила и да више није у стању, да се уврста у светску заједницу? Оно што је од исламске повести размишљања преостало, то је по мојој процени интелектуална пена непомирљивог православља и та не може дуже опстати у модерном свету. По последњи пут ће пена у очајању гњевно прекрити површину, пре него што нестане.

Са овом књигом покушавам разумети, како је дошло до распада ислама и шта значи за данашњи свет кад се тако велика маса скрха у његовом средишту, јер овај се пад тиче свих нас. Овде се с правом сме устврдити, исламског света као таквог и нема, јер преко једну милијарду људи од Индонезије до Марока посматрати као истоветну масу то је једноставно претерано. Тачно је ако исламски свет видимо као географску, теолошку или политичку јединицу, али се у овој књизи ради о исламском свету као имагинарној конструкцији по имену Umma, кoja треба да обухвати заједницу свих верника; сан који окриљује амбиције политичког ислама од његовог настанка. Ради се о ставу многих муслимана према модерном добу; ради се о исламу као о политичкој идеји, која је у међувремену изгубила на садржају и једва да има одговоре на светска збивања осим гњева и насиља. О овом се исламском свету ради.

Постоји ли ли тај ислам? Питање које се често лукаво поставља, како би се критика ислама угушила у корену. Разумљиво да је ислам у свим својим струјањима и изражајима врло хетероген, но упркос томе може се говорити о једном исламу. Ове разлике могу бити од интереса за теологе и етнологе, политички гледано оне су свакако прилично иррелевантне. Кад говоримо о исламу, не мислимо на фолклорни призор него најчешће на политичку идеологију, држање духа, које верском систему лежи у основи.

Кад муслимани лично говоре о исламу, када се рецимо ради о увођењу исламске веронауке на европским школама или о захтеву за статус службене установе у јавном праву, тада је реч о једном исламу. Када муслимани говоре о »религији мира«, онда не кажу на који ислам тиме мисле, али ако се појави критика ислама  наступа шибицарски трик да би се критика угушила: О којем исламу Ви уопште говорите?

О којем алкохолу говоримо, када кажемо: »Много алкохола шкоди здрављу и води у алкохолизам«? Да, алкохол се користи за справљање медицине или за кување, али о овој се функцији не дискутује када говоримо о социјалном дејству алкохола. Ислам је за мене упоредив са алкохолом. Мало од тога може деловати корисно и инспиративно, али ако муслиман у свакој животној ситуацији посеже за флашом догми, тада је опасно. О овом високопроцентном исламу говорим, јер он шкоди индивидуи и угрожава суживот.     

Тачно је да се земље као Турска, Индонесија и Малезија не могу поистоветити са арапским светом. Ситуација у ове три земље често важи као нада у демократизацију читавог исламског света, јер су се последљих година добро развиле у образовању и привреди. Чак и почеци једне релативно напредне исламске теологоје дају се опазити у овим земљама. Ипак утицај ових земаља на остатак исламског света у подручјима науке и теологије је нажалост маргиналан. Обрнуто је утицај Саудијске Арабије и Египта на Турску, Индонезију и Малезију веоме значајан, што је тамо појачано довело да поновног окретања исламу и осетног узимања многих демократских процеса.

Нарочито се у арапском свету како регионалне тако и глобалне перспективе морају назвати опасним. Брзо растућа армија подјармљеног и мало образованог становништва, пражњење резерви сирове нафте и драстичне климатске промене које уништавају обрадиве површине, угрожавају привредну основу ових земаља и заоштравају постојеће регионалне и религиозне сукобе. Ово може водити до тога, да држава постепено изгуби утицај, што ће водити у приватизацију власти. Грађански ратови у Авганистану, Ираку, Сомалији и у Судану само су страшан почетак овога. Духовна и материјална окамењеност подтичу ме на прогнозу: Исламске државе ће се распасти, ислам ће бити као политичка и друштвена идеја, као култура он ће пропасти.

Упоредимо ли арапско-исламски свет данас са »Титаником«  кратко пре потонућа, наилазимо на паралеле. Брод стоји усамљен и сломљен у сред леденог океана новог доба и незна одакле помоћ треба да дође. Путници треће класе и даље у својим ћелијама а и не слуте надолазећу катастрофу. Богати са чамцима за спасавање хватају маглу и још гледају да на мизерији зараде, док духовне вође понављају уобичајене позиве на истрајност. Такозвани ме исламски реформисти подсећају на салонски оркестар, који свира до краја, како би код путника створио илузију нормалитета. Свирају мелодију реформе, а знају да свеједно нико више не слуша.

Једна битна разлика свакако пада у очи: Исламски брод је из почетка био остарео и пун рупа, а ипак је за многе муслимане важио као непотопив, јер су у његовим једрима видели божански налог. Гломазни брод плутао је столећима на мору без компаса и орјентације. Пошто није знао куда треба, сваки му је ветар био добродошао. Никакав жестоки удар, већ само лагани додир са ледником по имену модерна, био је довољан да исламски брод избаци из равнотеже. Тек са појављивањем далеко одмаклих »других« увидели су муслимани сопствене слабости. Упркос томе су понос и тврдоглавост спречили спознају, да је промена не-опходна.

Исламски је свет по мом свхватању на свом културолошком и цивилизацијскком конту дубоко у минусу и живи преко својих могућности. Да је ислам фирма, давно би банкротирао. Оно што исламу треба, то је планска инзолвенција, инвентар, при којем ће исламски свет коначно морати да се опрости од многих слика: Слика о Богу, слика о друштву, слика о жени, слика о пријатељу и непријатељу.

Како британски оријенталиста Бернард Луис као и немачки оријенталиста и историчар Дан Динер виде кључни проблем ислама у природи светога, које подилази све сфере живота. Такође и природа арапског језика, који је везан за текст корана и његових конотација, отежавају свако настојање секулиразације, тврди Динер. Ово је довело исламски свет да садашњег застоја, који он назива »запечаћено време«. Слично аргументује у егзилу живећи сиријски књижевник Адонис, ограничујући своју тезу на арапски свет. Чињеница, да се културом у арапским земљама управља искључиво државно бирократски, да се арапски језик не обнавља и да арапски свет у недостатку креативности нема човечанству ништа више да понуди, покреће Адониса на прогнозу да ће Арапи убрзо као и стари Египћани, Грци и Римљани постати прошлост.

Емануел Тод и Јусеф Курбаж напротив очекују, да ће се ислам хитро модернизовати. Обојица статистичара и списатеља књиге »Незадржива револуција«, која се на француском оригиналу зове »Le rendez-vous des civilisations«, студирали су демографију исламског света и закључили, да код младих муслиманских мушкараца и жена долази до повећане алфабетизације, што са друге стране води до опадања наталитета. Ова промена води до нове социјалне мобилности, која је одговорна како за обнову тако и за фундаментализам. Закључак ових аутора гласи: Вредности модерног света промењују исламски свет.

Моја књига »Пропаст исламског света« не пружа ни повесну, ни социолошко-емпиријску студију. Иако прича о распаду и данашњој друштвеној динамици игра у лектири централну улогу, остаје књига лична анализа и процена равоја у деловима исламског света који ја познајем, наиме у арапским државама. Стога моја родна земља Египат стоји у средишту анализе, коју ја још увек видим као микрокосмос и трендсетер у исламском свету, кад се ради о модернизацији или радикализацији. Друштвени процеси и погрешни развоји, који су довели до закочења у реформи, биће представљени и анализирани у историјском, религиозном и политичком контексту. Из корана произишла представу о Богу и човеку као и схватање хијерархије и части и њихов утицај на образовни систем и на слику о себи и другом биће педмет дискусије.

Мени није стало до тога, да подтичем на сажаљење над пацијентом ислам, нити да полемизирам против њега, већ до тога, да скренем пажњу на мало расветљене фасете проблематике.