Mehanizmi odbrane

[after_silence]

Koji je vas najcesce koriscen mehanizam odbrane?Sta se vi kod sebe primetili i primecujete najcesce i kako se sa njima borite?

Obrambeni mehanizmi

Obrambeni mehanizmi za zaštitu ega pomažu pojedincu da izadje na kraj s

tjeskobom, kako ona ne bi preplavila ego. Oni nisu patološko, već normalno

ponašanje. Mogu pomoći u prilagodbi, ako ne postanu životni stil izbjegavanja

suočavanja sa stvarnošću. Obrambeni mehanizmi koje netko koristi

ovise o razini njegova razvoja i o stupnju tjeskobe. Imaju dvije zajedničke

osobine: poriču ili iskrivljuju stvarnost i djeluju na nesvjesnoj razini. Evo

opisa nekoliko uobièajenih mehanizama obrane ega:

Potiskivanje

Prema Freudu, potiskivanje je jedan od najvažnijih procesa i

ono je temelj mnogih mehanizama obrane ega i neurotskih poremećaja.

Upravo pomoću obrambenih mehanizama prijeteće ili bolne misli i

osjećaji isključuju se iz svijesti. Freud potiskivanje objašnjava kao nevoljno

uklanjanje nečega iz svijesti. Pretpostavlja se da je većina bolnih

dogadjaja iz prvih pet godina života uklonjena upravo na taj način; pa

ipak, ti dogadjaji utjeèu na kasnije ponašanje.

Poricanje

Poricanje ima obrambenu ulogu sličnu onoj koju ima potiskivanje,

no poricanje obično djeluje na predsvjesnoj i svjesnoj razini.

Poricanje stvarnosti vjerojatno je najjednostavniji od svih obrambenih

mehanizama; to je način iskrivljivanja onoga što pojedinac misli i osjeća

ili toga kako procjenjuje traumatsku situaciju. Sastoji se od obrane protiv

tjeskobe “zatvaranjem jednog oka” pred prijetećom stvarnošću. U tragičnim

dogadjajima poput rata ili u drugim nesrećama ljudi često mire

pred stvarnošću koju bi bilo previše bolno prihvatiti.

Reaktivna formacija

Jedan način obrane od prijetećeg poriva je aktivno

izražavanje suprotnog poriva. Razvojem svjesnih stavova, uvjerenja i

ponašanja dijametralno suprotnih uznemirujućim željama, ljudi se ne

moraju suočiti s tjeskobom koja bi se javila kao posljedica prihvaćanja

takvih vlastitih dimenzija. Ljudi mogu skrivati mržnju iza fasade ljubavi,

mogu biti vrlo umiljatima osjećajući negativne reakcije ili mogu okrutnost

zamaskirati izuzetnom ljubaznošću.

Projekcija

Sljedeći mehanizam samozavaravanja sastoji se od pripisivanja

drugima vlastitih neprihvatljivih želja i poriva. Požuda, agresivnost i

drugi porivi tumače se vlasništvom “onih ljudi tamo, a ne mojim”. Na

primjer, muškarac koga seksualno privlači vlastita kći može tvrditi da se

ona ponaša zavodnički prema njemu. U tom slučaju, on ne mora prepoznati

vlastite želje ili izlaziti na kraj s njima.

Premještanje

Jedan od načina ublažavanja tjeskobe jest oslobadjanje od

poriva njihovim usmjeravanjem od prijetećeg objekta prema “sigurnijoj

meti”. Premještanje se sastoji od usmjeravanja energije prema drugom

objektu ili osobi, kada su prvotni objekt ili osoba nedostupni. Na primjer,

slabić koji se plaši svoga šefa dolazi kući i iskaljuje se na svojoj djeci.

Racionalizacija

Neki ljudi smišljaju “dobre” razloge kako bi opravdali

oslabljen ego. Racionalizacija pomaže u opravdavanju određenih postupaka

i ublažavanju udaraca povezanih s razočaranjem. Kada se ljudi ne

uspiju zaposliti na radnom mjestu za koje su se natjecali, pronalaze

logične razloge svoga neuspjeha i katkada uspijevaju uvjeriti sebe da to

mjesto ionako nisu htjeli.

Sublimacija

Prema Freudovu mišljenju, mnoga umjetnička dostignuća

posljedica su preusmjeravanja seksualne ili agresivne energije u druge

kanale, one koji su obično društveno prihvatljivi, a katkada im se čak i

divimo. Na primjer, agresivni porivi mogu biti usmjereni u atletske

aktivnosti, čime osoba nalazi način izražavanja agresivnih osjećaja i, k

tome, često biva nagrađivana i hvaljena.

Regresija

Neki ljudi okreću se postupcima koje su prerasli. Zahvaljujući

povratku na ranije razvojne faze, zahtjevi više nisu tako veliki kao ranije.

Kada su suočeni s jakim stresom ili krajnjim izazovima, ljudi mogu

nastojati svladati svoju tjeskobu čvrsto se držeći nezrelih i neprikladnih

postupaka. Na primjer, djeca koja se uplaše u školi mogu pribjegavati

postupcima kao što su plakanje, izrazita ovisnost o drugima, sisanje

palca, skrivanje ili se mogu “prilijepiti” za učitelja. Nastoje se vratiti u

razdoblje svoga života koje je bilo sigurno.

Introjekcija

Mehanizam introjekcije sastoji se od preuzimanja i “gutanja”

vrijednosti i standarda drugih ljudi. Na primjer, neki zatvorenici koncentracijskih

logora izlazili su na kraj sa strašnom tjeskobom tako što su

prihvaćali vrijednosni sustav neprijatelja identificirajući se s agresorom.

Sljedeći primjer je zlostavljano dijete, koje preuzima zlostavljajući roditeljski

način svladavanja stresa i tako nastavlja krug zlostavljanja djece.

Valja napomenuti da postoje i pozitivni oblici introjekcije, na primjer

uključivanje roditeljskih vrijednosti ili osobina i vrijednosti terapeuta

(pod pretpostavkom da nisu posve nekritički prihvaćeni).

Identifikacija

Premda je identifikacija dio razvojnog procesa kojim djeca

uče ponašanja u okviru spolne uloge, to može biti i obrambena reakcija.

Ona može pojačati osjećaj vlastite vrijednosti i osobu zaštititi od osjećaja

neuspjeha. Prema tome, ljudi koji se općenito osjećaju manje vrijednima

poistovjećuju se s uspješnim pothvatima, organizacijama ili ljudima, u

nadi da će biti doživljeni vrijednima.

Kompenzacija

Kompenzacija se sastoji od prikrivanja opaženih slabosti

ili stvaranja određenih pozitivnih osobina radi nadoknade ograničenja.

Tako, na primjer, djeca koja ne dobivaju pozitivnu pažnju i priznanje

mogu razviti ponašanja namijenjena dobivanju barem negativne pažnje.

Ovaj mehanizam može imati izravnu prilagodbenu vrijednost, a može biti

i pokušaj osobe da kaže: “Nemoj gledati ono po čemu sam manje

vrijedan/na, već me promatraj kroz ono u čemu sam uspješan/na.”

[Guest Оливера]

Ја имам све то... 0110_hahaha 0110_hahaha crvenilo

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Браво за страницу! Ово је моја, поред теологије, омиљена тема за изучавање.

[Guest Оливера]

И ја бих волела да се настави, мада није увек пријатно читати и наћи себе у причи. Замолила бих афтер да настави тему, јако ми се свиђа.

[after_silence]

Из угла психолога

Кад душа пати, тело боли

Све болести требало би посматрати у повезаности психичких и органских чинилаца, будући да трећина болесника одлази лекару због органских симптома изазваних емоционалним поремећајем

Прим. др сц. мед. Војислав Ћурчић, неуропсихијатар-психоаналитичар

Од античких времена се сматрало да је човек јединствено психофизичко биће и да постоји нераскидива повезаност тела и душе, али је тек у прошлом веку медицински прихваћено да снажни емоционални доживљаји имају велики утицај на здравље. Супротно схватању да је узрок болести искључиво органске природе, савремена неурофизиолошка, психолошка и социолошка истраживања су потврдила да је болест увек и психичке и физичке природе, будући да телесна болест мења психу болесника, а да неповољни психички доживљаји могу утицати на здравље и ток болести.

Најновија медицинска сазнања указују да започињање и ток многих поремећаја, од кардиоваскуларних до аутоимуних, могу бити изазвани запаљењским супстанцама (цитокинима) и да је њихово стварање под директним утицајем негативних емоција и стресних искустава. Успех у лечењу је много већи када се у терапији психосоматских реакција и болести примењују искуства клиничке и психосоматске медицине. За овај приступ лечењу залаже се и наш истакнути психијатар прим. др сц. мед. Војислав Ћурчић, директор Болнице за психијатрију Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић“, који је недавно организовао симпозијум „Соматоморфни поремећаји и соматизација“. На овом скупу стручњаци из земље и иностранства изложили су најновија сазнања о сложеном односу душе и тела и њиховом међусобном утицају на све болести.

Када тело „проговори”

Како емоције налазе пут до разних органа и када настају психосоматске болести ?

Поделите бригу са пријатељима

– Патолошка веза душа–тело ствара се соматизацијом, односно када оптерећујући и стресни доживљаји не могу да се „прораде” и разреше психичким апаратом, већ се узнемиреност „празни“ преко вегетативног нервног система у ткива и органе. Овакав начин комуникације психе и тела у почетку изазива само поремећај функција: убрзава се рад срца, повећава крвни притисак, мења се ритам дисања.

Да ли ће емоције оставити последице на организам, то се не може лако предвидети, јер њихово деловање зависи од више чинилаца, првенствено од наслеђем предодређеног реаговања, врсте осећања, важности која им се придаје, образаца формираних ранијим искуствима и научених модела понашања, као и од начина живота, социјалне средине и претходних болести – наводи др Ћурчић.

У дуготрајно неповољнимемоционалним стањима стварају се биохемијске супстанце које не морају одмах да буду штетне. Организам од њих може да се ослободи радом мишића током ходања, трчања, или неке друге физичке активности. Нажалост, на послу или неком другом месту где се од нас очекује уздржаност, принуђени смо да мирујемо и да отрпимо терет непријатних осећања. Управо у таквим ситуацијама, у којима психички терет не можемо да смањимо ни разговором, стварају се услови за настанак психосоматске болести.

Од нашег саговорника сазнајемо такође да патолошка веза душа–тело не настаје само у стресним ситуацијама.Непријатна осећања (психичка траума) настала чак и у заборављеним догађајима могу да имају исти неповољни учинак када их оживе слична или нека друга актуелназбивања која поново активирају потиснута осећања и реакције. На тај начин се овај стари образац реаговања готово аутоматски понавља.

Заташкавање осећања

Према париској психосоматској школи, најзначајнији узрок у настанку психосоматских болести је специфичан начин менталног функционисања, који би се могао назвати „претерана адаптација“. Речје о особама које су током раног живота научиле да делују без много имагинације и размишљања, конкретно и практично. И касније у животу друштвена правила налажу да будемо рационални, ефикасни и успешни, размишљамо „како треба“.

– Прихватањем оперативног (прагматичног, прецизног, репродуктивног) модела мишљења као животног стила и таквом рационализацијом живота губе се машта и креативност на којима се заснивају поједини механизми психичке одбране, као што су фантазија, хумор и емоционална реакција и пражњење. Заташкавање и занемаривање сопствених осећања имају за последицу и такозвани емоционални заборав који се испољава недостатком речи за осећања и немогућношћуда се емоционални доживљаји изразе и опишу (алекситимија) – каже др Ћурчић.

Ко су кандидати за психосоматске болести? То су добро прилагођене особе са великом способношћу савладавања које у тренуцима адаптационог исцрпљивања и попуштања психолошке одбране испољавају телесне реакције. Ове особе су склоне да „прогутају“ и занемаре свој немир, љутњу, бес, тугу, агресију, или нека друга оптерећујућа осећања. Тешко прихватају промене и проблеме у односима с другима, не подносе конфликтне ситуације или немају капацитет да их разреше, нису склоне креативним и компромисним решењима. Имају изражену потребу за редом, радом и тачношћу. Прагматичне су у решавању сопствених и туђих емоционалних тешкоћа, а своја незадовољства не изражавају, већ су њихова понашања увек у друштвено дозвољеним границама. Преосетљиве су и на бол.

Своје тело као туђе

– Психолошки профил особе која је склона психосоматским обољењима обележава недостатак контакта са својим осећањима и немогућност њиховог препознавања. Те особе своје тело доживљавају као да је туђе и дафункционише независно од њихове психе. Склоне су да осећања замењују сталним акцијама и да разна дешавања у себи и око себе схватају крајње практично и отуђено. Савет „ради нешто да не мислиш“ може бити од користи, понекад је и спасоносан, али само и искључиво привремен. Стално затрпавање активностима није добро, јер је то облик бекства од суочавања са собом и оним што нас заиста оптерећује – примећује наш саговорник.

Лекови не решавају психичке тешкоће

Сви људи, ма колико били снажни, могу у ванредним и стресним околностима да реагују телесним симптомима, објашњава др Ћурчић, али захваљујући добрим психичким механизмима и тешке животне ситуације остају само пролазне животне епизоде и не изазивају трајније телесне поремећаје. Када,међутим, стресори превладавају наше психичке снаге ремети се и психичко и телесно функционисање.

Како можемо себи да помогнемо?Многи се заваравају мислећи да себи могу помоћи исправљањем последица или симптома. Увек је потребно пронаћи узрок психосоматских реакција, чак и када се користе медикаменти. Страхови, лупање срца, претерано знојење, немир ногу, несаница могу се медикаментима или неким другим процедурама само ублажити, али не и излечити.

Према речима др Ћурчића, увек се треба запитати шта је то што изазива у нама немир, нервозу, љутњу или тугу, како стресна ситуација делује на нас и како можемо да је разрешимо. Ако нам та размишљања не помогну, требало би их поделити с пријатељима или отићи лекару. Уколико се медицинским лечењем, пре свега лековима, не постигну резултати, или се симптоми понављају без постојања органске болести и када животне недаће утичу на одржавање или даље погоршање болести – требало би отићи психијатру или психологу. Он ће различитим психотерапијским моделима помоћи да се психичка стања и телесне сметње повежу, разреше узроци трпљења и тиме помогне психолошки и телесни опоравак.

Вера Бошковић

Izvor: http://forum.burek.com/mentalno-zdravlje-t385326.60.html

[after_silence]

? ?? ??? ?????? ?? ?? ???????, ???? ???? ???? ???????? ?????? ? ???? ???? ? ?????. ???????? ??? ????? ?? ??????? ????, ???? ?? ?? ?????.

After je malo u vecoj guzvi posto ima ispite ovih dana, ali nastavice.

Vremenom sam sklupljala dosta tekstova o raznim temama, evo postavih sad jos jedan, meni se svideo clanak Voje Curcica, ko ne zna, muza Vesne Brzev, njihov rad zaista jako cenim, a Vesnu sam imala prilike i licno da upoznam.

[after_silence]

Maso, podsetila si me na jedan tekst, stariji doduse, evo sad cu da ga postavim u zasebnu temu da bude preglednije....

Pazi, mislim da je sasvim "normalno" da ako smo jednom povredjeni zauzmemo takav stav "koga zmija ujede i gustera se boji" ali da i to mozemo promeniti uz trud i rad naravno...

Kazu da je projekcija najcesci mehanizam kod "manje inteligentnih" ljudi, dok visoka inteligencija biva povezana sa racionalizacijom i vecitim trazenjem izgovora i "racionalnih obasnjenja"...

[Guest Оливера]

Ja stalno tražim odgovore, mislim, znam da ih neću naći, sve prevrćem i obrćem, nikako da se odviknem. To ti je začarani krug...uz večiti osećaj krivice, naravno. Mada moram priznati da sam malo napredovala po tom pitanju...Mada, može biti da je prividno ljut

[JESSY]

15 čestih mehanizama odbrane

Objavljeno: 29.08.2014. godine u kategoriji Psihonauka | Autor: psihoverzum

U nekim oblastima psihologije (posebno u psihodinamskim teorijama), govori se o “mehanizmima odbrane”, odnosno obrascima ponašanja i razmišljanjima koja imaju za cilj da nas što bolje zaštite, odnosno “odbrane” od sebe. Odbrambeni mehanizmi su jedan od načina uz pomoć kojih možemo videti kako se ljudi potpuno udaljavaju od neprijatnih misli, osećanja i ponašanja.

 

Psiholozi su kategorisali odbrambene mehanizme na osnovu toga kada se javljaju. Što je mehanizam primitivniji, manja je njegova efikasnost tokom dužeg perioda. Međutim, primitivniji mehanizmi odbrane su za kratkoročan period veoma delotvorni, pa su zbog toga omiljeni među ljudima, a posebno decom (takvi primitivni mehizmi su prvo naučeni). Odrasli koji ne nauče bolji način suočavanja sa stresom ili traumatičnim događajima često pribegavaju takvim primitivnim mehanizmima odbrane.

Većina mehanizama odbrane je prilično nesvesna – to znači da većina nas ne shvata da ih koristi. Neke vrste psihoterapije mogu pomoći osobi da postane svesna mehanizama koje koristi. Koliko su delotvorni, kako da koristite manje primitivne, a više efektivne mehanizme, saznajte u nastavku.

[JESSY]

1. Poricanje (negacija)

 

Poricanje je odbijanje da se prihvati stvarnost ili činjenica, ponašajući se kao da bolan događaj, misao ili osećanje ne postoje. Smatra se jednim od najprimitivnijih mehanizama odbrane zato što je karakteristika razvoja u ranom detinjstvu. Mnogi ljudi koriste poricanje u svakodnevnom životu da bi izbegli suočavanje sa bolnim osećanjima ili oblastima svojih života sa kojima ne žele da se pomire. Na primer, osoba koja je funkcionalni alkoholičar često poriče svoj problem sa pićem, naglašavajući to kako dobro funkcioniše na poslu i u vezi.

2. Regresija

Regresija je vraćanje na raniji stadijum razvoja kada smo suočeni sa neprihvatljivim mislima ili nagonima. Na primer, adolescent koji je preplavljen strahom, besom i rastućim seksualnim nagonom postaje nametljiv i počinje da ispoljava ponašanja iz ranog detinjstva koja je odavno prerastao, kao što je mokrenje u krevet. Odrasli mogu regradirati kada su pod velikim stresom, odbijajući da napuste svoj krevet i uključe se u normalne, svakodnevne aktivnosti.

3. “Acting out”

“Acting out” je ispoljavanje ekstremnog ponašanja sa ciljem izražavanja misli ili osećanja koje je osoba nesposobna da iskaže na drugačiji način. Umesto da kaže “ljut/a sam na tebe”, osoba koja koristi “acting out” bacaće knjige ili će udarati u zid. Kada osoba koristi “acitng out” ona se oslobađa pristiska i oseća se smirenije i mirnije. Na primer, dečiji napad besa kada dete dobije šta želi od roditelja oblik je “acting out”-a. Samopovređivanje takođe može biti oblik acting out-a, ispoljavajući fizičkim bolom ono što ne možemo podneti emocionalno.

4. Disocijacija ili izolacija

 

Disocijacija je kada osoba izgubi pojam o vremenu i/ili identitetu i umesto starih u trenutku stvori nove predstave o sebi kako bi nastavila sa životom. Osobe koje su disocirane obično gube pojam o vremenu ili o sebi i o svojim uobičajenim mislima i sećanjima. Ljudi sa istorijom bilo kakvog zlostavljanja u detinjstu često pate od nekog oblika disocijacije. U ekstremnim slučajevima disocijacija može dovesti do toga da osoba veruje da ima više ličnosti (poremećaj višestruke ličnosti). Ljudi koji koriste disocijaciju često imaju neki svoj nepovezani pogled na svet i žive u svom svetu. Vreme i njihova slika o sebi nisu u kontinuitetu kao što je slučaj kod većine ljudi. Na taj način, osobe koje su disocirane mogu se odvojiti od stvarnosti za neko vreme i živeti u drugom svetu koji nije pretrpan mislima, osećanjima i sećanjima koja su nepodnošljiva.

5. Podeljeno mišljenje

Podeljeno mišljenje je manji oblik disocijacije, delovi sebe su odvojeni od svesti ostalih delova i ponašanja. Kao da osoba ima podeljene skupove vrednosti. Na primer, neko može biti iskrena osoba koja ne plaća porez i na taj način održava oba sistema vrednosti odvojeno, ostajući nesvesna misaonog nesklada.

[JESSY]

6. Projekcija

Projekcija je pogrešno pridavanje sopstvenih neželjenih misli, osećanja ili nagona drugoj osobi koja nema te misli, osećanja ili nagone. Projekcija se najčešće koristi kada osoba ima neprihvatljive misli koje ne može da iskaže, ili kada joj se gadi sama pomisao da ima takve misli. Na primer, supruga može biti ljuta na svog muža zato što ne sluša, a ustvari je ona ta koja se ljuti na sebe jer ne sluša. Projekcija je često rezultat nedostatka uvida i prihvatanja sopstvenih motiva i osećanja.

7. Reakciona formacija

Reakciona formacija je obrtanje neželjenih ili opasnih misli, osećanja i nagona u njihove suprotnosti. Na primer, žena koja je veoma ljuta na svog šefa i koja želi da da otkaz, umesto toga postaje preterano ljubazna i velikodušna pema svom šefu i ispoljava želju da radi tamo zauvek. Ona nije u stanju da izrazi negativne emocije besa i nezadovoljstva svojim poslom i umesto toga postaje preterano ljubazna kako bi javno pokazala svoj nedostatak besa i nezadovoljstva.

Manje primitivni, zreliji mehanizmi odbrane

Manje primitnivni mehanizmi odbrane su korak napred u odnosu na primitivne mehanizme. Mnogi ljudi koriste ove mehanizme i kao odrasli, za većinu oni su korisni, ali ipak nisu najkonstruktivniji način součavanja sa sopstvenim osećanjima, stresom i anksioznošću. Ako prepoznate nekoliko ovih kod sebe, ne brinite – svi ih koriste.

8. Potiskivanje

Potiskivanje je nesvesno blokiranje neprihvatljivih misli, osećanja i nagona. Najvažnije za potiskivanje je da je nesvesno, i zbog toga ljudi imaju jako malo kontrole nad njim. “Potisnuta sećanja” su sećanja kojima su u nesvesnom i kojima je blokiran pristup i pregled. Međutim, sećanja su promenljiva i podložna uticajima, a ne DVD snimak vašeg života. Ona su kao DVD koji je pročišćen i izmenjen vašim životnim iskustvom, pa čak i onim što ste pročitali ili videli.

9. Pomeranje

 

Pomeranje je preusmeravanje misli, osećanja i nagona sa jednog predmeta ili osobe na drugu osobu ili predmet. Ljudi često koriste pomeranje kada ne mogu da ispolje svoja osećanja prema nekoj osobi na siguran način. Klasičan primer je čovek koji je ljut na šefa, ali ne može da ispolji bes na šefu jer se plaši da ne bude otpušten. Umesto toga, on dolazi kući i šutira psa ili se posvađa sa ženom. Taj čovek preusmerava svoj bes sa šefa na psa ili ženu. Naravno, ovo je veoma neefikasan mehanizam odbrane, zato što, iako se bes ispolji, to njegovo ispoljavanje na druge bezopasne ljude ili stvari izazvaće dodatne probleme većini ljudi.

10. Intelektualizacija

Intelektualizacija je preterano razmišljanje kada smo suočeni sa nekim neprihvatljivim nagonom, situacijom ili ponašanjem bez uključivanja emocija koje bi pomogle kao posrednici smeštanjem misli u emocionalni, ljudski kontekst. Umesto da se suoči sa bolnim emocijama, osoba može koristiti intelekualizaciju da udalji sebe od tog nagona, događaja ili ponašanja. Na primer, osoba koja je upravo saznala da ima neizlečivu bolest, umesto da ispolji svoju tugu i patnju, fokusira se na detalje svih mogućih bezuspešnih medicinskih procedura.

[JESSY]

11. Racionalizacija

Racionalizacija je smeštanje nečega u drugačije svetlo ili davanje drugačijeg objašnjenja za nečija zapažanja ili ponašanja, sa ciljem menjanja stvarnosti. Na primer, žena je izlazila sa muškarcem koji joj se veoma dopadao, misli da ju je iznenda ostavio bez razloga. Ona preformuliše situaciju u svojoj glavi i kaže: “Sve vreme sam sumnjala da je gubitnik” (ili čuveno “kiselo grožđe”, iz čuvene priče o lisici koja nije mogla da dohvati grožđe pa ga je proglasila kiselim).

12. Poništavanje

Poništavanje je pokušaj da se povuku nesvesna ponašanja ili misli koja su neprihvatljiva ili bolna. Na primer, nakon što shvatite da ste nenamerno uvredili nekog dragog, vi sledećih sat vremena provedete hvaleći njegovu lepotu, šarm i intelekt. Poništavanjem prethodne radnje, osoba pokušava da speči štetu prvobitnog komentara, nadajući se da će se jedan komentar isključiti drugi.

Zreli mehanizmi odbrane

Zreli mehanizmi odbrane često su najkonstruktivniji i najkorisniji odraslima, ali zahtevaju svakodnevnu vežbu i trud. Dok je za primitivne mehanizme odbrane potrebno da malo pokušate i rešite osnovne probleme i pitanja, zreli mehanizmi odbrane su usmereni da pomaganje osobi da bude konstuktivniji deo svoje okoline. Ljudi sa zrelijim mehanizmima odbrane nemaju problema u prihvatanju sebe i drugih.

13. Sublimacija

Sublimacija je preusmeravanje neprihvatljivih nagona, misli i emocija u prihvatljive. Na primer, kada osoba ima seksualni nagon koji ne bi volela da ispolji, ona se usmeri na rigorozne vežbe. Preusmeravanje takvih neprihvatljivih ili bolnih nagona u produktivnije pomaže osobi da kanališe svoju energiju koja bi drugačije bila izgubljena ili iskorišćena na način koji bi osobi stvorio još više anksioznosti.

Sublimacija se takođe vrši i humorom ili fantaziranjem. Korišćen kao mehanizam odbrane, humor predstavlja preusmeravanje neprihvatljivih nagona ili misli u bezopasne priče ili šale. Humor smanjuje napetost situacije i stvara udobnost smeha između osobe i nagona. Kada se koristi kao mehanizam odbrane, fantaziranje je usmeravanje neprihvatljivih ili nedostižnih želja u maštu. Na primer, zamišljanje svog krajnjeg cilja u karijeri može biti korisno kada se surećete sa trenutnim teškoćama u akademskim postignućima. Oba, i humor i fantaziranje, pomažu osobi da sagleda situaciju na drugi način ili da se fokusira na nove aspekte situacije.

14. Kompenzacija

Kompenzacija je proces psihološkog kontrabalansiranja opažene slabosti, naglašavanjem snage u drugim oblastima. Naglašavanjem i fokusiranjem na svoju snagu, osoba shvata da ne može biti jaka u svim stvarima i u svim oblastima svog života. Na primer, kada neko kaže, “ja ne umem da kuvam, ali sigurno umem da perem sudove!” on pokušava da kompenzuje svoj nedostatak u kuvanju, naglašavanjem svoje sposobnosti čišćenja. Kada se koristi na odgovarajući način a ne na način da natkompenzuje, kompenzacija je mehanizam koji pomože osobi da osnaži svoje samopouzdanje i sliku o sebi.

15. Asertivnost

Asertivnost je stavljanje naglaska na svoje potrebe i misli na način koji je direktan, siguran i pun poštovanja. Stilovi komunikacije stoje na kontinuumu, krećući se od pasivnog do agresivnog, dok se asertivni nalazi tačno između. Ljudi koji su pasivni i komuniciraju na pasivan način, dobri su slušaoci ali retko govore u svoje ime ili o svojim potrebama. Osobe koje su agresivne i koje komuniciraju na taj način, dobre su vođe ali često na štetu tuđih ideja i potreba. Asertivni nalaze balans kada govore za sebe, iznose svoje mišljenje ili potrebe na direktan, ali način pun poštovanja i slušaju kada im drugi govore. Veća asertivnost je jedan od najpoželjnijih stilova komunikacije i najkorisniji odbrambeni mehanizam koji većina ljudi želi da nauči i koristi.

▲              ▲              ▲

Odbrambeni mehanizmi su najčešće naučena ponašanja, većinu njih naučili smo još u detinjstvu. To je dobra stvar, jer znači da kao odrasli možemo odabrati da naučimo neka nova ponašanja i nove mehanizme odbrane koji mogu biti značajni za naš život. Čak i ako samo postanemo svesniji kada koristimo neke od manje primitivnih mehanizama odbrane, može nam pomoći da identifikujemo ponašanja koja želite da promenimo.

 

http://www.psihoverzum.com/15-cestih-mehanizama-odbrane/

[JESSY]

MEHANIZAM ODBRANE

REAKCIJA NA KONFLIKTE

 

Mehanizmi odbrane su učenjem stečeni nesvesni načini reagovanja na različite frustracije -"Bunt ega protiv mučnih i nepodnošljivih afekata i predstava." - Ličnost pokusava da sačuva samopoštovanje, razreši tenzije i obezbedi prihvatljivo ponašanje u svojoj sredini.

 

Odbrana od unutrašnje opasnosti, od navale nagona vrši se distanciranjem ega od njih putem : njihovog odbacivanja u nesvesno (potiskivanje) ili u spoljašnju sredinu (projekcija) ili njihovim preoblikovanjem u prihvatljivi vid (racionalizacija, reaktivna formacija)

 

OPšTE KARAKTERISTIKE

1. Aktiviraju se automatski, nevoljno
2. Poriču, izopačavaju i krivotvore stvarnost

https://www.haikudeck.com/mehanizam-odbrane-education-presentation-UBgnJFTNab

[JESSY]

do skoro nisam ni bila svesna koliko ih imam....i koliko su oni u stvari  neophodni za nase normalno funkcionisanje...

[JESSY]

Verujem da smo svi, u nekom trenutku naših života, a nekad i tokom većih perioda naših života, svesni jedne stvari – a to je da život nije lak.

Ne samo da nije lak, već životna dešavanja nekada dostignu takav nivo da smo jednostavno osuđeni na zaključak kako je život jedna konstantna borba, patnja, jedan veliki konflikt. Kada sile koje utiču na nas prerastu naše sposobnosti da reagujemo svesno i onako kako smo želeli, onda na scenu stupaju našu nesvesni odbrambeni mehanizmi.

Može se čak i reći da svi mi u svojoj prirodi imamo ove mehanizme u repertoaru, koji su nužni baš u onim situacijama kada mi sami ne znamo šta bi učinili u datom trenutku. Štaviše, ovi mehanizmi su u funkciji konstantno, tj. sve dok smo budni i sve dok funkcionišemo.

Možda je i to zato što su sile kojima smo izloženi skoro uvek previše jake da bismo se njima stalno svesno bavili, a možda i zato što smo već unapred “podešeni” da živimo život izvan “zone komfora”, te automatski dobijamo razne odbrambene alatke na raspolaganje. Štagod bio slučaj, činjenica je da su naši psihološki mehanizmi odbrane jedan od fenomena koje ne smemo zanemariti kada analiziramo naš unutrašnji svet, a posebno ukoliko želimo razumeti i objasniti svakodnevno (a i nesvakidašnje) ponašanje ljudi oko nas.

Ujedno je ovo i jedna od interesantnijih i popularnijih tema vezanih za psihoanalizu, pa se svakako njome trebamo pozabaviti ukoliko želimo doprineti širenju psihoanalitičkih znanja.

U suštini, stvari stoje ovako. Kao što smo već pominjali, postoje tri dela ljudske ličnosti, tj. ljudskog uma – Id, Ego i Super-ego.

Ova tri “gospodara” čovekovog uma su stalno u nekakvom odnosu, pokušavajući da ostvare neki optimum, balans, kako bi čovek mogao da se adekvatno nosi sa zahtevima sveta oko sebe, ponajviše socijalne sredine. Pominjali smo da je Id reprezent one sirove sile, instinkta i biologije, nagona koji su ugrađeni duboko u nas, te da on funkcioniše po principu zadovoljstva – zadovoljiti nagone i smanjiti tenziju je najvažnije.

Međutim, to nije tako lako jer Ego, koji funkcioniše po principu realnosti (te po njemu to ne može baš tako jer postoji nešto što se zove spoljašnji svet, socijalna sredina koja ima svoja pravila funkcionisanja) i Super-ego, koji sudi o tome šta je dobro a šta loše u odnosu na druge, utiču na te naše primalne instinkte. Ipak, Ego je taj koji ovde preuzima najveći deo tereta i onaj koji je glavni izvršitelj – on sluša naređenja od dva šefa (Id i Super-ego).

Tako, Egu često nije lako da uskladi zahteve ovih dveju sila, najviše zbog toga što su one uglavnom kontradiktorne jedna drugoj. Id kaže “skini se sad na sred ulice i izvrši nuždu” (što je automatski nagon), dok Super-ego kaže “nemoj ni slučajno da se skidaš, a pogotovo nemoj da vršiš nuždu, jer to nije dobro”. Ego sada tu pravi kompromis i donosi odluku koja će zadovoljiti obe strane (to bi na primer bilo, naći neko mesto gde može da se skine i vrši nužda, a da se ne krše pravila i da ne snosimo loše posledice).

Ali, da bi stvari bile još komplikovanije, situacije u kojima se nalazi moderan čovek su mnogo složenije od situacija ovakvog tipa gde postoji jednostavan konflikt između željenog i dopuštenog. Najčešće su to situacije gde se jasna granica ne vidi, gde su željeno i dopušteno prepliću na više nivoa i gde nema konkretnih, pisanih pravila. Tako je čovek (tj. njegov Ego) stalno u nekom grču šta učiniti, kakvu odluku doneti kako bi se održao “status kvo”.

Iz ove konfliktne situacije Ego često bira jedan od puteva rešavanja problema, koji će podrazumevati neku žrtvu kod ćoveka – ili, može izabrati da ne reši problem onako kako treba, već da uradi nešto sasvim treće. Kada su ovakve situacije u pitanju, Ego upotrebljava mehanizme odbrane kako bi na neki način pomirio sile koje uzburkavaju njegovu stabilnost. Dakle, jedan od glavnih zadataka mehanizama odbrane je da održe stabilnost Ega, koja se najčešće ogleda u izbegavanju bilo kakve vrste tenzije koja preti da naruši “idealan” odnos sila u biću čoveka.

Sada, da pomenemo neke od konkretnih mehanizama odbrane koje Ego upošljava. Ovih mehanizama ima dosta, neki autori ih dele i na određene kategorije, te prave razliku između primitivnih i složenih mehanizama odbrane. Ova razlika jeste važna za nekog ko dublje ulazi u psihoanalizu, ali kako ovo nije udžbenički članak mi se ovim podelama nećemo baviti, već ćemo samo ilustrativno navesti najvažnije i najzastupljenije mehanizme odbrane.

Pre svega, tu je mehanizam potiskivanja, koji je svakako jedan od ključnih i verovatno najpoznatijih mehanizama odbrane. Potiskivanje se koristi u svrhu suzbijanja i privremenog uklanjanja nekih neželjenih sadržaja iz psihe, tj. iz svesti. Ovaj sadržaj najčešće dolazi iz Id-a i u njega spadaju neke “neprihvatljive” i opasne radnje (npr. seksualni impulsi, agresivne tendencije, devijantne misli, itd.). Ova energija, impulsi i nagoni, ukoliko nisu kompatibilni sa trenutnim stanjem stvari u spoljašnjoj sredini, moraju na neki način biti ukroćeni.

Tu na scenu stupa Ego sa svojim mehanizmima, posebno potiskivanjem, kojim se ti impulsi jednostavno odgurnu nazad tamo odakle su došli. Međutim, problem je što oni ne mogu biti odgurnuti nazad baš na isto mesto, već se moraju negde uskladištiti, staviti u neku “fioku” i zatvoriti.

 Na primer, vaš najbolji prijatelj dovede svoju devojku ili ženu, naspram koje vi osetite seksualnu privlačnost. Pošto je sam seksualni čin sa ovom osobom trenutno neprihvatljiv (tj. ukoliko je neprihvatljiv, u većini situacija jeste mada postoje i neke gde nije) jer je ona devojka vašeg prijatelja, vi ne možete da reagujete na osnovu tog nagona, impulsa (Id-a). Stoga, Ego može potisnuti taj nagon i tako privremeno “zaboraviti” na seksualnu aktivnost u vezi sa tom osobom.

Potiskivanje je, isto tako, čest način izlaženja na kraj sa neprijatnim sećanjima, posebno traumama iz detinjstva. Problem sa ovim mehanizmom je što, iako privremeno predstavlja rešenje problema (jer se nagon sklanja iz “vidnog polja”) ovo najčešće prestavlja drugi problem na duže vreme, jer se energija ne oslobađa a tenzija se gomila. Upravo to može biti, i uglavnom i jeste, uzrok mentalnih problema (neuroze) u kasnijem periodu.

Na neki način povezan mehanizam sa potiskivanjem je i sublimacija. Sublimacija se takođe može izvršiti nad neželjenim impulsom koji je nefunkcionalno ili nemoguće ispoljiti (zato jer nije u skladu sa načinom funkcionisanja sredine u datom trenutku). Ovaj mehanizam faktički predstavlja neku vrstu konvertovanja prvobitnog, neprihvatljivog, impulsa u neki drugi, mnogo prihvatljiviji, impuls.

Na primer, agresivne tendencije usmerene ka strogom roditelju se mogu konvertovati u umetničko ispoljavanje, na primer, treniranje borilačkih veština; ili, neispunjeni seksualni nagoni mogu se konvertovati u potrebu za intelektualizovanjem i akademskim uspehom. Ovako, prvobitni impuls (npr. želja za agresijom prema roditelju) ne može biti ispoljen (jer nije lepo da se tuče roditelj) ali opet ne biva potisnut i ne gradi se tenzija, već se energija dalje šalje u neki kanal i delimično ispolji i isprazni (tuku se protivnici u ringu, osvaja se medalja itd.).

Jedan zanimljiv mehanizam odbrane Ega od prejakih zahteva kako Ida tako i Super-ega je i regresija. Regresija, u bukvalnom smislu znači vraćanje – u ovom kontekstu, vraćanje na stare načine funkcionisanja. Naime, ukoliko se osoba nađe pred nerešivim konfliktom u sebi ili pred prejakim zahtevima sredine, pa i svog unutrašnjeg bića (Id-a), može se desiti da Ego jednostavno pobegne od cele situacije tako što će da se vrati nazad na stadijum deteta.

Na primer, odrastao čovek koji je formirana ličnost, može, usled neke traumatične situacije ili usred nekog konflikta koji ne može da reši, da se bukvalno vrati na reagovanje i način razmišljanja deteta. Ovako se privremeno izbegava realno suočavanje sa strahom ili problemom, izvorom konflikta, izbegava se rešavanje situacije. Infantilna regresija je jedan od sve uobičajenijih termina i sve češća pojava u modernom društvu, gde osobe koje bi trebale da se ponašaju kao odrasli, izgledaju, misle i ponašaju se kao deca.

Primera radi, osoba koja ima 40 godina, a koja je nezadovoljna svojim životom (zato jer ima dosta problema, tj. konflikata koje ne može da adekvatno reši) može početi da se ponaša kao tinejdžer – da se svađa sa svima, da se raspravlja oko sitnica, da upotrebljava ulični sleng, da se buni protiv nekog autoriteta (imaginarnog oca), da kupuje stvari (odeću) koja je neprikladna za njegove godine, da počne da se druži sa mnogo mlađim ljudima od sebe, itd. Ovaj “korak unazad” u mentalnom svetu se često dešava kod mlađih generacija, usled nemoći da se izađe na kraj sa sve većim zahtevima sveta oko sebe, koji realno postaje sve teže i stresnije mesto za život.

Ne trebamo ni pominjati mehanizam negacije, koji, kao što mu i sam naziv kaže, predstavlja negiranje nekih osećanja i izbegavanje bavljenja njima (npr. “nisam ljut” a u stvari jeste, ili “nemam ništa protiv njega” a u stvari ima mnogo), ili odbijanje stvarnog stanja stvari uprkos dokazima da je tako kako jeste (npr. “ne pravim štetu sebi što se stalno kockam”).

Naravno, nijedna opservacija ljudskog ponašanja ne bi bila moguća bez poznavanja mehanizma projekcije, koji takođe polako postaje jedna od okosnica teorije ponašanja čoveka i komunikacije između ljudi. Šta zapravo znači „projekcija“ u psihološkom smislu? Opet, vraćamo se na neželjene i neobrađene impulse, nagone i misli koje osoba ima. Umesto da izađe na kraj sa njima, ona ih može potisnuti ili iskoristiti neki drugi mehanizam odbrane. U bilo kojem slučaju, može se desiti da osoba te svoje neobrađene sadržaje prenese na drugu osobu, tj. da ih vidi kod nje.

Uzmimo za primer nešto što se osobi ne sviđa kod nje same – recimo da je to što možda misli da je slaba kao ličnost. Pošto joj je teško da to prizna samoj sebi i da shodno tome, poradi na jačanju svog samopouzdanja, osoba može ići okolo i druge optuživati da su slabići. Dakle, ona u drugima vidi ono što ne vidi svesno u sebi, ili ono što ne želi da vidi kod sebe, jer joj je lakše da se bavi drugima nego sobom.

Još jedan tipičan primer su potisnuta osećanja (npr. bes ili mržnja) koje osoba može imati prema nekom, a onda optužuje njega da ih on ima (ispadne da onda ovaj drugi mrzi nju, a ne ona njega). Dalje, neprihvaćene želje i impulsi koji se potiskuju mogu takođe biti projektovani na druge, pa se onda oni optuživati da ih imaju (na primer, osoba koja ima potisnute seksualno devijantne impulse može glumiti moralno čistu osobu a druge napadati kako su perverzni i devijantni).

Ovaj mehanizam se i zove projekcija baš zbog toga jer osoba kao da predstavlja projektor koji baca zrake na druge osobe, koji bi onda bili analogija platna. Upravo zato je ovaj mehanizam značajan za klinički rad i analizu osobinog nesvesnog, jer ono što osoba vidi u drugima i za šta optužuju druge (uglavnom su to loše stvari), nam može pružiti pogled u to šta osoba potiskuje, čime ne želi da se bavi, šta potajno misli o sebi, itd.

Postoji još mnoštvo mehanizama odbrane koji su zanimljivi za proučavanje a koje ovde nismo naveli, te podstičemo čitaoce da se dalje raspituju na ovu temu.

 

https://tamoiovde.wordpress.com/2016/05/22/mehanizmi-odbrane/