Sveti Filaret Moskovski POUKE O DUHOVNOM ZIVOTU

[Тавита]

Neka Gospod Isus Hristos postane

nase srce i nas zivot

Velika je korist za svakoga coveka ako Hristos za njega postane i njegovo srce i njegov zivot. I ne samo da je to dobro za toga coveka, nego je to dobro i za sve one koji su u njegovoj blizini, jer, svaka se sila svagda nalazi u sredistu i odatle ona se siri, poput talasa, svuda i deluje na sve ono na sta na tom putu nai|e. I onaj koji je, najverovatnije zbog lenjosti svoje, lisio sebe ovako velikog dara Bozijeg, taj mnogo toga uskracuje i sebi i drugima zbog toga sto Hristos nije u njemu, u njegovom zivotu i u njegovom srcu. Pomolimo se Gospodu da On postane srce za svakoga coveka i da On bude Zivot onima koji su umrli za zelje ovoga sveta, a da bude smrt za one u kojima jos uvek zivi stari, grehu okrenut covek. Pomolimo se da ti, grehom ophrvani ljudi, ne sire oko sebe lazni zivot ako vec ne zele da zive u istini.

Svako ko se zali na lenjost i na hladnocu u dusi, trebalo bi da dobro pogleda u sebe, da slucajno u njega nije usla neka od

pomisli koje coveka vuku ka dole umesto da ga uzvoce u visinu. Takve misli su svagda one kroz koje nesto prisvajamo za sebe, kada nesto pripisujemo sebi: uspeh u nekom poslu, pohvale, primecivanje nedostataka na blihsnjima i osecaj neke nase superiornosti nad drugim ljudima. Zato se pomolimo Gospodu, neka nas iskusa, neka nas isproba, neka nam otvori oci da vidimo da li smo na putu bezakonja, a ako jesmo, pomolimo se i potrudimo se da se uputimo ka putu u zivot vecni.

Nista se ne desava slucajno. Sve to sta nam se dogadja, dogadja se po promislu Bozijem. Sve sto nam se desava, desava se ili kao kazna, ili kao pouka. Na svetu je bezbroj ljudi koji su hipohondri i onih koji su ostecenoga uma, onih koji podnose neprijatnosti ovoga zivota, a opet, i ako nisu u stanju da sami brinu za sebe, njih cuva promisao Bozji. I cesto se cuje pitanje zasto je to tako? Mozda je to tako jer je u njima ranije bilo mnostvo dobrih misli i osecanja, mozda zato sto su pre te bolesti ucinili neko dobro delo, pa ih zbog toga nije napustila blagodat Bozija, nego je ona

i dalje postojano u njima? Ako neprijatelju duse i biva dopusteno da se igra ljudskim zivotom, zar to nije zato sto ranije u tome coveku nisu bili postojani principi dobra, bez kojeg nema blagodati koja stiti svakoga od nas? Upravo zato bi oni koji su se prihvatili sluzbe duhovnog prosvecenja, trebalo da se dobro zamisle nad time da li se svagda dovoljno staraju da njihovo ucenje dobije pomoc nebesku u neprekidnoj borbi protiv sila mraka? Da li dovoljno ulaze u dusu onih kojima daju savete? Da li se njihove pouke zaista sprovode u svakodnevnom zivotu? Sa ovakvim mislima treba pribeci Bogu i istrajavati na tome da ojacamo u sebi revnost ka svemu onome sto je dobro i dusekorisno. To bi, svakako, bilo pravilnije, korisnije, milije Gospodu, nego li raditi na tome da nesrecnu smrt prikrivamo svecanim i raskosnim pogrebom.

Nemoze se opovrgnuti istina da se i u toku dana mogu videti zvezde, ali to je moguce iz dubine koja mora biti uska i okomita, nedostupna za svetlost sunca. Isto se desava i sa svakim od nas jer sto je covek

dublje u svome smirenju, to je njemu lakse da vidi Nebo.

Svakome onome ko se trudi zarad svoga spasenja, moglo bi se i trebalo bi mu se reci: Nema potrebe da saznajes nednebeske tajne, ne tragaj zatime da saznas ono sto je skriveno, ili ono sta se odnosi na buducnost. Za spasenje je neophodno da verujes, da ispunjavas zapovesti i da svagda ociscujes svoje srce, a ne da budes radoznao. Opasno je zeleti da se sazna ono sta je skriveno, a jos je opasnije nastojati da se te tajne i otkriju. Po promislu Bozijem nama se otkriva ono sta nam je potrebno i uvek u meri u kojoj to mozemo da shvatimo.

Neka je slava Hristu, Koji nam se javio u smirenju nase prirode, da bi nam pokazao uzor smirenja. On se rodio u pecini, da mi ne bismo tezili lepoti svoje sobe ili svoje kelije, lezao je u jaslama da mi ne bi trazili meku postelju, bio je povijen u pelene da bismo voleli prostu odecu, dosao je kao dete koje jos nije umelo da govori da bismo mi bili jednostavni kao deca, nezlobivi i da svoj jezik ne bismo pokretali na praznoslovlje. Neka vas ove

istine osene i neka osene i mene,za sta molim i vase molitve.

Ono sto je gorko ne moze se gorkim osladiti, nego samo onim sto je slatko. Tako se i gorki komentari ne mogu osladiti gorkim recima. Krotost, trpljenje i ljubav ne mogu samo da oslade ono sta izvire iz gorkog istocnika, nego i sam gorki izvor mogu da promene u slatki.

Ako je nasa dusa podvrgnuta nekom lisavanju, Bog trazi strpljenje i nadu da bi se dusa iskusala i ocistila.

[Тавита]

O molitvi i o molitvenom zivotu hriscana

Zaista je prijatno pomenuti u molitvi duse onih za koje znas da su im oci svagda uprte ka Gospodu i da se u Njemu zblizavaju sa nama. Samo Sveznajuci Bog zna ko cini vece dobro drugome: onaj koji se moli ili onaj kojije trazio molitvu.

Molitva nas priblizava Bogu i naspram tog sredista bica i svetova, ne vidi se ono sto vidimo u ovom promenljivome svetu. Dusa koja stalno trazi Gospoda i koja Mu se moli, ona pripada Gospodu, bez obzira na to sto njen nizi, culni deo, ponekad i protiv njene volje, biva uzmeniren zbog blizine i delanja sila koje nisu srodne dusi coveka.

Kako nas sveta Crkva premudro uci: u miru se pomolimo Gospodu i za jednoga i za sve. Dusa onoga koji se moli u smirenju, ako se i razgori, gori tihim i cistim plamenom. Gori, ali ne sagoreva. Kipi, ali ne iskipi. Izliva se, ali se nikada ne ispraZNI.

Zar dusa koja se usrdno moli, zar ona ne stupa u zajednicu sa onim za koga se moli? Zar u tom jedinstvu ona ne daje snazan podsticaj snage dusi kojoj je potrebna pomoc?

Najbolji nacin druzenja i zajednice medju ljudima jeste da se molimo jedni za druge. Ako molitva nije savrsena, njene nedostatke prema mogucnostima treba ispravljati, a nikako ocajavati zbog njih. Treba razlikovati aktivnu molitvu od stanja kada se neko nasladjuje molitvom. Aktivnu molitvu covek treba da cini svagda i neumorno, naravno prema propisanom molitvenom pravilu, a utehu daruje Gospod po blagodati Svojoj, onda kada je to potrebno da bi privukao i ukrepio coveka, i onda kada covek moze da je prihvati. Isto tako, ako osetite da u vama nema snage, nemojte da vas zbog toga obuzme nemoc i ocajanje, nego se prvo prestanite da uzdate u sebe i molite se, uzdajuci se u Gospoda.

Ako od coveka trazite da vas nauci kako da se molite, dobicete odgovor: Ne znamo kako da se pomolimo.

Ako kazete: Gospode, nauci nas da se molimo - dobicete odgovor koji su nebrojeni ljudi dobili pre vas.

Treba da se trudimo da steknemo trajno strahopostovanje prema svetinji. Ako strahopostovanje prema svetinji dodje i prodje, ono bi ipak u dusi trebalo da ostavi smirenu i toplu zelju za zajednicom sa Gospodom.

Trebalo bi da se trudimo da u molitvi svagda budemo postojani i da ne dopustimo nekim trenutnim situacijama da nas pokolebaju. Isto tako u molitvi treba da budemo i tihi i smerni, i da ne dopustimo uobrazilji da se razbukta.

Onaj ko od ushicenja prelazi u hladnocu srca, i ko nije dovoljno ucvrstio mir u dusi svojoj, tom je patrebno jos mnogo truda da ulozi.

Ako je covek citave godine sluzio Bogu i ostaje i dalje u toj zelji, taj trud mu nece propasti bez obzira ako su se okolnosti promenile. I u porodicnom zivotu svako moze da nadje vreme za molitvu i tihovanje. Onda kada nema mogucnosti da se ode u hram na bogosluzenje, Gospod ce i domacu

molitvu primiti ako je ona iskrena i duboka. Niko ad vas ne trazi da sluzite dvojici gospodara. Za Gospoda se moze sluziti i u samoci isto kao i u porodici. Ako vidite da ce vas porodicni zivot ipak ametati u sluzenju Bogu, tada se odlucite za samocu.

To sto niste u mogucnosti da idete u hram, nemojte primati sama sa tugom, nego i sa smirenom poslusnoscu volji Bozijoj. Neka u vasem srcu postojano obitava Ime Bozije i neka se iz vase duse ka Gospodu uzdize miomiris molitve, i tada cete biti kao da ste u hramu Bozijem.

Ako vam se daju suze, budite zahvalni Bogu za to i koristite ih da bi njima cistili dusu svoju. Ali, kao sto ni u cemu ne treba da preterujemo, tako ponekad i suzama treba postaviti granicu, tako sta cemo um svoj usredsrediti ka nekom drugom korisnom delu.

"Oprastaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala". Gde je naucila tako da voli? Ona je umesto jeleja imala suze pokajanja. Bozija ljubav prema onima koji se

kaju, poput nebeskog ognja, pala je i na nju i usplamtilo je njeno kandilo.

[Тавита]

O odnosu prema bliznjima

Ne bih imao smelosti da kazem bliznjem: zelim da me volis, a opet, cini mi se da ne bih ni rekao: ne zelim da me volis. U tome ima necega sto odbija, necega sto otuDjuje i sto srcu drugog coveka moze naneti tezak udarac.

Korisno je znati reci kritike jer su one lek protiv gordosti i savet da svagda budemo oprezni.

Gotovo da i nema potrebe da kritikujemo coveka od svoje volje, jedino ako on sam ne da povod da mu se kaze istina. Tesko je osudjivati jer se u to veoma lako umesa i samoopravdavanje. Pored toga, osuda moze

da nacini neprijatnost drugome, koji je preneo tu osudu, i zato bi najbolje bilo da se pomolimo Bogu da On nauci svakoga od nas da se na postupke bliznjih gleda cistih ociju, bez osude i bez podozrenja.

Ako drugi covek ne pokazuje hgelju za pomirenjem, vi sa svoje strane pokazite mir i ne sudite strogo. Ne treba sebe podmetati pod strele i nije nista ruzno

upotrebiti stit onda kada vas drugi napada.

Nikada ne treba ulaziti u prepirke, a narocito onda kada neprijatelj moze da nadgovori onoga koji je u pravu i kada se neprijatelj ne plasi da ce biti prekinut, nego se nada da u slucaju nuzde, ako vec nije u mogucnosti da pokaze da nije u pravu, svoga suparnika moze pobediti gruboscu i podsmehom.

Pravedno je i korisno da mericu strpljenja punimo vodom krotosti i da je izlivamo na oganj ljubomore, da bi ovaj polako goreo i da se ne bi razbuktavao i pretvarao u pozar koji je u stanju da se otme kontroli i da unisti zidove ljubavi, snishodljivosti i smirenja.

Meni se cini da neprijatelja ima malo, a mnogo je onih koji, zbog nesporazuma, pogresno razumevaju druge ljude i njihove postupke, pa zbog toga postaju nedobronamerni.

Na grdnju je korisno odgovarati krotoscu nego li grdnjom. Setimo se istine da se prljavstina ne skida prljavstinom, nego da se ona uklanja vodom.

Ne treba se plasiti kleveta, nego treba biti na oprezu od njih. Klevete nas uce opreznosti, a opreznost cini da klevete postanu nemocne.

Zasto covek sam sebe uznemirava teskobnim razmisljanjima o nekoj nistavnoj neprijatnosti? Zasto bi nas mir i nasa spokojnost trebala da zavisi od ljudskog razmisljanja? Ako smo ispravno postupili, neka je slava Bogu, a ljudsko misljenje nam to ne moze oduzeti.

Trebalo bi da nam je teze da osudjujemo ljude, nego da ih mirno posmatramo, kao sto posmatramo kako vetar njise grane drveca, ili kako tece reka. Medjutim, ocevidno je da je coveku tesko da gleda bez osude. Sta raditi? Treba se postepeno uciti tome da najpre osudimo sebe zbog toga sto osudjujemo bliznje, potom da se uzdrzavamo od osude recima onda kada se pokrene pomisao na to, a zatim da zaustavimo i samu pomisao na osudu drugoga. Onaj ko dovoljno poznaje i osudjuje sebe, taj nema vremena da osudjuje druge.

Nemojte uporno izbegavati ljude jer medju njima ima i Bozjih ljudi. Trebalo bi da se

trudimo da i dobra dela cinimo sa dozom opreznosti, da ne bi ispred njih prethodilo neko nase mudrovanje i nasa volja. Kada smo u kontaktu sa ljudima razlicitih veroispovesti, trebalo bi da slobodno i smelo izrazavamo ubedjenost u ispravnost pravoslavne vere. Ali, kada kritikujemo zablude i zabludele, trebalo bi da pokazujemo krotost, mir, snishodljivost i obazrivost: ovo su osobine koje su potrebne isto koliko i revnost.

Ne pretvaraj u buru povetarac ljudskih lakomislenih reci. Ima kleveta koje odvode coveka u progonstvo, koje bacaju u bedu, tamnicu, i to nije lako. A zar nije lakse da kleveta, poput vetra, prohuji pored vasih usiju? Udji u dom svoj, i ne slusaj huk vetra.

U kontaktu sa ljudima koji su nespokojni, korisno je da se prema njima ponasamo sto jednostavnije, sto mirnije i sto spokojnije, bez bilo kakve izvestacene prisnosti, ali i bez namerne hladnoce. Ovakvo ponasanje nece nauditi ni onima koji su spokojni.

Kada se uzdamo u Boga, mozemo da podnesemo nedace i da sacuvamo svoj mir, pa makar i ne susretali mir kod onih ljudi koji nas okruzuju. Jer, receno je: bejah miran sa onim koji mrzi mir. Neka da Bog da i oni zavole mir.

Onaj koji gleda sa podozrenjem, taj lako moze doci do mrznje prema coveku. Onaj koji zeli da ima ljubav prema bliznjem, trebalo bi da gleda cisto i jednostavno. Treba izbegavati srdzbu. Gnjev ne priblizava coveka pravdi Bozjoj. Gnjevom se samo moze probuduti i uvecati razdrazenost drugoga coveka. Samo se strpljenjem i mirom covek moze odobrovoljiti. Duhovni zakon kaze da treba pomoci bliznjem i pri tome ne vredjati i ne povredjivati drugoga.

Dobro je govoriti istinu kada obaveza, ili ljubav prema bliznjem to zahtevaju od vas. Ali, to treba ciniti tako ca ne osudjujemo bliznjeg, da se ne ponosimo i ne uzdizemo kao neko ko mozda bolje od drugih poznaje istinu. Pored toga, potrebno je da znamo ljude i dogadjaje, da se ne bi dogodilo da umesto istine kazemo ukor i da umesto

mira i krotosti, nacinimo neprijateljstvo i stetu.

Ljudska rec moze biti ostra kao mac i tada ona ranjava i ubija, a moze biti blaga kao jelej i tada je ona poput melema koji isceljuj e.

Ne sudite, da vam se ne sudi, pa i ako vam se cini da ima razloga za osudu, zato sto onaj ko je blizak Gospodu moze da stoji ili da pada. Jos je gore ako sudite kao zlonamerni sudija. Mislite da ljudi pricaju besmislice, a oni kazuju o onome sta je dusi na korist i o tome kako da se cini dobro.

Kada osudjujemo svoje bliznje, mi sami sebi nanosimo veliku ranu. Ovoga se treba cuvati i iskupljivati se tako sto cemo osudjivati i koriti sebe i moliti se da Bog bude milostiv i onima koje smo mi osudili, i nama koji smo ih osudili.

Trudite se da srce i namere bliznjih pozitivno prikvatate. U tom slucaju bicete redje u prilici da pogresite, a vasem bliznjem ce biti lakse da se popravi.

Kako rece drevni filosof, ne treba sa uzbudjivati ako vas magarac udari.

[Тавита]

O podnosenju zalosti,

dugotrpeljivosti i o smirenju

Kada su me upitali da li da koriste snagu magnetizma, ja sam odgovorio da su Hriscanima podarene i vece i mnogo pouzdanije sile: vera i molitva. I svako spustanje na nizi put, koji eto covek otkriva tako sto ga poput slepca napipava svojim samovoljnim i gorim razmisljanjem, ne predstavlja nista drugo nego pad.

Receno je da ne volimo jezikom, nego delom i istinom. Zato, zapamtimo, ljubav od cutanja ne postaje manja. Istina ne nestaje ako zacute reci.

Kao sto verujemo recima, tako isto treba da verujemo i cutanju.

Pomolimo se da Gospod blagoslovi i nase reci i nase cutanje, tako da ne budu ni reci prazne, ni cutanje beskorisno.

Svako od nas, u manjoj ili vecoj meri, siri onakav zivot kakvim sam zivi, tj. novi ili stari. Najveci je dar kada neko u drugim ljudima siri uzvisen zivot. Blago onome ko u ovome sluzi kao orudje

blagodati Bozije. Ne usudjujuci se ca sebi ovo pripise, covek moze da zeli da bar, laznom recju i necostojnim primerom, ne siri lazni zivot, zivot po telu, zivot grehovni i licemerni. Rec lazni, potpuno pristaje licemernom zivotu, zivotu koji samo naizgled deluje kao pobozan i bogo

ugodan.

Blago vama ako vas uzasramote. Blago vama! Zar ne bi trebalo da se trudimo da se sto blize primaknemo blazenstvu? Kako da budemo blazeni ako nas uzasramote, ako ne mozemo da istrpimo ni ako se za nas kaze da smo pod istragom ili da nam se sudi, iako jos nismo ni osudjeni? Mnogo je onih koji su osudjeni, a koji nisu osramoceni.

Kada sebe pazljivo promatramo, ne bi trebalo da nam paznja slabi i za nebrojene zalosti oko nas, koje nastaju zbog siromastva i drugih situacija koje nam pravedni Tvorac daje. Takve nevolje su nam date da bi se jedni ljudi naucili trpljenju, drugi da bi se popravili, treci da bi se naucili da pomazu drugima. One koji su sebe posvetili Bogu, takve nedace podsticu

da umnoze molitve za nase grehe i za nase neznanje.

Ima na zalost tuznih ljudi koji svoju tugu ne razblazuju utehom. Ima ljudi koji su se utesili i koji, na zalost, svoju utehu ne razblazuju sa malo tuge, koja izvire iz ljubavi i smirenja. Ima ljudi za koje kao da ne postoji nista ctto je nevidljivo i koji se tako uzalud skrivaju od onoga sto je neminovno. Ipak, ima ljudi koji su snagom volje nacinili svojevrstan proboj u duhovni svet, ili bar misle da su to ucinili. Da li je to potrebno? Da li tako treba? Zar nije skromnije da sa nadom cekamo pred zatvorenom gradskom kapijom, da cekamo kada ce otvoriti vrata Onaj Koji ima Davidov kljuc?

Samo smirenje moze doneti mir nasoj dusi. Dusa koja nije smirena i koju stalno vitlaju talasi strasti, mracna je i mutna kao haos. Dajte joj da nadje snagu u smirenju i tek tada ce se u njoj pojaviti istinska svetlost. Tek tada ce u njoj nastati skladan svet ispravnih misli i ispravnih osecanja. Gordo mudrovanje i zakljucci, nastali iz zemaljske prirode, zagusuju dusu kao

magla, propustajuci u nju samo privid slabe i nejake svetlosti. Ucinite da magla padne u dolinu smirenosti, i tada cete nad sobom ugledati cisto i visoko nebo. Dusa sebe samu zagusuje komesanjem i hukom nadmenih, uvek nemirnih pomisli i strasnih zelja. Dajte joj da se utisa u smirenju, i tek tada ce moci da osusne i cuje sklad prirode, koji savremeni covek jos uvek nije potpuno unistio. Moci ce da u njoj cuje sazvucja koji su dostojni premudrosti Bozij e kao sto se u tisini noci mogu cuti daleki zvuci.

Ne mogu da prekorevam osetljivo srce koje voli. Zar je bolje srce koje je hladno? Kameno srce treba razmeksati, hladno-zagrejati, a osetljivo i ono koje je sposobno da voli, njega treba uzvisiti od prirodne ljubavi do ljubavi duhovne. Za ovakvo srce najbolji je put tihovanja koji daje promisao Bozji, da ovo srce, utonuvsi u porodicne veze, ne bi bilo sasvim zaguseno samo tom prirodnom ljubavlju. Nije uvek strasno kada srce ostane kao u deteta. I Gospod nam je zapovedio da budemo kao deca. I Apostol nam kaze da budemo bezazleni kao deca, da

budemo dobri poput dece, da volimo prostodusno kao deca. Ne treba se zaliti na ono sto je Bog dao kroz prirodu, nego ga uzdizati do blagodati, pa ce sve biti dobro.

Cesto se dogadja da onaj covek koji pazljivo gleda, nadje u svom prirodnom karakteru nesto sto bi trebalo popraviti i nesto sto je potrebno postepeno menjati. Potpuno je ispravno da on u takvoj situaciji trazi pomoc od Boga. Ako pomoc ne stigne odmah, ne treba gubiti nadu. Treba i dalje kucati na vrata milosrdja i istovremeno se podvizavati, da bi se zauzdali losi nagoni srca i volje. Kada nas zapljusne negodovanje i gnjev, ne treba da dopustimo sebi da tako govorimo i da po tome postupamo, nego je potrebno da se uzdrzimo i da razmisljamo o svemu tome, kao i da kroz molitvu utisamo strast. Posle toga mozemo da onome ko je zgresio, odmereno ukazemo na gresku, i da mu snishodljivo odmerimo kaznu.

Seme pravde seje se u miru koji stvara mir. Mnostvo cuda ne mora da nas dovede ni do kakvog zakljucka. I samo jedno cudo moze biti dokaz da postoji Bog. Hiljade cuda

mogu da ukazu samo na proroka. Lazarevo vaskrsenje pokazuje nam cudotvorca Boga, ali da bismo to mogli da vidimo, potrebno je da u ovom cudu otkrijemo ono sto ga uzdize iznad svih onih cuda koja su ucinili Bogonosni ljudi, a koja su, na prvi pogled, ista kao i pomenuto cudo Gospodnje.

Zasto mislite da je radost daleko? Ona je tu, blizu. Ona je iza zalosti, kao sto je, u Pesmi nad pesmama, zenik iza zida blizu svoje neveste. Uvece plac, a ujutro radost.

Potrebna je velika obazrivost kada se spaja slatko sa gorkim, radost i strah, da u radost bogopoznanja unosimo strah jer smo svesni svoje nedostojnosti, koja i cisti kladenac moze da zamuti svojim komesanjem, i koja moze da pomraci svetlost, ili da je cretvpri u nekakav slabi bljesak ili prividjenje.

Ponekad coveku nije lako da vidi svoje nevidljive, ali nesumnjive grehe jer ih zaklanjaju vrline koje taj covek lako uocava, ali koj e su samo prividne.

U nase vreme cesto se desava da neki ljudi misle da ispravno i korisno postupaju, prinoseci sluzbu Bogu, a u stvari samo

prate, i to ne uvek uspesno, modu koja je trenutna i koju propagiraju drugi. Tako oni sluze toj modi, nadaj uci se da ce im ona posluziti na korist.

Zamaljska radost biva protkana tugom jer dusa potajno oseca da joj ovozemaljsko nije dovoljno, te da cezne za boljim. Tugujuci za Gospodom, dusa oseca i radost jer oseca da, kao sto kaze Apostol, tuga za Gospodom donosi spasenje. Neka da Bog da trazimo radost u kojoj se nece skrivati zalac tuge. Neka da Bog da se ne plasimo tuge koja ce se pretvoriti u radost.

Uvek treba videti i pokazivati istinu, pa makar ona bila i zalosna jer se i od takve istine uci, da ne bismo docekali gorku istinu, koja ne samo da vaspitava, nego i kaznjava zboga naseg nemarnog odnosa prema njoj.

Kazete da onaj ko nije ubedjen u svoju pobedu, da ce taj biti pobedjen. Ipak se ne slazem sa tim. Onaj ko se bori za pravednu stvar i ko se u Boga uzda, moze da pobedi i mimo ocekivanja, u okolnostima koje ni najmanje ne pruzaju nadu na uspek. Ima primera kada je, uz izvesne gubitke, bitka ipak

dobijena, i to samo zbog toga sto se nije smelo dopustiti neprijatelju da nas bas sasvim pobedi i unisti.

Pokusajmo da se barem na kratko otrgnemo od svega sto je zemaljsko i prolazno i za sta smo nuznoscu privezani, ili svojom voljom, i pokusajmo slobodno, ali ozbiljno da prodremo pogledom u ono sta je nebesno i vecno. Iz trodnevnog groba ustaje Svetlost vecnoga zivota. jedni vide, i veruju. Drugi ne vide, i veruju. I svi su blazeni jer veruju.

Kada Gospod uzima dobre duse, one sa sobom odnose delic milosti Bozije, koja je na njih i kroz njih silazila sa Nebesa. 3ato nama koji ostajemo vise nego ranije preti gnev Bozji.

Treba na vreme da mislimo kuda nas vodi zivot i kuda nas je odneo, ne bez ucesca promisla Bozijeg, a sada treba tu da mirujemo, ili da koracamo putevima istine.

Dobro je ako u bolesti osetimo da vise ne pripadamo ovome svetu i dobro je to osecanje zadrzati u sebi i onda kada ozdravimo. Nije cudo sto se to osecanje posle bolesti pojavljuje teze nego za vreme

bolesti. Dok je covek bolestan, Bog mu daruje ono sto mu je potrebno dok je nemocan, a kada covek ozdravi, Bog od njega zahteva da se podvizava i da se trudi ne bi li zadobio to osecanje.

Nasuprot nasoj nemoci, grehovnosti i nistavnosti stoje beskonacna blagost i svemoguce milosrdje Bozije. Bog nam je dao da se protiv lenjosti borimo necim sto je u nama On stvorio. Ako umemo da pobedimo lenjost i da se neumorno trudimo da bi smo zadobili ovozemaljska dobra i privilegije, zasto ne bismo mogli da potaknemo sebe i na podvige zarad Carstva Nebeskog? Onoliko koliko se trudimo, onoliko nam Bog pokazuje na pravedno i sveto delo i daruje nam snagu da to ostvarimo. Istina, nije nam uvek dato da to odmah vidimo, ali je sasvim dovoljno to sto nam Bog pomaze da nas ne poraze prepreke i ocajanje. Uoetalom, za dom koji se gradi u dusi nasoj moze se reci da raste onako kako se u prici kazuje za crkvu Kijevo-Pecerske lavre: dok je gradnja bila u toku, stalno je bila tek nesto malo iznad zemlje, a kada' su radovi bili govoti, odjednom se ukazala cela.

Zalost moze biti opravdana, ali nikada ne sme biti preterana. Iskusni mudrac kaze: Zalost je mnoge ubila, i nema koristi od nje.

Zalost nikada ne sme biti jaca od vere u Boga i od nade u Njegovu pomoc. Bez obzira na to sta se desilo, treba da verujemo u Njegovo milosrdje i da se nadamo da ce nas On pomilovati.

Za ovo je potrebno da svoje misli odvlacimo od onoga sto nas zalosti i da molitvom uposljavamo svoj um i srce. Ne bi trebalo da nas zalosti jos i to sto u takvim okolnostima molitva nije savrse

na. Prinesite Bogu zelju da se molitve, a On ce vas uslisiti i dati vam molitvu. Cak se ni plac Svetitelja koji su tugovali zbog neke kratkotrajne nedace, ne smatra bogougodnom zrtvom Bogu, a nase dugo i neutesno tugovanje ne samo da nije bogougodno, nego moze da bude i gresno. Receno nam je: Ne tugujte kao ostali, koji nemaju vere.

Nasa je duznost da sa ljubavlju i smirenjem deteta i hriscanskim strpljenjem nosimo krst koji nam je dat, a ne da ga

merimo i da ga poredimo sa drugima. Duzni smo da se ne zalimo na nevolje, da bdimo nad sobom i da se snazimo, da ne bismo, iznemogli i posustali, bili ligceni pripremljene nagrade.

Svi su utesitelji, a ne iscelitelji zla,kaze pravedni Jov za svoje prijatelje. Takvi su svi ljudi. Samo Bog mo>ke zaista da utesi, i onda kada daruje, i onda kada oduZIMa.

Ako trpis iskusenja i zalost od bliznjih, uci se u trpljenju i prastanju onima koji te vredjaju. Tako za dinar iskusenja mozes da kupis citavo bogastvo vrlina.

Ako trpis zalost, ne imajuci nikakve svoje krivice, zablagodari Gospodu. Rec nevin leci tvoju zalost poput melema.

Kada kotao vri na vatri, tada mu se ne priblizavaju muve koje bi mogle da ga opogane, niti neke zivotinje koje bi mogle da ukradu jelo, koje se u kotlu sprema za co.veka. A kada se kotao skine sa vatre i kada se prohladi, videcete rojeve muva koje kruze, a drske zivotinje su vec tu i gledaju kako da se docepaju hrane. Tako je i sa covekovom dusom: kada ona vri plamenom

ceznjom za Bozanskim, taj duhovni oganj joj istovremeno daje snagu da deluje i sluzi joj poput oklopa koji je stiti. Ali, ako iz nemarnosti dozvoli da se ovaj oganj ugasi i ako se ugasi pobozna usrdnost, onda se radjaju sujetne, prazne, lukave i neciste pomisli, roje se u osecanjima, padaju u dubinu duse i tako je skrnave. Tada se moze prikrasti i neka drska strast i da pokrade iz duse sve ono sto je bilo pripremano da bi se ugodilo Bogu.

Kada kucu zahvati pozar, mnostvo ljudi pritrcava da se bori protiv vatre da se spase sta se spasti moze. A kada dusa gori u plamenu zle strasti, pohote, srdzbe ili ocajanja, da li se isto tako brzo okupe ljudi koji bi pohitali da zivotm vodom pravednih reci i reci ljubavi ugase smrtonosnu vatru, pre nego sto ona pokori sve dusevne snage i pre nego sto se razbukti i slije sa paklenim ognjem?

Covek ne vidi svoju dusu do same dubine. Carstvo Nebesko je nalik semenu, koje covek poseje u zemlju i seme nice i raste, i ako in ne zna za njega. Izmedju setve i zetve ima i kise, i vetra, i hladnoce, i vrucine,

i mrazeva. Daj, Gospode, da covek seje dobro seme u dusu svoju, da ga zaliva, cuva i da ceka milost od Boga, Koji jedini moze da nagradi.

Kada su Asirci stajali ispod zidina Jerusalima, i onima koji su stajali na bedemima dovikivali svakakve reci, huleci na Gospoda, trudeci se da pokolebaju njihovu veru u Boga i vernost caru, tada je pobozni Jezekija naredio svojim ljudima da ne odgovaraju, a on je otisao u hram da se moli. Tako bi trebalo da postupaju i Hriscani onda kada ih ophrvaju svakave misli. Ne odgovaraj, ne slusaj, pogruzi se u svoje srce, prizivaj Ime Gospodnje i zastiti se krsnim znamenjem spolja i iznutra.

Tacno je da Bog neke ljude kroz siromastvo vodi u spasenje. Ovo On sam cini i nije vama ostavio da to cinite, nego vam je Sin Bozji porucio da takvima cinite milostinju. Ispunite ovu zapovest i spasavajte se njome. A to, da li nekoga treba ocistiti kroz siromastvo, Bog ce Sam odluciti i uciniti i od vas nece treziti pomoci. Ako zelis da ucinis dobro delo, a iskusava te zelja da se hvalises,

razmisli, pa ako se stvar moze odgoditi, ti sacekaj, ne zuri, nego ukroti svoju sujetu. Ali, ako treba nahraniti gladnoga, pohitaj da ga nahranis i, isto tako, pohitaj da osudis i pobedis svoju sujetu.

Sloboda koja iskljucuje svaku mogucnost da pogazimo dobro, jeste savrsena i Bozanska. Bilo bi besmisleno da je Bog stvorio coveka da bude Bog, a ne tvar. Ne dati coveku slobodu koja je svojstvena tvari, tj. slobodu koja je ogranicena, ali koja ne iskljucuje mogucnost da se covek udalji od dobra, znacilo bi naciniti masinu od coveka. Masina ne moze da cini zlo, ali ne moze da cini ni dobro, ona ne moze da ucestvuje u blazenstvu.

Na pitanje kako je postalo zlo, sveti Vasilije Veliki odgovara: ono je nastalo onako kako nastaje mrak kada zatvoris oci. Onaj ko je stvorio oko nije kriv sto si ti zazmurio i sto je za tebe nastala tama. Cemu sluzi sloboda? Ona sluzi tome da mozes da izaberes dobro i da uzivas u blazenstvu, kao Andjeo i kao covek, a ne samo da lutas po zemlji kao zivotinja ili da postojis poput neke biljke.

[Тавита]

O raznim pitanjima duhovnog zivota

Za duhovna dela pre svega je potreban Bozji blagoslov, a on se moze zadobiti samo ako su nam pobude ciste, a ne ako u pozadini nasih namera stoji ugadjanje nasoj suj eti.

Nesrecna slucajnost moze da preraste u nesrecan obicaj.

Neophodno je da jednostavnost ne bude nez mudrosti.

Kako jos nisi shvatio da jednostavnost oslobadja, a da svaka komplikovana prefinjenost pre ili kasnije stvara mucninu. Sramota je sto nepravoslavni bolje postuju nedelju nego oni koji sebe nazivaju pravoslavnima. Ponekad se ovaj haos ne moze ispraviti ljudskim sredstvima, pa bi trebalo da se uplasimo da ce nas sa Neba stici jos strasnije kazne od onih koje vec

trpimo.

Sluzenje Bogu sastoji su i u tome da ne insistiramo suvise na tome da sprovodimo svoje, pa makar i dobre zelje i da cista

srca slusamo ono sto nam drugi, dobronamerno i sa ljubavlju predlazu.

Ne bi trebalo da se ustezemo da cinimo dobro bliznjima, uzdajuci se u Boga, a ne u sebe. Onome ko ovako postupa Gospod nece uskratiti Svoju zastitu i milost.

Iskrenu otvorenost ne bi trebalo da primamo kao cin slobodnog razuma, sa istim onim postovanjem i strahom Bozjim, sa kojim se prima tajna hriscanske, Bozije duse.

Treba se cuvati da ne napisemo ili kazemo vise, ili manje od onoga sto kaze istina. Ova obazrivost nije teska, a samo je ona potrebna.

Samo se na istini i na pravdi moze graditi mir, i za sebe, i za druge.

Naravno, lakse se podnosi dobrovoljno ponizenje, nego li ono koje nam nanose drugi. Tako je sa svakim podvigom. Ali, sta je korisnije?

Kada vidimo da pate oni koji su dobri, to izaziva posebnu zalost. Ona nije ostra, ali je duboka.

Na zatvorena vrata se kuca sa molitvom. Sa savetima se moze uci samo na otvorena vrata.

Sve se radja i raste u cutanju. Dela koja su pre vremena obznanjena, cesto se zavrsavaju samo zveketom reci.

Dobro je cutanje sa krotoscu i smirenjem, dobra je i rec koja izrazava ljubav prema dobru i stremljenje ka pravdi. Radujte se Gospodu i onda kada nam ovaj svet ne uliva radost, ili kada nas, sta je jos gore, sablaznjava veseljem sto je nalik pucketanju granja koje gori ispod ko

tla.

Cvrstoj istini slabi dokazi ne samo da ne koriste, nego joj i stetu nanose, posto neprijateljima otkrivaju ranjiva mesta. Ma kakve da su okolnosti, ne treba da ocajavamo. Camotinja nece uciniti da okolnosti postanu bolje, a nama moze biti samo gore.

Sveti Oci nas uce da ne razmisamo mnogo o ljudima koji su u boljoj situaciji od nas, i ako, oni na to nemaju ni manje ni vise prava nego mi. Bolje je da gledamo na one koji imaju isto onoliko prava kao i mi da

se nalaze u nekoj prijatnoj situaciji, a nalaze se u mnogo goroj, nego li mi. Onaj prvi nacin razmisljanja vodi nas u roptanje ili u zavist, a ovaj drugi, on nam pomaze da budemo zadovoljni onim sto imamo.

Da li je dobro pozivati druge da idu i daju dusu svoju za bracu, a svoju dusu nositi tamo kuda ona hoce i gde je njoj lakse? Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Ovaj savet nam je dat za sve zivotne prilike, pa i za one najteze.

Veliki je podvig prineti Bogu na zrtvu sve ono sta nas zude, u ovozemaljskom zivotu zabavlja i uveseljava.

Mnogo je korisnije da se brinemo o tome kako da docekamo svoj kraj u miru i u dobroj nadi, nego da mislimo o tome gde ce nas pokopati, ili da pravilo skupe grobnice.

Ako i nehotice osecamo da nam je zivot postao teret, trebalo bi da podignemo pogled ka Gospodu i da se ne zalimo kako nam je zivot dosadio. Bog nam ga daje i produzava radi naseg spasenja, pa treba da ga shvaimo kao dar. Onome ko nas daruje treba da se zahvalimo, a ne da se zalimo.

Ne treba se podvizavati na svaki nacin o kojem nesto cujemo. Nije svakome svaki podvig na korist.

Ako je receno da bogatstvo treba da se stice samo od sebe, a ne da u njega ulazemo svoje srce, zar nije pogibeljno ako nase srce zudi za njim?

Iskusna mudrost kaze: u radosti ne zaboravi da se pripremas za zalost, a u zalosti ne zaboravi da se nadas boljem.

Ako vam je Gospod darovao radost, da u vasoj dusi bude raj, nastojte da taj raj tamo i ostane. Ne prestajte da radite na njemu i da ga cuvate, trudeci se da, prema svojim sposobnostima, cinite dobro i da se uzdrzavate od svega sto ne biva po Bozjoj volji, nego po ljudskoj samovolji.

Ne slaze se sa dusevnim mirom misao da nekoga ne volimo. Zato ne treba ni da mislimo o tome. Treba da se molimo za bliznjega i da ne zaboravljamo svoje obaveze i volju Bozju.

Naucite da budete jednostavni. Ne oslovljavajte ljude posebnim imenima koja su iznad njih. Ne zanosite se nepotrebnim idejama.

Onome od koga zelimo da cujemo istinu, a posebno duhovnu istinu, treba i samo da pristupamo sa prostom istinom i da ga ne velicamo uzalud,jer ako on bude slab i polakomi se na velicanje, nece vise biti u istini pa vise ni mi necemo moci da od njega cuj emo istinu. A ako bude strog, moze

se destiti da nam i ne odgovori.

Zapovest da ne volimo sina i kcer vise nego Gospoda moze izvrsiti i onaj ko zivi zajedno sa sinom i kcerkom, a moze je

prekrsiti i onaj ko ne zivi zajedno sa njima. Razmislite, u kakvoj situaciji cete moci bolje da izvrsite ovu zapovest, pa tako i zivite.

[Данче*]

Светост је обавеза хришћанина
У царствима људским, народ се са особитим поштовањем обраћа блискима цару, због поштовања према цару, који их је обукао својим достојанством, влашћу, почасним титулама, али делом и због наде за њихово заузимање пред њим и заштитништва, по даној им власти. Слично томе, и у Царству Божијем, које је Црква Христова, народ верујућих, у коме сте и ви сада, са поштовањем се обраћају Светим Божијим људима, поштујући живећу у њима благодат Божију и по вери се надају, у њихово молитвено представљање пред Богом и добра дела по датој им благодати.

Али у царству људи, народ, одајући част племићима, остаје народ и по самом својству државног уређења, не може достићи предности, пред онима, којима се поклања, али у Царству Божијем није тако. Овде, сваки из народа верујућих, поштујући Свете Божије, може и сам достићи достојанство, које поштује у другима, и не само да може, већ се и призива, убеђује да буде Свет. Него по Светом Који вас је позвао, и ви будете свети у свему живљењу. Јер је писано, будите свети јер сам и Ја свет.
Браћо, који поштујете светост као достојанство изабраних! Мислимо о Светости, као о обавези свих и свакога. Ако би грађанину или сељаку рекли: „Чини то и то, приближићеш се цару, који ће ти дати право на то достојанство и призива те ка томе.“ – са каквом жељом, са каквим жаром би се подухватио дела која се од њега траже, иако би подвиг и био тежак и не би био кратак.
Али ево првовесник воље Небеског Цара нам, и последњем слоју грађана, у целом царству недостојним, говори: Будите Свети, будите свети морално и затим будите блажено Свети, живите благочестиво и врлински и будите блиски Цару Небеском, Који вам дозвољава, не само да Му се приближите, већ и да пребивате у Њему и Сам жели, не само да вам се приближи, већ и да живи у вама. Шта, међутим? Како примају овај призив?
Да ли ће сви, или бар многи, следовати овом са спремношћу, са ватреном усрђем, са неослабивом ревношћу, са пуном делатношћу? Зар није уобичајено то, да ми мислимо и говоримо: „Где ми да будемо Свети? Ми смо људи грешни – довољно, ако се некако спасемо покајањем.“
„Где ми да будемо Свети?“ Али, да ли смо размишљали, шта ћемо бити и шта ће бити са нама, ако не почнемо да се подвизавамо, да би постали Свети? Постоје највиши степени светости, на којима сијају посебно изабране и облагодаћене душе, али светост уопште није само срећно одличје међу Хришћанима, које похвално имају неки и без кога се лако могу снаћи други.
По учењу Апостола, сваки који је призван Светим Богом ка Царству Божијем, другачије речено, сваки хришћанин, у самом свом призвању и у мисли о Богу Који призива, мора да налази за себе закон, обавезу и надахнуће, да би непромењиво био Свет, или да би се учинио Светим. 
Него по Светом Који вас је позвао, и ви будете свети у свему живљењу – ово правило је тим обавезније за синове Новог Завета Божијег, него синове Старог, мање савршеног Завета, које је већ било дано Самим Богом: Јер је писано, будите свети јер сам и Ја свет.
Ако живите без старања и без наде да будете Свети, онда не живите по призваном вас Светоме, онда не одговарате достојанству призваних Богом и синовима завета Божијег – ви сте хришћани по имену, али не по суштини. Ка чему води такав живот, могуће је видети из друге Апостолске речи: „Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа“ (Јевр. 12:14). Јасније: имајте мир са свима, имајте светост, а без мира и светости, нико неће видети Господа, то јест, неће достићи вечног блаженства.
И тако, ако ми небрижљиво и немарно мислимо, да не треба да будемо Свети, онда сами на себи пишемо пресуду, да не гледамо Господа, да будемо туђи вечном блаженству.

„Ми смо људи грешни“. Чини се, то је неоспорна истина. Пошто, насупрот томе, ако кажемо да греха немамо, себе варамо и истине нема у нама. (1. Јован 1:8). Али, дешава се да злоупотреба истине, бива не боље од јавне заблуде.
Ако сматрамо себе грешницима по дубоком самопознању и кроз то улазимо у осећање наше недостојности и окајаности, скрушавамо наше срце, смирујемо прирођену гордост старог човека, побуђујемо себе за искање благодатне помоћи и према подвигу против греха, такво признање, не само да нас не обезнађује у достизању светости, него нам и припрема пут.
А ако себе називамо грешницима, само површном мишљу, без скрушеног срца, без одвраћања од греха, са безакоњем и лукавим подразумевањем, да у томе морамо да признамо све остало што нам, следствено, није срамота да признамо и није опасно после признања да остајемо истима, каквима смо били пре признања, такво признање греховности, наравно, не води ка светости, и у том случају, чак говорећи истину, ако греха имамо, себе варамо и истине нема у нама, то јест, у нашем срцу и у нашем животу, иако и постоји звук истине у устима нашим.
„Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1.Тим. 1:15). Али ми се обмањујемо, ако мислимо, да се спасавамо, остајући грешницима. Христос спасава грешнике, дајући им средство да постану Светима.
„Да се некако спасемо покајањем“. Да, покајање припада броју средстава за спасење, које Христос предаје грешницима, када говори: „Покајте се и верујте Јеванђеље“ (Марко 1:15). Али, ако мислимо да се некако покајемо, да се некако спасемо, онда сувише oлако мислимо о делу од високе важности. Да ли ће роб угодити господару, ако буде радио његово дело некако, а не најбоље што може! Наравно, неће угодити.
Тим пре, неће човек угодити Богу, ако само некако буде чинио дело Божије, какво је дело нашег спасења. Ако се и мало дело не врши добро и успешно, када се дела некако, непажљиво, немарно, тим пре велико дело спасења – дело свих наших сила и способности, главно дело нашег живота. Мисао спасавања покајањем јесте спасавајућа мисао, али шта морамо мислити, када у речи Божијој видимо несрећни пример човека, који покајање не нађе, ако га и са сузама тражаше. (Јевр. 12:17).
Очигледно и покајање не дозвољава да се чини било како, већ потребује, да га грешник тражи марљиво, разборито, са искреношћу, са тврдом намера да се исправи, не допуштајући себи да упадне у грех. При томе, савршени учитељ покајања, Јован Крститељ говори, да је за истинско покајање потребно још нешто, што ће следити. Родите – говори – род достојан покајања. (Матеј 3:8). Покајање очишћава земљу срца од трња, обрађује, омекшава. Вера у срце сеје семе небеско. Раст овог новог плода јесте чување заповести и чињење добра, његов цвет – унутрашње духовно просвећење, а зрели, савршени плод – светост. Неопходно је, да пшеница достигне зрелост, да би била унесена у житницу. Неопходно је, да човек достигне светост, да би био уведен у Царство Небесно.
Чему нас, браћо, води сада предложено размишљање? Зар не већој ревности и бризи о делу спасења, за које је потребно не само покајање, као почетак, већ и светост, као завршетак? Или, може бити, ка већем безнађу да се достигне спасење помоћу светости, коју видимо тако високо над собом?

Христе Боже, надо наша! Не дозволи нам да изнемогнемо у нашем безнађу, него нас укрепи Твојом надом. И Твоји Апостоли су некада били у безнађу, али си га ти уклонио, свемогућом речју Твојом. Даруј и нама да осетимо у вери, силу те исте речи: „Шта је у људи немогуће у Бога је могуће (Лука 18:27).
Ваистину, браћо, ако би људским, само природним силама требали да достигнемо светост, онда би праведно било одговорити, да је то изнад наших могућности. Али када за себе имамо благодат Божију, која претходи, просвећује, укрепљује, садејствује, која чува, нико не треба да губи наду да достигне оно, за шта нас је Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа... изабрао кроз Њега пре постања света; а Он нас је изабрао да будемо свети и праведни пред Њим у љубави. (Еф. 1:3-4).
Зато и осећањем дуга и надом на успех од помоћи Божије, да пробудимо себе из лењости и немара, да побудимо себе ка ревности у делу нашега спасења. По подстицају Апостола Петра зацело се надајте благодати која ће вам се принети кад дође Исус Христос. Као послушна деца, не владајући се по првим жељама у свом незнању, него по Светоме Који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. Јер је писано: Будите свети, јер сам Ја Свет. (1.Пет. 1:13-16).
Ако у овим подстицајима налазите довољно велике потребе: чинити светињу, бити светим, онда заједно са тим и довољно просте способности задовољавају велике потребе, односно: одбацити похоте, старати се да се очистимо од нечистоте тела и духа. У мери, у којој се заиста и верно, човек са своје стране подвизава у очишћењу себе од нечистих дела, нечистих жеља и страсти, од нечистих мисли, не њега, уз посредовање Цркве и Њене Тајне, силази освећење Божије, које и да учини све нас, причасницима сведелујуће благодати Оца и Сина и Светога Духа.
Амин.

 

Свети Филарет Московски

http://www.prijateljboziji.com/_Svetost-je-obaveza-hriscanina/46201.html

[JESSY]

 

[JESSY]

Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божији. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом.