Поезија

[Макрина]

Tomas Transtremer

Haiku

¹

I

Zid beznađa...

Golubovi bez lica

odlaze i dolaze.

Misli miruju

kao kockice mozaika

u dvorištu palate.

Stojim na balkonu

u kavezu sunčevih zraka –

kao duga.

Pevušim u magli.

Ribarski brod u daljini –

trofej na vodi.

Svetlucavi gradovi:

zvuk, bajke, matematika –

ali drugačije.

III

Nošen mrakom.

Susreo sam veliku senku

u jednim očima.

Novembarsko sunce...

moja džinovska senka pliva

i postaje priviđenje.

Smrt me natkriljuje,

šahovski problem.

Ona ima rešenje.

Sunce nestaje.

Remorker me gleda

licem buldoga.

Uz padine

pod suncem – koze

su pasle vatru.

V

Smeđe lišće

jednako je skupoceno kao

Svici s Mrtvog mora.

VI

Koračaj tiho kao kiša,

susretni šaputavo lišće.

Čuj zvono u Kremlju!

Crno-bela svraka

tvrdoglavo trči u cik-cak

preko polja.

VII

Vidi kako sedim

kao čamac na obali.

Tu sam srećan.

IX

Izdrži slavuju!

To izrasta iz dubine –

prerušeni smo.

X

Nešto se desilo.

Mesec je osvetlio sobu.

Bog je to znao.

Prizor na peronu.

Kakav čudan mir –

unutrašnji glas.

Priviđenje.

Stara jabuka.

More je blizu.

More je zid.

Čujem viku galebova –

mašu nam.

sa švedskog prevela Slavica Agatonović

1 Ovo je izbor poezije iz poslednje Transtremerove knjige, Velika tajna (2004) koja do sada nije prevođena na srpski jezik.

Tomas Transtremer (1931) rođen je u Stokholmu. Nakon završenih studija radio je kao psiholog u popravnoj ustanovi za mlade delikvente i bavio se obrazovanjem osoba sa posebnim potrebama. Spada u red najprevođenijih evropskih pesnika. Njegova poezija je prevedena na preko 60 svetskih jezika, a prevodili su ga između ostalih i Česlav Miloš i Genadij Ajgi, a značajni pesnici posvećivali su mu svoje stihove (Josif Brodski, Lase Sederberg). Dobitnik je većine evropskih književnih nagrada, od kojih je najznačajnija Nobelova nagrada za književnost 2011. godine. Objavljene knjige pesama: 17 pesama (1954), Tajne na putu (1958), Napola dovršeno nebo (1962), Zvuci i šine (1966), Noćna vizija (1970), Staze (1973), Baltik (1974), Barijera istine (1978), Divlji pijac (1983), Za žive i mrtve (1989), Tužna gondola (1996) i Velika tajna (2004). Na srpskom jeziku, 2003. godine objavljene su Sabrane pesme Tomasa Transtremera, zaključno sa zbirkom Tužna gondola, u izdanju NOLIT-a, a u prevodu Mome Dimića.

Извор

Агон,часопис за поезију

[Макрина]

Уве Колбе

Квадратура Несанице

Отац и син

Увек на истом одстојању

док стоје један уз другог

и млатарају рукама.

Отац,то је униформа

син је раста фризура.

Отац,то је у ранцу Пруска

док син јаше таласе на дасци

све до ушћа.

Отац,стално на путу

син унутрашњи емигрант.

Отац,то су писма

син је ћутолог.

Отац,површан

син све прима к срцу.

Један с другим у борби без правила,

озбиљни као никад на игралишту.

Очеви никад не умиру-

чујеш откако уши имаш-и ретко

ретко пусте синове да живе.

[Драган orthodox]

Рајнер Марија Рилке: ЉУБАВНА ПЕСМА

Како да душу спутам, да се твоје

не такне? Како мимо тебе њом

да грлим друге ствари и даљине?

Ах, радо бих да склоним је на које

заборављено место усред тмине,

у неки страни, туђи кут, у ком

неће је твоје нијати дубине.

Али ипак, све што додирне нас двоје

ко гудало нас неко спаја, које

из двеју струна један мами глас.

На ком смо инструменту? Ко нас сатка?

И који ово свирач држи нас?

О, песмо слатка.

[Драган orthodox]

Рабиндранат Тагоре: Градинар бр.31

Моје срце, птица дивљине,

нашло је своје небо у твојим очима.

Оне су колевка јутра,

оне су царство звезда.

Моје су песме потонуле у дубине њихове.

Пусти ме само да се винем у то небо,

у његово осамно беспуће.

Пусти ме само да делим његове облаке,

да ширим крила у сјају његовога сунца.

[Vaske]

ОДЛАЗАК

Нисам више ту

С места се нисам померио

Али ту више нисам

Нека уђу

Нека прегледају нека претраже

Воденица у сенци ребара

Зрелу празнину меље

Опушци јевтиних снова

У пепељари се диме

Нисам више ту

Привезан чамац њише се

На црвеним таласима

Пар недозрелих речи

У облачном грлу виси

Нисам више ту

С места се нисам померио

Али сам већ далеко

Тешко да ће ме стићи

В. Попа

[Лазар Нешић]

TENEBRAE

Близу смо, Господе,

близу и

ухватљиви.

Зграбљени већ, Господе,

уканџени једни у

друге,

као да је тело сваког од нас

твоје тело, Господе.

Моли

се, Господе,

моли се са нама,

близу смо.

Погнути од

ветра ишли смо,

ишли онамо да се придигнемо

ували и горскоме оку.

На појило смо ишли, Господе.

Била је то крв, било је

што

си ти пролио, Господе.

Пресијавала се.

Бацила

нам је твој лик у очи, Господе.

Очи и уста су тако отворени и

празни, Господе.

Пили смо, Господе.

Крв и лик што беше у крви,

Господе.

Моли се, Господе.

Близу смо.

Паул Целан

[Vaske]

Гигант!

Свака ријеч ври.

Увијек занјемим после Целана!

[Лазар Нешић]

  On 10. 7. 2012. at 20:46, Vaske рече

Гигант!

Свака ријеч ври.

Увијек занјемим после Целана!

Ваистину!

[Vaske]

ЈА ВОЛИМ СВОГА БИЋА ПОЛУТМИНУ

Ја волим свога бића полутмину

што даје мојим чулима дубину;

у њој се, као из писама старих,

мој живот једном већ проживљен жари,

у пребољену одмакнут даљину.

Из ње се точи у мене сазнање

да имам доста простора пред собом

за другога живота вечно ткање.

И каткад сам к'о дрво, чије грање

шуми негдашњем дечаку над гробом

и чији корен простирку му плете –

дрво што онај испуњава сан

који је дечак у далеки дан

изгубио у песми пуној сете.

Рилке

[Ведран]

ех, поезија....

[Лазар Нешић]

Заклетва Животу

Никада те нећу издати сасвим, мада сам те издавао и издаваћу те на сваком кораку.

И када сам те мрзео, нисам могао да те заборавим.

Преклињао сам те да те поднесем.

Звао сам те, али ниси долазио;

урликао сам, али ми се ниси ни осмехнуо.

Био сам тужан и ниси ме тешио.

Плакао сам, а ниси ми засладио сузе.

Пустиња си био мојим молбама, гроб моме гласу.

Тишина си био мојим мукама, а пустиња мојим самоћама.

Убијао сам у мислима прве тренутке живота, а загрмео твије почетке.

Хтедох отров твојих корена, хтедох да пресуше воћке и пресуше извори; жудела је душа моја.

Но захвална ти је душа моја за осмех који је видела само она, а нико други, захвална за сусрет који нико никада није сазнао, тај сусрет се не заборавља већ тајном вером у теби одјекује у тишини, озелењава пустињу, заслађује сузе и разведрава самоће.

Заклињем се да никада нећеш сазнати за моју велику издају.

Заклењем се свим најсветијим – твојем осмеху, да се никада нећу растати од тебе.

Емил Сиоран

[Ведран]

преубаво!

[Мара]

Письмо матери

Ты жива еще, моя старушка?

Жив и я. Привет тебе, привет!

Пусть струится над твоей избушкой

Тот вечерний несказанный свет.

Пишут мне, что ты, тая тревогу,

Загрустила шибко обо мне,

Что ты часто ходишь на дорогу

В старомодном ветхом шушуне.

И тебе в вечернем синем мраке

Часто видится одно и то ж:

Будто кто-то мне в кабацкой драке

Саданул под сердце финский нож.

Ничего, родная! Успокойся.

Это только тягостная бредь.

Не такой уж горький я пропойца,

Чтоб, тебя не видя, умереть.

Я по-прежнему такой же нежный

И мечтаю только лишь о том,

Чтоб скорее от тоски мятежной

Воротиться в низенький наш дом.

Я вернусь, когда раскинет ветви

По-весеннему наш белый сад.

Только ты меня уж на рассвете

Не буди, как восемь лет назад.

Не буди того, что отмечталось,

Не волнуй того, что не сбылось,—

Слишком раннюю утрату и усталость

Испытать мне в жизни привелось.

И молиться не учи меня. Не надо!

К старому возврата больше нет.

Ты одна мне помощь и отрада,

Ты одна мне несказанный свет.

Так забудь же про свою тревогу,

Не грусти так шибко обо мне.

Не ходи так часто на дорогу

В старомодном ветхом шушуне.

1924.

Есенин С. А.

[Vaske]

ПЕСНИЧКО УМЕЋЕ

Музика пре свега нек те брине

и зато Непар нек ти пева

што мутан лакше се прелива,

а све без позе и тежине.

Кад бираш речи, нек ти годи

да их не бираш без презира:

сива нас песма више дира,

кад се Нејасно с Јасним води.

То су за велом очи красне,

сјај сунца кад трепти зраком,

ил' на јесенском небу млаком

у плавој збрци звезде јасне.

Нек нам је још и Прелив дан,

једино прелив, а без Боје!

Само преливи лако споје

флауту с рогом, сан уз сан.

Од Досетке ти бежи смеле,

од крута Духа, Смеха гњила;

с њих плачу очи Плаветнила;

све је то лук из просте зделе!

Речитост зграби, врат јој стежи!

При раду ти се често сети

и Риму малко опамети,

јер пустиш ли је, она бежи.

За грехе Риме нема речи!

Зар глуво дете, Црнац луди

тај јефтин накит нама нуди

што под турпијом празно звечи?

Музике још, и свеђ, и дуго,

да стих ти тако смео важи

летећи из душе која тражи

друге љубави, небо друго.

Нек стих ти буде авантура,

у хитром ветру јутра расут,

од ког метвица и смиљe цвату...

Све друго је – литература.

Пол Верлен

[Ведран]

Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina

koju više niko ne ume da proveri

sada tuđina peva ko more i zabrinutost

istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže

sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti

cvet između pepela i mirisa

oni koji odbijaju da prežive ljubav

i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad

vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje

i zemlja koja ostaje verna smrti

jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana

tamo gde je bilo srce stajaće sunce

i neće biti u ljudskom govoru takvih reči

kojih će se pesma odreći

poeziju će svi pisati

istina će prisustvovati u svim rečima

na mestima gde je pesma najlepša

onaj koji je prvi zapevao povući će se

prepuštajući pesmu drugima

ja prihvatam veliku misao budućih poetika:

jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik

ja primam na sebe osudu propevale gomile:

KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU

ali:

HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA

KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ

Zamorena pesma

Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim

Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja

Ponosno je biti kamen

Premudro je biti vatra

Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevane sume

Pesnik peva uprkos poeziji

Bez srca bez nasilja i bez žara

Kao reč koja je prebolela muziku

Sloboda je zastarela

Moje pravo ime čeka da umrem

Ptico iza sunca usred rečenice

Kojom nasilnički ljubimo budućnost

Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo

Brašno ništavila

Pretvara se

Iza mojih leđa u šugavog psa

Ispred mene u žar pticu

Govori mi istinu iza leđa

Grlice

Ti si pravi naglasak umrle nežnosti

Načini zoru od našeg umora

Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže

kasno

je

Necvet kaže

noć

je

Neptica kaže

plam

je

A je kaže nije

Na to ptica opsuje

Cvet kaže to je pakao

Prava reč se još rodila nije

Branko Miljkovic