Поезија

[Guest Светлана]

Халил Џубран

ПРОРОК

А жена која стајаше с чедом на прсима рече: Говори нам о Деци.

И он рече:
Ваша деца, нису ваша деца.
Она су синови и кћери чежње живота за самим собом.
Она долазе кроз вас, али не од вас,
И премда су с вама, не припадају вама.

Можете им дати своју љубав, али не и своје мисли,
Јер, она имају властите мисли.
Можете окућити њихова тела, али не њихове душе,
Јер, њихове душе бораве у кући од сутра, коју ви не можете посетити, чак ни у својим снима.
Можете се упињати да будете као они, али не тражите од њих да буду попут вас.
Јер, живот не иде унатраг нити остаје на прекјучер.
Ви сте лукови с којих су ваша деца одапета као живе стреле.
Стрелац види мету на путу бесконачности, и Он вас напиње својом снагом да би његове стреле полетеле брзо и далеко.
Нека ваша напетост у Стрелчевој руци буде за срећу;
Јер, као што Он љуби стрелу која лети, исто тако љуби и лук који мирује.

[Guest ja]

ja cu zapoceti svojim izborom,a ne bi bilo na odmet da neko drugi nastavi...

Branko Miljkovic ( 1934-1961)

Poeziju ce svi pisati

San je davna i zaboravljena istina

koju vise niko ne ume da proveri

sada tudjina peva ko more i zabrinutost

istok je zapadno od zapada lazno kretanje je najbrze

sada pevaju mudrost i ptice moje zapustene bolesti

cvet izmedju pepela i mirisa

oni koji odbijaju da prezive ljubav

i ljubavnici koji vracaju vreme unazad

vrt cije mirise zemlja ne prepoznaje

i zemlja koja ostaje verna smrti

jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana

tamo gde je bilo srce stajace sunce

i nece biti u ljudskom govoru takvih reci

kojih ce se pesma odreci

poeziju ce svi pisati

istina ce prisustvovati u svim recima

na mestima gde je pesma najlepsa

onaj koji je prvi zapevao povuci ce se

prepustajuci pesmu drugima

ja prihvatam veliku misao buducih poetika:

jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik

ja primam na sebe osudu propevale gomile:

KO NE UME DA SLUSA PESMU SLUSACE OLUJU

ali:

HOCE LI SLOBODA UMETI DA PEVA

KAO STO SU SUZNJI PEVALI O NJOJ

//////

Stih jedne lepe pesme:

ljubav je samo rec,

i nista vise;

ljubav se uvek isto cita i pise.

ruka u ruci je vec nesto drugo

i par neznih reci uz kapi kise...

//////

napisao ju je branko radicevic marta 1846.godine.

pesma umrlom bratu stevanu

jedna nas je nosila utroba,

jedna dojka dojila nas oba,

jedna igra veselila,brate,

zasto nije obojicu i jedna

zaronila tavna raka ledna,

zasto nije,o moj mili brate?

rado ja imam ovaj beli svet,

vrelo,dolju,planinu i cvet,

rado daljne klepetuse jasne,

rado sunce,mesec,zvezde jasne,

rado imam munju i gromove,

one strasne munjine sinove,

rado buru stono dusu dize

stvoritelju svojemu tu blize,

sve ovo,brate,sve,i sama sebe,

i najdraze one pesme moje,

sve bi dao,da povratim tebe.

svet je ovaj pun imena slavni

iz sadanji i vremena davni:

ovaj,vele,snazno je tukô,

ovaj munju sa neba je svukô,

ovaj,veli,pevao je jasno

kâ u gori sto slavujce glasno,

ovaj dragoj zaplivao je zurno,

utopi ga ono more burno.

tako s' ime do imena blista,

di je tvoje,brate,duso cista?

zice lepo kâno lepi sanak,

dobar bese ti kô dobar danak,

umiljato kâno vrule jek,

kâ izvora sto je bistri tek

potekao pa zapao bedno,

pa da ovo nije peva vredno!

znas li ono kada jednom,brate,

nasrnula ona dvoj'ca na te?

"aco,aco",vika ti siroma;

aca tebi ce u pomoc oma;

jedan itac vesto,te u glavu,

krvca lopnu u zelenu travu;

pa da te ovo ne izbavi od muka,

veruj,brate,ja bi i utuka.

ti u grobu lezis onde tavnom,

ukrasaj je prikrivalo travno,

nada travom jedan krstic mali,

drugo nista,da te svetu fali.

sama narav nema nista tuda,

da se oko zadrzi od cuda.

da je samo tuna jedna gora,

samo voda bistroga izvora,

samo jedna stena ponosita,

i dubova na njoj jedna kita,

o,da ima samo tu pastira,

da po naski u vrulu zasvira-

goru,vrelo,tvoj,pastiru,glas,-

on imade tako rado vas!

zast' vas nema pored sebe odje?

zasto amo u tudjinu dodje?

ono mesto na dunavu silnom,

sa onome goricom umilnom,-

ono,brate,bese mesto za te:

zivot tvoj kâ izvori njegovi,

tek potekli,pa brze utekli;

dani tvoji,cvetovi njegovi,

procvetao,brze uvenuo;

dani tvoji,meki vrule zvuci,

zajecali,taki nestanuli.

oko,sto si onda za brdasce

zalaziti vidilo sunasce,-

oko bajno kano sunce sjajno,

zasto s' nisi onda zaklopilo?

ne bi sad mi tako tesko bilo!

krasno doba bese pramalece,

posle kise burne tio doba;

mi u polje izadjosmo oba,

pa gledasmo ozivljeno cvece.

oko tvoje bese tada cisto,

lice svjeze kao cvece isto.

al' pored puta topolicu jednu,

oborenu olujom,ti zaglednu:

na granama listova tu puno,

dub iz nutra sasvime istrunô:

"aco,brate,eto moga zdravlja,

o,neveruj mome svjezem licu,

sto istruli vise s' ne popravlja,-

ja tu citam moju sudbinicu."

tvoje lice,kao posle noci,

kadano se zorica zazari,

ko bi reko da ce s' u nemoci u bledilo skoro da pokvari!

ko bi reko oko tvoje sjajno

da je sjanje ognja onog krajno,

kad s' u jedan plamen skupi nocu,

pa zasjaje tom poslednjom mocu;

rekao bi da ce sad iznova

buknut sila predjasnja njegova-

plamen sine,pepô skrije zar,

pa za malo pepô je samo i gar.

proletna ti ne doceka dana:

tebe zgubi tiha boljezana,

popi lice,popi oko drago,

popi tebe,o mladjana snago!

o,kad mora te zemlja da pokriva

tako mlada,a tako zelena,

zasto kopljem po sred srca ziva

ne cuh tebe,brate,ubijena?

boreca se za dom,za ognjiste,

zas ne proli krvcu na bojiste?

ne bi oko suzama poteklo,

ne bi grlo jao meni! reklo

od golemi jada,pregolemi jada,

ne bi,brate,ne bi,brate,tada!

junacku bi t' ranu celivao,

na osvetu tada se digao,

dovatio maca plamenoga,

poterao bi tog ubicu tvoga:

pa ol' bi dvoj'cu skrio taj grob ladjan,

pored brata lezô bratac mladjan,

ol' bi pevo krvavo bojiste,

kako junaci tu junake kolju,

kako konji tlace,kako vriste,

a na bojnom junak pada polju,

osvetitelj kako maca vata,

kako bratac zamenjuje brata!

o brate,brate,ti ne bese sunce

sto krvavo zadje za vrhunce,

vece zvezda malo zatreptila,

pa s' na vedru nebu izgubila.

ti ne bese onaj raste silni

koga bura s ukom dole rusi,

vece cvetak skrovan i umilni

koji cveta,vene,pa s' osusi.

brate dragi,cvete mojoj dusi,

malo cveta,klonu,pa s' osusi!

u knjigu te meto zitka svoga,

zitka svoga,brate,mladjanoga;

citam knjigu,pa se onde smijem

di su mesta zitka veseloga,

a di tuzna,onde suze lijem;

a kad dodjem cateci na tvoje,

kisom grune bratsko oko moje,

zas ti zadje danak tako rano,

ta teke je,velim,bio svano!

pa uzmem gusle,pa uzmem gudalo,

pa zapevam sto mi je nestalo,

pesmu tuznu,pesmu punu jada,

pevam uvek kâ i ovu sada.

muci sada,srce moje puno,

muci,muci,o gusala struno!

u potaji ruza mlada cvala,

u potaji pa je i opala;

za miris joj niko tu ne znao,

sve nestalo,a trn je ostao,

pa zabo se u srdasce moje,

tuzni oce,i u ono tvoje;

ljuta nama,nama teska trna,-

laka tebi,brate,zemlja crna!

jedna recica jost mi,brate,gudi

iz ljubavi sto t' istece grudi.

mi sedjasmo jedan do drugoga,

bolan brat do brata bolnoga:

"o ako mora jedan tu od nas

ostaviti ovaj sveta kras,

ako umres,ako ja ozdravim,

ja ne umem pesmu da ti spravim;

zivi,brate,u grob idem ja,

zivi,brate,opevaj mi pra!"

to ti rece u jesenje doba,

tad bijasmo slaba,al' ziva oba.

kâ junaci one carne gore,

sto za pojak smiono se bore,

i ti gleda smrti u celjusti,

smiono gleda,te meni izusti:

"zivi,brate,u grob idem ja;

zbogom ostaj,opevaj mi pra!"

kad poslednji rastasmo se put,

jedan brat ka drugi bolan i zut;

mene bolna ozdravi tudjina,

kakva za te bese milina:

"o Boze,rece,hvala ti na svemu,

i meni je,kad je dobro njemu!"

jos onda,brate,kada ono mladi

mi bismo se,dvoje detenscadi,

cas bili se kakono petlovi,

cas ljubili kano golubovi,

jos onda bese,bilo makar kako,

sve sto reko za te,brate,tako:

jedan labud bije orle mnoge

a car bese bez ijedne noge;

kao toranj,bog od zlata suva

od drveta ide do drveta,

nevidimo drzi preko sveta

bog za uze,tako vetar duva.

pa kad ti za aljinu od zvezda

pripoveda,i od tici gnjezda;

i o onoj ljutoj gvozdenzubi,

i junaku stono je pogubi;

o kerovi i krasni konjici,

i laganoj po vodi ladjici;

o gujama pod kamenom ljutim,

o smokvama i narandzam' zutim;

i spomenu cudnovatu travu

sto na svetu svaku otvara bravu;

i aljinu zlatnu salivenu,

jos i krila na ljudskom ramenu;

i kojesta eto tako drugo

sto izmisli,sto djegoder cu

ja pomesa u pripoved tu,

pa otego dva-tri dana dugo,

pa kad bi je vece okoncao:

"lepo,lepo,a tako dugacko!

ko da tako pripovedat zna?"

tako rece detesce slabacko.

dete slabo momkom ojacalo,

momka zarke peve poslusalo:

"o,lepa peva!"rece pun veselja;

"o,pevaj dalje!"tvoja bese zelja.

i dalje,brate,tada sam pevao,

tebe mlada ziva zabavljao.

ja pevam i sad,grob ti krije telo,

moja pesma tebi je opelo!

o pesme,sto sam nekada vas nocu

ja pevao mladjanom mocu,

vi mozete i ne viditi danak;

a vi,o druge,sto vas rodi danak,

mozete spavat zaborava sanak;

on veljase da ste mu ubave,

nasto meni ovde druge slave?

al' samo ti,o pesmo puna jada,

stono pevam ja uz gusle sada,

ti zivi samo,dok vrelo izvire,

bez imena pa tada utice,

dokle glasak vrule jeci,pa umire,

ljubicica dokle,dokle ruza nice,

dokle ona nice,cveta,pa unjiva,

dok se jasno sunce u zapad sakriva!

o sunce onde u zapadu jasno,

ala sjajes amo meni krasno!

skoro ce ti divnu svetlu moc

da pokrije evo tavna noc!

no sutra opet dice se tvoj zrak,

pa rasterati noci silne mrak.

o kad bi,kad bi rasterao tad

i golemi moga srca jad!

o kad bi samo sveta tvoja sila

donijela meni brata mila!

/////

poziv,nadahnut suncevim snevacem iz planina oraja,casni starac am

Milijarde zvezda su izlozene tvom pogledu, milioni puteva tvom hodu, hiljade ljudi

tvome srcu...

Nadji pravi put...

# # #

Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes istina.

Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren prema samom sebi.

mozes li podneti optuzbu izdaje a ne izdati sopstvenu dusu.

Ja zelim da znam mozes li videti lepotu cak i ako nije lepa svaki dan, i mozes li

crpsti sopstveni zivot iz Bozijeg prisustva.

Zelim da znam mozes li ziveti sa promasajem, sa promasajem svojim ili mojim,

i jos uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj mesecini uzvikivati DA!

Mene ne zanima gde zivis i koliko para imas.

Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja, iscrpljen, satrt do srzi,

i uraditi ono sto se mora uraditi za decu.

Mene ne zanima ko si ti i kako si se obreo ovde.

Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno samnom i neustuknuti.

Mene ne zanima gde ili sta ili kod koga si ucio.

Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra, kad sve drugo otpadne.

Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom. I da li zaista volis drustvo u kome se

nadjes u praznim trenucima."

# # #

Poziv, nadahnut Snevacem iz planina Oraja, Casni starac americkih Indijanaca 1994.

//////

Бодеж

По чувеној причи

Са далеког севера

Ловци на вукове

Бодеж са две оштрице

Умоче у свежу крв

Балчак пободу у лед

И оставе у снежној пустињи.

Гладан вук

Осети крв надалеко

Поготову на чистом оштром ваздуху

Под високим мразним звездама

И брзо нађе крваву удицу.

Облизујући смрзнуту сукрвицу

Пореже језичину

И своју топлу крв

Лапће с хладног сечива.

И не уме да стане

Док се не скљока

Надут од сопствене крви.

Кад су такви вукови

Који се најтеже лове

Какви ли су тек људи

Па и читави народи

А поготову наш

Који се властите крви

Не може надостити

И пре ће нестати

Него се опсетити

Да ће крвав бодеж

Остати

Једини

Споменик

И крст

Изнад нас.

Матија Бећковић

/////

Ја и Ти- Владика Николај Велимировић

Ја и ти се срећемо на путу живота, драги пријатељу мој.

Ја и ти се први пут видимо, и гле,

Ја и ти се скоро већ добро познајемо.

Ја познајем оно, што покреће твоје биће,

Ти познајеш оно, што покреће моје биће.

Оно што покреће и моје и твоје биће

То је жеља за животом.

Одкуд ја познајем тебе, кад те први пут видим?

Одкуда ти познајеш мене, кад ме први пут видиш?

Отуда што ја налазим тебе у мени,

А ти налазиш мене у теби.

Ти си варијанта мене, ја сам варијанта тебе;

У суштини смо једно обојица.

Зато кад се сретнемо,

Ми не постављамо једно другом питање:

» Ко си, но куда?«

Ја знам да ти тежиш ка животу и

Ти знаш да ја гредим ка животу.

Ми зато само питамо један другог:

»Куда?« И око пута се препиремо.

Ја кажем теби: »Ти идеш лажним путем који не води животу.«

Ти кажеш мени да ја идем погрешним путем који води у пропаст.

И ми се разједињавамо и осећамо сасвим несродни.

И што се више препиремо,

То се више несродност наша показује.

И амбис се отвара међу нама,

И расте, расте...

Ти си на једној обали његовој,

Ја на другој и обале се све више размичу

И најзад се толико размакну

Да нити ја разумем твоје речи против мене,

Нити ти моје аргументе против тебе.

И не чујући један другога,

Свак од нас мисли да је победио.

Но гле, ја и ти ћемо умрети

И тада ћемо бити једно.

Твоја лобања додириваће моју,

Твоја ће се ребра плести кроз моја,

Твоје ће се руке савијати око мојих,

Прах твој и прах мој биће једно.

Па кад ће кости наше по смрти

Морати бити једно,

Зашто мисли наше за живота

Не би могле бити једно?

[Guest ja]

ZANOS Elissaweta Bagrjana

Govori, govori, govori...

Sklapam oci i slusam istodobno,

Eto, prodjosmo i vrhove i gori

i letimo nad morem i kopnom...

Nalijevo krvavo vece gori,

nadesno se puse pozari tamni...

Kuda li cemo stici kada zazori ?

Kud li vodi ovaj put zamamni ?

Onamo, gdje cemo u samoci,

dva plamicka sliti se opojna,

i sred bezbrojnih zvijezda po noci

zasvjetlucati kao zvijezda dvojna...

Ne znas ? Ni ja ! Nijedno ne znamo,

Ali... vodi me, vodi me onamo...

Edgar Allan Poe-Annabel Lee 

Prije mnogo i mnogo godina,

U carstvu kraj mora to bi,

Djeva je živjela koju su zvali

Imenom Annabel Lee;

S tek jednom je živjela mišlju:

Da voli i da se volimo mi.

Bio sam dijete i bila je dijete

- U carstvu kraj mora to bi -

Al više neg ljubavlju mi smo se ljubili,

Ja i Annabel Lee -

I zbog toga nebeski krilati serafi

Bili su zavidni.

I to je razlog što jednom davno

- U carstvu kraj mora to bi -

Vjetar se spusti iz oblaka, noću,

Sledivši moju Annabel Lee.

I došli su plameniti rođaci njeni,

Meni je oteli,

Da je zatvore u grobnicu tamnu

U tom carstvu što kraj mora bi.

Zavidjeli su nam anđeli s neba,

- Ni upola sretni ko mi -

Da! To je razlog (kao što znaju

U tom carstvu kraj mora svi),

Što noću je vjetar iz oblaka došo

I sledio, ubio Annabel Lee.

Al ljubav nam bila je jača od ljubavi mnogih

Što stariji bili neg mi -

I mudriji mnogo neg mi -

I niti anđeli, gore na nebu,

Ni podmorski demoni zli

Ne mogu mi razdvojiti dušu od duše

Lijepe Annabel Lee.

Jer mi ne bljesne mjesec, da sne ne donese

O lijepoj Annabel Lee.

Kada zvijezde se stvore, vidim kako gore

Tek oči Annabel Lee.

Tako ležim pored svoje drage do zore

Svoje drage. - drage, - života i mlade,

U njezinoj grobnici uz more

U njenom grobu uz sumorno more.

Dragoljub Rajić-Teške reči za Mariju

Zažaren vetar počinje u letu

dok odajama zvone jorgovani

Pijani glumac sanja o Hamletu

u kome su tiho zakopani

svi vodopadi, ptice na kubetu

sva kubeta koje nebo brani

plavetnilom i vatrom u letu

Znaj, Marija, ne zaustavljam se,

ni klupa u parku gde telo odmaram,

kuće nad kojima se javljaju terase,

požari koji ti od poruka stvaram,

sazvežđa reči što se stalno gase

kao da ih u vodu obaram

Znaj, Marija, ne zaustavljam se

I da se pomamim kad prestane graja,

i da sam sebi pod grlo posadim

noževe i omče od najtvrđeg sjaja

i da dani dane pojedu zbog gladi,

nikakvi porazi ne mogu da skrase

ovo drevno zvono što beskrajno radi

Znaj, Marija, ne zaustavljam se

Sad po uzaludnom zavičaju lutam,

ali sve je kao da drveće hoda

Ni oblak, ni sebe ne mogu da sputam,

zemlja je poda mnom meka kao voda,

kao vazduh koga uzajamno krase

predmeti zbog kojih prestaje sloboda

Znaj, Marija, ne zaustavljam se

I da potajno umrem u tom luku

koji od zemlje prema zemlji vodi,

pokušaj da shvatiš vatru i jabuku-

najljepša je kad najmanje rodi

Od kako nežnost spava u jauku,

ni more, koje mirno belasa se

uživajući u sopstvenom muku,

Znaj, Marija, ne zaustavljam se

I ako potajno umrem, neću stati

ni u pregrštima vode i pepela

Telo će moje beskrajno pevati

o lepotama tvoga toplog tela

A kada ti sunce nad glavom ugase,

molićeš da se iz beskraja vratim

Al, Marija, znaj, ne zaustavljam se.

Tomislav Tomic

Zimska svjetlost - 8.

Kazu

Da je moja ljubav

Besmislena i pogresna

Na bol osudjena

Kazu

Da si zena obicna

Nepredvidiva i hirovita

Da me vjecno ostavljas

A ne znaju

Bijedni

Da te takvu volim

NOĆAS BIH MOGAO NAPISATI

Pablo Neruda

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primjer: "Noć je posuta zvijezdama,

trepere modre zvijezde u daljini."

Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.

Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Voljela me, a ponekad i ja sam je volio.

Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.

I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je ljubav moja ne sačuva.

Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.

Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.

Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u bijelo odijeva ista stabla.

Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio!

Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripast će drugome. K'o prije mojih cjelova.

Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?

Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,

duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednja bol koju mi zadaje

i posljednji stihovi koje za nju pišem.

ŽIVA SMRT

A.G Matoš

Imao sam srce, djetinjasto srce,

Srce koje boli, boli tako jako!

Imao sam srce, bolno, bolno srce,

A kada mi ode, nisam više plako.

Bijah skoro sretan. Ali jedne noći

More bolno srce—jedno ptiče malo,

Našlo me u mraku, više glave stalo

I sitnu mi pjesmu sitno cvrkutalo:

—Godinu već dana, svake božje noći

Služim ko trubadur jednoj dami nagoj,

Usnulu joj dušu čudnim krajem vodim

U ljubavnoj priči i mjesečini blagoj.

Ali sinoć—jao!—gatalica presta,

Pa ko repatica pade mi na grudi:

Ja sam, braćo, sinoć vragu dušu dao,

O, umrije mi, umrije moje srce, ljudi!

Ne daj se Ines-Arsen Dedić

Ne daj se Ines

Ne daj se godinama moja Ines

Drukčijim pokretima i navikama

Jer još ti je soba topla

Prijatan raspored i rijetki predmeti

Imala si više ukusa od mene

Tvoja soba divota

Gazdarica ti je u bolnici

Uvijek si se razlikovala

Po boji papira svojih pisama, po poklonima

Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice

I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom

Kao list niz jednu beogradsku padinu

u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines

dugo je pripremano naše poznanstvo

I onda slučajno uz vruću rakiju

I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja

Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke

Prostakušo i plemkinjo moja

Pa tvoje grudi, krevet

I moja soba obješena u zraku kao naranča

Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba

Proleterskih brigada 39. kod Grković

Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja

Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva

Upotreba zajedničke kupaonice

I "Molim Vas ako me tko traži"

Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem ploču

Da li je to nepristojno u ovakvom času

Mozart Requiem Agnus Dei

Meni je ipak najdraži početak

Raspolažem s još milion nježnih

I bezobraznih podataka naše mladosti

Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža

Odlazeći da se počešljaš u nekom boljem hotelu

Dodirni me ispod stola koljenom

Generacijo moja, ljubavnice

Znam da će još biti mladosti,

Ali ne više ovakve - u prosjeku 1938

Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

I ta će mi mladost teško pasti

A bit će ipak da ste vi u pravu

Jer sam sam na ovoj obali

Koju ste napustili i predali bezvoljno

A ponovo počinje kiša,

Kao sto već kiši u listopadu na otocima

More od olova i nebo od borova

Udaljeni glasovi koji se miješaju

Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata

Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu

I nestalo je svjetla s tom bjelinom

Još malo šetnje uz more i gotovo

Ne daj se Ines

U poznu jesen - Vojislav Ilic

Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,

I guste slojeve magle u vlažni valja do...

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,

Mutno je nebo svo.

Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,

I već pred sobom vidim ubog i stari dom:

Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,

I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-

A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,

I guste slojeve magle u vlažni valja do...

Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,

Mutno je nebo svo.

Djura Jaksic - Ponoc

...Ponoc je.

U crnom plastu nema boginja;

Slobodne duse to je svetinja...

To gluvo doba, taj crni cas -

Al' kakav glas?

Po tamnom krilu nema ponoci

Ko grdan talas jedan jedini

Da se po morskoj valja pucini -

Lagano huji - ko da umire,

Il' da iz crne zemlje izvire?

Mozda to dusi zemlji govore?

Il' zemlja kune svoje pokore?

Il' nebo, mozda, dalje putuje,

Da moju kletvu vise ne cuje?

Pa zvezde placu, nebo tuguje,

Poslednji put se s zemljom rukuje...

Pa zar da neba svetu nestane?

Pa zar da zemlji vise ne svane?

Zar da ostane -

Tama?...

I hod se cuje -

Da l' ponoc tako mirno putuje?

Ni vazduh tako tiho ne gazi -

Ko da sa onog sveta dolazi?

Il' kradom oblak ide navise?

Il' bolnik kakav tesko uzdise?

Il' andjo melem s neba donosi?

Il' ostru kosu da ga pokosi?

Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...

Mozda se krade, da nam popije

I ovu jednu casu radosti?

Il' mozda, suza ide zalosti?

Da nas orosi tuzna kapljica?

Ili nam mrtve vraca zemljica?

. . . . . . . . . . . . . .

Vrata skrinuse...

O, duse! O mila seni!

O, majko moja! O, blago meni!

Mnogo je dana, mnogo godina,

Mnogo je gorkih bilo istina;

Mnogo mi puta drhtase grudi,

Mnogo mi srca cepase ljudi;

Mnogo sam kajo, mnogo gresio

I s hladnom smrcu sebe tesio;

Mnogu sam gorku casu popio,

Mnogi sam komad suzom topio...

O, majko, majko! O, mila seni!

Otkad te, majko, nisam video,

Nikakva dobra nisam video!...

Il' mozda mislis: Ta dobro mu je,

Kad ono tiho tkanje ne cuje,

Sto pauk veze zicom tananom

Nad onim nasim crnim tavanom,

Medju ljudma si - medju bliznjima -"

Al' zlo je, majko, biti medj njima!

Pod ruku s zlobom pakost putuje,

S njima se zavist bratski rukuje,

A laz se uvek onde nahodi

Gde ih po svetu podlost provodi;

Laska ih dvori, izdajstvo sluzi,

A nevera se sa njima druzi...

O, majko, majko, svet je pakostan -

Zivot je, majko, vrlo zalostan...

. . . . . . . . . . . . . . . .

DESANKA MAKSIMOVIC - OPOMENA

Cuj , recu ti svoju tajnu:

ne ostavljaj me nikad samu

kad neko svira.

Mogu mi se uciniti

duboke i meke

oci neke

sasvim obicne.

Moze mi se uciniti

da tonem u zvuke

pa cu ruke

svakom pruziti.

Moze mi se uciniti

lepo i lako

voleti kratko

za jedan dan.

Ili mogu kom reci u tome

casu cudesno sjajnu

predragu mi tajnu

koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu

kad neko svira

ucince mi se negde u sumi

ponovo sve moje suze teku

kroz samonikle neke cesme.

Ucinice mi se crn leptir jedan

po teskoj vodi krilom sara

sto nekad neko reci mi ne sme.

Ucinice mi se negde kroz tamu

neko peva i gorkim cvetom

u neprebolnu ranu srca dira.

O , ne ostavljaj me nikad samu

nikad samu

kad neko svira.

DESANKA MAKSIMOVIC - STREPNJA

Ne , nemoj mi prici! Hocu izdaleka

da volim i zelim tvoja oka dva.

Jer sreca je lepa samo dok se ceka

dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne , nemoj mi prici ! Ima vise drazi

ova slatka strepnja , cekanje i stra'.

Sve je mnogo lepse donde dok se trazi

o cemu se sama tek po slutnji zna.

Ne , nemoj mi prici ! Nasta to i cemu?

Izdaleka samo sve ko zvezda sja

izdaleka samo divimo se svemu

Ne , nek mi ne pridju oka tvoja dva .

[Guest ja]

Ljudske ruke

O,nezne ruke majke,ruke oca,

domace ruke,nabrekle od snage,

radnika ruke,ruke zeteoca,

O,ruke prelja i pralja,ruke blage.

O ruke slavne tihog stvaraoca,

brze i spore,ruke dobre i drage,

i graditelja ruke il' branioca,

il' neimara uz sestare,vage.

O ruke bijele,crne i garave,

ruke sto stiskom potvrdjuju slogu

ko kamen tvrde i meke ko trave.

O ruke ciste,ruke snazne,zdrave,

jedine ruke sto postici mogu

da ljudske ruke ne budu krvave.

Gustav Krklec

(1899.-1977.)

[Guest ja]

UZEVŠI KOST I MESO

Meni više ništa, ni ružno ni dobro,

ne može da se desi. Ostalo je naprosto

da brojim dane, ko smjeran redov, s malom

razlikom u smislu i žestini. Treba to pojmiti

i izgovoriti, napokon, mirno: doci ce

i uzece sve, uzevši kost i meso.

A juni je mjesec u svijetu, i cvate dud,

ospu se kiše, i minu, tren prode, odjednom,

odasvud, u visinu, uzlijece ljubav i prepun je

polena zrak, u polenu patnja mužjaka vri,

i nebo zari ljubavlju, jer juni je

mjesec u svijetu, i dud zri.

Ona ce doci. Uzevši kost i meso, uzece sve:

olovku s grafitnim srcem na stolu, pamet i

dušu, na zidu sliku - muziku od koje soba sja,

suzu i strah, i prepun polena zrak. Potom:

mrak, mrak, mrak, mrak.

A juni je mjesec u svijetu. Ospu se kiše,

i minu. Ljubavlju gori nebo i mrljaju pisci

ruke indigom ko djeca dudom. Prepun je polena

zrak. U polenu patnja mužjaka vri.

Juni je mejsec u svijetu, i dud zri.

DA JE U SVEMU TINJAO BAREM...

Bratu Edi

Trebalo bi ustvari što prije umrijeti.

Pa neka se potom sve jednako zbiva, ali

bez nas. Dovoljno smo patili, i dugo -

ništa ne naucivši, do bližnjem jeknuti

u uho, ali krivom rijecju, i u loš cas.

Eto. Umrijeti, brate, jednostavno. Nek

svrhu našu na svijetu potom ispunjuju

drugi: jacih duša, s pomalo svirepim

bratom pod kožom. Pravedan bio bi taj san,

u kom se diše pun ozona vazduh, kad nigdje

više ne postoji onaj u kom je nekoc

odjekivao naš smijeh!

A da smo bar kome pomoci mogli! Da je

bar nekom, bar na tren, bivalo lakše

na našu rijec! Da je u svemu tinjao

barem suštine neki list hranjljivi! Vec

ništa. Umnožen jad, i vježba u trpnji

neprestana. Odasvud mrak.

POTREBNO MI JE, DUŠO

Potrebno mi je, s vremena na vrijeme, da vjerujem

kako nekog volim, na cesti, neku blagu ženu po

hodu prepoznajem, i trpim, kao zbog nje. Pa kad

legne noc u moju sobu, na sto i postelju -

-zamišljam: ona ce ujutru stici, mehko

kljuc u tužnoj bravi okrenuti, nad postelju mi se

nadnijeti, kao majka - cist oprez u

brižnom kretu, cednost u živoj ruci, pod kojom

oci otvaram, i dodirujem je, govoreci: "Potrebno

mi je, dušo, s vremena na vrijeme, da vjerujem kako nekog

volim, i ljubim, u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

NI TRAGA O SEBI

Ni traga o sebi ostaviti neceš.

K nebu posegle, tvoje se ruke ruše,

ošinuti gromom, trnu i gore ti prsti.

I o sebi više ništa ne znaš.

U prazan se pogled, ni u što, pretvaraš,

takav, nit privržen cemu, nit zdvojan.

I dok, tako zgrcen, pod borom ležiš,

od mrtve zvijeri razlikuju te

jedini dlanovi tvoje majke, vlažni.

Ni traga o sebi ostaviti neceš.

U PUSTU MAGLINU

Oslušni:

sijedi, muklo, kosa umorne Zemlje,

u pustu maglinu seli se Svijet.

Ovo ostrvo, ovaj brisani prostor - tone.

A potonule kad budu,

u sporo sjeme pretvorene,

ove naše glave dugo ce da njiše

gust, neki podzemni vjetar.

Preživjece samo rijeci

- one što ih nikad nismo izgovorili -

i po njima ce, o Cudo,

dugo da se pamti naš boravak ovdje.

Oslušni:

sijedi, muklo, kosa umorne zemlje,

u pustu maglinu seli se Svijet.

[marija]

Халил ЏубранПРОРОК

njega bih stavila kao posebnu temu

[marija]

PROROK

... Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediri. A kad vam progovori, verujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki. A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svog srca i u spoznaji toj postali deo srca života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svet koji ne poznaje godišnja doba, gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: 'Bog mi je u srcu', već: 'Ja sam u srcu Božjem.' I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite, a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani spostveno poimanje ljubavi; i da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, a potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama...

[marija]

A ja vam kažem da je život mrak, osim kad postoji žar,

a svaki je žar slep, osim kad postoji znanje,

a svako znanje je uzaludno, osim kad postoji rad,

a svaki je rad prazan, ako nema ljubavi,

a kad sa ljubavlju radite, tek onda se spajate

sa drugima, sa sobom i sa Bogom.* *Halil Džubran

[marija]

Tad Almitra progovori ponovo, te kaza:

A sta je sa Brakom, ucitelju?

A on odgovori ovim rijecima:

Rodjeni ste zajedno i zajedno cete biti za sva vremena.

Bicete zajedno kada vam bijela krila smrti rasprse dane.

Da, bicete zajedno cak i u nijemom pamcenju Bozijem.

Ali, neka u vasem zajednistvu bude prostora.

I neka vjetrovi nebeski igraju medju vama.

Volite se, ali ne namicite okov ljubavi:

Nek' ona radije bude more sto se talasa medj' obalama vasih dusa.

Punite case jedno drugome, ali nemojte piti iz jedne case.

Podajte jedno drugome hljeba, ali ne jedite od istog somuna.

Pjevajte i igrajte zajedno i radujte se, ali neka svako od vas bude za sebe,

Kao sto su strune leutove za sebe, iako trepte muzikom istom.

Dajte svoja srca, ali ne jedno drugom u vlasnistvo.

Jer, samo ruka Zivota moze da drzi vasa srca.

I budite zajedno, ali ne odvec blizu:

Jer, i stubovi u hramu razdvojeni stoje,

A hrast i cempres ne rastu jedan drugom u sijenci.

[Guest ja]

pesmu je napisao antun branko simic

Covjece pazi

da ne ides malen

ispod zvijezda!

Pusti

da cijelog tebe prodje

blaga svjetlost zvijezda!

Da ni za cim ne zalis

kad se budes zadnjim pogledima

rastajao od zvijezda!

Na svom koncu

mjesto u prah

prijedji sav u zvijezde!

[Guest ja]

Ja volim sreću koja nije srećna

Pesmu koja miri zavađene reči

Slobodu koja ima svoje robove

I usnu koja se kupuje za :cheesy2:

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike

I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra

Cvetove koji se prepiru sa vremenom

U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće

Kreće se po zakonima mirovanja i smrti

Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti

Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje

Prste oči sluh drugačije raspoređene

U šumi negoli u telu

Branko Miljković

[Guest Светлана]

MAТИЈА  БEЋКОВИЋ

ВЕРА ПАВЛАДОЉСКА

Лукавица је хтела да ме надлукави

Пунио се месец у августу као локва

Испаљиване пуне дуге преко језера и глава

На радилиштима у рудницима боксита

Убеђивао сам непознате људе

У твоје име

Вера Павладољска

Грешиле су пијане птице у простору

Препелица је кљуном горе окретала

Свест је мрцала међу литицама

Гоњен точилима кршима и губом

До грла у живом блату мислио сам

Колико си ме волела

Вера Павладољска

Мрак је у мраку сјао као животиња

Гром у ланцима чамио за брдима

Молио сам за слух физичких радника

Дивио се њиховом суровом апетиту

Заклињао једног глувонемог младића

Да изговори твоје име

Вера Павладољска

Цео дан у небу изгорео месец

Под лажним именом лечи свој пепео

У мрцави међу двојницима

Док музика снег у уши убацује

Клео сам се у обе руке нарочито десну

Да те нисам волео

Вера Павладољска

Удварао се непознатој девојци

У кањону Таре код Колашина

Говорио истине на свим језицима

Жарио и палио да их поверује

Док је ћутала сећао сам се

Да си ми најкрупније лажи веровала

Вера Павладољска

Певао је славуј са грлом грлице

Све на свету ме на те подсећало

Хвалио сам се да си луда за мном

Цела плажа да ти се узалуд удвара

Како те терам да идеш из главе

И како нећеш

Вера Павладољска

Куло црног жара под слепим очима

Заразна звезда све и свашта сажди

Док ми се падобран није отварао

И кад сам у завичајне бездане падао

Причали су да те зовем из свег гласа

Ал нисам признавао

Вера Павладољска

Ронио у најдубље бежао у горе

Да те гласно зовем да нико не чује

Био сујеверан - питао пролазнике

Како твоје лице замишљају

Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене

Па да се не окренем

Вера Павладољска

На љубавној промаји измедју две звезде

Невидљиви ухода има нешто против

Жеђ за ракијом је слична фантазији

У теретном камиону који јури снегу усред лета

Биле су две усне неписмених жена

По угледу на твоје

Вера Павладољска

По невремену сам ловио на руке

Међ златних меридијана у води

Описивао очи једне жене месец дана

У возовима без реда многе сапутнице у пролазу

Убедио да су ми све што имам у животу

Мислећи на тебе

Вера Павладољска

Пита за мене метак луталица

Сада ме погрешно тражи око земље

Вучен тајним магнетом мог чела

Напија месец да проказе где сам

Злоставља мора куша ваздух и подмићује

Ти ћеш ме издати

Вера Павладољска

Траје монотона биографија сунца

Све сијалице горе усред дана

Словослагачи су срећни док ову песму слажу

Ваздух не схвата да сам себе бомбардује

Један од влашића склон је пороцима

И једни и други ветрови те оговарају

Неколико држава тврди да си њина

Ти си на своје име љубоморна

Каблограми се у дубокој води кваре

Нико не зна где су слова твог имена

У мртвим и лажним језицима у погрешним

нагласцима

У рукопису звезда по некој самој води

Ко ће ухватити сјај самогласника

Које птица кука

Вера Павладољска

[Guest Светлана]

Tema večerašnje emisije 'Agape' jeste poezija Laze Kostiće i Vladislava Petkovića Disa. Gosti Svetlana Velmar Janković i Vladeta Jerotić pokušaće da odgovore na pitanja da li su neke pesme Disa i Kostića bile religiozne i da li su oni u ličnom životu tragali za numinoznim. Glumac Petar Kralj kazivaće tri, po mnogima najlepše, srpske pesme 'Santa Maria Dela Salute', 'Medju javom i medj snom' i 'Možda spava'.«

Agape - Poezija

Agape - Poezija

[ribar]

''Nepovratna pesma''

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš

Nemoj da mi nešto petljaš

Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka.

Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,

stare staze,

stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati

Tu je ono čemu možeš srce dati.

Al' ako se ikad vratiš

moraš znati

tu ćeš stati

I ostati.

Očima se u svet trči

Glavom rije mlako veče

Od reke se dete uči

ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči

da zapara nebo sjajem.

I od druma da se muči

i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija

opasno je kao metak

da u tebi večno klija

i čarlija tvoj početak.

Ti za koren

nisi stvoren

Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,

stisni srce i zažmuri.

Al' kad podješ - nemoj stati

Mahni rukom.

I odjuri.

Ko zna kud ćeš.

Ko zna zašto.

Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su zelje uvek belje

kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja

opasno je kao metak

da u tebi večno kunja

i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio

samo si zaboravio.

Zato leti.

Sanjaj.

Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.

Nek' od tebe život uči

da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo

što ne ume nista malo,

pa kad kreneš - kreni ludo,

ustreptalo,

radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka

u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,

il' sve teško,

gorko platiš,

uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

Miroslav Mika Antic

[ribar]

Ko sam?

Sta sam?

Ja sam samo sanjar,

ciji pogled gasne u magli i memli,

zivio sam usput,ko da sanjam,

kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,

zato sto sam mnoge ljubio,boleciv,

zato usput,ko sto palim cigarete,

govorim i sapcem zaljubljene reci.

"Draga moja","mila","znaj,doveka"

a u dusi vazda ista pustos zraci;

ako dirnes strast u covekovu bicu

istine,bez sumnje,nikad neces naci.

Zato moja dusa ne zna sto je jeza

odbijenih zelja ,neshvacene tuge.

Ti si ,moja gipka,lakonoga brezo,

stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako trazec neku srodnu dusu,

vezan protiv zelje,utonem u seti,

nikad necu da te ljubomorom gusim,

nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam?

Sta sam?

Ja sam samo sanjar,

ciji pogled gasne u magli i memli,

i volim te usput, ko da sanjam,

kao mnoge druge na toj zemlji.

Sergej Jesenjin