Света Гора Атонска

[раб.аџија]

Политика, 19.05.1983.

Овде је све другачије

http://www.slobodanstojicevic.com/dela/reportaze/sveta-gora-1983/ovde-je-sve-drugacije/image

берба грожђа, 1983.

У пола два, у дубокој ноћи, монаси устају. У два почиње молитва и траје непрестано пет сати. Баве се потом послушањима, па се опет моле два сата. Тако сваки дан, 365 дана у години.

Нагнути над књигама на певницама, осветљене слабом жутом светлошћу свећа, отац Пајсије и отац Серафим читају и певају. Са стране, у столицама, у мраку седе и стоје остали монаси, крсте се и моле.

Отац Серафим је младић који је недавно престао да буде искушеник и замонашио се. Звао се, иначе, Фрањо. Хрват је, из Београда. Био је апсолвент филозофије, када је почео да посећује Саборну цркву и слуша хор. Волео је музику, па је и сам почео ту да пева. Потом је уписао Теолошки факултет и крстио се у цркви. Једнога дана његови родитељи су на столу затекли писмо, у којем их је обавестио да је отишао на Свету Гору да се замонаши. Однео је само пасош и мало пара. Висок је, има аскетско лице, усијане и крупне очи, оштар нос и леп глас. Гласови оца Серафима и оца Пајсија се слажу. Пајсије је био певач по босанским кафанама. Кажу да је снимио и плочу. Овде не пева за публику и паре. Овде је све другачије. Када би неко окренуо прекидач електричног светла којег, иначе, у Хиландару нема, окупани светлошћу ови људи би, учинило ми се, шакама прекрили очи ... Они и не желе светлост, ни разоткривање, ни сумњу. Они верују у мраку и у себи.

Идем да спавам. Сан тешко долази. Из цркве се сасвим слабо чује њихова песма. Покушавам да схватим ту групу људи затворену у црквеним зидинама, шта то раде?

Као из каквог авиона који се пење, гледам најпре цркву, па полуострво, Грчку, Европу целу, видим, ове ноћи, аутомобиле на аутопутевима Француске, жамор у некој кафани у Варшави, мужа и жену загрљене у неком стану у Љубљани, видим човека који пије пиво у станичном бифеу Лапова, дремљивог сељака из Вукићевице, који устаје да положи кравама, стриптизету у београдском „Мажестику" у тренутку када одбацује и последњи део одеће, па, опет, видим ове монахе овде, у свом резервату којем припадају својевољно, шта је то? Хоћу да разумем, али не умем. Можда ћу сутра, можда ћу једном то појмити.

У Хиландару се само доручкује и руча. Доручак је око девет, ручак око четири поподне. Сва правила овдашњег живота прописао је, својим типиком свети Сава још пре осам векова. Тако је живео и он, тако, без икаквих измена, живе и његови следбеници.

За доручак је био пасуљ, краљ свих јела, спремио га Ангелис, цар кувара. Бели лук таманимо као да га касније никад окусити нећемо, јер је овде то мирис којег се нико не клони.

Отац Василије, секретар Хиландара, хоће да разговара. Благоглагољив, енергичан, речи му једна другу сустижу, отац Василије, бивши службеник на железничкој станици у Сталаћу, на свако питање хоће да одговори. Више је питања него времена.

- Оче Василије, ви сте млад човек. Како успевате да савладате сексуални нагон?

Не часећи часа, као да је на то питање много пута одговарао, отац Василије каже:

- Видите, ја сам стално гладан, жедан и неиспаван. У таквом стању нема сексуалних потреба. Ви знате, јутро је за тело најлепши део дана. Ми се тада молимо. Најлепши део дана поклањамо Богу. Центар свих страсти је стомак, а калуђером глава командује. Неопходна је самодисциплина. Треба да схватите да ми нисмо глумци, атракција за туристе. Ми смо духовно препорођени људи. Пре него што сам се замонашио, ја сам и пио и добро јео, живео као и сви моји вршњаци. Данас кад их видим како живе, не могу да их схватим. Посебно када се напију. И ја пијем, али по чашу-две, умерено. Мени нико не забрањује да пушим, али ја сам се упитао зашто то радим и увидео сам да је то непотребно и штетно, као и масна храна, месо.

- Ви, овде, чини ми се, живите у одвојеном свету у којем немате ни радио, ни телевизор, ни новине. Да ли знате шта се дешава изван Хиландара, или вас то не занима?

- Нама долазе људи овде стално и ми све знамо. Чак понешто и пре сазнамо од вас.

- Добијате ли новине из Југославије?

- Не. Само када нам неко донесе. Ми довољно знамо. Долазе нам људи из Америке, Аустралије, Немачке, Шведске... Свако нам по нешто исприча. Велика је ствар бити Хиландарац. Идите било где у свет и само кажите: „Ја сам Хнландарац", сва врата ће вам бити отворена. Сви ће вас гледати с поштовањем...

Данас монаси беру велики манастирски виноград и ми гости смо понудили помоћ. Проигуман Никанор (игуман је богородица Тројеручица) који је управо стигао из Солуна, где је наместио зубе, задовољан је нашом понудом. Притећи ће у помоћ и монаси из манастира Есфигмен. Јер, радну снагу на само дан-два тешко је наћи.

На путу за виноград, с леве стране, налази се костурница манастира Хиландара. Ту, на полицама, налазе се лобање преминулих калуђера. Кости су у подруму костурнице. Када монах умре, обуку га у горњу расу и тако, без сандука, закопају. После три године, или више, откопају га, кости оперу у вину и ставе у крипту, а лобању, са исписаним именом и местом рођења на темену, ставе на полицу. Стотине лобања, једна до друге, као Ћеле-куле - то је гробље монаха. Пуна соба смрти.

Бежим у виноград, у живот. С десне стране, поред пута, код једне капелице, отац Димитрије, најстарији Хиландарац, чепрка нешто, плеви коров око светиње.

- Ја пошао у Кареју, испосницу светог Саве, ал' ветар дува, није згодно бродом путовати, може и да се преврне, па се ја вратио - правда се Димитрије као дете. - Не морам ја тамо баш данас да стигнем. Могу и сутра, ако не буде ветра, ако Бог да. Кад сам ја био млад монах, то је било давно, са још једним сам по дубоком снегу и вејавици, ноћу дошао у један манастир, а мени тада кажу, што си долазио, могао си да погинеш. Човек у рату, ако се деси, мора да погине, а овако не мора. И тога сам се ја сетио...

http://www.slobodanstojicevic.com/dela/reportaze/sveta-gora-1983/ovde-je-sve-drugacije

[раб.аџија]

Политика, 07.05.1983.

Коначиште у Ватопеду

Коначиште у Ватопеду

Нигде се више нисам наслушао тишине него на Светој Гори.

Ту се некако чује како живи и дише свеколико биље, оно чворновато и квргаво и оно крупно, стамено, чије су се крошње помешале са небом, оно жбунасто са сјајним зеленим лискама и оно све у трњу чије су бодље, учини се, бесмислено ту начичкане јер нема кога да убоду.

Срећем бубе-зујалице, чујем како трапуљају неспретни мрави по посној земљи, узнемири ме само пуцањ кестена кад се, презрео, распадне на буси.

У овој тишини реч се не потеже олако. Тешко је ту бити брбљивац. Када се изговори, она одјекне, заромори, мора да буде округла и глатка, чиста и одмерена. Она се овде претвара у материју. Учини се да може да се види и опипа.

Зато људи избегавају да без големе потребе проговоре, а ако то већ чине онда су то речи одабране с пажњом.

Зато, ваљда, и ћутимо корачајући ка Ватопеду, ево већ око три часа, задихани и ознојени од стрмих стаза и усека, али на раскршћима обележеним дрвеним путоказима, тако да ту путник тешко може да залута.

Огроман је Вотопед.

Указује се као какав средњовековни град, или дворац, уз саму обалу мора, са пристаништем уз које су начичкане многобројне зграде и заклони за барке и чамце, бродиће и галије.

На молу, млади монаси пецају, из фармерки ваде цигарете и пуше. Спушта се вече. У дворишту Ватопеда, оивиченог зградама и конацима, чекамо да нас неко упути где треба да уђемо. Важно је да смо пре смираја сунца ушли кроз манастирску капију. По правилима монаси су дужни да сваког госта нахране и омогуће му конак. У трпезарији је дугачак сто за четрдесет шест гостију. Затичемо тројицу Немаца и тројицу Грка који су окончавали обед. У кухињи, кувар је опрао посуђе, очистио шпорет, угасио ватру. Када је видео нове, многобројне госте, ухватио се за главу. Темпераментан неки монах. Шта ли је на наш рачун све изговорио сам Бог зна, али се његова вика из кухиње сасвим добро чула, као и љутито убацивање дрва у шпорет, чантрљање, и тутањ корака по патосу. Као дете звечка, умирила га је једна флаша љуте ракије, наш поклон, чију је етикету помно проучавао приневши је ка прозору одакле је још допирала бледа светлост.

На трпези су се убрзо нашли топли макарони, сир од козјег и овчијег млека, маслине и вино румено. Вино које је имало укус буђи. Кажу да је то укус борове смоле која се ставља у њега. Ђаво ће га знати, тек, видех да и они Немци и Грци, а и остали гости, само врте чаше у месту, мрште се и погледају да ли ко пије, јер не би хтели да увреде домаћине, а ненавикнути на укус „буђаве" течности, тешко могу да је прогутају. Била је то једна врста рицине.

После толиког пешачења, парче иначе одличног сира и мало макарона нису нам заварали глад, а ни по чему нисмо могли да закључимо да ћемо бити понуђени још једном порцијом. Немци и Грци су већ отишли на спавање, а ми смо се још мало мешкољиш на столицама погледајући према кухињи, па пођосмо на починак. Кувар је изашао на кухињска врата, прекрштених руку, испратио нас задовољним погледом. Онемогућио ме, лола једна, да (грешне ли помисли) парче хлеба тутнем у џеп. (Оправдао сам ову помисао у себи, тиме што су Немања, као монах Симеун, и његов син Сава овде боравећи док се обнављао Хиландар, препокрили велику цркву Ватопеда новим оловом а саградили су и неколико капела. У једној од њих насликан је деспот Јован Угљеша, добротвор Ватопеда, који је ту боравио крајем XИВ века припремајући се да са братом Вукашином крене на Турке. Велики добротвори били су ту и деспот Стеван Лазаревић, деспот Ђурађ Бранковић и велики челник Радич Поступовић... Али, кувар то ич не зарезује...)

Пролазећи дугачким ходником конака, осветљеног електричним светлом, прођох поред отворених врата собе у којој су била она тројица Грка. У полумраку, на кревету, нешто су шушкали, мрмкали, а све ми се чинило да до мене допире мирис говеђе кобасице.

Собе чисте, беле, постељина бела, пешкири, кревети гвоздени са федерима и душецима, чесма и нужник у ходнику.

Пробудих се око три сата. Звук црквеног звона. Обукох се у мраку и изађох на терасу конака. Пун месец обасјавао је велику ватопедску цркву из које су се, кроз прозорчиће, назирали трептаји свећа. Слабо, сасвим слабо чуо се глас монаха који су певали. Пронађох некако, по помрчини, пут до бронзаних врата цркве, начињених у XВ веку, богато украшених, прођох кроз трем који је пре девет векова украшен мозаиком и нађох се у цркви где су за певницама на левој и десној страни, уз слабу светлост свећа и кандила, монаси вршили службу. Црне силуете сундају на леву и десну страну, жустар неки монах час пева за левом, час за десном певницом, хитро прелазећи то растојање тако да га је мантија сустизала као плашт, као да је ветар подиже. Певају на старогрчком. Одвајкада је то тако. Непуних десет векова овде, у Ватопеду. Само пре два-три дана путовао сам аутомобилом, гледао телевизију, читао о обарању јужнокорејског авиона, гледао младе Гркиње, бринуо се шта ће урадити нишки „Раднички", а сада, овде, неким времепловом пренесен, присуствујем збивању из средњег века, у манастиру који је на Светој Гори други у рангу, после Велике Лавре.

Поје монаси, сундају црне мантије, беласају лица и прсти њихови на слабашној жутој светлости свећа и кандила, из којих се распростире љут дим који штипа ноздрве.

Напољу се раздањује.

Путујемо даље, према Хиландару.

Кестење, попадало по стази, има укус лешника, само што мало скупља уста: доручак који је припремила природа.

Два-три сата хода и указује се Есфигмен, манастир подигнут у десетом веку, уз саму обалу мора. Стазом, каква се слика када се дочаравају библијски призори, наилази, ситним лаганим ходом, висок монах лица белог као креч, као смрт. Гледа испред себе и врти бројаницу. Ни по чему не може да се наслути да запажа људе који пролазе поред њега. Прђе и оде. У дворишту манастира чесма, код чесме аргат чучи, коштуњав и запуштен, перорезом љушти кестен и једе. Љута сиротиња. Тражи цигарету. Умивамо се, пијемо воду, пушимо и ћутимо. Из манастирских врата избијају три Немца, с ранчевима, прати их неугледан, ситан монах у ризи од рита.

Њих испраћа, нас позива.

извор:

http://www.slobodanstojicevic.com/dela/reportaze/sveta-gora-1983/konaciste-u-vatopedu

[раб.аџија]

Политика, 05.05.1983.

Кровови Кареје

Kaреја

Copyright: Aleksa Stojkovic

Кровови Кареје

На улазу у бродић укотвљен на маленом пристаништу градића Уранополис, стоји полицајац у белој униформи.

Он узима путников пасош и писмо, печатом, наравно, оверено, који је издала полиција за странце у Солуну, а намењено полицији у главном граду Свете Горе - Кареји. Речено писмо дотична полиција је издала на препоруку Министарства за Северну Грчку које је, опет, изволело дати је добивши претходно препоруку југословенског Конзулата у Солуну.

Путник ће, уверавају га власти, свој пасош добити кроз неколико часова у Кареји. Ту ће му бити уручен и папир, оверен и испотписиван, па ће, коначно, без гриже савести и страха да се огрешио о администрацију, моћи легално да се креће по Светој Гори, Монашкој Републици, на којој данас живи двадесет православних манастира, од којих је први, већи и значајнији, основан пре више од десет векова.

Путујем, дакле, у Свету Гору. Не путујем у контролисане тајне и полутајне базе. Не путујем у места где су строго чувана постројења. Не путујем у истраживачке центре такозваних специјалних намена, као што би се то, у први мах, читаоцу - лишеног детаљног упознавања са административном процедуром - могло учинити. Печати, потписи, дозволе, униформе, сва та контрола путника онеспокојава, али му истовремено, када је преброди, причињава задовољство. Продро је тамо где није једноставно доспети, припада малобројнима који ће видети нешто изузетно, драгоцено и узбудљиво, нешто тајанствено о чему постоји само слутња. Власти на овај начин само подстичу путникову машту, мистичност овог места, иако им то, по свему судећи, засад није намера.

У 9 сати и 45 минута бродић са педесетак путника кренуо је дуж југозападне обале Свете Горе ка пристаништу Дафни: путници са бројаницама, „никонима", „јашикама" и „лајкама", грчким носевима, америчким фармеркама, монаси у црним ризама, камилавкама, дугих брада и косом скупљеном гумицом на темену, подвијеном под капу... Зује филмске камере, мешају се одломци грчких, енглеских, француских и српских реченица, бруји бродски мотор, а ветар све јачи, меша и трпа звуке у ковитлаце, баца их у таласе, на хриди и кржљаво растиње по светогорским стрминама.

По њима, појављују се призори чудесних грађевина, манастира ограђених зидинама, а на обали њихове арсане (пристаништа): напуштене, чини се, зградурине, испуцале, изломљене, нахерене, изгрижене од ветра, кише, таласа, векова, а опет у животу, у одолевању.

На молу арсане манастира Зограф (припада Бугарима) стоје монах и пас. Чекају брод. Крманош вешто пристаје, монах улази, пут се наставља: тако и на арсанама Дохијара, Ксенофонта, огромног Пантелејмона, руског манастира који је бројао хиљаде монаха, а сада тек двадесетак, где је, у XИИ веку Растко, син Немањин, примио ризу и добио име Сава.

Стижемо у Дафни. Дафни је пристаниште Кареје, главног града Свете Горе, насеобина коју сачињавају две-три трговине, пошта, полиција и гостионица. У продавницама које личе на малена стоваришта, продају се монашки штапови и појасеви, хлеб натрпан у џакове, иконе, конзерве с млеком, паштетом, рибом, воћним соковима, тамјан, крстови разни, кафа, бројанице од козје длаке, црквене књиге, мапе, речници (чак и „грчко-југословенски"), разгледнице...

И корачам већ по светогорској посној земљи, гледам у лица људи, жбуња, неба и воде, тражим мирисе и призоре тајанственог, необичног и мистичног.

Наилазим на гужву испред аутобуса.

Ова направа за превоз људи, ако већ није добављена из неког музеја саобраћајних реликвија, онда је пореклом са каквог отпада. Свеједно - то је овде једини превоз до Кареје, четрнаест километара узбрдо, колским путем. Темпераментни млади возач и власник атракције за превоз виче нешто на гомилу намерника којих је више него што аутобус може да прими. Млатара рукама, прави гримасе, главни је.

А путници, монаси и цивили, верници и неверници, сједињени су сада у тежњи ка истом циљу: успети ући у аутобус. Грк позива најпре калуђере. Они имају предност. Свесрдно је прихватају. Одричу се пешачења.

Аутобус се, роптећи, пење у Кареју, градић са црквом из десетог века, са неколико продавница, поштом, гостионицом са преноћиштем и полицијом. Ту је и дом гувернера, представника грчке владе, највише цивилне власти, као и зграда Протата, монашке управе Свете Горе. У Протату су заступљени свих двадесет манастира, преко којих и многобројни скитови и келије (од којих су неки већи и од појединих манастира, али немају тај статус). И ових двадесет манастира подељени су у пет група од којих сваку заступа један од пет главних: Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар и Дионисиу. Њихово руководство мења се сваке године. Ове године протос је Хиландарац Хризостом.

Хиландар овде има своје представништво.

То је огромна зграда, постављена на брду тако да се одатле види цела Кареја и велики део Свете Горе. Испред ње је велики плато-видиковац с каменим столом у средини. Ту седимо са оцем Митрофаном, шефом овог представништва, илити министром иностраних послова Хиландара, како би се то рекло нашим, мирјанским (световним) језиком. Бела брада, црна одора, руке скрштене на крилу, опуштене, седи усправно као да позира средњовековном сликару али опет све то природно, и лако. Око оца Митрофана време се одмара, можда чак и ленствује. Протиче тако лагано да би, кад би га мерили, најмања јединица била дан. На таквом неком часовнику минут би било годишње доба, година - час.

Над њим су крошње ораха и чемпреса, иза њега, црвени кровови Кареје, а још даље стапају се небо и море, на некој непрепознатљивој црти.

извор:

http://www.slobodanstojicevic.com/dela/reportaze/sveta-gora-1983/krovovi-kareje

[Владан]

УВОД:

Света Гора Атонска, јединствена земља монаха, трећи „прст“ полуострва Халкидики. Срце светског православља, последња жива икона заборављеног Византијског Царства. Највећи храм на свету.

Сама природа и положај овог величанственог места одише посебношћу. Брдовит предео, прекривен густим шумама и испресецан небројеним степенастим јаругама, час питом, час суров, окружен бистрим смарагдним водама егејског мора. Полуострвом доминира брдо Атос, камени голи врх који се уздиже на 2033 метара надморске висине и најчешће је забоден у облаке.

У античко доба Атонска гора  била је позната као Аполонијада, а на врху Атоса налазио се храм Зевса.

Црквено предање приповеда да је Мајка Божија, примивши благодат Светог Духа и пошавши на Кипар лађом коју је захватила бура, пристала уз обалу Атонске горе. Многобошци су тада примили Богородицу, слушали њену проповед и крстили се. Тада је, како предање казује, Мати Божија овде учинила бројна чудеса. Пре него што је наставила свој пут поставила је на овој гори једног од Апостола, као учитеља и старешину и благословивши народ додала: „Благодат Божија нека буде на овом месту и над онима који овде бораве чувајући  Заповеди Сина и Бога Мојега. Добра нужна за живот на земљи имаће с малим трудом у изобиљу, живот на небесима припремљен им је и неће одступити милост Сина Мојега од места овога до краја века. Ја ћу бити заступница овог места и топла молитвеница за њега пред Богом.“

Од тог дана када је Пресвета изговорила ове речи, Света Гора се назива њеним вртом.

Под влашћу Рима који је прогањао хришћане Света Гора налазила се све до 313 године наше ере све док Цар Константин није издао указ о грађанским правима и слободи вероисповести хришћана. До тада се монаштво на Атосу већ било поприлично развило. Појавили су се манастири.

Догађај из 442 године одредио је такозвани Авато, закон по којем се особама женског пола забрањује приступ на Атос. Наиме кћерка Теодосија Великог, принцеза Плакидија посетила је манастир Ватопед али се том приликом из иконе Пресвете Богородице зачуо глас који јој је саопштио да одступи. Овај Закон примењује се до данас, а кршен је у неколко наврата током бурне историје, дешавало се да су поједине жене покушавале да кришом ступе  на забрањено им тло.

У IX веку царском повељом даровано је монасима право самосталне управе на Атонсу, а њихов број се тада значајно повећава. Јавља се и словенско монаштво, руско, српско и бугарско. 1453 године, са пропашћу Византије, наступа период турске владавине, али је Света Гора очувала слободу православне вере и самоуправу уз плаћање данка. Царска Русија  у то време значајно помаже Светогорце.  

Данас се на Светој Гори налази 20 великих манастира, 12 такозваних скитова, мноштво келија и других монашких насеобина, а на њеним литицама подвизавају се пустињаци.

17 манастира су грчке монашке заједнице: Велика Лавра, Ивирон, Дионисијат, Григоријат,  Свети Павле, Ксиропотам, Ксенофонт, Кутлумуш, Пантократор,  Филотеј, Каракала, Дохијар, Есфигмен, Симонопетра, Ставроникита и  Констамонит.

Ту су и наш Хиландар као и руски манастир Пантелејмон и бугарски Зограф. Румуни имају свој скит: Часног Претече на самој литици полуострва.

Кареја је средњовековни градић у самом центру Свете Горе. У овој својеврсној светогорској престоници налази се седиште Свештене општине, коју предводи Светогорски прот. Ту су и конаци посланства свих светогорских манастира. За Србе је посебно значајна Испосница Светог Саве у којој се чува чудотвона икона Богородице Млекопитатељнице, а од скора и жезло Светог Саве. У њој свакодневно у молитви и великом подвигу данас ревнује монах Никодим сабрат Хиландарски.

Свету Гору свакодневно посећују бројни поклоници православни верници из целог света, али и многи други људи добре воље. При планирању путовања у ову монашку земљу треба пре свега имати на уму да Атос није туристичко одредиште. Манастири нису хотели и неопходно је поштовати ред и правила у дому оних који су се определили за монашки подвиг, поштујући гостољубље као једну од најзначајнијих хришћанских врлина.

Посету Светој Гори важно је унапред планирати. Датум уласка прецизира се у договору са службеницима у одељењу за поклонике у Светогорском дому у Солуну. Број посетилаца ограничен је на 120 дневно. У Свету Гору  се улази искључиво бродом из луке Уранополис или луке Јерисос. Пре уласка у брод преузима се дозвола- такозвани Диамонтарион уз плаћање таксе од 20  евра. Боравак је ограничен на  четири дана, а у једном манастиру се можете задржати највише 24 часа. Већи број дана на Светој Гори одобрава Пропрат у Кареји када за продужетак постоји оправдан разлог.

У манастиру најпре одлазите у посебан део за госте. По светогорском обичају уз љубазну реч монах гостопримац понудиће вам окрепљење, кафу, ратлук, ракију (ципуру) и  свежу воду, а затим вас одвести у келије са постељама. Такође упознаће вас са распоредом богослужења и временом за трпезу. Боравак у манастиру је јединствена прилика да завирите у ризницу духовности и предокус вечности. Пред одлазак на починак током повечерја у храму, црквењак ће пред вас изнети свете мошти, нетрулежне остатке светих људи и упознати вас са историјом и делом манастирског блага.

У трпезарији се обедује у молитвеној атмосфери. Није пожељан разговор, а са заласком сунца сви се полако повлаче у келије без гласних разговора. На Светој Гори шорц и атлет мајица нису дозвољени као ни снимање камером. Монахе и порте манастира можете фотографисати само уз благослов (одобрење).  Водите рачуна да монаси нису ни туристичка атракција, нити туристички водичи и треба их поштедети сувишног узнемиравања. Такође светогорско правило забрањује лов, риболов и купање на Светој Гори, а само ноћење у манастирима потребно је договорити са манастиром неколико седмица пре доласка. Термин се уговара телефоном или факсом, радним данима у преподневним часовима.

Важно је такође напоменути да  бродови полазе искључиво ујутру, а за дневне групне посете потребно је ангажовати посебан брод (уз поприличну надокнаду) у договору са лучном управом.

Женама остаје могућност да током дана заузму место на једном од бродова који обилазе Атос са удаљености 500 метара од обале.У појединим приликама ове бродове посећују и светогорски монаси доносећи на целивање неку од икона или ковчежић са моштима.

Такође жене могу посетити и неке од  метоха (манастирска имања ван манастира),  какав је рецимо Хиландарски метох Каково недалеко од Јерисоса.

Посете Светој Гори, увек су другачије, а у свакој постоји клица поновног враћања. Бунар Светог Саве налази се у Хиландару и по предању копао га је сам Свети Сава, а ко попије воду са њега увек се изнова враћа Српској Царској Лаври на Светој Гори. За наше људе посета Светој Гори има посебан значај. Овде ће се срести са оним  највреднијим „Што смо од предака наследили  и од потомака позајмили“. Незаборавни су сусрети са хиландарсиким братством и дуге заједничке молитве, празничне трпезе....

Од дана трагичног пожара живот у манастиру је отежан, а могућност пријема поклоника значајно

умањена, али се манастир обнавља (уз помоћ Србије, Грчке и донатора ) и кроз  неколико година заблистаће старим сјајем. На свима нама је дужност да чувамо задужбину Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог.

Хиландар је најзначајнија наша светиња на овом парчету неба на земљи, Светој Гори Атонској.

[Владан]

Уставно уређење

Члан 105.Устава Републике Грчке, уређење Свете Горе

1.Атонско полуострво, од Велике Вигле надаље, које покрива област Свете Горе је, у складу са древним повлашћеним статусом, самоуправни део Грчке Државе, чија власт над њом остаје неприкосновена. Са духовног гледишта, Света Гора је под директном јурисдикцијом Васељенске Патријаршије. Сви који на њој монахују стичу грчко држављанство чим постану искушеници или монаси, без другог документовања.  

2.Светом Гором управља, сагласно њеном уређењу, двадесет Светих Манастира, међу којима је подељено читаво атонско полуострво, чија територија је неотуђива. Њоме управљају представници Светих Манастира, који чине Свештену Заједницу. Није дозвољена апсолутно никаква измена система управљања или броја светогорских Манастира, нити њиховог хијерархијског поретка и њиховог положаја према подређеним обитељима. Иновернима и шизматицима забрањено је настанити се на Светој Гори.

3.Детаљна формулација светогорских уређења и њиховог функционисања износи се у Повељи Свете Горе коју, у сарадњи са представником Државе, саставља и изгласава двадесет манастира, а верификује Васељенска Патријаршија и Влада Грчке.

4.Доследно поштовање светогорских уређења спада у духовном смислу под врховни надзор Васељенске Патријаршије, а у управном смислу под надзор Државе, којој искључиво припада и очување јавног реда и безбедности.

5.Горе наведене власти Државе спроводи управитељ, чија су права и дужности дефинисане законом. Законом су такође прописане и судска власт коју спроводе манастирске власти и Свештена Заједница, као и царинске и пореске предности Свете Горе.  

[Владан]

Духовна управа Свете Горе

СВЕТА ЗАЈЕДНИЦА

Сагласно са статутом Свете Горе Атонске, свештеничку администрацију бира административно тело Света заједница, налази се у Кареји и састављена је од 20 монаха – представника манастира. Сваки манастир бира једног представника, који управља канцеларијом годину дана и бива замењен почетком Нове године. Протатска црква припада Светој заједници. Посвећена је Успењу Пресвете Богородице и живописана је од стране познатог сликара светих икона – Мануела Панселиноса.

20 манастира подељено је у 5 група од по 4 манастира, с тим да само вође тих група, имају право да сваке пете године дају протоепистатиса. Групе су сачињене овако:

Велика Лавра (Дохијар, Ксенофонт и Есфигмен)

Ватопед (Кутлумуш, Каракал и Ставроникита)

Ивирон (Пантократор, Филотеј и Симонопетра)

Хиландар (Ксиропотам, Свети Павле и Григоријат)

Дионисијат (Зограф, Пантелејмон и Констамонит)

Смена прота одвија се у протатској цркви у Кареји сваке године на празник Свих Светих Атонских (14. јун по Григоријанском календару).

Цивилна управа Свете Горе

Света Гора је аутономни део Грчке државе и политички припада Министарству иностраних послова, а духовно је под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије у Цариграду. Света Гора је подељена на 20 аутономних области. Сваком облашћу, као и монашким насеобинама на тој територији, управља по један манастир. Цивилни управитељ – гувернер и његов заменик, постављени су од стране министра спољних послова Грчке, који је једини компетентан да их поставља и разрешава тих дужности. Седиште им је у Кареји.

Телефони канцеларије Гувернера су: (2377) 023 230, 023 214, 023 290

[Владан]

Важнији датуми у историји Свете Горе

820. Први пут се спомињу еремити (монаси – пустињаци) који живе на Атонском полуострву.

843. Одржан сабор на коме је успостављен култ икона и на њему су посебно били заступљени атонски еремити.

859-863. Први боравак Етимија Новог (Солунског) на Атосу.

883. Цар Василије 1. (867-886) у свом сигилију (повеља са печатом) први прокламује целовитост

заједнице атонских монаха и све их ставља под своју највишу заштиту.

908. Први пут се спомиње Андреја као прот Свете Горе.

942-943. Земљишно разграничење (демаркација) монашке територије и утврђивање границе Свете Горе.

957. Свети Атанасије Атонски долази на Свету Гору.

964. Свети Атанасије Атонски оснива  манастир под именом Велика Лавра и он добија потпуну самосталност, односно бива проглашен за ''Царску Лавру''.

972. Доношење првог свеопштег типика о уређењу живота на Светој Гори, познатог као Трагос (јарац), назван по јарећој кожи на коме је писан. Овај најстарији светогорски устав потписао је цар Јован Цимискије (969-976). Трагос се чува у архиви Протата.

980. Свети Атанасије Атонски помаже да се подигну манастири Ивирон (980) и Ватопед (985), а нешто касније Есфигмен и Зограф.

1015. Први пут се помиње Хиландар, али као грчки манастир.

1030. Оснивање манастира Дохијар.

1035. Оснивање Ксенофонта.

1045. Донет други светогорски типик, звани Мономахов типик у коме је за Атонско полуострво први пут употребљен назив Света Гора.

1169. Оснивање манастира Пантелејмон и Кутлумуш.

1198. Свети Сава и вети Симеон оснивају манастир Хиландар.

1204. После пада Константинопоља, учесници Четвртог крсташког похода долазе на Свету Гору и она потпада под јурисдикцију Латина.

1207. Свети Сава  преноси мошти Светог Симеона (Стефана Немање) из Хиландара у Србију.

1341. Свети Григорије Палама подржава монахе Свете Горе оптужених од Варламе на Синоду одржаном у цркви Свете Софије у Константинопољу.

1348. Устоличен је први прот Србин, извесни Антоније.

1385-:cheesy:.png' class='bbc_emoticon' alt='confused1' />. Период прве турске окупације Свете Горе.

1406. Доношење трећег светогорског типика, тзв. Типик Манојла 2. Палеолога (1391-1425).

1430. Солун пада у руке Турака, а самим тим и светогорски манастири изражавају покорност турском султану.

1575. Издавање четвртог  светогорског типика ратификованог од Патријарха Јеремије 3.

1661. Продаја карејских келија и земљишта светогорским манастирима.

1743. Цариградски патријарх Кирило 5. уз помоћ Мелетија Ватопедског у близини Ватопеда оснива Атонску Академију, тзв. Антонијаду где се по западним узорима изучава класична литература, реторика, математика, филозофија и теологија.

1783. Први светогорски типик кога доноси патријарх Гаврило 4. и којим се уводи петочлана Света Епистасија.

1821. Светогорски монаси листом стају уз устанике предвођене Емануелом Папасом против Турака. Децембра исте године Турци крваво гуше овај устанак, пљачкају светогорске манастире и у сваком од њих постављају по један гарнизон своје војске.

1830. На међународној конференцији у Лондону призната независност Грчке и прокламована међународна заштита Свете Горе.

1912. Грчка морнарица ослобађа Свету Гору од Турака.

1913. Лондонска мировна конференција потврдила и гарантовала аутономност и неутралност Свете Горе.

1923. Према мировном уговору одржаном у Лозани, Света Гора је дефинисана као теократска република под суверенитетом Грчке уз гаранцију неповредивости негрчких манастира.

1924. Скуштина светогорских игумана доноси и данас важећу Конституционалну повељу засновану на хрисовуљама визанстијских царева, ферманима турских султана и сигилијма екуменских (цариградских) патријарха, која је за вечита времена потврдила редослед двадесет манастира (чл.1): Велика Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар, Дионисијат, Кутлумуш, Пантократор, Ксиропотам, Зограф, Дохијар, Каракал, Филотеј, Симонопетру, Свети Павле, Ставроникита, Ксенофонт, Григоријат, Есфигмен, Русик(Пантелејмон) и Констамонит.

Само наведени манастири могу поседовати имовину на Светој Гори (чл.2) и убудуће број манастира се не сме мењати (чл.3). Сви монаси, без обзира на националност, морају имати грчко држављанство (чл.6), а призната је и аутономност свих манастира (чл.9).

1964. Прослављена хиљадугодишњица од оснивања Велике Лавра.

[Владан]

Авато - Недоступност Свете Горе женама

Последњих година се по ко зна који пут поставља питање о забрани уласка женама на Свету Гору. То питање постављају посланици у европском парламенту. Овај традиционални закон у светогорској терминологији назива се АВАТО и он означава институцију. Авато је за многе становнике монашке државе основни темељ Атонске физиономоје. Авато на неки начин раздваја мушко и женско на духовној основи. Овај закон се не примењује само на Атосу него у многим мушким православним монашким заједницама. Мало је познато да је све до средине 20 века женама био забрањен приступ и у манастире Метеори. Овај скуп манастира у јединственом природном амбијенту отворио се за женски пол тек поеле великог пожара у чијем су гашењу учествовале жене. Многе савремене жене Авато посматрају као остатак мушког утврђења у коме се фаворизује мучки пол. Забрану крочења на Свету Гору тумаче као екслузивну предност мушкараца и пример фаворизовања пола. За њих је Авато потврда неједнакости у истој вери. Мноштво жена стално поставља питање о оправданости Авата и изражава жељу да крочи на недоступно тло.

Приближавања жена Светој Гори и покушаја уласка дешавала су се много пута кроз историју. Поборници очувања Авата сматрају да би његово укидање означило крај колевке православља, док поборници укидања говоре да он у себи носи превазиђена раздвајања карактеристична за минуле епохе и позивају се на иновације које уводи римокатоличка црква која дозвољава и женама да чинодејствују. Ове распрва задиру у основна питања вере. Чињеница је да су светогорски закон кроз векове поштовале како жене тако и иноверни па чак и освајачи.

Било је доста случајева кршења Авата. Као што потврђује закон Свете Горе који је донесен 1924  и потврђен од стране тачке 105 Устава на полуострву Атос улазак жена се иозричито забрањује - члан 186.

У царским типицима који су чинили основно тело писаног светогорског права врло рано се сусреће изричита забрана уласка на Свету Гору жена, голобрадих дечака и ушкопљеника. Разлози су исти као они који су диктирали Авато за жене и женке животиња.

Споразумом приступања Грчке Еврепској економској заједници, касније Европској Унији, 28.05.1979. уједињене чланице (9 држава и Грчка) са заједничком декларацијом припајања примењеном у чину зближавања држава чланице су се сагласиле са законом Свете Горе која је део Грчке територије и тиме потврдиле Авато.

[Владан]

Часни појас Пресвете Богородице

Највећа драгоценост Свете Горе која се чува у манастиру Ватопед. Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења, током њеног вазнесења, појас је предат апостолу Томи. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М.Теодосије је повратио појас у Јерусалим одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта. У току владавине Леондија Софуа (886-912) пренет је у палату где исцељује болесну жену владареву по имену Зои. Зои је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас који је тако добио свој данашњи изглед.

У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник (слава) Светог појаса (31 август) док је раније слављен заједно са Покровом (1 јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.

У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију да би посветили и подржали грчки народ и спасили га од зараза које су харале. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:

Братија манастира Ватопед гостовала су у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод иако је море било мирно нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.

За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.

1864 године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.

У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.

1894 је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало "Господе помилуј".

До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од господа и пород.

[Владан]

Кареја

Кареја је монашки градић, својеврсна престоница Светог Атона. Сама реч ‘кареја’ у преводу значи ‘орах’, којих има много у околини града. Налази се на самој средини полуострва, на североисточним обронцима Свете Горе. Атон је такорећи монашка република, али притом сваки манастир има свој типик.

У Кареји се налази Протат, у коме се остварује врховна самоуправа и суд, а у граду се такође налази и управитељ. Протат образује ‘Свештена заједница’ (‘Кинотис’), а из Свештене заједнице изабрани Савет – ‘Епистасија’. Свештену општину сачињавају заступници манастира (Антипросопи), по један из сваког од двадесет светогорских манастира. Епистасија, која има функцију извршне власти, формира се сваке године од по једног представника из пет главних манастира. Најстарији од Епистаса је Протоепистас. Протоепистасима могу бити монаси само из пет главних манастира: Велике лавре, Ватопеда, Ивирона, Хиландара и Дионисијата, и они се смењују по реду.

У Кареји се налазе конаци свих атонских манастира, осим манастира Кутлумуша, који је покрај саме Кареје. Такође се налазе пошта, телеграф, царина, лучна и полицијска управа, продавнице и амбуланта. Карејска Саборна црква Успења Пресвете Богородице је најстарија на Светој Гори и према предању основао ју је 335. године цар Константин Велики. Храм је страдао од пожара, а обновљен је у Х веку за време владавине цара Никифора Фоке. У ХΙΙ веку храм су уништили католици, а поново су га обновили бугарски цареви. Овде су сачуване фреске из XIV века, а на горњем делу олтара налази се светиња Кареје, чудотворна икона Мајке Божије Достојно Јест, а чува се такође и чудотворна икона Христа Спаситеља. Чудотворна икона Мајке Божије Млекопитатељница налази се у келији Светог Саве Српског званој Типикарница. У Кареји живи око сто монаха.

Достојно јест јако ваистину

блажити Тја, Богородицу.

Присноблаженују и Пренепорочнују

и Матер Бога нашего.

Честњејшују Херувим

и славњејшују без сравњенија Серафим.

Без истљенија Бога Слова рождшују,

сушчују Богородицу, Тја величајем.

[Владан]

Скитови

Поред 20 светогорских манастира који су административно груписани у пет група, а сваки је у рангу од броја 1 до 20, Света Гора је препуна монашких станишта.

После 20 манастира са својим монашким обитељима, следећи по рангу су светогорски скитови, па бројне келије и испоснице. Хијерархија која датира из XVI века до данас се није мењала.

Сваки од скитова административно припада једном од назива ''АСКИТИС'' јер су управо ови подвижници формирали прве овакве монашке заједнице. Скитови уствари представљају скуп келија које су се у неким случајевима проширили до размера манастира. Светоандрејски скит покрај Кареје већи је од многих манастира, али је свакако у рангу скита.

У скитовима живе мања монашка братства којима управља ''Дикеј'' (''дикастис'' на Грчком значи ''СУДИЈА'') са својим помоћницима. Чланови братства скита имају заједничку цркву ''КИРИЈАКОН'' за заједничка богослужења. Поред тога свака келија поседује сопствену капелу.

Некада је на Светој Гори било више десетина скитова да би до данас њихов број био сведен на свега десетак од којих неки једва егзистирају.

Највише скитова и келија има у пределу око Атоса и овај део се уопште назива Светогорска пустиња. Ту у свим келијама, колибама и пећинама живе испосници, исихасти, анахорети или једноставно – пустињаци, како их најчешће зову. То је посебан сој људи који је уз благослов манастира, отишао у осаму да се у веома строгом режиму живота подвизава по узору на знамените светогорске калуђере који су увршћени у ред светаца. Усредсређени на индивидуалну молитву и мистично виђење Бога, веома мало једу, још мање спавају, а бесконачно у себи понављају Христову молитву: ''Исусе Христе, сине Божији, помилуј мене грешног''.

Окружени миром и тишином, окупани свелошћу сунца, доживљавају визије сусрета са Богом и свецима. До њих је тешко доћи јер им се келије налазе на неприступачним местима, без дивљих путева и стаза, а код неких келиота приступ је могућ само дрвеним мердевинама и уз помоћ ланца за спуштање. А када коначно стигнете до пустињакове келије, дуго ћете стајати пред вратима док вам их не отвори, јер је њихово гесло да се само упорнима отварају врата. Пустињаци радо примају госте и труде се да их најлепше што могу угосте, не скривајући притом радост што сте их посетили.

СКИТОВИ:

СКИТ ПРОРОКА ИЛИЈЕ

СКИТ СВЕТОГ АНДРЕЈА

СКИТ СВЕТЕ АНЕ И СКИТ МАЛЕ СВЕТЕ АНЕ

СКИТ КАВСОКАЛИВИЈА

СКИТ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

СКИТ СВЕТОГ ДИМИТРИЈА

НОВИ СКИТ

СКИТ ЛАКУ

СКИТ УСПЕЊА БОГОРОДИЧИНОГ

[Владан]

Сви горе постављени текстови су преузети са

http://www.svetagora.info

[Владан]

Ја нисам био на Светој Гори, имам жељу да одем да видим, да научим и да се поклоним подвижницима Христовим. Надам се да међу форумашима има браће који су ходили светом земљом Светогорском. Какви су ваши утисци,  шта је то што вам је посебно остало у сјећању и да ли постоји жеља за поновном посјетом Светих обитељи и манастира?

Наравно надасве бих био захвалан уколико поставите  фотографије4chsmu1???

isus-sinai .Bogorodica.

.hvala.

[Драган Јашић]

Ја сам био на Светој Гори односно у Хиландару у периоду од 02 марта до 06 марта ове године и у посети али на кратко манастиру Свети Пантелејмон на само сат времена и могу ти рећи да је утисак више него изванредан и невероватан .Можеш и да погледаш моје утиске овде https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,11980.0.html . Има и нешто и слика .

[Дејан]

Ја сам био на Светој Гори односно у Хиландару у периоду од 02 марта до 06 марта ове године и у посети али на кратко манастиру Свети Пантелејмон на само сат времена и могу ти рећи да је утисак више него изванредан и невероватан .Можеш и да погледаш моје утиске овде https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,11980.0.html . Има и нешто и слика .

Jeste li upoznali iskušenika Petra u Hilandaru,on je bio član uredništva ovde?

ps.

sad videh u ovoj vašoj temi da jeste  1340_womens