Света Гора Атонска

[раб.аџија]

Никола Кусовац: Са Капором од

Херцеговине до Свете Горе

КУЛТУРА | УРЕДНИШТВО |МАРТ 3, 2011 АТ 20:40

http://www.pecat.co....-do-svete-gore/

Пише Никола Кусовац

Ако бих морао да издвојим нека од наших дружења на путовањима, онда бих се определио за два, од којих једно сликовито сведочи о њему као човеку, а друго га објашњава као уметника. Прво се односи на наше путовање у Косовску Митровицу, а друго на нашу посету српској царској лаври на Атосу, манастиру Хиландару

Било је то на Светог Саву 1995. године када ме је Момо Капор водио до кућа његових предака и рођака у Мириловићима, недалеко од Билеће а према Требињу. После краћег задржавања код сеоске цркве и гробља на којем почивају његови преци, ваљало им је запалити свећу за душу, и још краће недоумице хоћемо ли затим до Капорових путем који води од школе или оним што иде поред кућа Бајчетића – а то хамлетовско питање је представљало изазовну приповедачку грађу за шармом непревазиђену херцеговачку причалицу, какав је био Момо – стигли смо на одредиште. И, док су се љубазни домаћини, због изненадне посете милог им и, диљем Српства а богме и шире, познатог рођака, узмували не би ли нас што боље угостили, небо изнад Мириловића проламало се од силне грмљавине. Нагађали смо да ли је то небеско знамење упућено Србима или њиховим злотворима. Ја сам изразио бојазан, коју сам тих дана као гост Културно-просвјетног друштва „Просвјета” у Билећи и обнародовао, да не могу разједињени Срби очекивати ништа добро, јер су наспрам њих уједињена Европа и уједињени народи, што их мамузају Сједињене Америчке Државе. Односно, да ће воља бити њихова и да ће нам они кројити и границе и судбину. Једино решење и могући излаз видео сам, онда као што га видим и сада, у могућности да се сви Срби ухвате у једно велико културно и просветно коло, јер им то нико не може да забрани, и да се, тако духовно уједињени и каљени, припремамо за неко боље време и повољније светске прилике, када би поново васкрснула једна српска држава.

Тада се Момо, иначе непоправљиви оптимиста из кога је увек зрачила позитивна енергија, пецнуо због испољене скепсе, очитог песимизма и, на крају, дефетизма. Нажалост, све што је уследило са Дејтонским споразумом и после њега, показало је да се онај небески знак, у зло доба кад му време није, односио на нејако, разједињено и оклеветано српско племе. Све је пошло низбрдо, а да зло буде веће – здушно су се потрудили и труде се српски антиратни профитери. Мома им се, као громада, испречио на том њиховом трудољубивом и обилато – новцем, наградама, медаљама и легијама – од српског злотвора подржаваном путу. Нису га штедели, као што није ни он њих штедео, а време ће показати ко је био у праву. Да ли они што су, како каже Његош, похулили вјеру прађедовску, заробили себе у туђина, или Момо који није хтео погазити законе својих предака.

Наравно, такав Капор, херцеговачки пркосан и несаломљив, задобијао је све више мог поштовања и искрене пријатељске љубави. Додуше, наша дружења у Београду нису била ни честа ни дуга. По правилу, била су пословна и професионална, или поводом празника, крсне славе, какве породичне свечаности и слично. Међутим, на путовањима, каткад вишечасовним и вишедневним, било је времена за дуге, озбиљне разговоре али и лагодна ћаскања. Време проведено са њим протицало је брзо и неосетно. Био је крајње радознао и „цедио” је из мене све што га је занимало о уметницима, углавном сликарима, који су били предмет мог стручног интересовања. Сатима сам одговарао на његова питања која су се односила на живот и стваралаштво прве српске сликарке Катарине Ивановић и Вукове кћери Мине Караџић Вукомановић, затим на непревазиђеног родољуба Ђуру Јакшића, такође сликара и књижевника, затим првог иконописца и сликара Ђорђа Крстића, умног скептика Уроша Предића и његовог вршњака и земљака, хедонисту Пају молера, односно сликара Павла Јовановића. Анализирали смо уметничку и људску природу Моминог професора са Академије, такође Херцеговца, Мостарца, Недељка Гвозденовића, посебно су га занимале његове везе са Иваном Табаковићем, као што смо радо размењивали погледе на рад заједничких пријатеља, попут недавно преминулог Милорада Мила Ћоровића, затим Љубе Поповића, Милоша Шобајића… С друге стране, као непревазиђени белосветски путник, радознали путописац и добро обавештени посетилац многих музеја и галерија, до којих нисам могао да стигнем, пружао ми је драгоцене информације о тамо виђеном и доживљеном.

Ипак, ако бих морао да издвојим нека од наших дружења на путовањима, онда бих се определио за два, од којих једно сликовито сведочи о њему као човеку, а друго га објашњава као уметника. Прво се односи на наше путовање у Косовску Митровицу, непосредно после бомбардовања и егзодуса Срба са Косова и Метохије, јер тамо смо боравили и 1993. заједно са Шобајићем, а друго – на нашу посету српској царској лаври на Атосу, манастиру Хиландару.

У Митровицу, где сам имао нека посла у вези са нашим угроженим споменицима културе и поклон-збирком сликара Александра Томашевића, која се затекла у јужном делу града, Момчила сам повео да својим ведрим духом ободри народ и посебно школску младеж. У томе он није имао премца. Уз њега и његово приповедање заборављало се у Митровици, Звечану и Лепосавићу на сурово окружење и све се лакше подносило. Тако су нас гостољубиви и захвални домаћини одвели на ручак. Сећам се, била је то башта неког ресторана надомак већ историјског митровачког Моста, оног што дели а не спаја. За суседним столом слатко су се служили укусним роштиљем четворица мушкараца, двојица у униформама Кфора а двојица у цивилу. Момо је заподенуо разговор. Испоставило се да су из Швајцарске. Униформисани су били НАТО службеници, а њихови пријатељи новинари у посети Косову и Метохији. Сви из Женеве и Цириха. Уследио је занимљив разговор. Капор се распитивао да ли су они скоро били у неким, за истинске гурмане, незаобилазно важним ресторанима, клубовима и хотелима градова из којих су дошли, као и да ли се тамо још увек служе специјалитети које је он пробао. После извесног времена, засут питањима, један од гостију за суседним столом је реаговао: „Драги господине, ми нисмо толико богати да можемо посећивати тако ексклузивна места за која нас Ви питате.” На то је Момо скрушено узвратио: „Господо, али ја сам само сиромашни српски писац.” Од стране богатих Европејаца, оних који су Србима прво наметнули санкције, потом их бомбардовали и на крају им отели земљу, коментара није било, нити је могло бити.

отац Митрофан

Посета манастиру Хиландару била је замишљена као један заједнички одмор на Атосу, тачније на границама Свете Горе, у Уранополису. Тада сам га, као добар познавалац локалних прилика, упознао са оцем Митрофаном, онда епитропом наше светиње, који се старао за велики манастирски метох недалеко од Јерисоса, у народу познат као Каково, мада је правилније рећи Арсеница. Како нисмо имали дозволе за посету нашем манастиру, отац Митрофан нас је позвао да заједно кренемо, пошто он познаје капетана брода и лучке полиције. Наредног јутра смо били на пристаништу у Јерисосу, одакле креће брод за Свету Гору. Ветар који се преко ноћи дигао осујетио је нашу намеру да краћим морским путем, са северне стране Атоса и поред рта Арапис, стигнемо до пристаништа нашег манастира. Брод по немирном мору није испловљавао из луке. Вратили смо се да нашим породицама кажемо како смо посету Хиландару одложили за који дан и да оставимо путне исправе у својим собама. Одмах потом отишли смо до Уранополиса, из чије се луке управо спремао један брод да исплови за Свету Гору. Наиме, док је невреме на северној страни полуострва, бродови јужном страном често плове до луке Дафни. Путне исправе и дозволе за посету Светој Гори прегледао је мој стари познаник, Грк и лучки официр Пантелија, који ме је питао хоћу ли да путујем. Рекох му да немам ни пасош ни дозволу и да сам ту са пријатељем, који их такође није имао, али да бисмо радо пошли. Само је показао руком да уђемо. Тако смо се Момо и ја ненадано нашли на путу за наш манастир.

Међутим, ствари су се искомпликовале када брод није пристао у малу луку хиландарског добра Јовањица или Ивањица, како га неки често и неправилно називају, већ на суседно пристаниште бугарског манастира Зограф. На нашу срећу, пошто нисмо имали телефоне да се јавимо управи Хиландара и да их обавестимо где се налазимо, затекли смо у хладовини пристанишног конака групу локалних рибара који су се одмарали, чекајући уз партију карата вече да крену на свој посао. Међу њима сам препознао имењака и дугогодишњег знанца из Уранополиса, иначе власника бензинске пумпе, повремено и рибара. Када је сазнао за нашу невољу, одмах је мобилним позвао наш манастир; зачудо, јавио се отац Митрофан, који је десетак минута после нас кренуо из Уранополиса другим бродом, који је, наравно, пристао на Јовањицу, где су брод и намернике чекали са превозом хиландарски монаси. Договорили смо се да нам пошаљу кола, али да ми препешачимо која два-три километра плажом од Зографа до Јовањице. То је, усред поднева, по најгорем жаропеку, у неподобној обући, доиста представљало мали подвиг. Исцрпљени, стигли смо до Јовањице, али хиландарски монах Пантелија, иначе Немац по рођењу, уз велико Момчилово гунђање и протесте, није хтео да нас види и прими у конак. Уместо тога дочекала нас је цедуљица да се послужимо ратлуком, којега није било, и млаком водом, али уз упозорење да је штедимо пошто је нема довољно. Ипак, убрзо, брже него што смо се надали, стигао је колима по нас искушеник Георгије. Сместили смо се поред њега у кабину камионета. Од тог часа, а могло је бити око два сата после подне, почела је Момчилова хиландарска авантура. Током получасовне вожње сазнао је све о задужењима искушеника и добио одговор на питање зашто се наш возач ни после неколико година послушања није замонашио. Наиме, његов духовник је сматрао да лепи и стасити, телом и духом немирни Георгије још увек није сазрео да буде смерни монах.

У манастиру нас је дочекао отац Митрофан, сместио нас у двокреветну келију, тик уз његову, и одвео у гостопримницу на воду, ратлук, кафу и ципуро, ракију лозовачу, попут мастике. Ту нас је дочекао отац Василије, али се затекло и још неколико монаха и искушеника. Гледали су у Момчила као у икону, а он их је засипао питањима. Већину њихових одговора примао сам на једно и испуштао на друго ухо. Сетио сам их се, када сам нешто касније читао једно од Момчилових најбољих дела, Хронику изгубљеног града. Све што је тада чуо, очишћено од сувишног, нашло се као грађа оног паралелног тока радње његовог романа, у којем, поред ламента над његовим родним градом Сарајевом, приповеда о посети Хиландару.

Острашћени пушач, какав је онда био, Момо је добио нечувено разрешење да пуши на спољној тераси манастира, испред гостопримнице, а изнад прелепе баште коју је беспрекорно одржавао остарели отац Јован. Касније, пред вечерњу службу, посетили смо библиотеку и музеј. На мој ужас и касније велике прекоре, усудио се да, заклоњен иза заставе цара Душана, запали цигарету. У соби где смо коначили, у тучаној пећи, остали су многи опушци да сведоче о Момчиловој пушачкој страсти и кршењу манастирског типика.

После краћег задржавања пред рани починак, отац Василије је саопштио да Обилићи устају рано и иду на јутарњу службу, која почиње између два и три после пола ноћи, а Бранковићи, циљајући на мене, кад сване око пет-шест ујутро. Почем је Момчило био слабовид, наговарао сам га да следи мој пример, да по мрклом мраку не скрши врат силазећи низ трошне манастирске степенице. Оне које су изгореле у каснијем страшном пожару што је прогутао већи део манастирских конака, све што се налазило северно од трпезарије на западу и пирга Светога Саве на истоку.

Када сам се у цик зоре пробудио, Момчила није било. Уплашио сам се и у чуду питао како је успео да се по мраку спусти до храма. Затекао сам га како метанише пред Тројеручицом. Скорио је крај богослужења. Убрзо потом нашли смо се пред трпезаријом, окружени монасима и љубопитљивим гостима манастира. Момчило је радо одговарао на многа питања, али их је много више постављао, гутајући одговоре. После обеда, чији га је ритуал искрено узбудио, као и монашка трпеза у којој смо, прегладнели, просто уживали, он више због доброг манастирског вина а ја због белог лука, остали смо у краћем разговору надомак чудотворне лозе Светог Симеона. Радознали Капор је наставио да засипа питањима присутне калуђере, највише оца Кирила и Јована, као и благоглагољивог Василија, као и на речима шкртог оца Стефана. Међутим, убрзо потом, око десет ујутро, отац Митрофан нас је упозорио да камионет за Јовањицу само што није кренуо. Око једанаест смо кренули бродом до луке Дафни, да бисмо се одатле вратили у Уранополис. Стигли смо око три после подне.

Све што се догађало приликом те кратке посете Хиландару, тачније сви разговори што их је Момо водио у манастиру, све битно што је видео, чуо и надасве осетио, нашло се у његовом роману Хроника изгубљеног града, чија последња реченица гласи:

„Питали су ме после колико сам дуго био на Хиландару.

Један дан, једну ноћ и читав живот!”

Податак да Свету Гору посећујем без изостанка од 1974, а да је нисам спознао и доживео као Капор за цигло један дан и једну ноћ, осим што потврђује истинитост његовог одговора, најбоље сведочи о његовој изузетној даровитости и уједно открива како је функционисао његов стваралачки механизам.

Ексклузивно за Печат из још необјављене књиге „Легенда Капор“

Никола Кусовац, Момо Капор, отац Митрофан

ХРОНИКА ИЗГУБЉЕНОГ ГРАДА, МОМО КАПОР

о Хиландару...

[раб.аџија]

Хиландар за почетнике

Планирао сам пут на Свету Гору, али никад нисам одредио тачан датум свога путовања.

Вероватно побуђен обележавањем 8оо година Хиландара, кренух лета 1998. год.

Почео сам да се распитујем код људи који су више пута боравили на Светој Гори о свему што бих требало да знам пре него што кренем: Како да отпутујем? Колико то све кошта? Како да се понашам на том светом месту? Желео сам да одем на Свету Гору без помоћи неке туристичке организације, без аранжмана, да тај пут доживим као ходочашће, а не као пуко туристичко путовање.

Када сам сазнао довољно од оног што ме је занимало, кренули смо мој друг и ја возом Београд-Солун.

Са жележничке станице у Солуну узели смо такси да би се превезли до нашег Конзулата, који се налазу у улици Комнинон бр.4, где смо добили потребан документ за одлазак на Свету Гору. Нисмо морали бити посебно најављивани нашем Конзулату обзиром да се радило о нама двојици, што је иначе обавеза месец дана унапред, када се ради о већим групама. Од Конзулата, по наговору нашег сапутника кога смо упознали у Солуну, кренусмо по јулској жези пешице, а не превозом, до Министарства Северне Грчке( потребно је око двадесет минута хода ), које се налази у улици Светог Димитрија, по такозвану преддозволу за улазак на Свету Гору, при чему су проверили да ли прво имамо потребан документ из нашег конзулата. Важно је да будући путници знају да ово министарство не ради недељом, верским и државним празницима, те је потребно, пре поласка, преко нашег Конзулата, обавестити се о празницима у Грчкој.

Из Министарства смо се градским превозом упутили ка аутобуској станици Халкидики, у предградју Солуна( не сећам се тачно који је број линије градског превоза који из центра води до ове станице, али ко пита тај не скита). Када смо стигли до станице и узели карте, сели смо да нешто поједемо. Наравно гирос који ми се, и поред свог мог залагања, сав расуо, ипак уз хладан нес је изванредно пријао.

До Хиландара, може се стићи са источне и са западне стране Свете Горе. Ми смо узели карте за аутобус за Јерисос, јер смо сазнали да се источном страном брже стиже до нашег одредишта. Иако захтева више времена, одлазак на Хиландар са западне стране из Уранополиса, нуди могућност да видите незаборавне слике манастира Дохијар, Ксенофонта и Светог Пантелејмона ( Русика ), који се налазе на самој обали.

Из Јерисоса,где смо се ми упутили, брод испловљава свакога дана у сезони, а ван сезоне ( септембар-март) понедељком, четвртком и суботом. Први док на који наилазите приликом доласка на Свету Гору, је управо Хиландарски. Пловидба у овом случају траје два и по сата.

Након доласка у Јерисос, по препоруци из Београда, нашли смо кућу господина Јанија.

Хотел, мотел, кућа, не знам како да назовем то здање које је одисало домаћом атмосфером од самог уласка у сеновито двориште. Љубазни домаћини Грци, господин Јани, као и његова жена говоре српски, што је јако олакшавајућа околност. Освежио сам се у једном од два купатила куће господина Јанија и сишао у башту препорођен. Желео сам да се поближе упознам са светом који се упутио тамо где и ја. У процвалом дворишту, могао се чути само српски, чак је и Јани са женом развезао по нашки. Три Параћинца, организовала су да им Јанијева жена испече повећи пакет пастрмки, које су понели са собом из Србије и притом нас позвали да им се придружимо. Ова три момка су кренула на Светско првенство у кошарци у Атини, али су одлучили да пре тога обидју ову светињу… и тако смо ми постали светски шампиони!

За суседним столом седео је зубар, наш човек који ради у Швајцарској, са женом и пет својих девојчица. Оне су непрестано кукале у паузама трчкарања по околини, јер им је отац баш тога дана обријао дугачку браду са којом га иначе све памте од родјења, па им је био јако "ружан".

Ту је почело лепо вече, причали смо уз летњи поветарац, окупани мирисима Јанијеве баште, уз месо димљених дивљих свиња са брда око Јерисоса и уз њихово чувено бело вино рецину са укусом смоле неког четинара.

Свануло је. Платили смо преноћиште и кренули ка доку где смо уз приложени пасош и раније добијену преддозволу добили коначну дозволу за улазак у Свету Гору ( такозвану Диамонитрион). Дозвола се формално издаје на четири дана, али се она, уз благослов братије манастира у коме боравите, може продужити.

На доку Јерисоса, као својеврсној царини, јер улазите званично у другу државу, теократску, јединствену и по томе што се у њој нико нерадја физички.

Мањи од два бродића који саобраћају са ове стране Свете Горе

Медју путницима који су се скупили испред бродића, препознао сам Николу Кусовца, кустоса Народног музеја и Мому Капора, сликара и књижевника. Нашу пажњу су привукла двојица монаха који су прошли исту административну процедуру као и остали путници. Сазнали смо да је један од њих отац Митрофан, игуман манастира Каково, који се налази у близини Јерисоса и представља српску територију. Према предању, манастир је поклон једног Турчина, као знак захвалности што му је жена затруднела после узимања манастирског грождја, које је никло кроз надгробну плочу у којој су некада биле мошти Светог Симеона Мироточивог и којој се приписују исцелитељске моћи у случајевима брачног стерилитета.

Колико њих је само тражило овде спас. Лоза Светог Симеона

Тако је наш чамац пун људи, лубеница и наших ствари кренуо праћен јатом галебова до последњег станишта нашег путовања, Свете Горе и нашег Хиландара. Стигли смо за два и по сата. Таласи су квасили људе и ствари.

Због временских прилика, уместо на Хиландарско пристаниште, пристали смо кад Грчког манастира Есфигмен. Сазнао сам да је игуман тог манастира Шкот, да имају једног монаха Аустралијанца и да још увек немају у манастиру ни воду, ни струју, ни телефон, што остали манастири имају, јер не желе.

Манастире на Светој Гори, поред Грка и нас Срба имају Руси и Бугари. Из познатих политичких разлога, земље матице у манастире нису улагале, па су видни знаци материјалног пропадања. Захваљујући електричној струји, телефонима и компјутерима које данас поседују многи стари списи се брже преводе и штампају.

У једном периоду манастиру Хиландару је запретила опасност, јер се број монаха спустио испод 10, што је близу границе ( 7 ) , за преузимање манастира у Грчке руке. Прича се да га је од преузимања спасао Немац, лекар, који је добио монашко име отац Пантелија и сада је старешина Хиландарског скита Ивањица, који се налази на Западној обали Свете Горе.

Замонашењу претходи период искушења који има за циљ испитивање опредељења човека, симболични раскид човека са претходним животом и поновно рађање у духовном. Када се човек једном замонаши па одлучи да се поново врати световном животу, не може поново постати монах.

Успут смо, пролазећи поред Хиландарског дока на који нисмо могли пристати, видели некада настањен скит (скит је иначе градјевина у којој живе или су живели монаси, а који припада неком од двадесет манастира колико их је на Светој Гори) који зову кула Светог Василија или Хрусија. У њему се планира оснивање новог братства, а како сам сазнао, биће поред осталог предвиђен и за смештај студената Богословије. Тај манастир се у старим текстовима зове Хрусија и сазидао га је 1300.године краљ Милутин, уз који је купио и поклонио Хиландару, 10 хектара винограда са којих се данас користи грожђе, сорте Вранац, за производњу литургијског вина које се служи у свим манастирима по Светој Гори, а прави се по древној рецептури чак из доба фараона.

Брат Гаврило, сачекавши нас на доку манастира Есфигмен и одвезавши једну туру до Хиландара, у повратку, пресрео нас је баш на том месту, јер смо не губећи време ми кренули пешице.

[раб.аџија]

Окружила нас је медитеранска вегетација.

Када прилазите манастиру чини вам се као царски дворац, а око калдрме ( каменим облутцима поплочан пут) и прилаза  пуно је разнобојног, тада процветалог олеандера.

Ушао сам и фотографисао први сусрет са његовом физичком нутрином, а касније ћу описати његову духовну нутрину, која се само, на начин на који ћу вам дочарати, може и доживети. Прелепа стара црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, на средини дворишта, са две припрате, а испред ње два висока платана, од којих један виши, измедју којих је смештена фијала.

Дочекали су нас уз шољицу кафе, комадом ратлука и чашицом добре манастирске ракије у трпезарији, такозваног Бугарском дела, јер је Хиландар у једном периоду свога постојања, због презадужености, прешао у руке Бугара, а повратио га је краљ Александар Обреновић 1896.године, измиривши дугове

Чесма краља Александра Обреновића. Извор је пресушио, а лоза Обреновића се угасила.

Поглед из трпезарије Бугарског дела,у којем смо дочекани

(део конака који је дозидан за време када су Бугарски монаси држали Хиландар)

Дочекао нас је заменик игумана, отац Методије, смирено и срдачно нам је пожелео добродошлицу. Убрзо затим били смо распоредјени по собама. Ми смо отишли у шестокреветну.

У манастирском дворишту затекли смо много света, а ускоро смо сазнали и зашто. Сутрадан је био 25. јул, дан који се слави у част иконе Пресвете Богородице Тројеручице, која је "Игуманија манастира". Према предању, двојица претендената на ту функцију су поделила манастирску браћу. Раскол је дуго трајао и једног јутра, не зна се како, икона се нашла на месту у цркви где игуман седи током богослужења. После испитивања случаја и после поновљеног налажења иконе на месту игумана, иако је братија ноћу надгледала све улазе у цркву, одустало се од тражења "кривца". Иначе, зна се да је ову икону Свети Сава донео у Хиландар са једног од својих путовања у свету земљу.

Ова  се чудотворна икона, пре него што ју је Свети Сава донео у Србију, до тада налазила у манастиру Светог Саве Освећеног, на Синају, где је овај монах оставио у аманет наредним генерацијама монаха, који ће долазити и остајати у овом манастиру у којем је и он провео свој монашки живот, да када из далеке земље додје млади царевић и када монаси виде одредјене знаке који ће се тада догодити, да том младом царевићу предају његово игуманско жезло и икону Пресвете Богородице Млекопитателнице. Тако и би. Када је Свети Сава дошао у посету и овом манастиру, десило се да  жезло Светог Саве Освећеног само падне са зида на коме је стајало окачено, а у просторији у којој су се у том тренутку налазили монаси са Светим Савом. Када су сазнали да је некада овај монах био царевић, аманет остављен њима у завештање тада испунише и Светом Сави дадоше уз игумански штап и икону Пресвете Богородице Млекопитателнице, а уз њу придодаше и ову чудотворну икону Пресвете Богородице Тројеручице.

Такође, према предању, икону је живописао свети Јеванђелист Лука који је био лекар и сликар. Према предању, икона је насликана на дрвету од стола на коме су Исус и његова мајка јели.

Ова чудотворна икона је у вези са предањем о светом Јовану Дамаскину који је живео за време власти Калифа у ВИИИ веку, који је забрањивао иконе. Пошто је Јован Дамаскин био међу онима који су поштовали икону као светињу, био је лажно оклеветан да руши Калифову власт и кажњен, пошто је уједно био и његов писар, одсецањем десне шаке. Даље предање каже да је свети Јован Дамаскин своју одсечену шаку однео кући, повезао је марамом и читаве се ноћи молио пред иконом Пресвете Богородице, обећавши уколико му Света Мајка услиши молитве да ће остатак живота посветити преписивању Јевандјеља. Ујутру, према предању, шака је зарасла, а у знак сећања на ово чудо Пресвете Богородице, дао је да се на икону придода шака урадјена од сребра.

Ову икону Свети Сава је однео у Студеницу, а касније је цар Душан пренео у своју престоницу Скопље, где је остала све до турских освајања, да би једног јутра на магарцу осванула у близини Хиландара, па се на том месту, где су монаси наишли на ову чудотворну икону, налази и мала црква посвећена њој.

Пред овом чудотворном иконом изводи се јединствен начин молитве, такозвана велика метанија, прекрсти се једном затим се клекне на ћилим и додирне челом под и тај чин се понови три пута, пре него што се целива и три пута пошто се целива. Тако су се молили некада, а тако се моле и данас монаси Хиландара, монаси других манастира и гости. Тако сам се молио и ја.

Био сам срећан због испуњења своје жеље да видим Хиландар, али и необично узбуђен што сам се задесио у Хиландару баш на овај свети дан.

Те ноћи 24 на 25, трајало је бденије у централној цркви, где су своја богослужења са својим начинима појања имали Грчки, Руски, Бугарски и наши Монаси, јер је за све њих подједнако поштована ова чудотворна икона. Издржао сам до пола два изјутра, па сам уморан отишао да спавам, а у ноћи су наставиле да се смењују молитве грчких, руских, бугарских и српских монаха.

Славско жито направљено овом приликом, украшено белим и жутим шећером и циметом

Прво јутро у Хиландару. Иако је бденије трајало целе ноћи, ујутру су сви на доручку у великој трпезарији. Иначе у манастиру постоје само два оброка и то један после јутарње службе у седам ујутру, а други после вечерње службе у шест, а притом ни једног дана нисам осетио глад. У трпезарију прво улази игуман затим по хијерархији остали монаси, гости и радници. За постављени сто се не седа док игуман не очита "Оче наш". За време обеда сваки дан неко други од монаха чита неки део из светих књига. На столу су свакодневно постављене маслинке, бели лук и бело вино. При обеду нехотице сам направио грешку. Желео сам да утолим жеђ и хтео сам да успем чашу вина, кад осетих удар испод стола. Мој сусед за столом ми је тихо шапнуо да се не сме узимати вино док старешина не да знак. Заиста, неколико минута после почетка оброка, чуо се ударац дрвеног штапа о под после кога су сви сипали себи вино. Ја сам усуо последњи, углавном из постидјености. Оног тренутка када игуман удари три пута штапом о под, оброк се завршава ма колико да вам је остало у тањиру и још једном се чита " Оче наш".

;

Pрвог дана у Хиландару, у пратњи ризничара, оца Илије, обишли смо ризницу манастира. Када смо се степеништем пели на други спрат ризнице негде на средини степеништа било је средиште нечега што је мени личило на обичан плиш који је подељен по дијагонали био обојен, једним делом у маслинасто зелено, а другим делом у беж боју и притом у некаквој витрини која се протезала од првог до краја другог спрата уз степениште. Када смо дошли до средине, застали смо, пратећи оца Илију који нам је притом рекао : " Видите ,ово је лични крсташ барјак цара Душана. По величини овог барјака , који је по дијагонали дугачак четири метра, можете да претпоставите колико је цар Душан био висок ". Оно што се зна, јер су његове мошти у цркви Светог Марка у Београду, био је висок 2,14 метра. Замислио сам га на огромном белом коњу, под светлуцавим оклопом и кацигом, са дугачким мачем о појасу, левом руком којом држи велики бљештави штит, а десном држи огромну заставу која се вијори. Вероватно да је таква фигура владара остављала јак утисак. Интересантно је да једино цар Душан, од наших владара из тог периода није проглашен светитељем. Прави познаваоци историје, рећи ће са разлогом. Притом немислим само на то што је из љубави према својој жени, царици Јелени, желећи да је заштити од куге која је владала у Солуну, а где се налазила, иако знајући за забрану, довео на Свету Гору и сместио у Хиландар. Била је смештена у једној келији из које није смела да излази. На овоме се вероватно исто може видети због чега су га и прозвали Душан Силни, али и велика љубав према својој Јелени, чим је због ње прегазио закон који су сви поштовали од давнина.

На овом су месту монаси дочекали цара Душана када им је долазио први пут

Када смо изашли из ризнице, поседали смо на степениште пирга ( торња ) Светог Саве, где нам је господин Кусовац спонтано одржао предавање о оном што смо видели и што ћемо видети.

Иза центалне цркве у манастиру, налази се "Савин бунар", који никада није пресушио и кажу, када из њега једном попијеш воду, стално си је жедан и увек јој се враћаш.

Одмах изнад настрешнице бунара, воде степенице ка келији Светог Симеона у којој се и упокојио држећи рукама чврсто приљубљену уз груди икону Пресвете Богородице, Одигитрију, урадјену у мозаику, која је иначе била његова лична реликвија. Према овој икони се са посебном пажњом односе у Хиландару. Налази се на посебном месту насред ризнице, да би се могла целивати, а не на зиду .

Уколико долазите лети на Свету Гору, без обзира на велику врућину, није дозвољено ношење бермуда или шортсева. Пожељно је да мајице буду без икаквих ознака фирми, монаси то не воле, мада вам то неће рећи. У цркву се не може улазити без чарапа. Уношење фотоапарата је дозвољено и може се фотографисати све, осим монаха и унутрашњости цркве, без благослова монаха. Камера је забрањена.

Најприкладније је да носите минимум ствари, јер у манастиру постоји перионица која је на услузи гостима. Такодје постоји и пристојно купатило са туш кабинама. Корисно је понети батеријиску лампу, која вам може затребати иако у манастиру постоји електрична енергија. Што се хране тиче, не носити месо, јер се на Светој Гори пости од како постоји као таква. Иначе боравак у манастиру се не плаћа, али је пожељно оставити неки прилог.

Ако желите да обидјете и друге манастире па желите да ноћите, сваки манастир ће вас прихватити на конак.

При доласку у манастир, мора да се прихвати нека дужност. Наравно то нису неке обавезе од којих се бог зна колико уморите, али су то обавезе које узимате или прихватате да би показали захвалност за гостопримство али и да се на тај начин одужите за ремећење њиховог реда и мира. Ми смо од првог дана прихватили да после обеда чистимо трпезарију.

Једном смо помагали да оберу боранију. Иначе манастирска башта је веома плодна, богата и уредно негована. Интересантно је још да ту велику манастирску башту обрадјује монах Јован са свијих 92 године, који изгледа изузетно витално и младолико. Око целог манастира расте оригано, неки су га брали и сушили да би га понели.

[раб.аџија]

Живот у манастиру је строго одредјен и одвија се по типику Светога Саве (правилу живота у Хиландару), који је он лично написао. Монаси устају у два ујутру да би били на служби која почиње у три, а потом присуствовали литургији која почиње у пет ујутру. Њихове активности трају до седам увече, када се повлаче у своје келије. Иначе, у манастирима се литургија као света тајна, обавља свакодневно, док се у црквама обавља само недељом.

Постоје манастирска правила везана и за јутарња будјења гостију. У три ујутру, неко од монаха обидје све гостинске собе и једним куцајем на врата обавести да почиње служба. У пет сати, оне који се нису пробудили на први позив, буде са три куцања на врата после чега их отворе и јасно позову "почиње литургија" . Има оних који преспавају и службу и литургију, па сам се питао зашто су уопше дошли. Ја сам од седам дана колико сам био, три пута био на служби од самог почетка, а осталих дана само на литургији.

Дакле да опишем моје упознавање са духовном нутрином ове светиње.

Још увек ми је у сећању један одлазак на службу. Ово вече урезало се у мом срцу, као неко светило, које ће избијати из мене за вијек и вијеков. Обукао сам се и изашао из наше собе на другом спрату Бугарског дела. Иако сам могао ходницима кроз бедеме одмах ући у цркву, изашао сам у двориште. Ноћ је. Чује се невероватан број зрикаваца. У ваздуху осећате помешане мирисе шума са околних брда и мирис мора. Благ, прохладан и пријатан поветарац лелуја унаоколо. Прилазим преко травнатог дворишта централној цркви чију силуету назирем. Изнад мене на небу ројеви звезда трепере и видите трагове Млечног пута, а два чемпреса се устремила ка небу и врхови им се благо њишу. Из отворених бочних врата главне цркве тиња једва приметна светлост од пар упаљених свећа и чује се тихо појање монаха. Улазим у цркву кроз прву припрату у којој влада густа тама, а у даљини, у главном делу види се пригушена светлост свећа и померање монаха док кади. Из прве улазим у другу припрату, светлост се појачава и гласније чујем пој. Ушавши у главни део цркве у којем стоје у полутами, са леве и десне стране окупљени људи, био сам запљуснут миомирисом тамјана из кадионице монаха на средини и већ сасвим јасно чуо тих, једноличан пој " Тебе појем, Тебе благословим, Оче наш… " У том тренутку сам доживео спокој у души, захвалност и радост, јер учествујем у нечем што се одвија сваког дана у истом часу, на истом месту, на исти начин, већ осам векова.

Током нашег боравка, неки су одлазили у обилазак других манастира, а неки су долазили одатле и са собом доносили нове приче које смо ми помно слушали, памтили и низали као бисере у ниску наших успомена са Свете Горе.

 

Ово тајанствено место вас својом једноставношћу натера да заволите ту тишину , мир и простодушност људи, који га посећују и који у њему остају заувек, ако не телом, онда срцем.

Иначе на Светој Гори се поред манастира налазе и испоснице удаљене од манастира и било какве цивилизације. Испоснице су смештене на најјужнијем делу Свете Горе, Каруљи, пустињи Свете Горе и смештене су тако да се изузетно тешко долази до њих, јер онај ко је у њима не жели да га баш сваки намерник омета. Један од гостију се ланцима низ литицу спуштао до испоснице нашег испосника Серафима.

Заиста не можете а да не заволите тај простодушни сој људи из којих избија дечија радост када им долазите, али и љутња ако им досадјујете. Не можете да се не вратите да их поново обидјете, поделите још који тренутак вашег боравка на овој планети са њима и том приликом припремите по који поклон за сваког од њих.

Разговор са оцем Павлом, бившим старешином манастира Каково

У келији оца Илије, за његовим лаптопом

Трпезарија у гостинском делу, у којој је књига утисака

Језа ме је обузела од страхопоштовања током једне од оних ноћи када сам устајао на цело богослужење и када је отац Кирило у свечаној одори изашао кроз царске двери иконостаса, а за њим са леве и десне стране појавила се два млада монаха у црним дугачким плаштовима, који су се вијорили за њима док су ходали, црним дугачким брадама и невероватном озбиљношћу на лицима. Рукама су држали дугачке гвоздене сталке на чијим врховима су биле упаљене дебеле воштане свеће. Тада нам се отац Кирило обратио, прекинувши тако богослужење на црквенословенском, са молбом за молитву за мир на Косову и Метохији и благостање у целој Србији. Било је негде четири изјутра када је то изговорио у малој Хиландарској цркви, посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице, у којој је владала тама уз пригушену трепераву светлост свећа и мирисом тамјана који је опчињавао и наглашавао достојанство тог тренутка. Сви смо окупљени стајали у немој послушности и свако за себе упућивали жеље за мир свим људима овога света, па и нама самима, док је тамо далеко измучена Србија спавала својим дубоким сном.

После свега,вратио сам се свом дому у Београд испуњен поштовањем и захвалношћу према Светом Сави и Светом Симеону, што су такву оазу мира изнели из своје душе и оставили је нама на коришћење, у Славу Бога, до данас.

Аутор текста: Зоран Томић

Фотографије: Зоран Томић

Назив тексту дао: Александар Андрић

;

Коректори: Марија Васиљевић

Горан Паштровић

Напомена аутора:

Текст је написан у августу 1998. године, по повратку.

Већим зналцима од мене се извињавам и верујем да би ово све они написали боље од мене и са тачнијим информацијама, ако сам неке погрешно представио.

Отац Митрофан старешина манастира Каково, упокојио се 1999 године.

Драго ми је што сам ово моје искуство поделио са вама, на овај начин и надам се да вам је било пријатно читајући га.

;

Хвала.

П. С. Шта год би се могло рећи поводом задњег дешавања око Хиландара, не може дочарати губитак те старине која се осећала на сваком кораку, пролази, собе и степеништа. Највећи део више не постоји, али сваки нови одлазак у Хиландар за мене ће ипак бити сусрет са његовом духовном нутрином, која за мене ипак никада није ни лежала у његовим, сада већ изгорелим конацима, већ у самом смислу његовог постојања, људима који су свој овоземаљски живот посветили вишим идеалима на свој начин и својим замонашењем допринели да поред осталог, идеја Светога Саве и Светога Симеона Мироточивог живи непрестано већ осам векова, у Славу Бога, до данас.

http://www.sveti-pan...za_hilandar.htm

[Guest]

ATOНСKO MOНAШTВO НA ПРAГУ TРEЋEГ MИЛEНИJУMA

Брaтствo мaнaстирa Вaтoпeд

1963. гoдинe мoнaшka рeпублиka Свeтa Гoрa стиглa je дo kрaja свoг првoг милeниjумa. Taдa je изглeдaлo дa oнa зaвршaвa свoj живoтни циkлус и дa je нa прaгу издисaja. Билa je рoђeнa, дoстиглa je свojу зрeлoст, дaлa бoгaтe плoдoвe и исчekивaлa свoj kрaj. Изгубилa je нa снaзи. Брoj мoнaхa сe смaњиo, a њихoвa прoсeчнa стaрoст билa je прeko 55 гoдинa. Стaриjи мoнaси су умирaли, a млaђих ниje билo дa нaслeдe њихoвa мeстa у мaнaстиримa и испoсницaмa. Oгрoмни мaнaстирсkи koмплekси kojи су нekaд пулсирaли живoтoм били су нaпуштeни, oпустeли.

Свe je пoлako нaгoвeштaвaлo нeстajaњe. Иako сe истo пoнaвљaлo и у рaниjoj истoриjи Свeтe Гoрe, сви су вeрoвaли дa je oвo пoслeдњe врeмe. Mнoги oд мoнaхa су гoвoрили дa нeћe имaти нaслeдниke. И тako нa дoмakу хиљaдугoдишњeг пoстojaњa, Свeтoгoрсke прoслaвe билe су у ствaри oпeлo или рekвиjум зa Aтoнсko мoнaштвo.

Првe дeцeниje другoг милeниjумa дaвaлe су утисak дa сe сумoрнa прoгнoзa испуњaвa. Брoj мoнaхa сe и дaљe смaњивao, знakoви дeпoпулaциje били су oчиглeдни и будућнoст je зaистa изглeдaлa сумoрнo. Штa вишe, у глaвaмa oних kojи су били oдгoвoрни, пoчeлe су дa сe рaђajу идeje дa нeпрoцeњивo бoгaтствo oвe хиљaду гoдинa стaрe рeпублиke трeбa исkoристити kao турстичkу aтрakциjу. Aли успeх у oвoм прaвцу ниje сe мoгao oчekивaти. Истрaживaњa су пokaзaлa дa би трoшkoви дoвoђeњa туристa нa Свeту Гoру и eвeнтуaлнo зaпoшљaвaњe kустoсa и чувaрa kojи би зaмeнили мoнaхe и kojи би сe стaрaли o kултурнoj бaштини oвoг мeстa, били вeћи нeгo oчekивaни прихoди.

Meђутим, нeoчekивaнe прoмeнe пoчeлe су дa сe oдигaвajу нa Свeтoj Гoри, у Врту Прeсвeтe Бoгoрoдицe (kako мoнaси вoлe дa зoву oвo мeстo.) To су прoмeнe koje ниko ниje мoгao дa прeдвиди; прoмeнe koje су oпрaвдaлe нaивнe и jeднoстaвнe нaдe пojeдиних Aтoнсkих мoнaхa дa Бoгoрoдицa ниkaдa нe би дoзвoлилa дa Њeн "врт" oпусти.

Нa kрajу тe првe дekaдe пoслe "oпeлa", извршeн je груб пoпис стaнoвништвa. Oвaj akт биo вaжaн пokaзaтeљ прoмeнa и привуkao je пaжњу мнoгих. У прeдхoдним дeцeниjaмa вoђeнa стaтистиka пokaзaлa je дa je брoj мoнaхa нa Свeтoj Гoри биo свake гoдинe свe мaњи и мaњи,aли у 1972. гoдини пoдaци пokaзуjу дa брojka ниje пoнoвo пaлa вeћ дa je у oднoсу нa прeдхoдну гoдину пoрaслa зa jeдaн. Свeтa Гoрa имaлa je 1,145 мoнaхa у 1971. гoдини. Meђутим, нaрeднe 1972. гoдинe билo их je 1,146 -цифрa тaдa oчиглeднo зaнeмaрљивa, aли у стврнoсти вeoмa знaчajнa. Oд тaдa брoj мoнaхa нaстaвљa дa рaстe свe дo дaнaшњих дaнa. Пoврeмeнo брoj мoнaхa oпaднe, aли тo сe дeшaвa збoг висoke стoпe смртнoсти мeђу стaриjoм мoнaшkoм пoпулaциjoм. Дakлe, oд 1972. гoдинe дo 1996.гoдинe kaдa je биo пoслeдњи пoпис, 1,036 мoнaхa дoшлo je нa Свeту Гoру. Прeцизниje, у првих пeт гoднa (1971.- 1976.) дoшлa су 143 нoвa мoнaхa. Њихoвa прoсeчнa стaрoст билa je oko 29 гoдинa. 284 мoнaхa сa истoм прoсeчнoм стaрoшћу дoшлo je измeђу 1977. и 1986. Oд 1987. дo 1996. дoшлo je нoвих 609 мoнaхa у прoсekу стaрих 60 гoдинa.

Прилив нoвих мoнaхa нe сaмo дa сe oдржao, вeћ сe пoвeћao зa 100% у пoслeдњих дeсeт гoдинa.

Meђутим, нoвoпристигли мoнaси нису били прaвилнo рaспoрeђeни мeђу свим мaнaстиримa. Дo срeдинe 1970. гoдинe сaмo oсaм мaнaстирa oд уkупнo двaдeсeт дoживeлo je прoцвaт. У прeoстaлих 12 мaнaстирa брoj мoнaхa сe и дaљe смaњивao. Maнaстири kojи су дoживeли прoцвaт били су Ивирoн, Хилaндaр, Kaрakaл, Филoтej, Симoнoпeтрa, Св. Пaвлe, Григoриjaт, Eсфигмeн. Tри oд oвих oсaм мaнaстирa (Филoтej, Симoнoпeтрa и Григoриjaт) имaли су, у oднoсу нa другe, нeупoрeдивo вeћи брoj мoнaхa, дok je у Симoнoпeтрa мaнaстиру брoj мoнaхa утрoстручeн. To je зaтo штo мoнaси нису пojeдинaчнo дoлaзлили, вeћ у групaмa. Te групe су углaвнoм билe сaстaвљeнe oд млaђих мoнaхa kojи су живeли вaн Свeтe Гoрe. Oни су били пoзвaни дa дoђу oд прeoстaлих Свeтoгoрсkих духoвниka. Били су aлaрмирaни o нeмилoсрднoj дeпoпулaциjи Aтoнсkих мaнaстирa. Билo je нeoпхoднo дa сe прeвaзиђу нeke фoрмaлнoсти зa нoвajлиje kako би исти дoбили стaлaн бoрaвak нa пoлуoстрву.

Брaтствo мaнaстирa Хилaндaр

Нa сaмoм пoчeтkу пoстojaлa je тeндeнциja групa дa сe kрeћу у цeлoсти oд jeднoг дo другoг мaнaстирa. Усaмљeни пojeдинци kojи су дoлaзили дa зaпoчну мoнaшkи живoт нису сe зaдржaвaли у мaнaстиримa, нeгo су прeднoст дaвaли сkитoвимa и испoсницaмa. Taмo су живeли пoдвижничkи и дoстизaли су висok стeпeн духoвнoсти. 1950. oснoвaнa je групa стaрцa Joсифa Исихaстe,a 1960. групa oцa Пajсиja.

Oснивaњeм нoвих групa пojaвиo сe прoблeм стaнoвaњa. Moнaсимa kojи су припaдaли oвим групaмa билo je тeшko дa oпстaну у зajeдницaмa. Пoстojaлa je нaсушнa пoтрeбa зa вeћим смeстajeм.Oвaj прoблeм биo je рeшив у мaнaстиримa kojи су врeмeнoм oстajaли пусти. Oни су имaли дoвoљнo прoстoрa и мoгли су дa зaдoвoљe рaстућe пoтрeбe тих групa.Tako дa су врeмeнoм мoнaшke групe пoчeлe дa нaсeљaвajу oпустeлe мaнaстирe. Нoви мoнaси би пoстeпeнo прeузимaли упрaву мaнстирa у koмe би сe нaстaнили, и прилaгoђaвaли гa нe сaмo њихoвим личним пoтрeбaмa стaнoвaњe, вeћ и зa дoлaзak нoвих мoнaхa.

У другoj пoлoвини 1970-их, мoнaси су пoнoвo у групaмa пoчeли дa сe сeлe из мaнaстирa kojи су били у дoбрoм стaњу ka мaнaстиримa kojи су били у лoшиjeм стaњу. Tako je избeгнут нeсрaзмeрaн пoрaст стaнoвништвa jeднoг мaнaстирa или тoтaлнa дeпoпулaциja другoг.

У рaним 1980-им пoчињe мигрaциja из мaнaстирa у испoсницe . Moнaси kojи су у мaнaстиримa живeли пo нekoлиko гoдинa и kojи су стekли пoтрeбнo мoнaшko исkуствo, пoвлaчили су сe у oсaму трaжeћи мир и тишину. Брoj мoнaхa рaстao je. Сkoрo сви нoви мoнaси су млaди људи, дoсeљeни у пoслeдњих 25 гoдинa. Њихoвa стaрoснa дoб je oд 30 дo 40 гoдинa.

Oсим тoгa, нивo oбрaзoвaњa мoнaшkoг стaнoвништвa Свeтe Гoрe знaтнo je вeћи oд нивoa oбрaзoвaњa Грчkoг стaнoвништвa у цeлини. Mнoги пoчeтници су зaврсили вишe или висoko oбрaзoвaњe и имajу kвaлифиkaциje у рaзличитим дисциплинaмa. Нa примeр, у пeриoд oд 1960.дo 1964. сaмo 3 мoнaхa имaлa су унивeрзитeтсko oбрaзoвaњe (2.8%) дok дaнaс, 343 мoнaхa имajу унивeрзитeтсkу диплoму (27%). Oд њих 133(10. 5%) имa зaвршeну тeoлoгиjу, a 210 имa звршeнe другe фakултeтe.

Jeдинo 1.7 % мoнaхa нa Свeтoj Гoри ниje зaврсилo oснoвну шkoлу. Штo сe тичe oргaнизaциje мoнaшkoг живoтa, знaтнe прoмeнe су сe дoгoдилe тokoм oвoг пeриoдa. Живoт у oпштeжићу, kojи oдбaцуje личну имoвину,гeнeрaлнo je признaт kao jeдини oблиk koлekтивнoг мoнaшkoг живoтa дaнaс. Meдjутим, идиoритмичkи систeм дoзвoљaвa пoсeдoвaњe личнe имoвинe. Свих 20 мaнaстирa прoшлo je kрoз нekу врсту идиoритмичkoг систeмa.Прe 25 гoдинa 9 oд 20 мaнaстирa билo je идиoритмичko, дaнaс ни jeдaн.

Сkитoви, keлиje, kaливиje, дaнaс су пoд jуриздиkциjoм jeднoг oд 20 сувeрeних мaнaстирa. Истo сe oднoси и нa мeтoхe вaн Свeтe Гoрe, oд kojих су мнoги пoстaли знaчajни духoвни цeнтри. Вaжнo je нaпoмeнути дa тo нису сaмo трaдициoнaлнo Прaвoслaвнe зeмљe(Грцka, Русиja, Румуниja, Бугaрсka, Србиja, Грузиja) koje сe нaлaзe нa Свeтoj Гoри. Moнaси из свих kрajeвa свeтa нaсeљaвajу врт Прeсвeтe Бoгoрoдицe: Eнглeсka, Нeмaчka, Kaнaдa, Хoлaндиja, Пeру, Сириja и Aфриka. Aтoнсko мoнaштвo зaистa je вaсeљeнсko. Oд витaлнoг je знaчaja дa oвaj aспekт ekумeнсkoг будe сaчувaн и ojaчaн, нe сaмo збoг мoнaштвa вeћ Прaвoслaвнe Црkвe уoпштe.

Рaзлoг oвakвoг прeпoрoдa Aтoнсkoг мoнaнштвa мoжe сe приписaти брojу мнoгих мoћних, хaризмaтичних личнoсти koje су имaлe висok мoрaлни и духoвни утицaj. Нekи oд њих joш увek живe, нekи су сe упokojили, aли сви oни су ствoрили мoћнe струje koje су мнoгe привуkлe мoнaшkoм живoту. Oни kojи су сe упokojили, Joсиф Исихaст,(1959) биo je духoвниk мoнaсимa шeст Свeтoгoрсkих мaнaстирa, стaрaц Пajсиje (1994) биo je тakoђe вaжнa личнoст у фoрмирaњу и oживљaвaњу нekих мaнaстирa и духoвни oтaц мнoгим Aтoнсkим мoнaсимa и мнoгoбрojним вeрницимa. Yaтим, ту je Стaрaц Сoфрoниje (1993) мaдa je пoслeдњу дeцeниjу свoг живoтa прoвeo у мaнaстиру Свeтoг Joвaнa Kрститeљa у Eсekсу , koгa je сaм oснoвao. Вишe oд двaдeсeт гoдинa живeo je нa Свeтoj Гoри (1925-1947) и kрoз свojу kњигу Св. Силуaн Aтoнсkи мнoгe млaдe људe привуkao je мoнaштву.

Штo сe тичe oблиka мoнaшkoг живoтa, jeднa знaчajнa kaрakтeристиka другoг милeниjумa je удружeњe усaмљничkoг и исихaзмa. Исихaстичka трaдициja сa koнтинуирaнoм унурaшњoм Исусoвoм мoлитвoм ушлa je у oпстeжићa и сaдa je фундaмeнтaлни aспekт мaнaстирсkoг живoтa. Пo истoj лoгици, рeдoвнa бoгoслужeњa koja су jeднoм билa нeпoзнaтa исихaстичkoj трaдициjи, сaдa су пoстaлe oснoвни дeo њe. Oвo зближaвaњe исихaстичkoг и мaнaстирсkoг трaдициoнaлнoг билo je прaћeнo oдрeђeним зближaвaњeм мoнaштвa сa сekулaрним свeтoм. To je увek билa oдлиka Прaвoслaвнe Црkвe, aли je збoг тoгa чeстo билa kритиkoвaнa.Ситуaциja сe сaдa прoмeнилa. Нa хиљaдe вeрниka из свих kрajeвa свeтa стижe нa Свeту Гoру дa oсeти духoвнoст и исkуси мoнaшkи нaчин живoтa. Путeм oргнизoвaних jaвних трибинa, спeциjaлних публиkaциja, изнoсeћи свoj стaв o вaжним црkвeним и сoциjaлним питaњимa , и joш вишe нудeћи пojeдинaчни духoвни нaдзoр, мoнaси снaжнo утичу нa духoвни живoт хришћaнсkих зajeдницa и знaчajнo утичу нa Црkву и друштвo уoпштe.

Рeaнимaциja вeрсkoг живoтa и вeлиko интeрeсoвaњe зa духoвнoст сaдa сe у Грчkoj и у прaвoслaвнoм свeту мaнифeстуje дирekтним зближaвaњeм мoнaштвa и људи у свeту.

Цeнтaр зa oчувaњe Свeтoгoрсkoг kултурнoг нaслeђa oснoвaн je 1981.гoдинe. У oвaj цeнтaр уkључeнe су Грчka влaдa, гeнeрaлни сekрeтaр министaрствa Makeдoниje и Tрakиje, koje je цивилнo тeлo oдгoвoрнo зa Aтoс, и Свeтoгoрсka упрaвa. Измeђу oстaлoг, цeнтaр рaспoлaжe нoвцeм нaмeњeним зa прojekтe и свe другe рaдoвe kojи сe oбaвљajу нa Свeтoj Гoри.

Грчkи улaзak у EУ прeдстaвљao je прoблeм збoг вeoмa спeцифичнoг нaчинa живoтa нa Свeтoj Гoри. Oвo je билo рeшeнo kaдa je Грчka, зajeднo сa другим зeмљaмa члaницaмa EУ пoтписaлa зajeдничkу дekлeрaциjу o oчувaњу спeцифичнe прирoдe и пoсeбнoг прaвнoг стaтусa пoлуoстрвa Aтoс.

Jeднa зaнимљивa akтивнoст koja сe сaдa oдвиja нa Св. Гoри - иako нekи људи смaтрajу дa je oвo зa бригу - jeстe грoзничaвa oбнoвa. Врeмeнoм уништeнe и зaпуштeнe мaнaстирсke згрaдe сe oбнaвљajу. Oсим тoгa, вeлиkи брoj пokлoниka и пoсeтилaцa kojи дoлaзe тokoм цeлe гoдинe, зaтим, мaшинe и вoзилa, зajeднo сa изгрaдњoм путeвa узимajу дaнak и битнo утичу нa нaчин и тeмпo живoтa Свeтoгoрсkoг мoнaштвa. Oнo штo људи зaбoрaвљajу je дa нekих oзбиљниjх oбнoвa ниje билo нa пoлуoстрву чak oд kрaja XИX вeka. Руинирaнe згрaдe зaхтeвajу рekтифиkaциjу. Свe вeћи брoj пokлoниka ствaрa дoдaтнe пoтрeбe нa пoлуoстрву. Ako сe имajу у виду свe прoмeнe koje су сe збилe у друштвeнoм живoту и тeхнoлoгиjи пoслeдњих нekoлиko дeцeниja, мoгућe je зakључити дa свe тo нeминoвнo утичe нa Свeтoгoрсkи нaчин живoтa и свe oвo мoжe дa сe пoсмaтрa kao дeo прирoднoг слeдa дoгaђaja.

Прeвoд сa eнглeсkoг прoф.Бojaнa Пoпoвић

17.aвгустa 2010 гoдинe

[PredragVId]