Доброта ради поштовања закона Божијег или можда...

[JESSY]

У поеми М. Ј. Љермонтова «Песма о цару Ивану Васиљевичу, младом опричнику (припаднику специјалне гарде цара Ивана Грозног, прим.прев.) и смелом трговцу Калашњикову» неустрашиви трговац Калашњиков се није плашио да се сукоби с омиљеним опричником цара Ивана Грозног. Зашто? Зато што је опричник Кирибејевич хтео да нападне породицу Калашњикова, да осрамоти његову жену, и супруг, не плашећи се неминовне смрти, побеђује противника.

Како с наведеним случајем спојити хришћанску смиреност и незлобивост?

Истинско смирење, кротост и незлобивост не значе слабост карактера; напротив, то је умеће човека да влада собом, својим страстима и осећањима, што претпоставља унутрашњу чврстину и снагу воље. С једне стране, то је умеће човека да обузда сопствени гнев од излива без разлога. А с друге – умеће да непријатељу пружи одговарајући отпор кад треба да заштити своје ближње.

Архимандрит Рафаил (Карелин), који је у својим успоменама описао ликове многих духовних људи с којима се сретао, наводи занимљиво размишљање познатог старца схиигумана Саве (Остапенка): «Које страсти је отац Сава сматрао најпогубнијим по савременог човека? Ма како чудно то било, отац није навео ни блуд, ни гордост. Једном сам га упитао: ‘Која страст је најопаснија и који грех је најпогубнији?’ Одговорио је: ‘Кукавичлук и плашљивост. Такав човек увек живи двоструким, лажним животом. Добро дело не може да доведе до краја, увек као да лавира међу људима. Бојажљив има неискрену душу; ако не савлада ову страст у себи, под дејством страха неочекивано може постати одступник и издајник.’ Кад сам упитао: ‘А како савладати ову страст?’ одговорио је: ‘Побеђуј је у малом, немој се надати у људе, ни у себе самог, већ се уздај у Бога.’ А затим је додао: ‘Моли се Мајци Божијој – Она је наша непобедива Војвоткиња.’»

[JESSY]

Како објаснити понашање неких светаца, на пример, преподобног Серафима Саровског који није пружио отпор људима који су га лично повредили и који су га напали у шуми? Јер, свети Серафим је физички био много јачи од њих, али им се није супротставио – повредили су му кичму тако да је целог живота ишао погрбљен.

Светитељ Филарет Московски је једном рекао изванредне речи које би требало запамтити: «Гнушајте се непријатеља Божијих, побеђујте непријатеље отаџбине, волите своје непријатеље.» Постоје три категорије непријатеља и према свакој се треба другачије односити:

- личним непријатељима хришћанин је позван да опрашта, да суд над њима препушта срцезналцу Богу;

- непријатељима домовине треба пружати одговарајући отпор, јер бранећи отаџбину, избављамо ближње од мноштва невоља;

- непријатеља Божијих, односно оних који се свесно боре против Бога, треба се гнушати, односно одвраћати се од њих, клонити се њихових заблуда.

Кад је свети Константин Философ (у монаштву Кирил), просветитељ Словена, којег је грчки цар послао код Сарацена ради дискусије о вери дошао у њихову престоницу чуо је следећу недоумицу: «Ваш Христос је Бог, зашто не поступате онако како вам Он заповеда? Заповедио вам је да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и који вас прогоне, да онима који вас ударе по једном образу окренете други, - а ви не поступате тако: ако вас неко увреди, оштрите мач, крећете у рат, убијате. Зашто то чините?» Саслушавши их свети Константин их је упитао: «Ако су у неком закону написане две заповести, који ће човек потпуније испунити закон: онај који испуни једну или онај ко испуни обе заповести?» - «Верније служи Богу онај ко испуни обе заповести,» - одговорили су му. «Тачно, - наставио је светац. – Дакле, размислите даље: тачно је да нам је Христос заповедио да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро. Али, Он је такође рекао да нико од нас не може показати већу љубав од онога ко положи своју душу за своје другове. Своју увреду трпи свако од нас кад нам се она наноси као појединцима. Али ми у друштву бранимо једни друге, жртвујемо свој живот како ви, заробивши наше суграђане, не бисте заједно с телом поробили и њихове душе приморавши их да се одрекну вере и богомрским делима. Јер, кад покорите неку земљу ви све приморавате да приме вашу веру и лишавате их Небеског Царства. Боље нам је да предамо телесној смрти неке ваше војнике него да многа наша сабраћа по вери кроз вас умру духовном смрћу.»

Ранохришћански подвижник преподобни Исидор Пелусиот је размишљао: «Апостол Павле је рекао: ‘Ако је могуће... имајте мир са свим људима’(Рим. 12, 18). Понекад то бива и немогуће, кад се ради о побожности, праведности, о целомудрености, и једноставно речено, о свим врлинама. Како ће благочестив човек бити у миру с нечастивим, праведан с лажљивим или целомудрен с похотним, који је спреман да разврати не само туђу, већ и своју сопствену лепоту? ‘Држи се... мира са свима који призивају Господа од чистог срца’ (2 Тим. 2, 22).»

[JESSY]

Преподобни Сергије Радоњешки, који је представљао пример највећег смирења, никад се није светио онима који су га вређали и сматрао је да је боље да оде из обитељи него да кажњава оне који су негодовали против њега. Међутим, благословио је на ратни подвиг монахе Пересвета и Ослабљу, а и самог благоверног кнеза Димитрија Донског, како би победили непријатеље отаџбине. Како су се његово лично смирење и кротост слагали с пристанком на нечије убиство? Ради се о томе да смирење светог човека (а поступци светих су пример за углед за сваког од нас) није смирење пред злом као таквим, већ пре свега пред Богом, односно послушање вољи Божијој. Преподобни Сергије је живео по Божијим заповестима и Господу је било угодно да заштити руску земљу од Монгола и Татара рукама руских војника, зато је преподобни, видећи вољу Божију, благословио кнеза и војнике на ратни подвиг.

За време одбране Свето-Тројицке Сергијеве Лавре коју су опседали пољски интервенти 1608-1610. године десило се задивљујуће чудо. Једном су се за време непријатељског напада код зидина обитељи појавили преподобни Сергије и Никон Радоњешки. Непријатељи су гађали стрелама које су се, чим би стигле до места на којем су стајали свеци, враћале и погађале освајаче. Они који су већ ушли у Царство Небеско, у Царство јеванђељских истина, пружају на земљи достојан отпор непријатељима кажњавајући дрске људе који су напали свету обитељ!

Из Јеванђеља знамо да је Сам Господ Исус Христос узео бич и да је истерао оне који су скрнавили светињу храма (в.: Јн. 2, 15). И ако је циљ хришћанства – победа правде, добра и истине, зашто да се повлачимо пред лажју, злом и неправдом у нашим земаљским односима?

Зар се смирење састоји у томе да повлађујемо свакој дрској речи, покорно се слажући са сопственом ништавношћу? Творац је у нашу природу уткао заштитне функције, које не смемо занемаривати. Тако да понекад треба пажљиво саслушати и речи из песме мудре корњаче Тортиле из бајке «Златни кључић»: «Ако се треба тући – потуци се.»

[JESSY]

Зато се са свом очигледношћу може рећи да је храброст заиста хришћанска врлина. Између осталог, свети Амвросије Медиолански († 397) издваја два испољавања врлине храбрости: храброст у ратним подвизима и храброст у приватном и свакодневном животу. У првом случају храброст је одлучност и способност да се остварују захтеви праведности. У другом – храброст је величина и чврстина духа, највиши степен самосавладавања на којем човек побеђује у себи грехове и страсти, а у свим животним незгодама чува мир.

Врлина храбрости је двојака – она се испољава у искорењивању зла у себи самом и у искорењивању зла у свету око нас. Дакле, само ако имамо храброст можемо да испољимо активну љубав према ближњима, избављајући их од невоља и животних непријатности.

Узгред речено, Амвросије Медиолански је неустрашиво разобличио цара Теодосија Великог (379-395) кад је овај дозволио окрутан обрачун са Солуњанима који су се побунили против повећања пореза. Скоро сви становници града заједно с децом и старцма били су отерани у циркус и поубијани. Тек после светитељевих поука цар се покајао и дошао је до храма без царских одора како би принео покајање. Значи, храброст спојена с личном верношћу Богу, друге може довести до покајања.

Како бисмо желели да се сваки савремени православни хришћанин одликује храброшћу.

 

Свештеник Валерије Духањин

Пријатељ Божији

[JESSY]

ocigledno je da postoji vise pristupa ovoj temi.....u svakom postu se nalazi nesto sto je tacno.....to je ok....ali ja mislim da samo pitanje i razmisljanje o tome kako i zasto dajemo,nema nikakvu svrhu ni potrebu......zasto bi to analizirali....iz kojeg god razloga cinimo dobra dela, super.....vazno je da ih cinimo.....ako budemo dosledni u tome, to ce nas sigurno na kraju uciniti pravim ljudima....

[Cico]

Dobra dela,bez vere,ne znace nista - takva ce dela ponistena biti. Svo dobro,koje trebamo ciniti,trebamo ciniti da bi,pre svega,Gospod bio zadovoljan nama,i da stalno ime Njegovo spominjemo i da Mu zahvalni budemo na blagodatima koje nam On iz izobilja Svoga daruje. A zna se gde ce nezahvalnici zavrsiti. Zato,sve dobro sto cinimo,moramo ciniti,pre svega,da bismo Gospoda svoga zadovoljnim ucinili nama. O tome nas je i Isus ucio,da budemo skromni,i da dobro ne cinimo da bi nas ljudi videli i hvalili,nego da bi Gospod bio zadovoljan nama. Moramo uvek,s verom,reci sebi: “ja od ljudi ne trazim neku nagradu za to. Mene ce Gospod Bog nagraditi za ovo sto cinim. A ako me ljudi i budu poceli hvaliti,zbog dela koja cinim - to me ne sme zavarati,jer cu tako na iskusenju pasti,i sve sto bih cinio,cinio bih na slavu svoju,a ne na slavu Boziju. Zato cuvajmo skromnost,i sve dobro sto cinimo,neka cinimo da bi,pre svih,Gospod nama zadovoljan bio,da Njegovu volju ispunjavamo. A On nije tiranin,koji nas na nasilje poziva,nego na ljubav i cinjenje dobrih dela. Onaj ko izvrsava volju Njegovu,cinice dobro ljudima,i pomagace im. To je ono od cega bismo,PO MOM MISLJENJU,SVI mi trebali da pocnemo!“

[Vecana]

razmisljanje o tome kako i zasto dajemo,nema nikakvu svrhu ni potrebu

 

POtpuno se salažem sa ovim. Takve pomisli, i njihovo primanje i razvijanje dalje u kojekave scenarije nisu od Boga. I mene najčešće dovode do toga da se uzvisim ili pogordim. Trudim se da tak pomisli prekinem dok su još u začetku, da im ne dam da narastu. Ako narastu, uzalud mi trud dobročinstva.

Ima još nešto... mislim da nam sam Bog šalje ljude kojima možemo pomoć zato što nas voli i daje nam priliku za dobro delo. Jer i mi njega molimo za pomoć, pa ko sam onda ja da odbijem pomoć drugome.