Утисци из Хиландара ЖРУ форумаша

[Драган Јашић]

Brtako svaka ti čast...

 

nek ti Gospod da zdravlja pa kroz neku godinu zajedno sa unučetom na Atos!!!

Хе то би ми била највећа жеља брате мој Марти !

[Guest]

i verujem - i Veruj, to će se ispuniti,

 

samo se Gospodu i Majci njegovoj moli!!!

[Драган Јашић]

Сада сам стигао са другог дана славе па ево још слика а утисци ће бити писани сутра ! Ово постављам само због оних који су заинтересовани за пејзаж и лепих слика , а верујте ми да слике и речи немогу пренети заиста како је ПРЕДИВНО !

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[мирођија]

Невероватно.

На овом врху се спајају небо и море, а све остало је ни на небу ни на земљи.

[Драган Јашић]

Ово је финално пењање на врх Атоса ! Сутра ћу вам пренети утиске а има и још предивних слика 

 

Невероватно.

На овом врху се спајају небо и море, а све остало је ни на небу ни на земљи.

Баш тако драга сестро !

[Драган Јашић]

После непреспаване ноћи или веома мало сна устајемо , излазимо из вреће а оно људи моји ветар нанео свега и свачега по нама , измигољисмо се некако из "кревета " некако . на умивање и јутарња тоалета а ред брате мили отегао се чекамо па добрих 30-ак минута , Служба јутарња увелико се служи , уђосмо некако на службу и у мислима само ВРХ и ништа друго , треба се концентрисати на молитве које су у току . Богу хвала и служба у стешњеној црквици прође  наравно поново целивасно иконе изађосмо и тада је почела да се служи храна , пошто смо понели нашу клопу нисмо чекали у реду већ сам узео моју овсену кашу са укусом малине и напуних сасвим довољно желудац . Ту богами остадосмо до 16 сати када треба да крене Литија . Пошто су моји већ били и прошле године ми крећемо око пола три идемо да се сместимо и заузмемо барем неко пристојно место да би могли да слушамо бденије за дочек Преображења Господњег . Последњих 500 метара до самог врха . Сунце пече али неосећамо већ граби напред , па са нама је Пресвета Мајка Божија која нам даје снаге да последњи успон пребродимо . Када смо напокон се попели БОЖЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ какав осећај , поглед на комплетну Свету Гору испод нас а она као на длану ДИВНООООООО а изнад тебе сам Исус и ничега другог ! Како сам близу нашем Спаситељу да ли је могуће ?! Чини ми се да лебдим , немогу описати осећај у тим тренуцима које прожимају човека , непостоје такве речи . У великој срећи и усхићењу дохватим се мобилног да се јавим мојим најмилијим и пријатељима да сам на ВРХУ ! Верујте још и сада осећам када вам ово пишем исту благодет . После неког времена погледом увидесмо да стиже и Литија негде ја на половини дивно велика колона која се отегла чак до Панагије полако се приближава врху . Чекајући Литију сликамо из свих могућности ПРЕДИВАН ПЕЈЗАЖ , да ли смо у РАЈУ ? Док се одржава служба полако сунце утања у море , невероватна игра светлости , барем ми се тако учинило као да се појављује Пречиста . Када се све завршило покушавамо да одморимо мало и да скупимо снаге за јутарње спуштање ка Скиту Свете Ане . Нећете веровати ја сам као опчињен и све ми се пред очима понавља сваки тренутак од 18 августа који се догодио . када смо се пробудили крећемо полако низ Атос , пре него ли кренусмо целивасмо велики Крст на највишем делу и заклесмо се да смо опет на истом месту за 365 дана . 

Спуштање је чини се још напорније и опасније ситно камење и оно крупније може сваког тренутка да те баци на леђа и свашта може да се догоди . До Свете Ане треба да смо барем до , е сада сам заборавио али мислим до пола два да би се укрцали на брод који одлази и до Каруље па се враћа ка Уранополију . Богу хвала стигли смо пре времена и у Скиту смо се освежили са поново ратлуком и ледено хладном водом а богами и кафом коју нисам попио баш два дана , добро је пријала . Још 3000 степеника до пристаништа и укрцавање . Браћа која су била прошле године кажу да су се пели са Каруље и да је много лепши поглед и има пуно " пустињака " са којима су разговарали , нашли су и нашег једног коме сам ја нажалост заборавио име . Он их је , кажу , са неком неверицом гледао па их је на крају послужио само чистом водом изворском која је у врелим тренуцима боља него да су , како они кажу , добили торту или незнам ни ја шта . Погледи са брода су невероватни како се приближавамо Каруљи , где год бациш поглед видиш испосницу од неког " Пустињака " По повратку викели смо и " јато " делфина који су ишли за нама , леп испраћај са Свете Горе ! 

[Драган Јашић]

 

Сретан на врху и да се мало одморим 

 

 

 

 Да јавим се мојима и пријатељима да сам стигао на ВРХ

 

 

 

 

 

 

Са " другом на друму " на врху Атоса

 

 

Снимак Панагије (зумиран ) са врха 

 

 

Унутрашњост цркве на самом врху 

 

[Драган Јашић]

 

 

 

 

Света Гора , поглед са Атоса

 

 

 

Снимак Скита Свете Ане при спуштању 

 

 

 

 

код пристаништа

 

 

 

једна од испосница на Каруљи 

 

 и још једна 

 

 још један поглед на Атос 

 

за сретан пут од делфина 

[Драган Јашић]

Пријатељи моји ово је било све што се тиче пењања на Атос . Жао ми је што вам ама баш све нисам описао али мислим да сте барем колико толико доживели кроз моју , не баш занимљиву причу , пењање . Било је заиста напорно али и занимљиво и пре свега благодатно . 

Од сутра или касније поделићу са вама и одлазак на Метеоре и посету Зејтинлику а и посету гробу старцу Пајсија у Суротију , наравно уколико вас то интересује . Први део " серијала је завршен . Други делови у наредним данима 

[ZarkoZ]

Перт (кула ) цара Душана

Mala ispravka, ovo je kula kralja Milutina..

[Драган Јашић]

Mala ispravka, ovo je kula kralja Milutina..

Тако је ! То сам и ја видео али касно за исправку ! И није перт него ПИРГ . Хвала Жарко !

[ZarkoZ]

Ове године сам ето имао благослов и среће те ме је Мајка Божија пустила и дозволила да крочимо у њен врт, Света Гора треба да се доживи као је то рекао Владика Теодосије (имали смо среће и њега да видимо и поразговарамо јер су ђаци из Призренске Богословије били): ,,Света Гора, то је врх, нема даље.''
Ове године и студенти Правног факултета су били (први пут, мислим чак први пут да су студенти организовано били) па сам и ја био у тој групи и оно што је интересантно било нас је 12. имало нас је и са I, II,III, IV, апсолв.,мастер... , било је доста симболике на путовању, и доста ,,случајности''
Обишли Ватопед, Хиландер, Скит Светог Андреја у Кареји, Манастир Светог Пантелејмона, Испосницу Светога Саве, Патерице, Есфигмен, келију Старца Пајсија, Протат у Кареји, Русик (који се реновира а одакле је Свети Сава послао своју одећу и где је одлучио да се замонаши)иначе испред Русика нам је пукла гума , ал' то је нека друга прича.......

Осећај у почетку, док смо бродом путовали и комбијем ишли прво пут Ватопеда је био некако празан, чак некако ми се чинило да се никада нисам осећао празније, љуска ораха на две ноге...ништа....некако сам се чак и био љут, некако горд ал' не знам на кога ,чини ми се чак и на себе и  питао сам се , шта је ово, што сам овако празан, и оне лепоте природе су ми биле ,,пфффф па шта сад..''.... Некако од умора и врућине сам изгубио то питање и заваравао себе разговором са другима, у друштву увек неке приче...стижемо у Ватопед негде око 20 часова, гостопримство невиђено, ратлук, мастика (оузо), добродошлица и наравно  помињу  Светог Јустина Ћелијског.... распоређују нас у собе, туширање...Ћаскамо на некој малој терасици и остасмо ту на крају Рус, ја и два Грка, а небо ведро, звезда за звездом, чини ми се никад ми шире није било...завршисмо са друђењем око 11 и одосмо на спавање  у 4 ујутро је служба. У мени ништа и даље нека tabula rasa, мада ме је она ширина неба и звезде умирила мало, некако из ове навике где сам окружен зградама није ми никада небо било такво, ту ширину осетих као слобуду где нисам оптерећен ситницама које те гуше....без оптерећења неких свакодневних глупости и небулоза од којих не долазиш до пуног даха.
Стиже 4 ујутро, будим се први, уљудим се и одем, и онда почиње процес антропопеје мали простор, са пар прозора, загушеност, светлост свећа толика да контуре лица препознаш. Појање монаха још одзвања з ушима (и данас) , чини се да не одзвања само ту него да читав космос одзвања, уздрма ме попут земљотреса а мирис тамјана мана која ме разгали,опорави.... и како траје слушба тако се мој празан простор гради, чиним се и чини ме  целим.... (рећи ћу  једну личну исповест, дешава ми се да плачем током литургије, службе, то ми је сметало и нервирало у почетку јер сам осећао да сметам другима кад шмркћем и кад се сусдржавам да зајецам па се некако затресем временом сам заволео то ,,моје'' плакање) а онда долази то ,,моје'' у још ефенктније и јаче у Ватопеду, свеобухватно, све то заједно, тај осећај заједничања, то све ме учини бар мало мање горим и гордим него што сам био...... Света Гора, Хиландар први пут само пецне а онда само после те сврби то место и тера и вуче и да се враћаш.........
Написах нешто, колико сам магао да пренесем тај осећај али је свака реч недовољна, ускогруда,  малешна да опише сво то чудо....

[МилошБГ]

Nastavite braco

[Душка]

@@ZarkoZ,  svojim riječima si opisao moje trenutno stanje, neku prazninu, gordost i kolotečinu... Hvala ti na tome, jer tvoje riječi su me malo štrecnule. Shvatila sam da to nije dobro i moram to mijenjati...

[ZarkoZ]

@@ZarkoZ,  svojim riječima si opisao moje trenutno stanje, neku prazninu, gordost i kolotečinu... Hvala ti na tome, jer tvoje riječi su me malo štrecnule. Shvatila sam da to nije dobro i moram to mijenjati...

То је можда знак да сваки дан треба да смо више Хришћани него сто смо били јуче.... да те празнине попуњавамо Богољубљем и човекољубљем....

Наставићу, мада опростите за писање, ја колико могу .... да наставим јесте тема ,,Утисци из Хиландара'' али ћу ја мој утисак свеобухватно са Свете Горе

После службе и мог опоравка ,где се тај осећај празнине изгубио.... осетио сам радост, ону радост када треперите., чини ми се да сам се као дете радовао, само што рукама не тресем, онако како би дете од радости стискало, уједало просто да полетиш...посматрам монахе какв је то чудо (Ватопед има око 120 монаха, чини ми се), али један ми је био упечатљив, и некако сам тражио да му будем у близини, својим благим осмехом и изразом лица ме је попут магнета вукао а истовремено и смиривао. Целивајући иконе стадосмо поред једне а постоји једна прича за њу. На тој фрескоикони (Богородице) на образу постоји као нокат од малог прста раница, загребано и крваво. То је настало тако што је неки монах који се годинама молио преко пута и молио је Богородицу да га ослободи неког послушања које му је досадило, време пролазило а послушање монахово исто. Дојадило му више, наљути се једног дана и крену ножем на Богородицу и повреди је на образу и у том тренутку крену крв. Монах се запрепасти,  заплака и клекну да се моли.....кажу да је до смрти клечао испред иконе, молећи  за опроштај,Када је скончао Мајка му је оростила а рука којом је насрнуо била је до лакта угљенисана и црна..... Та прича ме погоди и онда тај осећај који се ниже заредом тај  ефекат где је било ништа, почиње као бомба за бомбом кад се један талас заврши креће други и читава лавина која тутњи... Обиђосмо музеј заједно са Призренским Богословима, разговарали са Владиком Теодосијем, драго му што ето и студенти са других факултета организовано долазе, упуи нам по који савет, духовну поруку и поуку, те је после свако од нас мало размишљао о тим неким правним питањима и поимањеу права....

Целивасмо мошти, Богородичин појас, делове Часног Крста који је даривао Кнез Лазар Ватопеду, мошти Јована Богослова и Јована Златоустог..... осећај у том тренутку не могу да опишем, мој вокабулар или не зна или нема те речи .. иначе нема нашег краља ,кнеза који није богато даривао Ватопед и све светогорске манастире, помињу, воле и цене...

Одосмо касније  на пријем, игуман није био ту па нас  прими заменик...наравно лепо, добисмо и по који поклон....

Обишли манастирску продавницу, и полако се спремисмо за даље обиласке ка Кареји у скит Светог Андреја (Првозваног).....чини ми се да је пола мене остало у Ватопеду.... има детаља још....мој лични доживљај је и да нема даље, да је то врх свега.....

 

У Кареји једна друга страна Истог, једно друго поље Истог, хоризонт Истог.... у скиту Светог Андреја

 

примећује се контраст, односно од скученог грчког и малог простора где у светлости свеће видите бескрај, долазите у једну руску мегаломанију и једну раскошност, просторије са пуно светла, отвореност....као да у Ватопеду оком видите бескрај, где вам је светлост свеће бескрај овде  у скиту Св.Андреја некако као да бескрај удишете, та величина вас просто задиви али опет собом као да гутате тај простор....иначе то је некада био руски скит, Руски стил градње, све велико, мегаломанско..... сада је Грчки пошто није било довољно Руса да га одржи, прешао је у Грчке руке...Пошто је скит огроман, неке зграде се реновирају, велики манастирски (скитски) комплекс имате осећај да нема никог монашка заједница предивна.... ту ме је погодило када сам угледао за трпезом како монах храни сабрата који јем инвалид и који има неку врсту квадриплегије...

У скиту су мошти Светог Андреја....