Претражи Живе Речи Утехе

BEOGRAD - Portugalski general Karlos Martins Branko, koji se devedesetih godina, u vreme ratnih dejstava na teritoriji bivše Jugoslavije, nalazio na strateški važnom položaju zamenika šefa misije vojnih posmatrača UN za Hrvatsku i BiH (1994-1996), u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ saopštava svoja saznanja i o dešavanjima na području Srebrenice u julu 1995. Za razliku od izmišljotina plaćenih „stručnjaka“, lažnih svedoka i propagandista „nevladinih organizacija“, general Martins Branko iznosi činjenice koje su na terenu prikupljali kompetentni obaveštajni organi. Te činjenice su se službeno slivale na njegov pisaći sto u Zagrebu, gde se nalazio štab Posmatračke misije UN. Faktima koje iznosi i zaključcima koje izvodi teško je prigovoriti po bilo kojem ubedljivom osnovu. U produžetku, navodićemo stavove koji se nalaze na stranicama 201 – 206 njegovih memoara. Dakle, da ne bi bilo nedoumice, na osnovu svega viđenog i pregledanog, portugalski general iz oficirskog sastava NATO pakta, Karlos Martins Branko, izjašnjava se nedvosmisleno da se u Srebrenici nije dogodio genocid:„Da je postojao predumišljaj da se izvrši genocid, Srbi bi zatvorili enklavu tako da niko ne bi mogao da pobegne. Umesto toga, napali su iz dva pravca, sa jugoistoka i istoka, odakle su skoncentrisali svoja napadačka dejstva, ostavljajući koridore za povlačenje prema severu i zapadu (…) niti bi isplanirali prevoz sedamnaest hiljada žena, dece i ostarelih, kao što se dogodilo 12. i 13. jula, zahvaljujući čemu se skoro polovina izmeštenih domogla teritorije Federacije. Veliki broj stanovnika Srebrenice, koji su uspeli da pobegnu, našli su utočište u Srbiji, gde su zatim proveli nekoliko godina bez da ih je iko dirao. Da bi se tvrdnja o genocidu opravdala, bilo je neophodno sakriti neke nezgodne činjenice koje bi tu tezu mogle da kompromituju“. artins Branko ne poriče da je „kao posledica napada na Srebrenicu bilo mnogo mrtvih“. On dodaje da „ni posle dvadeset godina niko nije uspeo da im utvrdi tačan broj“. (Doduše, Haški tribunal jeste utvrđivao taj broj, ali kao posledica njegove neozbiljne delatnosti na tom polju sada imamo ne manje nego pet pravosnažno „utvrđenih“ cifara iz raznih predmeta, koje variraju među sobom za oko četiri hiljade žrtava, a koje navodno odražavaju broj streljanih. To samo pojačava efekat autorove opaske.) Kao što „Istorijski projekat Srebrenica“ već godinama naglašava, i Martins Branko ističe jednu bitnu činjenicu, a to je heterogenost uzroka smrti, pa ih taksativno ovako nabraja: „Uzroci smrti nastalih tokom i nakon vojnih operacija su raznoliki: borbena dejstva između dve vojske koje su se sučelile; borbe između vojnika VRS i militanata u bekstvu kojima su se pridružili civili; međusobne borbe između pripadnika ABiH; i pogubljenja ratnih zarobljenika“. Što se tiče „načina kako je nastala magična cifra od 8.000 nestalih, po prvobitnoj proceni Međunarodnog Crvenog krsta, što se u jednom trenutku pretvorilo u nedodirljivu istinu“, autor kaže da je to postalo „činjenica koju je zabranjeno poricati još pre nego što je bila utvrđena“. Pa nastavlja: „Teško onome ko bi se usudio da dovede u pitanje tu nespornu istinu. On će odmah biti izopšten i optužen za poricanje genocida. Činjenica da se 3.000 lica koja su bila proglašena za nestale našlo na spisku birača na izborima održanim u septembru 1996. nimalo nije uticala na stalno ponavljanje priče o 8.000 mrtvih. Mediji nikada nisu pokazali dovoljno radoznalosti da istraže ovu i druge očigledne nesuvislosti. Bilo je lakše besomučno ponavljati teoriju o genocidu, koju su zastupala glavna sredstva masovnog informisanja. Ali, bez obzira na uporno ponavljanje te ,istine’, vredi podsetiti se da se između medijske parole (sound bite) i istorijske činjenice nalazi veliko rastojanje“. „Koliko je zarobljenika bilo streljano, a koliko je poginulo u borbenim dejstvima?“, general Martins Branko ovde retorički postavlja jedno od najvažnijih pitanja. „Daleko smo od toga da bi imali odgovore, i rekao bih da ćemo do njih doći vrlo teško. Mnogo je lakše – i jednostavnije – pričati o genocidu“. Portugalski oficir ipak nagađa o tome koliko bi mogao da iznosi broj žrtava ratnog zločina u Srebrenici u julu 1995: „Pogubljenje od strane VRS znatnog broja muškaraca muslimana – dobro obavešteni izvori se pozivaju na 2.000 – među kojima su većina bili vojnici, u Srebrenici i okolini enklave, nesumnjivo predstavlja ratni zločin“. Cifra koju pominje Martins Branko vrlo je znakovita iz više razloga. Pre svega, zato što istu cifru pogubljenih – 2.000 – navodi i jedan drugi ne manje kompetentan izvor, Džon Šindler, američki obaveštajac u Sarajevu upravo u periodu srebreničkih dešavanja. Šindlerova procena sa sarajevske osmatračnice, koja se tačno poklapa sa Martins Brankovom sa zagrebačke – a obe su potpuno u skladu sa raspoloživim forenzičkim nalazima – izneta je u dokumentarnom filmu Ole Flijuma, „Srebrenica: izdani grad“. Pri tom, treba imati u vidu da u zamršenim situacijama kao što je ova sinteze obaveštajnih podataka koji potiču iz raznih izvora najčešće pružaju neuporedivo pouzdaniju ukupnu sliku od izveštaja izolovanih pojedinaca, čiji je uvid obično ograničen, i koji neretko nisu ni potpuno objektivni. ajzad, cifra koju solidarno sugerišu Martins Branko i Šindler, a koja na osnovu uvida u materijalne dokaze uopšte nije sporna, interesantna je iz još jednog razloga. Naime, na marginama obaveštajnih zajednica već poduže vreme uporno kruže glasine o postojanju jednog dokumenta – misterioznog pisma koje je Alija Izetbegović u proleće 1995, neposredno pre srebreničke operacije, navodno uputio Naseru Oriću – gde se potvrđuje da je još uvek na snazi ponuda inostrane intervencije, pod uslovom da se upadom VRS u Srebrenicu inscenira masovni pokolj. Ključni podatak u tom pismu jeste to da bi, prema tom navodnom dokumentu, cifra žrtava, koja bi bila adekvatna kao okidač za uključenje zainteresovanog stranog faktora, takođe iznosila već više puta pominjanih – 2.000. „Međutim“, nastavlja autor, Martins Branko, „to nije bio genocidni čin, kao što se tvrdi na mnogim mestima, pre svega u Tribunalu u Hagu, i kao argumenat koristi se u svrhu političkog prepucavanja“. Pa kao civilizovana osoba dodaje: „Uzimanje pravde u sopstvene ruke, nešto što je kulturološki svojstveno ne samo Srbima već i ostalim zajednicama u bivšoj Jugoslaviji, ne opravdava niti umanjuje težinu počinjenog dela. To je bez sumnje prekršaj Ženevskih konvencija“. Ali nakon bezbednog povlačenja u penziju, portugalski general je odlučan u tome da se stvari moraju nazivati njihovim pravim imenom: „Užasni ratni zločini moraju biti kažnjeni. Međutim, ta krivična dela niti se mogu niti bi ih trebalo brkati sa – genocidom. Kada se brkaju ratni zločini – kao što je ubijanje stotina muškaraca vojničkog uzrasta – sa genocidom, gde mora da bude utvrđeno postojanje namere da se sistematski istrebe pripadnici neke etničke zajednice, to je znak vrlo neozbiljnog ponašanja. To posebno dolazi do izražaja ako se ima u vidu da je izvršilac stavio na raspolaganje sredstva za prevoz sedamnaest hiljada izmeštenih lica, što predstavlja oko 50 odsto od ukupnog izmeštenog stanovništva“. Zatim, Martins Branko skreće pažnju na još jednu primetnu i nimalo beznačajnu „nesuvislost“ srebreničke priče, a to je da je „Tribunal osudio jedva jednog počinioca“ (u fusnoti pojašnjava da je reč o Draženu Erdemoviću, svedoku-saradniku nagrađenom smešno niskom trogodišnjom kaznom, a posle toga brojnim apanažama i beneficijama za svoje mehanički ponavljano i više nego sporno svedočenje). Portugalski autor ističe da „niko od ostalih osuđenika nije bio izveden pred sud ili kažnjen za pogubljenje ratnih zarobljenika, nego po ‘komandnoj odgovornosti’ ili za učešće u Udruženom zločinačkom poduhvatu (Joint Criminal Enterprise), što je doktrina kojom se Tribunal služi a čija je primena u kontekstu sukoba vrlo kontroverzna. Kako je moguće utvrditi da se dogodio genocid ako već dvadeset godina Tribunal nije sposoban da ustanovi koliko je žrtava ubijeno, koji je uzrok smrti i ko ih je ubio?“ Sve su to logična pitanja, mnogi bi se sa time složili. Da penzionisanje zaista vrši čudesan uticaj na buđenje kritičke savesti dokaz je i Martins Brankova podjednako tačna konstatacija da je „Tribunal zaboravio da sudi za zločine na području Srebrenice počinjene između 1992. i 1995. godine nad Srbima, usled kojih je bilo pobijeno blizu dve hiljade osoba (muškaraca, žena, dece i starijih lica), u nekim slučajevima posle raznih mučenja i divljaštava. To je najvećim delom brižljivo dokumentovano, a dželati su poznati (…) Kao što je Ričard Holbruk priznao u svojoj knjizi, Tribunal se pokazao kao dragoceno oruđe naše politike, što nam je i koristilo…“. Da, upravo tako. U nastavku, kada je već reč o genocidu, Martins Branko bez ustručavanja ističe jarki kontrast između situacije u Srebrenici u julu 1995. i već sledećeg meseca u Krajini, pod napadom hrvatskih oružanih snaga: „Događaji u Srebrenici se ne mogu niti bi se smeli brkati sa onim što se mesec dana kasnije dogodilo u Krajini, gde je hrvatska vojska izvela operaciju sistematskog ubijanja srpskog stanovništva koje nije pobeglo ili mu nije pošlo za rukom da se skloni, i to ne štedeći nikoga. Muškarci, žene, deca, ostareli, svi bez razlike bili su predmet istih svireposti, i još gorih stvari. Ta operacija je bila podrobno isplanirana i opsežno je dokumentovana, a poznata su takođe i naređenja za njeno izvođenje koja je Tuđman izdao svojim generalima, na sastanku održanom 31. jula 1995. na Brionima, pred operaciju Oluja. Događaje u Krajini Tribunal nikada nije razmatrao kao genocid. U odnosu na te događaje, zapadni mediji su se držali na obazrivom rastojanju, a njihova ćutnja je bila saučesnička i zaglušujuća“. U zaključku, Martins Branko nema dileme oko toga da događaji u Srebrenici predstavljaju perfidan plod dugotrajnog planiranja i sadejstva zainteresovanih aktera. U prilog tome navodi podatke iz knjige Ibrana Mustafića „Planirani haos“, iskaze lokalnog političara Zlatka Dukića, i izjave načelnika policije u enklavi Srebrenica tokom sukoba, Hakije Meholjića. Autor se posebno zaustavlja na znakovitom svedočanstvu tadašnjeg načelnika generalštaba ABiH, Sefera Halilovića, o tome da je Izetbegović bio doneo odluku da se „otarasi“ Srebrenice vrlo rano u igri, „ali uz izvlačenje najveće moguće političke koristi“. Uzgred, kada je reč o iskazima Meholjića i Halilovića na ovu temu, i dokazima da je događaj bio planiran dugo unapred, vredi napomenuti da je Meholjićevo čuveno svedočanstvo o Izetbegovićevoj ponudi da se dozvoli pokolj Srebreničana zauzvrat za stranu intervenciju, a Srebrenica zatim da se razmeni sa Srbima za Vogošću, smešteno u vremenski period jeseni 1993. kada se u Sarajevu održavao Bošnjački kongres. Međutim, u svojoj knjizi „Lukava strategija“[5] Sefer Halilović iznosi vrlo interesantan i do sada uglavnom nezapažen podatak da je koncept insceniranja masakra u Srebrenici, zarad sakupljanja političkih dividendi, u glavi Alije Izetbegovića i bošnjačkog rukovodstva verovatno postojao još odranije. Doduše, u vreme kada je Halilovićeva knjiga bila objavljena on se već bio politički razišao sa Izetbegovićem i zato bi njegove tvrdnje trebalo uzeti sa dozom rezerve, ali Halilović ipak iznosi da mu je još u proleće 1993. Izetbegović pominjao ponudu kojom je nekoliko meseci kasnije, krajem te godine, šokirao Meholjića i ostale članove srebreničke delegacije. Memoarska saopštenja generala Karlosa Martins Branka u vezi sa Srebrenicom predstavljaju još jednu dragocenu kockicu kojom se upotpunjuje naš uvid u taj događaj. To nisu samo zabeleške o saznanjima jednog strateški raspoređenog stranog posmatrača, već mnogo više od toga. Ujedno, preko njega, to je i ispovest struktura koje autor personifikuje, čime se u velikoj meri odgovara na važna pitanja o tome „šta su znali i kada su saznali“. Jasan podtekst Martins Brankovih memoara je to da su i autor i njemu nadređene i podređene strukture događaje pratili u realnom vremenu, da su istovremeno sa dešavanjima uglavnom bili tačno obavešteni šta ko radi i kome, i da na dubljim analitičkim nivoima oni nemaju nikakvih iluzija, a dileme još manje, o pravom karakteru i pozadini srebreničkih događaja, niti o cinično političkim ciljevima kojima su poslužili. https://www.kurir.rs/vesti/politika/2856259/portugalski-general-sokirao-zapad-u-srebrenici-nije-bilo-genocida-prava-istina-je-skroz-drugacija

Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je danas da je "špijunomanija" između Rusije i SAD veštački pokrenuto pitanje i da je mešanje Rusije u američke izbore izmišljeno, istakavši da će se odnosi dve zemlje vratiti u normalu. Foto: screenshotVladimir Putin On je održao svoju godišnju konferenciju za novinare, kojoj je prisustvovalo rekordnih 1640 novinara, a koja je trajala skoro četiri sata. Među temama o kojima je govorio ruski predsednik su Severna Koreja, Sirija, Ukrajina, SAD, Donald Tramp, kao i brojnim domaćim temama, naročito u vezi sa predsedničkim izorima. "Opozicija nema pozitivne predloge, želite li da nam Sakašviliji trčkaraju po Rusiji?" Foto: RT / screenshotKsenija Sobčak Putinu je pitanje postavila i novinarka i njegova protivkandidatkinja Ksenija Sobčak, koja je rekla da jedino ovako može da priča sa njim jer on ne učestvuje u debatama. Pitala ga je zašto se Kremlj plaši opozicije i navela brojne uhapšene opozicionare poput Alekseja Navalojnog. Putin je rekao da opozicija nema nikakav pozitivan program i da su mnogi opozicionari agresivni. -Ti ljudi koje ste spomenuli su ruske verzije Sakašvilija. Želite li da po Rusiji trčkaraju Sakašviliju? Nećemo dozvoliti da se ponovi ukrajinski scenario u Rusiji - rekao je on. "Terorizam nije potpuno uništen u Siriji" Ruski predsednik je rekao da problem terorizma još nije potpuno rešen u Siriji. - Vidimo da teroristi beže iz Sirije u Irak, a SAD ih ne napadaju, jer bi možda želeli da ih kasnije koriste protiv (sirijskog predsednika Bašara) Asada ... To je vrlo opasno - rekao je on. -Treba rešavati problem izbeglica iz Sirije, to sam Damask ne može - rekao je Putin. Ruski predsednik je izjavio da je odavno nameravao da poseti Siriju, ali danije bilo bezbedno. On je dodao da je slanje policije sa Severnog Kavkaza u Siriju bila njegova odluka. "Nismo umešani u smrt Leha Kačinjskog" Leh Kačinjski Putin je odgovorio na pitanje poljske TV stanice koja je pitala da li je pad aviona u Smolensku 2010. godine, u kojem je ubijen predsednik Leh Kačinjski posledica napada ruskih agenata. Ruski predsednik je odbacio te špekulacije kao smešne. -Žalili smo se s vama nakon tragedije. Ne treba politizirati pitanje kako bismo zaradili političke poene. Rusko-poljski odnosi su važniji od kratkoročne poljske politike - kaže Putin. "Dobri odnosi sa Kinom" Putin je rekao da su rusko-kineski odnosi veoma dobri, da je Kina važan strateški i trgovinski partner Rusiji, ali da je trenutno malo usporila trgovina. Ipak to ga ne brine. - Kina želi da bude stabilna država... Siguran sam da ćemo dobro sarađivati još dugo - rekao je on. Rekao je da je Kina važan partner u mnogim projektima i da je u planu projekat brzog tranzita od Kine do Evrope preko Rusije. "U Donbasu pokolj gori od Srebrenice" - Što se tiče tragedije koja se tamo odigrava, treba uvek gledati šta je prvi izvor toga a to je državni prevrat - odgovorio je Putin na pitanje o Ukrajini. On je rekao da ruske vojske nema na teritoriji Donbasa. Foto: SERGEI CHIRIKOV / EPA; - Tamo su zaista formirane određene jedinica milicije koje su spremne da odbiju bilo kakve vojne akcije protiv Donbasa. Mi smatramo da to odgovara interesima ljudi koji žive na toj teritoriji, zato što će tada tamo dogoditi pokolj gori od Srebrenice - rekao je Putin. "Ne priznajemo nuklearni status Severne Koreje, SAD je provociraju" Na pitanje novinarke AP da li bi saradnja SAD i Rusije oko Severne Koreje pomogla poboljšanju odnosa SAD i Rusije, Putin je rekao sledeće: - Vi ste interesantan narod. Vaši senatori su pametni ljudi sa lepim odelima i kravatama, ali su nas stavili na isti nivo sa određenim zemljama, što nema smisla. Trudimo se da radimo sa svima o kritičnim pitanjima - rekao je on. Foto: SERGEI CHIRIKOV / EPA; - Što se tiče Severne Koreje, mi je ne priznajemo njen nuklearni status. Međutim, SAD su provocirale Severnu Koreju da se povuče iz sporazuma - rekao je Putin. On je rekao i da su SAD najavljivale da će prestati sa vojnim vežbama blizu Severne Koreje, ali se to nije desilo. - Obe strane moraju da zaustave rast tenzija - rekao je on i ukazao da bi eskalacija mogla da dovede do katastrofe. Foto: SERGEI CHIRIKOV / EPA; - Videli smo šta su SAD uradile u Drugom svetskom ratu kada su koristile svoje nuklearno oružje u Japanu - rekao je Putin. "Sakašvili? Zar u Ukrajini nema pravih Ukrajinaca?" Putina su upitali i šta misli o Mihailu Sakašviliju, bivšem predsedniku Gruzije koji je sada opozicionar u Ukrajini. Putin je rekao da Sakašvili "pljuje u lica i Gruzijaca i Ukrajinaca". - Zar u Ukrajini nema pravih Ukrajinaca? - pitao je on. Foto: YURI KOCHETKOV / EPA; Ruski predsednik je rekao da su istorijski i suštinski Rusija i Ukrajina ista nacija. "Mi se ne povlačimo iz sporazuma" Na pitanje da li sporazum START o ograničenju naoružanja može da preživi, Putin je rekao da se Rusija neće povlačiti iz sporazuma od fundamentalnog značaja. On je istakao da je Amerika ta koja se jednostrano povlači iz važnih sporazuma. Foto: YURI KOCHETKOV / EPA; - Mi ne planiramo da se povlačimo iz bilo kog (sporazuma o naoružanju) sami. Ako SAD to učine, to će biti opasno. Mi ćemo održati našu bezbednost, ali nećemo početi trku naoružanja - rekao je on. Rusija ne može sebi da dozvoli takve rashode na odbranu, kao što mogu SAD istakao je ruski predsednik. - Mi trošimo 46 i nešto milijardi dolara na vojne rashode - izjavio je on, uporedivši to sa 700 milijardi dolara koliko SAD planiraju da potroše 2018. godine. Putin ispričao vic i nasmejao novinare Ilustrujući problem toga što Rusija mnogo manje ulaže u vojne rashode, Putin je ispričao vic. Kod bivšeg oficira dolazi sin, i on pita sina: — Tu je bio neki bodež, gde je on? — Ne grdi me, zamenio sam ga za sat sa dečakom iz susednog dvorišta. — Pokaži mi sat. Da, dobar je. Ali, ako sutra dođu banditi kod nas, ubiju mene, majku, tvoju braću, a sestru siluju, šta ćeš im reći? ’Dobro veče, moskovsko vreme je 12 sati i 30 minuta‘. "Vidim Trampova dostignuća, optužbe su izmišljene" - Nije moje da ocenjujem Trampov rad, ali vidim ozbiljna dostignuća u njegovom radu - rekao je Putin odgovarajući na pitanje šta misli o američkom predsedniku Donaldu Trampu. Foto: SERGEI CHIRIKOV / EPA; Putin je naglasio da Trampov rad treba da oceni američki narod. On je obratio pažnju na to da investitori imaju poverenje u SAD i to je važan pokazatelj. Govoreći o navodnoj vezi Trampove kampanje sa Kremljom, Putin je rekao da je ona izmišljena od strane onih koji žele da delegitimišu Trampa. - Ti ljudi ne shvataju da podrivaju sopstvenu državu i da ne pokazuju poštovanje prema onim Amerikancima koji su glasali za Trampa - rekao je on i naglasio da se radi o "ruskoj špijunskoj histeriji". Foto: SERGEI CHIRIKOV / EPA; Prema njegovim rečima, SAD i Rusija treba da "prekinu da se bore kao životinje" i da postoji mnogo stvari koje mogu da ujedine Rusiju i SAD. - Rusija i SAD dele zajedničke izazove, kao što je terorizam -rekao je ruski predsednik. Putin je govorio i o tome što je američko ministarstvo pravde ruski državni medij RT proglasio za stranog agenta. Kako je rekao, time je prekršena sloboda medija i rekao je da je to znak da se Vašington plaši. Prema njegovim rečima, američki mediji imaju ogroman broj reklama, dok ograničenja uvode protiv ruske televizije. "Sportisti su kažnjeni zbog mene" Rusija je delimično sama kriva za skandale s dopingom, jer je dala povod za to, rekao je Putin. Kako je rekao, bilo je nekih neregulacija. - U drugim državama se takođe otkrivaju slučajevi uzimanja zabranjenih preparata, ali oko toga se ne diže prašina - rekao je on. On je dodao da će Rusija pomoći svojim sportistima da se bore za svoja prava pred međunarodnim sudovima. Međutim, on je rekao i da nije slučajnost to što je zabranjeno ruskim sportistima da učestvuju na Zimskim olimpijskim igrama baš one godine kada se održavaju predsednički izbori u Rusiji. Govoreći o uzbunjivaču Grigoriju Rodčenkovu, bivšem šefu ruske antidoping laboratorije, Putin je rekao da je Rodčenko sam otvoreno rekao da ga zanima samo novac. Ukazao je i na njegovo problematično mentalno zdravlje. Zaključio je da nema dovoljo osnova da se Rusija kazni. "Biću nezavisan kandidat" On je na konferenciji rekao da će se kandidovati za novi predsednički mandat, kao nezavisan kandidat, ali i da se nada da će imati podršku nekih partija i javnih organizacija. Ipak, on je rekao da ne želi sada da diskutuje o svom programu kampanje. Putin je počeo konferenciju odgovorom na pitanje o ciljevima svog kandidovanja za predsednika. Rekao je da se ruska ekonomija mora zasnivati na visokoj tehnologiji i da je njegov prioritet povećanje zarada domaćinstava. Foto: YURI KOCHETKOV / EPA; - Mogu vam reći koja je glavna stvar, na koju , prema mom mišljenju, vlasti i društvo treba da se fokusiraju. To su pitanja poput razvoja infrastrukture, zdravstvene zaštite, obrazovanja. Tehnologije, povećanje produktivnosti rada, sve to mora biti usmereno na povećanje prihoda građana, dohotka naših ljudi - rekao je aktuelni predsednik. Na pitanje šta misli o opoziciji, on je rekao da ljudi imaju prava da se čuje njihov glas ako nisu zadovoljni, ali je istakao da opozicija nema pravi program. Upitan da pruži neke dokaze o napretku ekonomije za vreme njegovog mandata on je rekao sledeće: - Ekonomski rast nastavlja. Rusija je uspela da prevaziđe velike krize: kolaps cena energetskih prevoznika i trgovinske sankcije. Ali zemlja se kreće u pravom smeru sa većim fokusom na domaću proizvodnju. Putin je rekao da sankcije jesu negativno uticale na ekonomiju, ali da je veći uticaj imao pad cena nafte. Istakao je značaj Arktika, rekavši da će se "Rusija obogatiti od Arktika" i da vlada ima spreman ceo program o razvoju severnih oblasti zemlje. Na konferenciji se nalaze i novinari iz SAD, Kine, Japana, Nemačke, Francuske, Poljske,... On održava konferenciju da bi sumirao rezultate odlazeće godine, a kako ne postoje ograničenja što se tiče tema, pa tako ruski predsednik odgovara na razna pitanja - od unutrašnjopolitičkih, preko spoljne politike, kao i ličnog života.Zanimljivo je to da je među gostima i Ksenija Sobčak, njegova protivkandidatkinja na predstojećim predsednilkim izborima. Prema najavama Dmitrija Peskova, ova konferencija za novinare će biti posebna. - Vlada veliko interesovanje za konferenciju i ova će biti posebna. Sada kada je pri kraju njegov (Putinov) predsednički mandat, a znamo da će se kandidovati na sledećim izborima, konferencija će biti značajnija nego ona iz 2012. godine, kada je bio izabran za predsednika - rekao je Peskov, prenosi Tass. Peskov je rekao da je Putin ceo jučerašnji dan, "od svitanja do sumraka", posvetio pripremama za konferenciju. Peskov je naveo da postoji izvesno ograničenje trajanja konferencije, ali da je istovremeno njena dužina fleksibilna. - Biće dovoljno vremena da konferencija za novinare bude prilično obuhvatna, kao što obično i jeste - rekao je Peskov u odgovoru na pitanje da li će konferencija biti vremenski ograničena. Najduža Putinova konferencija za novinare trajala je četiri sata i 40 minuta, a održana je 2008., a najkraće 2001. - jedan sat i 33 minuta. Počev od 2004. njegove godišnje konferencije za medije ne traju kraće od tri sata uzastopno. Inače, za ovogodišnju konferenciju ruskog predsednika akreditovan je rekordan broj novinara - 1.640 njih, a lista akreditovanih novinara dostupna je na sajtu Kremlja, javio je Tas s ranije. Foto: SERGEI CHIRIKOV / EPA; Godine 2015, 1.390 novinara bilo je akreditovano za Putinovu konferenciju za medije, a 2016. godine - njih 1.350, podseća ruska agencija. Putin ove konferencije drži od 2001. godine, a pauzu je imao u periodu izmedju maja 2008. i maja 2012. kada je bio premijer. http://www.blic.rs/vesti/svet/godisnja-konferencija-putin-u-ukrajini-ce-se-desiti-gori-pokolj-nego-u-srebrenici/h23zfee