Претражи Живе Речи Утехе

Iznenadnim vazdušnim napadom na egipatske i jordanske aerodrome, izraelska vojska je 5.06.1967. počela „Operaciju Fokus“, čime je počeo Šestodnevni rat arapsko-izraelski rat u kome su Egipat, Sirija, Jordan doživeli debakl i poraz. Operacija “ Fokus“ počela je koordinisanim vazdušnim udarima po aerodromima u Egiptu, Siriji i Jordanu. O tome kako je izgledao Šestodnevni rat iz ugla avijacije za blog Vojnopolitička osmatračnica piše vojni publicista Danko Borojević. AUTOR: Danko Borojević Izraelska država je od samog svog postojanja, konstantno u sukobu sa svojim arapskim susedima. Prvi rat sa Arapima, Izrael je vodio već 1948. godine. Taj rat je izbio kao posledica dugotrajne netrepeljivosti između Jevreja i Arapa i reakcije arapskih zemalja na stvaranje države Izrael na teritoriji Palestine. Rat je otpočeo napadom oružanih snaga članica tadašnje Arapske lige na Izrael. U početnoj fazi rata jedinice arapskih zemalja su imale više uspeha. Pod okriljem UN juna-jula 1948. godine vođeni su mirovni pregovori, što je Izrael iskoristio za reorganizaciju svojih OS i preduzimanje protivofanzive. Do februara 1949. godine izraelske snage izbile su na Sredozemno more. Posle te izraelske pobede Egipat pristaje na potpisivanje ugovora o primirju, što su kasnije učinile i ostale zemlje članice Arapske lige osim Iraka i Saudijske Arabije. Savet bezbednosti OUN je 11. avgusta 1949. godine priznao ugovor o primirju. Izrael je ovaj rat završio u svoju korist, pri čemu je svoju teritoriju uvećao za oko 6700 km2. Drugi rat je Izrael vodio kao saveznik Francuske i Velike Britanije protiv Egipta 1956. godine. Ovaj oružani sukob je poznat kao Suecka kriza. Povod za krizu i intervenciju Francuske, Velike Britanije i Izraela na Egipat bila je nacionalizacija Sueckog kanala od strane egipatske vlade. Sukob je otpočeo 29. oktobra 1956. godine napadom izraelskih snaga, kojem su sledili vazdušni udari britanskih i francuskih vazduhoplovnih snaga, po egipatskim aerodromima i pomorski i vazdušni desant britanskih i francuskih jedinica. Sukob je prekinut odlučnom akcijom OUN za prekid rata. Od samog svog stvaranja Izrael je zasnivao moć svojih odbrambenih snaga na jakom vazduhoplovstvu. Međutim, iako je novija istorija arapskoizraelskih odnosa puna sukoba, dva rata su možda i najvažnija kako za Egipat i Siriju, tako i za sam Izrael, u kojima je avijacija odigrala glavnu ili čak preciznije presudnu ulogu. JUNSKI RAT 1967. Šestodnevni rat, koji je poznat kao izraelsko-arapski rat 1967. godine ili Junski rat, vođen je između Egipta, Jordana, Sirije i Iraka s jedne strane i Izraela s druge strane. Pored toga što je ovaj rat obilovao novim taktikama i novim oružjima, interesantan je po vanredno dobro smišljenoj i izvedenoj strategijskoj i taktičkoj obmani sa veoma teškim posledicama za obmanjenog. U godinama koje su prethodile ratu, Egipat, Jordan, Sirija i Irak se užurbano pripremaju za odlučujući rat sa Izraelom. NJihove oružane snage su, uz izdašnu pomoć SSSR, brojčano nadmoćnije. Izrael se nije odrekao ispravke granica, pre svega vraćanju Jerusalima pod sopstvenu kontrolu. Izrael je imao podršku SAD. Situacija je bila eksplozivna. Izrael je još 1963. godine počeo pripremu za agresiju. Izraelski stručnjaci su računarskom proverom raznih ideja ratnog plana u računarskom centru u Tulonu u Francuskoj, izračunali da mogu, uz minimalne sopstvene gubitke, razbiti arapski vojni potencijal (pre svega egipatski kao najopasnijeg protivnika) jedino ako munjevitim napadom unište avijaciju i oklopne snage protivnika. Takođe su izračunali da se to može izvesti uz najmanje gubitke ako se egipatske snage izvuku iz utvrđenih baza u improvizovane baze na Sinaju. Upornim radom izraelske obaveštajne službe Mosad, Izraelci na poklon dobijaju 1966. godine najmoderniji arapski lovac MiG-21F13. To se dogodilo 16. avgusta 1966. godine zahvaljujući iračkom pilotu Muniru Rodfi, koji je svojim lovcem MiG-21F-13 prebegao u Izrael. Na taj način Izraelci su nepunu godinu dana pred veliki vojni sukob s arapskim zemljama, dobili mogućnost da prouče najsavremeniji borbeni avion neprijateljske strane. Izraelski izviđački avioni mesecima su intenzivno izviđali egipatsku i sirijsku teritoriju, posebno aerodrome i raketne položaje. Lažni aerodromi, avioni i raketni položaji, kojih je bilo mnogo, izraelskim izviđačima nisu bili problem, jer nisu bili verodostojni (lažni aerodromi bez tragova stajanja aviona, piste bez tragova kočenja, lažni avioni loše postavljeni, slabo maskirani i bez života i sl.). Da bi postigao svoj cilj – izvlačenje egipatskih snaga i njihovo uništenje, Izrael je, kao uvod u borbena dejstva, proveo dobro zamišljenu, tačno planiranu i dosledno izvedenu obmanu koja se sastojala u lažnoj koncentraciji desantne flote u luci Elat i lažnu koncentraciju oklopnih snaga, koja je izvedena sa dve trećine lažnih tenkova. Koncentraciju tenkova je 20. maja 1967. godine snimio egipatski izviđački avion, sa visine od 15000 m. Na snimcima lažni tenkovi se nisu razlikovali od stvarnih. Egipćani su već 15. maja prebacili svoje snage na Sinaj. To je dalo signal Izraelcima da počnu sa vazdušnim provokacijama. Pre početka neprijateljstava izraelski avioni lete svako jutro do granice Egipta na Sinaju. Time provociraju egipatske pilote, koji su već od 15. maja na Sinaju. Oni poleću u susret izraelskim avionima. Izraelski avioni skreću natrag u Izrael, egipatski avioni sleću, piloti doručkuju, a avioni se pune gorivom. Sledeća izraelska provokacija bila je u kasnim prepodnevnim satima. I to se ponavljalo svaki dan, tačno, uvek u isto vreme, tako da su egipatski piloti bili naviknuti na „vozni red“. Odnos snaga u vazduhoplovstvima Stanje vazduhoplovnih snaga sukobljenih strana uoči rata bilo je sledeće: Izrael – 347 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona RV Izraela je imalo 72 lovca tipa miraž-IIICJ (Mirage-IIICJ), 24 super misteri (Super Mystere), 60 misteri-IV (Mystere-IV), 40 uragan (Ouragan) i 25 vautour-IIA/N (Vautour-IIA/N), 45 aviona za obuku fuga magister (Fouga Magister), 12 transportnih aviona noratlas (Noratlas), 42 helikoptera Sikorski S55 i S-58 (Sikorsky S-55 i S-58), 15 helikoptera super frelon (Super Frelon) i 12 helikoptera aluet (Alouette). Egipat – 518 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona tu je bilo 30 bombardera TU-16, 40 IL-28, 20 lovaca-bombardera SU-7B, 130 lovaca MiG-21, 80 lovaca MiG-19, 100 MiG17, 50 MiG-15, 24 transportna aviona AN-12, 24 IL-14 i 20 helikoptera Mi4 i Mi-6. Sirija – 153 aviona i helikoptera. Po tipovima tu su bili prisutni od lovaca MiG-15, MiG-17 i MiG-21, od bombardera IL-28, od transportnih aviona IL-14 i od helikoptera Mi-4. Irak – 135 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona tu su bili prisutni hoker hanter (Hawker Hunter), MiG-15, MiG-17, MiG-19, MiG-21, IL28 i TU-16. Jordan – 38 aviona i helikoptera hoker hanter, vempajer (Vampire), aluet. Liban – 32 aviona i helikoptera (od tog broja 12 aviona tipa hoker hanter). Iz gore navedenog vidi se da je najveću opasnost po RV Izraela predstavljalo RV Egipta. Stoga je odlučeno da se RV Egipta uništi na zemlji, i da se potom pruži nesmetana podrška sopstvenim kopnenim snagama. Pakao na zemlji – trenutak odluke Na dan napada 5. juna 1967. godine RV Izraela je postupilo na isti način kao i do tada. Posle „jutarnjeg izleta“ posade su doručkovale, a avioni su se punili gorivom. Za razliku od prethodnih dana, u 7č i 45 min., počinje istovremeni napad 120 izraelskih borbenih aviona na 10 egipatskih najznačajnijih aerodroma. Izraelsko RV uspeva da uništi preko 300 aviona RV Egipta u tri napada u toku tri časa, uz gubitak 19 svojih aviona i 8 pilota. Istog dana, izraelsko RV u potpunosti je degradiralo jordansko, a velikim delom i sirijsko RV. U toku prvog dana rata, bombardovana su ukupno 23 egipatska, sirijska, jordanska i iračka aerodroma i uništena skoro sva borbena avijacija na zemlji uz minimalne sopstvene gubitke. Krajem istog dana, Izraelci preventivno bombarduju i iračku vazduhoplovnu bazu H-3. Kao odgovor na izraelski napad 6. juna 1967. godine, jedan irački bombarder TU-16K bombarduje izraelski industrijski kompleks Natanija, a zatim biva oboren od strane izraelske lovačke avijacije. Odmah nakon ove akcije iračkog RV, Izrael ponovo pokušava da bombarduje iračku vazduhoplovnu bazu H-3 pri čemu se suočava sa snažnim otporom iračkih i „preživelih“ jordanskih borbenih aviona tipa hanter. U ovom sukobu bivaju oborena najmanje tri izraelska borbena aviona. Nakon što je ostvarilo premoć u vazduhu, izraelsko RV prelazi na pružanje podrške jedinicama KOV Izraela. Arapski gubici i posledice izraelske pobede Ukupni gubici arapskih snaga su bila 452 aviona i helikoptera, od toga 60 je oboreno u vazdušnim borbama, 373 je uništeno na zemlji, 3 je oborila PVO i 16 ostalo. Izrael je imao 46 izgubljenih aviona i helikoptera, od toga 12 u vazdušnim borbama i 34 ostalo. Po državama i tipovima vazduhoplova gubici su bili sledeći: Egipat – 100 aviona MiG-21, 29 MiG-19, 89 MiG-15/17, 14 jurišnika SU-7B, 30 bombardera TU-16, 29 IL-28, 10 helikoptera Mi-6, 1 Mi-4, 24 transportna aviona Il-14, 8 AN-12 i 4 ostala. Ukupno Egipat je imao 338 izgubljenih vazduhoplova. Sirija – 33 lovca MiG-21, 23 MiG15/17, 2 laka bombardera IL-28 i 3 helikoptera Mi-4. Ukupno Sirija je imala 61 izgubljeni avion i helikopter. Jordan – 21 lovac hoker hanter, 2 helikoptera i 6 transportnih aviona. Ukupno 29 izgubljenih vazduhoplova. Irak – 15 lovačkih aviona MiG-21, 5 hoker hantera, 1 bombarder TU-16 i 2 transportna aviona IL-14. Ukupno 23 izgubljena aviona. Liban se pokušao suprotstaviti lovačkoj avijaciji Izraela, koja je preletala njegovu teritoriju na putu ka Siriji i izgubio je samo jedan lovac hoker hanter. Zaslužni za ovaj uspeh izraelskog RV su i dobro planirana i izvedena obmana o pravcu i vremenu napada, let u malim grupama na malim visinama na kojima je bila PVO slaba i maksimalno korišćenje radio-dezinformacija. Nakon osvajanja prevlasti u vazdušnom prostoru RV Izraela se sledećih dana skoncentrisalo na pružanje podrške izraelskim kopnenim snagama. Do 10. juna izraelska vojska je ovladala Sinajskim poluostrvom, zauzela Suecki kanal i ovladali Golanskom visoravni. Za posledicu arapske zemlje su imale 30 hiljada poginulih i nestalih vojnika i oko 70% uništene celokupne vojne opreme. Naročito je teško stradala arapska avijacija. Munjevitom akcijom svojih vazduhoplovnih i kopnenih snaga Izrael je zauzeo i anektirao stari deo Jerusalima, što je bila potpuna pobeda izraelske vojske. Uverljiva izraelska pobeda u Junskom ratu omogućila je Izraelu da odbaci sve pokušaje nagodbe sa arapskim susedima. Rat je obustavljen posredstvom OUN..

Savez potomaka ratnika Srbije 1912–1920. godine pravi jedinstvenu bazu sa imenima i prezimenima poginulih i memorijalnom baštinom iz Prvog svetskog rata Генералштабни капетан Драгомир Васовић с ратним другом Стеваном Раденковићем (фотографија из 1914) (Фото „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата”) Posle prikupljanja fotografija i dokumenata učesnika Prvog svetskog rata i digitalizovanja kartona nosilaca Albanskih spomenica, Savez potomaka ratnika Srbije 1912–1920. godine započeo je novi projekat: prikupljanje imena i prezimena stradalih i pravljenje baze memorijalne baštine iz perioda Velikog rata. Ideja je da se kroz projekat „Spomenici junaka iz Velikog rata” napravi jedinstvena baza podataka o stradalima, kao i o svim spomenicima u zemlji i inostranstvu vezanim za ovaj ratni period: krajputašima, spomenicima kulture, spomen-česmama, spomen-pločama... Sve lokacije, i groblja i memorijalna baština, biće unete na „gugl mapu”, a podaci će lako moći da se pretražuju i biće deo sajta „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata”, na kojem već postoji velika baza građe vezane za Veliki rat. Rad na popisu stradalih i spomenika koji se nalaze u inostranstvu već je započeo i, kako objašnjava Aleksandar Vasilić, rukovodilac projekta „Album sećanja”, oko 80 odsto tog posla je završeno. – U saradnji sa našim ambasadama i Srpskom pravoslavnom crkvom popisali smo sva groblja u severnoj Africi, Grčkoj (Krf, Zejtinlik, Vido), logore u Poljskoj, Češkoj, Francuskoj. Taj posao obavljamo isključivo sa arhivima i zvaničnim institucijama, koristimo njihovu dokumentaciju. Završili smo popis stradalih i spomenika u severnoj Africi, Grčkoj, Poljskoj i Francuskoj i za sada iz ovih zemalja imamo imena i prezimena oko 40.000 stradalih Srba – kaže Vasilić. Dodaje da se trenutno radi na unosu i obradi podataka koji se tiču stradalih u logoru Jindrihovice u Češkoj i onih koji su život izgubili u austrijskom Mauthauzenu. – Od češkog Vojnog arhiva dobili smo knjige mrtvih u kojima su popisani sahranjeni na vojničkom groblju u Jindrihovicama. Tu ima oko 7.000–8.000 stradalih Srba. Sličnu dokumentaciju dobili smo i iz logora Mauthauzen, gde je sahranjeno između 8.000 i 9.000 Srba stradalih u Prvom svetskom ratu – kaže Vasilić. Pre dve nedelje Savez potomaka ratnika Srbije dobio je blagoslov patrijarha srpskog Irineja za prikupljanje ovih podataka u našoj zemlji. Naime, Savez je zamolio sve eparhije SPC da im pošalju informacije o sahranjenima i spomenicima na njihovoj teritoriji, odnosno na crkvenim grobljima ili kod manastira. U septembru bi i građanima Srbije, kao i Srbima u regionu i dijaspori, trebalo da bude upućen javni poziv da se priključe i pomognu formiranje baze slanjem fotografija spomenika, lokacijom na kojoj se on nalazi i imenom i prezimenom stradalog. Sličnim javnim pozivom građanima, Savez je pre četiri godine započeo obeležavanje velikih godišnjica vezanih za Prvi svetski rat pokrenuvši projekat „Album sećanja”. Tada su objavili javni poziv svim građanima da dostavljaju fotografije, dokumenta, dopisne karte, ordenje, pisma svojih predaka koji su učestvovali u Velikom ratu. Iz tih porodičnih riznica do današnjeg dana prikupljena je impresivna baza sa više od 6.000 fotografija, od kojih je oko 3.000 postavljeno na sajt slavnim-precima.srb. – Nismo očekivali takav odziv građana, niti da će nam i četiri godine kasnije potomci i dalje slati fotografije i dokumenta. Prvi put smo digitalizovali i učinili dostupnim javnosti i 8.000 personalnih kartona nosilaca Albanske spomenice – kaže Vasilić. „Album sećanja” čuva uspomenu na obične ljude, male sudbine u velikim, turbulentima događajima. Priče o preživelima, onima koji su tragično stradali i onima koji su nestali. To su portreti vojnika, ali i fotografije sa fronta, sa proslave krsnog imena u Solunu, sa školovanja srpskih đaka u francuskom Banjer de Bigoru, ispred srpske državno-kraljevske štamparije na Krfu, iz bolnica, zatočeništva... Na nekim snimcima ima i poznatih istorijskih ličnosti, poput Ave Justina Popovića u vojničkoj uniformi ili engleske bolničarke Flore Sands uslikane sa pripadnicima Drugog voda čuvenog „Gvozdenog puka”. Izvor: Politika

Prošle godine obeleženo je 180 godina od uspostavljanja britansko-srpskih diplomatskih odnosa. Tokom skoro dva veka međusobni odnosi oscilirali su od nerazumevanja do poptune podrške i od ratnih savezništava do sukoba 1999. godine. U vreme Velikog rata Srbija i Britanija postale su neočekivano ratne saveznice. To je bilo neočekivano jer Britanija nije nameravala da ulazi u kontinentalni sukob, ali je u njega uvučena nemačkom invazijom na Belgiju. Uz to, događaji vezani za kraljeubistvo u Beogradu 1903. ostavili su veoma napovoljan trag na međusobne odnose koji su bili i formalno prekinuti tri godine. Uprkos nepovoljnom nasleđu, tokom Velikog rata došlo je do velikog preokreta u međusobnim odnosima. Otpor Srbije nadmoćnim protivnicima, stradanja stanovništva u epidemijama, i posebno pad Srbije krajem 1915, ostavili su dubok utisak na britansko javno mnjenje. Vesti o prvim srpskim pobedama odjeknule su u Britaniji 1914, kao i vesti o sve goroj sanitarnoj situaciji. Epidemija tifusa pogodila je Srbiju krajem 1914, a dosegla je vrhunac u prvim mesecima 1915. godine. Gotovo 400.000 ljudi obolelo je od ove bolesti, a najmanje 160.000 umrlo. Pri takvim okolnostima malobrojno medicinsko osoblje u Srbiji nije moglo da izađe na kraj sa zarazom. Zato je medicinska pomoć bila dragocena. U Srbiju je do marta 1915. stiglo 14 stranih medicinskih jedinica od od kojih je šest bilo britanskih, četiri američke, tri ruske i jedna grčka. Pojedinačno gledano u ovim jedinicama apsolutno su dominirali Britanaci kojih je bilo 64% ili 244 osobe, uz njih bilo je i 18% Rusa, 11% Amerikanaca i 7% Grka. Među Britancima bilo je Engleza, Škota, Velšana i Iraca. Zahvaljujući stranim medicinskim misijama u kojima su Britanci činili, u jednom trenutku, dve trećine osoblja spasene su desetine hiljada ljudi u Srbiji. Do juna 1915. u Srbiji je bilo 16 britanskih medicinskih misija, a ukupan broj stranih medicinskih radnika popeo se na najmanje hiljadu osoba. Pored medicinske pomoći, Srpski potporni fond Velike Britanije prikupio je ogromnu finanijsku pomoć koja je dolazila sa svih strana carstva, a organizovao je i prihvat srpskih dečaka za nastavak školovanja u Britaniji. U njemu se posebno istakla britanska katolkinja Getruda Florens Vajld koja je upamćena kao „srpska majka“. Ukupno je Fond tokom rata sakupio oko milion funti pomoći za Srbiju iz svih delova Britanskog carstva što bi bilo oko 90 miliona današnjih funti (ako uzmemo prosečan multiplikator za pet ratnih godina). Svu ovu pomoć sakupljali su prevashodno građani, a ne država, i to na privatnu inicijativu, a to svedoči o posvećenosti građana i građanki Britanije i Britanskog carstva da pomognu Srbiji tokom Velikog rata. Pomoć je stizala do srpskih vojnika na Solunskom frontu, ali i do Srba u ratnim logorima na područjima Centralnih sila. Tokom jeseni 1914. ispoljavaju se otvorene simpatije za Srbiju u britanskom javnom mnjenju. Taj odnos prerasta u posvećenost Srbiji 1915. i glorifikaciju ove balkanske saveznice 1916. godine. Dolazi do prosrspke euforije koja kuminira 1916. godine obeležavanjem Kosovskog dana, odnosno Vidovdana širom Britanije. Cirkular o Kosovskom danu štampan je u 85.000 primeraka i razaslan je školama, crkvama, novinama i raznim udruženjima. U nedelju, 2. jula, održane su službe u crkvama širom Britanije. Oko 12.000 osnovnih i srednjih škola u Britaniji prihvatilo je da obeleži Kosovski dan. Najzanimljiviji spomenik britanske naklonosti prema Srbiji predstavlja mural koji se nalazi u Forin ofisu, na centralnom mestu, na ambasadorskim stepenicama. Svaki novi ambasador prilikom prve posete ministru inostranih dela mora da prođe pored ovog murala koji je naslovljen Britannia pacificatrix. Glavnu temu murala čini alegorija Britanije prikazane u obličju boginje Atene. S leve strane prikazani su saveznici Britanije oličeni u ženskim likovima. U centralnom delu Atena-Britanija grli male saveznice Belgiju i Srbiju koje su prikazane kao anđelčići, a Britanija kao njihova zaštitnica. Tako je, uz obnavljanje nezavisnosti Belgije, i obnova Srbije prikazana kao simobilički veoma važan deo ratnog napora Britanije. Kada se zagledamo 180 godina unazad i pokušamo da izvojimo ličnosti koje su simbolizovale bliske kulturne i druge veze Britanije i Srbije dobijaju se dva izuzetna spiska. Lista istaknutih srpskih anglofila sadrži sledeća imena: Dositej Obradović, Vladimir Jovanović, Čedomilj Mijatović, Stojan Protić, LJubomir Nedić, Nikolaj Velimirović, Bogdan i Pavle Popović, Slobodan Jovanović i Borislav Pekić. I spisak britanskih delatnika koji su pokazali posebnu posevećenost humanitarnim naporima da pomognu Srbiji, ali i da podrže kulturna i druga nastojanja u Srbiji i Jugoslaviji veoma je impozantan. Na njemu su velečasni Vilijam Denton, Ričard Kobden, arheolog ser Artur Evans, prva istoričarka Srbije Elodi Loton Mijatović, Adelajn Irbi, prva žena dopisna članica Srpskog učenog društva, premijeri Britanije Vilijam Gledston i Dejvid Lojd Džordž, ministar Eduard Karson koji je podneo ostavku zbog Srbije. Tu su i lord Kromer, istaknuti administrator Britanskog carstva i predsenik Srpskog društva, doktorka Elsi Inglis i niz britanskih doktorki i medicinskih sestara, admiral Trubridž, istoričari Harold Temperli i Robert Vilijam Siton-Votson, spisatljeica Rebeka Vest, najuticajniji britanski istoričar u ΧΧ veku Ej Džej Pi Tejlor. Niz obuhvata i prelate Anglikanske i drugih crkava, uključujući i pojedine kanterberijske arhiepiskope, kao i reditelja Timotija Džona Bajforda koji je bio državljanin obe države. U novije vreme istaknuto mesto na ovom spisku, kao posrednica između dveju kutlura, zauzma spisateljica Vesna Goldsvorti. Tokom Prvog svetskog rata Britanija je 1916. širokih ruku primila srpske đake. Njih oko 370 nastavilo je obrazovanje u najboljim britanskim gimnazijama i na univerzitetima. Upisani su u poznatu školu Džordž Heriot u Edinburgu, ali i na univerzitete Kembridž i Oksford. Kasnije je primljeno i više desetina studenata teologije. Od tada nije prošla nijedna godina bez srpskih i jugoslovenskih studenata na britanskim univerzitetima. U prethodnih dvadesetak godina Britanija je finansirala boravak više stotina specijalizanata, studenata master studija i stručnjaka na studijskom boravku na najprestižnijim britanskim univerzitetima. Već niz godina nekoliko najboljih đaka Matematičke gimnazije u Beogradu, kao i gimnazija u Novom Sadu i Nišu, odlazi na studije u Kemrbidž, a ponekad i u Oksford. Danas u Londonu deluje Srpski Siti klub koji okuplja uspešne poslovne ljude koji rade u finansijskom centru Evrope, londonskom Sitiju, a koji su poreklom iz Srbije što pokazuje da se među srpskim iseljenicima u Londonu nalazi u poslovnom pogledu najuspešniji sloj ljudi. Odnosi Britanije i Srbije posle 2000. odvijaju se u senci intervencije NATO-a iz 1999, a opterećeni su i suštinski različitim odnosom prema pitanju nezavisnosti Kosova. Uprkos tome tokom prethodne dve godine čule su se veoma tople reči upućene Srbiji od strane princa od Velsa, koji je jedini govor tokom regionalne posete održao u zdanju Skupštine Srbije. Reči podrške čule su se više puta i od britanskog ministra inostranih dela Borisa Džonsona, koji je prošle godine bio domaćin prijema u Forin ofisu, povodom 180 godina međusobnih odnosa. Sve ovo govori u prilog tome da su odnosi Srbije i Britanije postali višedimenzionalni. Dve države i njihovi narodi spojeni su na najrazličitije načine od nauke i kulture, do privrede i sporta. Vek u kome živimo sadrži najrazličitije potencijale za razvoj čovečanstva i dalji razvoj nauke i obrazovanja. Na svim svetskim listama najbolji univerziteti u Evropi su upravo britanski. Ako 21. vek bude i vek nauke i obrazovanja nesumnjivo je da će dve kulture nastaviti živu saradnju u oblasti u kojoj je saradnja uspostavljena primanjem srpskih đaka u Britaniju tokom Velikog rata. Ta saradnja neprikinuto i uspešno traje više od jednog veka. Slobodan G. Marković

Gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama. Bio je lep jesenji dan septembra 1941. godine kada je na jednom seoskom puteljku u brdima iznad Valjeva u zapadnoj Srbiji, pred grupu vojnika istupio čovek sa šubarom i puškom u ruci. Pomno je posmatrao njihove šlemove bivše jugoslovenske vojske na kojima je bio nacrtan beli krst, i neobične značke sa prikazom Svetog Đorđa na uniformama koje su takođe bile znak kraljevskih oružanih snaga. U Srbiji je već nekoliko nedelja buktao oružani ustanak protiv nemačke okupacije i u šumama, posebno u zapadnom delu okupirane i rasparčane zemlje, kretale su se brojne gerilske grupe. Nemačke okupacione garnizone u varošicama Krupanj i Loznica napale su i uništile prethodnih dana ustaničke grupe seljaka predvođenih oficirima poražene jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljavanje u kratkom ratu aprila 1941. kada je nacistički Treći rajh ekspresno napao i uništio Kraljevinu Jugoslaviju. Takođe, nakon agresije Trećeg rajha na Sovjetski savez 22. juna te godine, u Srbiji su se pojavili i naoružani odredi Komunističke partije, kao još jedan element ustanka. Slepa vera u vođu SSSR-a Josifa Staljina i nepobedivu, kako se verovalo, sovjetsku Crvenu armiju, kod komunista su stvorili uverenje da će rat između Hitlera i Staljina biti ubrzo okončan totalnim nemačkim porazom, i da će se u sklopu rata ubrzo u ovdašnje krajeve spustiti grupe sovjetskih padobranaca koji će predvoditi lokalne odrede u pobedi protiv okupatora. Bar su tako govorile svakodnevne glasine koje su kolale među partizanskim odredima kao deo partijske propagande. Širok osmeh na licu čoveka sa šubarom i puškom kada je, slušajući jezik kojim su mu se vojnici obratili pitanjem ko je i odakle mu oružje, prepoznao da pred njim stoje naoružani i uniformisani Rusi došao je iz potvrde te vere u sovjetske padobrance. Odložio je pušku na zemlju i krenuo da se grli sa vojnicima koji su ga ćutke posmatrali. „Rusi, Rusi", ponavljao je na srpskom, neprestano se smejući. Jedan od vojnika mu je skinuo šubaru da vidi kakav se znak nalazi nevešto prišiven u gustom krznu i kada se ukazala crvena petokraka, ogorčeno je pljunuo na kapu i bacio je u prašinu. Gerilac se zapanjio reakcijom, da bi još veći šok nastupio kada su Rusi krenuli da ga udaraju kundacima pušaka. U neverici i sa grčem na licu bio je i dok su ga vezivali za obližnje drvo, kada su podigli puške i ubili ga plotunom. Sve fotografije: Aleksej Timofejev, izdanje "Crveni i beli" /Fond Vojni muzej Beograd Biće to prvi hici koje će u Drugom svetskom ratu ispaliti jedna od najčudnijih i danas najmanje poznatih formacija koja je delovala na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije – Ruski zaštitni korpus RZK. Ono što zlosrećni srpski partizan nije znao bilo je to da su Nemci krajem avgusta 1941. godine, suočeni sa razmerama srpskog ustanka i u nedostatku sopstvenih jedinica, formirali Russisches Schutzkorps Serbien, posebnu borbenu grupu za borbu protiv lokalnih ustanika, najpre partizana. Nacisti su se pouzdali u raspoloženje ljudi koji su se uglavnom dobrovoljno prijavili za službu u Korpusu. Reč je bila o „belim Rusima", poklonicima ruske monarhije uništene u ogromnoj boljševičkoj revoluciji koja je trajala u Carevini Rusiji od 1917. do 1923. godine. Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. Ovi ljudi, gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima iz crnomorske luke Odesa od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama. Preko Konstatinopolja (današnji Istanbul) uspeli su da 1924. napokon nađu sigurno utočište u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca čiji kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ih je dočekao širom raširenih ruku, obezbedivši im bratsko utočište i konačan mir nakon duge patnje. Bili su to uglavnom obrazovani ljudi, profesori, činovnici, arhitekte, lekari, nešto oficira i vojnika i sveštenika. Prema kasnijem popisu iz 1937. godine, bilo ih je blizu trideset hiljada. Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. U Beogradu su ubrzo po dolasku osnovali svoju Rusku zagraničnu crkvu, koju su smatrali jedinom pravom ruskom crkvom i na prvom skupu u Topčideru izabrali i sopstvenog patrijarha. Kralj Aleksandar je deo ovih ljudi uključio u sastav vojske Kraljevine SHS, odnosno, kasnije Kraljevine Jugoslavije, i to kao posebne ruske formacije. Sve ih je prožimala duboka čežnja za ostavljenom domovinom, vera u skori pobednički povratak i fanatična mržnja prema ideji koja im je uništila živote – komunizmu. „Zahvalјujući svestranoj podršci srpske vladajuće elite emigranti su do 1941. godine stekli u Jugoslaviji značajan nivo prava i sloboda. Život ruske emigracije u Kralјevini Jugoslaviji bio je zapažen kao i njen doprinos razvoju nauke, umetnosti i prosvete u Srbiji. U pretežno agrarnoj zemlјi koju je prethodno teško pogodio razoran Prvi svetski rat, relativno dobro školovani i obučeni ruski emigranti uspeli su da zauzmu određene društvene položaje. Prema podacima iz popisa ruskih emigranata sprovedenog u maju i junu 1941. u budućoj Nedićevoj Srbiji, a bez Rusa koji su se u međuvremenu odlučili da prihvate jugoslovensko ili neko drugo državlјanstvo, živelo je oko 20 hilјada ruskih emigranata", piše u delu „Crveni i beli" istoričar Aleksej Timofejev. Ova knjiga je do sada jedina u kojoj je detaljno objašnjeno delovanje Ruskog zaštitnog korpusa u Srbiji. Timofejev je autor i obimne TV serije „Ruski korpus" u kojoj je uspeo da kroz višegodišnji rad snimi izjave i sećanja desetine još uvek živih pripadnika RZK rasutih po svim kontinentima, kao izuzetno vredno istorijsko svedočanstvo. Iako daje potpuno novo gledište na jedan deo rata koji je buktao u Srbiji od 1941. do 1944. godine, ovu seriju nije otkupila za prikazivanje nijedna domaća TV produkcija. Svih pet jednočasovnih epizoda su, ipak, emitovane u Rusiji na nekoliko tamošnjih TV stanica pre dve godine. Prva borbena dejstva RZK započinje borbama protiv partizana u Zapadnoj Srbiji, posebno u okolini rudnika Stolice u okolini Loznice za čiji neometan rad u sklopu ratne privrede Trećeg rajha su bili zaduženi. U obračun sa jugoslovenskim i srpskim komunistima „beli Rusi" nisu krenuli isključivo zbog loših uspomena iz matične Rusije: već tokom leta 1941. izvršeno je nekoliko ubistava bivših ili aktivnih oficira Rusa u Srbiji, čak i njihovih porodica, od strane članova KPJ. Mržnja prema ovim ljudima koju su gajili boljševici u SSSR preneta je partijskim kanalima na „drugove" u Srbiji. Suočeni sa ubistvima ali i u nerealnoj veri da će služeći Nemcima biti u prilici da se vrate u Rusiju i tamo na bojnom polju namire stare račune sa boljševicima, „beli Rusi" iz Srbije rešili su da se organizuju i stave na raspolaganje nemačkim okupatorima zemlje koja im je prethodno pružila puno gostoprimstvo. Ovaj momenat će sve do danas ostati kao gorka uspomena u srpskim sećanjima na ruske emigrante. Ipak, osnivanje naoružane ruske formacije nije išlo lako: iako je general-major nekadašnje carske ruske armije Skorodumov dobio saglasnost nemačke vojne komande u Srbiji za formiranje odvojenog ruskog korpusa, njegov govor na prvom postrojavanju ljudstva na stadionu na Banjici, danas na mestu stadiona FK Rad, i nemačka reakcija, pokazali su da se suštinski motivi jednih i drugih poprilično razlikuju. Dok su ih Nemci videli isključivo kao snagu koja će biti zadužena da održava okupacioni red samo u Srbiji, Rusi su naivno smatrali da je to samo početak njihove ultimativne misije - povratka kući. "Uz Božju pomoć, sa opštim jedinstvom, ispunićemo svoju dužnost prema porobljenoj otadžbini. Povešću vas u Rusiju", rekao je Skorodumov i već dva dana kasnije Nemci su ga zbog tih reči uhapsili. Formiranje korpusa nastavilo se pod komandom drugog ruskog emigranta, Štejfona. Prema navodima iz knjige Timofejeva, RZK je bio uglavnom drugoklasan ratni „materijal". Korpus su sačinjavali stariji ljudi, veterani građanskog rata, ili slabo obučeni mladići, oni koji su u Srbiju došli kao deca. Najbolji ruski kadar je sluzio u nemačkoj HIPO (Pomoćna policija)i to u okviru dobrovoljačkog policijskog puka „Serbia" (kasnije nazvan „Varjag"). RZK je obezbeđivao rudnike, pruge, tunele i mostove, kao i neometanu plovidbu Đerdapom nemačkih teretnih barži. Glavna naredba koju su dobili od Vermahta glasila je da rad svih privrednih kapaciteta u okupiranoj Srbiji za potrebe Trećeg rajha i tamošnje ratne industrije mora da se odvija neometano. Kako iskopavanje rude tako i njen transport za Rajh. RZK takođe dobija i zadatak da delimicno čuva granicu Srbije prema ustaškoj državi NDH oko reke Drine u zapadnom delu zemlje, kao i istočnu granicu prema Bugarskoj i italijanskoj okupacionoj zoni na Kosovu. Bili su smešteni kod rudnika Stolice, Bor i Trepča, kao i uz sve pruge koje su povezivale jug i sever zemlje. Jedini izuzetak kada je u toj fazi rata RZK učestvovao u većoj operaciji ticao se napada na monarhističke snage pod komandom predratnog oficira Keserovića na planini Kopaonik u jesen 1942. godine: Rusi su ovde držali zatvorenim jedan pravac odstupanja kao deo velikog obruča oko srpskih gerilaca. Iako nije zabeleženo da su učestvovali neposredno u masakrima seljaka i zarobljenih četnika, operacija „Kopaonik" ostala je zapamćena kao jedna od vojnih akcija sa velikim civilnim žrtvama koje su poubijali pripadnici 7. SS „Princ Eugen" divizije, domaći Nemci iz Banata. Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove ratne drame od pre dvadeset godina im je na teritoriji Srbije pokazao u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. U knjizi Timofejeva navodi se da su, prema podacima posleratne Državne komisije za utvrđivanje zločina, uglavnom anonimni pripadnici RZK terećeni za predavanje Nemcima zarobljenih partizana ili za učešće u pretresima sela kao pomoćno vojno pojačanje. Timofejev takođe tvrdi da pripadnici Korpusa nisu učestvovali u poternim operacijama i da nisu vodili aktivnu obaveštajnu obradu okoline, kao i da nema naznaka da su počinili neke zločine. Iako se od novembra 1942. i zvanično nalaze u sastavu nemačke vojske Vermaht u Srbiji, njihova jedinica formalno nije bila svrstana u red ratnih zločinačkih grupa. Za razliku od pripadnika RZK, oni Rusi koji su bili u sastavu HIPO, mlađi i borbeniji ljudi jesu činili ratne zločine, s obzirom na to kakav je krvavi trag ostavila Pomoćna policija u Srbiji, posebno tokom suzbijanja ustanka, ali i kasnije. Nažalost, memoara Rusa koji su bili u HIPO nema dok su sačuvani dokumenti veoma šturi i ne ostavljaju mogućnost da se pojedinačno, po naciji, zaključi ko je tačno i šta radio kao Pomoćni nacistički policajac. Godina 1944. donosi značajne promene u toku rata u Srbiji, pa tako i u angažmanu RZK. Tokom aprila te godine, sa početkom opšte mobilizacije monarhističkih snaga na koju je pozvao general Draža Mihailović, RZK dobija naredbu da svoju pasivnu ulogu obezbeđenja saobraćajnica i rudnika izmeni u korist aktivnije borbe u nekoliko operacija usmerenih protiv „četnika": kod Valjeva, Moštanice i Bariča, sela u okolini Beograda, kao i kod Obrenovca, preduzimaju akcije u kojima od neprijateljske vatre gine više članova RZK. Ipak, ulazak sovjetske Crvene armije na teritoriju Srbije doneće ne samo pravo borbeno iskušenje za Korpus već će simbolično označiti i konačan kraj ruskog građanskog rata. Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali da budu upućeni na Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove stare ratne drame od pre dvadeset godina na teritoriji Srbije pokazao im je u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. Mada su u prvom borbenom susretu kod Prahova na Dunavu uspeli da na prepad poraze jednu pešadijsku sovjetsku jedinicu, već u narednim satima morali su da spas nađu u bezglavom begu pred nailaskom tenkova T34. Ruska tragedija i bratoubilački rat dobiće rasplet kod Čačka sredinom oktobra te godine. Veče pred bitku, ušančeni jedni naspram drugih, „crveni" i „beli" Rusi su proveli dobacujući preko rovova: dok su ih crvenoarmejci pozivali na predaju, njihovi sunarodnici u uniformama na kojima je stajao nacistički orao na grudima tonuli su u tmurne misli, suočeni sa vrhunskom sovjetskom borbenom tehnikom za koju nisu prethodno verovali da ju je bilo moguće napraviti u boljševičkoj državi. Jutro je donelo konačnu potvrdu tih misli: čitava četa RZK bila je i bukvalno satrta vatrom čuvenih raketnih bacača „Kaćuša". U jurišu sovjetske pešadije koji je usledio nije bilo zarobljenika. Ideološka mržnja koju su sunarodnici osećali jedni prema drugima nije dopuštala pošteđene živote. Tokom ratne aktivnosti RZK je na svom vrhuncu u proleće 1944. brojao 11.197 aktivnih boraca dok je ukupno kroz čitav rat imao 17.090 pripadnika. Od tog broja, jedna petina njih, 3.400, stradala je u borbama dok je čak 1.057 izvršilo samoubistvo u nekoj od faza rata. Ratni put završavaju u Austriji predajom britanskim snagama. Do Austrije su prošli težak borbeni put kroz Bosnu u zimu 1944/45. gde su ih napadali ne samo jugoslovenski partizani i bosanski četnici već i dojučerašnji nominalni saveznici, hrvatske ustaše. Prema kasnijim tvrdnjama preživelih Rusa, u komplikovanom odnosu u čitavom jugoslovenskom ratu iako je NDH bila saveznik Trećeg rajha u čijoj su službi bili, RZK-ovci su prema ustašama osećali iskrenu mržnju zbog njihovog antipravoslavnog zločinačkog delovanja u kome su ubili stotine hiljada „braće po veri", Srba iz Hrvatske i Bosne. Gnev prema ustašama osetili su prvi put kada su kao granične snage Nedićeve Srbije posmatrali pokolj srpskih zbegova u Bosni od ruku ustaške „Crne Legije" preko reke Drine 1942. godine. Deo preživelih RZK je uspeo da spasi iz reke i prevede ih na bezbedno u Srbiju, ali su ostale zapamćene strašne scene ustaškog pokolja. Dodatnu frustriranost izazvalo je to što po nemačkoj naredbi nisu smeli da pucaju na ustaše iako su im bili laka meta. Kao emigranti „nesovjetskog" porekla izbegli su izručivanje Crvenoj armiji koje bi značilo sigurnu smrt za najveći deo pripadnika Korpusa. Po okončanju internacije u britanskim logorima za ratne zarobljenike posle rata najveći deo njih je nastavio život u SAD, Venecueli i Nemačkoj mada su se raspršili po celom svetu. Jednom kada je rat prošao i život se nastavio, bili su dosledni u čuvanju međusobnih veza. Njihovo udruženje traje i danas mada originalnih članova ima sve manje. Ostali su vatreni antikomunisti: iako su tokom ratova 1990-ih javno zastupali srpsku stranu, ipak su bezrezervno kritikovali Slobodana Miloševića kao komunistu. Doduše, sa velikom ogorčenošću su u svojim glasilima pratili i NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Po dolasku Putina na čelo Rusije počeli su da ga hvale i sa tim su nastavili do danas. Takođe, 2014. sa velikom radošću su podržali povratak Krima Rusiji. U ovom trenutku ih ima manje od deset živih.