Претражи Живе Речи Утехе

Ambasada Nemačke: Zašto smo podržali portal ratusrbiji.rs Nemačka Ambasada obrazložila je motive za podršku portalu ratusrbiji.rs i odgovorila na komentare koji su se javili nakon toga. Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti "objektivnoj" istini, poručuju iz Ambasade Nemačke u Beogradu nakon pitanja Tanjuga o motivima podrške. Sajt je, inače, pokrenula Inicijativa mladih za ljudska prava, kao platformu za koju kažu da će pružati "sve važne i relevantne informacije o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na teritoriji Srbije u periodu od 1991. do 2001. godine". Ministar Ivica Dačić reagovao je čuđenjem što je takav sajt pokrenut, kada su se, kako navodi, Haški tribunal i nacionalni sudovi godinama unazad bavili tim pitanjem, i smatra da je to još jedna politizacija teme ratnih zločina. Komentar tim povodom objavio je i jedan beogradski list pod naslovom "Od Srba prave naciste uz evre iz Nemačke", koji nemačka ambasada odbacuje kao tendenciozne. "Imajući u vidu nezapamćene, stravične zločine koje su Nemci počinili za vreme Drugog svetskog rada, i ovde u Srbiji, smatramo kao Ambasada Nemačke da je upravo suočavanje sa svim aspektima istorije izuzetno važno", navodi Ambasada u dopisu Tanjugu. Iskreno, pa često i kontroverzno suočavanje sa vlastitom istorijom temelj je, kako se navodi, na kojem počiva pomirenje i na kojem se gradi bolja budućnost. To za zemlje bivše Jugoslavije posebno važi, ističu iz Ambasade, za period ratnih sukoba posle raspada Jugoslavije 90-tih godina. "Pri tom se, po našem dubokom uverenju, ne radi o jednoj jedinoj istini, već je neophodno da shvatimo i da prihvatimo da postoji više različitih subjektivnih sećanja i ''istina'' vezanih za isti istorijski događaj. Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti ''objektivnoj'' istini", ocenjuju u Ambasadi Nemačke. U tom smislu se, kako se dodaje, nadaju da će Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je uz njihovu podršku kreirala portal "ratusrbiji.rs", dati doprinos toj, po njihovom ubeđenju važnoj, debati o odnosu prema ratovima na tlu bivše Jugoslavije, navode iz Ambasade, te dodaju da se ta podrška ne može kvalifikovati kao "kampanja". Na pitanje da li je praksa da daju podršku sličnim inicijativama i u drugim zemljama i koje su to konkretne slične inicijative kojima pružaju podršku, nemačka Ambasada kaže da je njihov cilj da prate Srbiju na putu ka EU. "Naš cilj jeste da pratimo Srbiju na putu ka EU, pružajući podršku jačanju civilnog sektora, unapređenju demokratije i vladavine prava, slobodi medija i govora, regionalnoj saradnji i pomirenju među narodima na ovim prostorima", objašnjavaju u odgovoru i dodaju da sve ove oblasti igraju veliku ulogu u pregovorima u pristupanju EU. Ambasada Nemačke kao donator podržava realizaciju raznih projekata i u tom kontekstu sarađuje sa različitim partnerima, među kojima su državne institucije, međunarodne organizacije i nevladine organizacije u Srbiji u koje spada i Inicijativa mladih za ljudska prava, navode još u Ambasadi Nemačke. Izvor:B92

U JAVNOSTI SE MNOGO GOVORILO O TOME ZAŠTO JE EPISKOP ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKI NAPUSTIO TU EPARHIJU, DA LI JE TO ZAISTA BILA NJEGOVA ODLUKA ILI JE, IZ OVIH ILI ONIH RAZLOGA, BIO NA TO PRINUĐEN. DA LI ON NEKOME SMETA ILI NEŠTO SMETA NJEMU? MOŽDA JE IPAK BOLJE PITANJE ŠTA ON ZA SOBOM OSTAVLJA I MOŽDA JE VAŽNIJA ONA TEMA DA SE IPAK NEŠTO SME I MOŽE – MA KOLIKO SVI PRIČALI O CRKVENOJ DISCIPLINI I NESPOSOBNOSTI LAIKA DA RAZUMEJU KAKO CRKVA FUNKCIONIŠE, TE DA SE STVARI NE MOGU TAKO BRZO MENJATI NITI OTVORENO KRITIKOVATI, A KAMOLI ISKAKATI IZ PROSEKA U prvom intervjuu koji smo, pre oko osam godina, radili sa vladikom Grigorijem, na pitanje kako se povukao sa studentskih demonstracija početkom devedesetih, budući da je tada bio jedan od vođa protesta, kazao je: "Bilo je onih koji su nas potajno podržavali. (…) Bilo je to za nas veoma podsticajno i značajno. Ipak, brzo sam uvideo da smo nemoćni i da su oni koji su bili za Miloševića opasniji, moćniji. A bilo je među studentima i ‘ubačenih’. Sve to mi je bilo mučno i otišao sam svojim putem." Za nekoliko dana (16. septembra) u hramu Svetog Save u Diseldorfu, vladika Grigorije biće uveden u tron Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Čini se da skoro tri decenije nakon onih mladalačkih protesta episkop Grigorije opet odlazi nekim svojim putem. U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto ide, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, prinuđen da napusti Eparhiju zahumsko-hercegovačku. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu? Možda je bolje pitanje šta za sobom ostavlja i šta je tokom ovih godina stolovanja u Hercegovini uradio. I možda je važnija tema ona da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka. O ČASTI I VLASTI: Na praznik Preobraženja, 19. avgusta, Trebinje vrvi od ljudi. Skupe se na slavu grada sa svih strana. Još od jutra teško je uloviti mesto ispod Platana da se popije kafa. Atmosfera bude radosna, svečana i glasna. Ove godine je, kažu Trebinjci, bilo mnogo pomešanih osećanja. Dokasno, ljudi su dolazili da se pozdrave sa vladikom Grigorijem. I to nešto govori i znači. U svojoj besedi na taj dan vladika je istakao da je odluku da preuzme novu dužnost doneo sam, a zatim je nastavio: "Kada sam u dvadeset i petoj godini ostavio sve i otišao u Ostrog, govorili su da sam vjerovatno poludio. Ipak se ispostavilo da nisam, ali kada sam mogao tada ostaviti sve, nije mi teško ni u pedesetoj ostaviti čast i vlast i uticaj koji sam nesumnjivo stekao. Jednostavno sam želio da se još jednom u životu lišim vlasti i moći, da napravim mjesta drugome i boljem od sebe i da, što je najbitnije, odem tamo gdje je potreba i nužda veća i pretežnija." Tokom godina, vladici je zamerano upravo to – vlast i uticaj koji je nesumnjivo stekao; da je u Hercegovini sve i svja, da je nezaobilazan igrač za sve što se tamo dešava; da se bavi biznisom; da se druži sa političarima na vlasti; da je impulsivan, da je prečesto u civilu, da previše igra fudbal... Za početak valja primetiti da je moć opasna i primamljiva rabota i retko ko je imun na njene čari, pa je otuda lako zaključiti da verovatno nije ni vladika Grigorije. Dodatni problem je ustrojstvo Crkve po kojem episkopi imaju skoro pa neograničene nadležnosti kada je reč o upravljanju eparhijama, te ih takoreći, sve dok ne dogori do nokata, ništa ne sprečava da tu moć zloupotrebe kako i kad god im je volja. Ova težnja ka moći, a to svedočimo svakodnevno, svakako nije ograničena samo na Crkvu. Baš zato, u vremenima malih bogova, imponuje činjenica da se neko svojevoljno odlučio da napusti mesto gde je već uveliko izgradio i čast i vlast i uticaj i ode u eparhiju koju će biti, čega je veoma svestan, teško i komplikovano voditi. Možda je zato, da zanemarimo one zlonamerne ali i veoma dobronamerne sumnje, i bilo toliko teško našoj čaršiji da prihvati da je taj odlazak njegov slobodni izbor. Za novu eparhiju ga je na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora predložio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Poznato je da su njih dvojica u dobrim odnosima, te teško da je ovaj to uradio mimo volje budućeg episkopa frankfurtskog i sve Nemačke. Na kraju bi sama činjenica da je pristao da ode po sebi bila dovoljna. O DRUGIMA I MOSTOVIMA: Tokom prethodnih godina, vladika Grigorije je bio poznat po istupima, kako u javnosti tako i unutar Crkve, veoma netipičnim za SPC. Nije moguće svrstati ga u ladice, niti u tabore. Talasao je mnogo. Od onog čuvenog pisma ostalim episkopima koje je završilo u medijima sa porukom da u Crkvi mora nešto da se menja preko izjava da treba da se gradi više škola i bolnica umesto hramova (crkve koje je on gradio i obnavljao, poput one u Prebilovcima ili Saborne u Mostaru, nisu građene novcima običnih vernika, već donacijama kompanija, poslovnog sveta i države) do otvorenih ekumenskih stavova i više nego dobrih odnosa sa predstavnicima svih verskih zajednica u Bosni i Hercegovini. Ima jedna fotografija, valjda nastala posle uzvratne posete redovnika i redovnica Dubrovačke biskupije Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, gde su u nekom trebinjskom kafiću svaki sto zauzele časne sestre i opušteno razgovaraju. Ima nečeg u toj slici što smiruje i daje nadu. Zbog dijaloga sa drugima, ali i zajedničkih molebana za jedinstvo svih hrišćana koje Zahumsko-hercegovačka eparhija organizuje sa Dubrovačkom biskupijom, često je na meti oštrih kritika, pogotovo onih kojima je ekumenizam psovka, a takvih u Crkvi nije malo. Andrej Jeftić, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, podseća kako je vladika tokom svog stolovanja u Hercegovini organizovao mirovne konferencije za verske vođe u Trebinju i kako su na njegovu inicijativu verske vođe BiH nedavno zajedno obišli stratišta iz proteklog rata sva tri bosanskohercegovačka naroda i na njima se pomolili. "Na trusnom području kakvo je bosanskohercegovačko, glas vladike Grigorija je predstavljao rijedak glas koji je vapio za mirom i slogom među narodima i vjerskim zajednicama, koji je bio utoliko značajniji što je poticao od jednog episkopa", ističe za "Vreme" Andrej Jeftić. Sagovornik "Vremena" dalje smatra da vladika nastoji da bude pre svega čovek, a tek onda čovek svog jerarhijskog čina te da je, kako on to vidi, vladika Grigorije pastir koji ne služi "samo nekim deriviranim ‘duhovnim potrebama’ pojedinca već njegovom celokupnom biću", trudeći se da pomogne ljudima u tegobama svakodnevnog života. Koliko god da je radio na hramovima u Hercegovini, a radio je mnogo, Andrej Jeftić ističe da je vladika još više radio na izgradnji života ljudi. Ističući šta smatra karakterističnim za delovanje vladike Grigorije, sveštenik Eparhije zahumsko-hercegovačke Dražen Tupanjanin za "Vreme" kaže: "Prema njemu je, bilo da ga podržavate ili ne, teško, zapravo gotovo nemoguće, bilo biti ravnodušan. To vidim kao njegov ogroman uspjeh!", nastavljajući dalje da "kroz ratne i poratne krize njegovo svešteničko i episkopsko služenje nikada nije bilo ravnodušno posmatranje. Crkva u koju je vjerovao (i vjeruje) jeste živa Crkva, a nikako muzejski eksponat i robovanje tradicionalizmu. To je vizija Crkve koja prihvata rizike i odgovornosti datoga trenutka, Crkva tako potrebna savremenom čovjeku. Crkva kojoj se ne prosto pripada, već ona čija se stvarnost živi u sveobuhvatnosti naše egzistencije." O RAVNOTEŽI I ODLASCIMA: Ma koliko pojedini u Crkvi zamerali vladici Grigoriju da se ne ponaša konvencionalno, čak i ako to rade iz dobre namere podstaknuti nekom svojom idejom kakav bi jedan po njima vladika trebalo da bude, prenebregavaju da su takvi ljudi više nego potrebni Crkvi, da su neka vrsta mostova između nekih drugačijih svetova koji se svakako prožimaju, ali se neretko i sudaraju. Otuda to balansiranje između svetova nije lako, krije razne zamke, može dosta da košta, ali je neophodno. Vladika Grigorije se tokom prethodnih godina kalio i menjao. Sigurno da je nekada i grešio. Ali je pokazao da je moguće govoriti i kada drugi ćute, suprotstaviti se i kada to nije poželjno. I da zbog toga nećete završiti u nekom zabačenom kutku ničega. Prečesto se nedelovanje u društvu, unutar Crkve, skoro na svakom koraku, pravda time da se ne može ništa promeniti, da je suviše opasno, da to tako ne ide, da nismo mi ti koji smo odgovorni, zaslužni... Nema opasnije pojave u jednoj instituciji ili društvu nego ubeđenje drugih da su borba i kritika uzaludne, a da je različitost nepotrebna. Onima koji rade nasuprot ovakvih umrtvljujućih stavova treba odati počast jer... petlja je skupa reč. Eparhija frankfurtska i sve Nemačke dobija dobrog episkopa. A Crkvi i društvu bi išlo znatno bolje da je više onih koji se usuđuju da govore. O strani na kojoj je Vučić Kada je objavljeno da će vladika Grigorije otići u Nemačku, neki su posumnjali i da je to zato jer se zamerio Aleksandru Vučiću. Naime, on je retko kada krio da oseća animozitet prema predsedniku Srbije i načinu na koji ovaj vlada. Svojevremeno je u emisiji "Pressing" na N1 izjavio: "Imam protiv toga što ima dosta nametljivosti u njegovom nastupu, mnogo je na televiziji, suviše priča i vrlo je sposoban da sve pokrije. (...) Mislim da je pretjerao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvijek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna." Kada je on to izjavio, nije bilo malo onih iz Crkve koji su hvalili Vučića ili su makar zahvalno ćutali. Do danas se situacija podosta promenila. Nedavno je za "Nedeljnik" kazao, odgovarajući na pitanje o predsedniku Srbije kako je "Napoleon Bonaparta svojevremeno rekao da se ne treba plašiti onih koji ne misle kao vi i to vam kažu, već onih koji ne misle kao vi a to neće ili ne smeju da vam kažu. Voleo sam da ponavljam svojim saradnicima: kad dođe faza da ne smete da mi kažete ono što mislite da mi neće prijati, menjajte me, pa makar silom! A vrlo lako dođe čas kad volimo da o sebi slušamo samo lepe reči. Iako je to prijatno, neopisivo je opasno za čoveka na vlasti. Jer, zasigurno, oko njega će sve manje biti prijatelja, a sve više laskavaca koji će ga odvesti u propast." Dobar duhovni savet, samo još da ima onih koji će ga čuti. Jelena JORGAČEVIĆ, VREME

Tamna strana Nemačke: Kako se "bacaju" milijarde Nemačka je najmoćnija i ekonomski najvažnija članica EU, u koju su proteklih godina otišle da žive desetine hiljada građana Hrvatske u potrazi za poslom. O nemačkoj organizovanosti, poštovanju pravila, radinosti, sposobnosti i efikasnosti se odavno stvaraju mitovi, no realnost je naravno kompleksnija. To pokazuju i tri primera velikih građevinsko-saobraćajnih projekata koji pokazuju da i Nemci mogu biti jednako nesposobni kao Hrvati. Reč je o projektima koji su se pokazali traljavo isplaniranima, koji su izazvali bes građana, probili razne rokove i ispali mnogo skuplji nego što se na početku njihove realizacije predviđalo. S obzirom na to da se Hrvatska ponovo sprema za pokušaj izgradnje Pelješkog mosta, najvećeg i najizazovnijeg građevinsko-saobraćajnog projekta još od povezivanja Zagreba i Splita autoputem, preporučljivo je podsetiti se kako i jedna neuporedivo funkcionalnija država i mnogo uspešnije društvo može dobre početne ideje pretvoriti u rupe bez dna. Ključna razlika - u Nemačkoj nema "trostrukog krečenja" Ipak, treba odmah naglasiti da i u slučajevima triju velikih ovovekovnih projekata koji su se u Nemačkoj pretvorili u problem i skandale - a to su velika podzemna stanica Štutgart 21, novi berlinski aerodrom BER i nedavno konačno otvorena železnička linija koja povezuje Berlin i Minhen - postoji jedna ključna razlika u odnosu na Hrvatsku. A to je da nastali problemi nisu uključivali političku korupciju, izvlačenje javnog novca u stranačke ili privatne džepove ni za Hrvatsku paradigmatsko “trostruko krečenje”. Svaka od ove tri priče pokazuje da stara izreka o putu u paklu koji je popločan dobrim namerama i dalje vredi, ali i da u nemačkom društvu i prevladavajućem mentalitetu nema mesta za mito i korupciju koji zasad neizbežno prate slične ili ekvivalentne projekte u Hrvatskoj. Podzemna stanica Štutgart 21 Štutgarta koji su ga na gradskom referendumu odbili podržati. Ali, Deutsche Bahn, odnosno Nemačke željeznice su se ipak odlučile na to da glavna železnička stanica u Štutgartu, koja je bila važno prometno čvorište, pretvore u ogromnu podzemnu stanicu, a za to su imale podršku pokrajine, nemačke savezne vlade i EU. Svi navedeni učestvovali su u finansiranju ovog megaprojekta čija je izgradnja započela 2010., i to uprkos višemesečnim masovnim protestima građana, koje je naročito smetalo što je u procesu izgradnje trebalo poseći jedan mali park. Demonstracije su u jednom trenutku eskalirale u otvorene sukobe s policijom, a jedan je protestant izgubi vid nakon što ga je policijski šmrk za rasterivanje gomile pogodio iz velike blizine u lice. Na početku planiranja procenjivalo se da će sve koštati, 2,7 milijardi evra, na početku gradnje je pak predviđeni budžet za Štutgart 21 iznosio oko 4 milijarde evra, no sada se računa kako bi konačna cena mogla iznositi i 10 milijardi evra. Budžet od 4 milijarde probijen je nakon nekoliko godina, pa se onda računalo da bi sve zajedno trebalo koštati 6,5 milijardi. I taj je budžet u međuvremenu nedovoljan, pa je najnoviji izračunat na 7,9 milijardi evra po optimističnoj proceni, dok pesimisti predviđaju već spomenutih 10 milijardi. Zasad su pesimisti u pravu, o čemu svedoči i da se otvaranje nove stanice planiralo za 2021. godinu, no u međuvremenu je pomereno za 2024. “Ako i tada”, sarkastično navodi Der Spiegel koji piše da “na najvećoj baušteli u Nemačkoj već godinama ništa ne ide po planu”. Kao najveći problem navodi se da u razvoju projekta nisu učestvovali inženjeri građevine nego većinom arhitekti i političari, te se pokazalo da je mnogo onoga što je zamišljeno na papiru u praksi neizvedivo. Iako kritičari ovog “projekta veka” zahtevaju da se odmah zaustavi gradnja jer će, kažu, troškovi samo još više rasti, a nude i alternativni saobraćajni plan, Deutsche Bahn i ostali ne odustaju. Jednostavno je već previše novaca potrošeno, previše iskopano, posečeno i izbetonirano da bi se odustalo. 2024. godine ćemo znati je li se sve to isplatilo i hoće li Štutgart 21 tada konačno biti završen. U ovom trenutku niko nije stopostotno siguran u to. Novi berlinski aerodrom BER Glavni grad Nemačke ima dva prilično mala aerodroma, Tegel, koji se nalazio na severu grada i smešten je unutar stambene zone, te južni Schönefeld. Nakon ujedinjenja i preseljenja institucija iz Bona u Berlin počelo se razmišljati kako bi Berlin trebalo da dobije jedan odgovarajuće veliki i monumentalni aerodrom, te su se na zajedničku gradnju odlučili grad Berlin i okolna savezna pokrajina Brandenburg. BER - kako glasi skraćenica novog aerodroma - trebao je da bude još jedan simbol uspona Berlina među najvažnije gradove sveta nakon decenija podijeljenosti, no cela se stvar pretvorila u neverovatan fijasko o kojemu se Nemci s gorčinom šale kada se hvali njihova nacionalna efikasnost. Na planiranje BER-a potrošeno je 15 godina i gradnja je konačno započela 2006. godine na lokaciji nedaleko od Schönefelda i 18 kilometara od centra grada. Otvaranje je bilo predviđeno za 2012. godinu, a u međuvremenu se planira kako bi se deo aerodroma - i to bez glavnog terminala - mogao otvoriti 2020. Na početku je planiran budžet od 2,8 milijardi evra, ali već do 2012. potrošeno je 4,3 milijarde evra. U ovom trenutku je na gradnju BER-a potrošeno 5,4 milijuna evra, a predviđa se da treba još 2,2 milijarde evra da se projekt dovrši i ceo aerodrom postane funkcionalan. U jednom trenutku je projektu pretio i bankrot, pa je nemačka vlada morala da garantuje u Briselu za finansiranje u iznosu od 2,2 milijarde evra u avgustu prošle godine. Deutsche Bahn pak preti tužbom zbog izgrađene podzemne stanice koja se već godinama ne koristi jer aerodrom ne radi. O svim pogreškama koje su napravljene tokom višegodišnje gradnje BER-a mogla bi se napisati knjiga, pa ćemo izdvojiti samo one najluđe. Izgrađeni protivpožarni sistem nije napravljen prema planovima i nije funkcionalan pa nije mogao da dobije upotrebnu dozvolu. U jednom trenutku pokazalo se i da sistem rasvete ne funkcioniše kako treba te da je loše isprogramiran - nakon što je tokom velikog testa uključena sva rasveta na aerodromu, danima se nije mogla isključiti! Čak ni električna vrata na ulazu u BER nisu funkcionirala kako treba na testovima. U ovom trenutku se pregršt toga treba popraviti, najvažniji delovi aerodroma nemaju upotrebne dozvole, a delomično otvaranje 2020. je naravno upitno. Povrh svega, postoje i planovi da se pored dve završene piste gradi i treća, iako još ni jedna nije u funkciji. Brza pruga Berlin - Minhen Pre nekoliko dana je uz veliku pompu otvorena i uz prisustvo kancelarke Angele Merkel inaugursrsna važna železnička veza, uspostavljena vozom velikih brzina, između Minhena i Berlina. Reč je o projektu čija je realizacija trajala dve decenije i stajala deset milijardi evra. Čelnik Deutsche Bahna Richard Lutz pretenciozno je izjavio da se ovom vezom "otvara novo poglavlje u istoriji nemačkih željeznica". Voz velikih brzina, na liniji dugoj 623 km, trebao bi da skrati vreme putovanja sa šest na četiri sata te udvostručiti broj putnika između glavne nemačke južne i severne metropole. Deutsche Bahn navodi da očekuje 3,6 miliona putnika svake godine. No, rad na ovom projektu nije gotov, a vrlo brzo pokazalo se da sve ne funkcioniše kako treba. Već dva dana kasnije superbrzi voz iz Berlina za Minhen kasnio je dva sata, a nemački mediji u međuvremenu izveštavaju o svakodnevnim problemima na nedavno otvorenoj liniji. Postoje problemi sa sigurnosnim sistemom, kao i svakodnevni tehnički problemi. Jedan je voz tako ostao sat vremena zaglavljen na pruzi, a postoje problem i oko reda vožnje i usklađivanja celog železničkog prometa s potrebama superbrzog voza. Već tokom prvog službenog radnog dana linije pruga je kod Ingolstadta zbog tehničkih problema morala biti zatvorena šest sati. Nemački mediji ističu da je ceo projekat loše isplaniran jer, iako je putovanje između Berlina i Minhena skraćeno sa šest na četiri sata, postojale su razne mogućnosti da ono traje još kraće. Takođe, francuski i japanski vozovi istu udaljenost pređu brže nego ovaj najbrži voz Deutsche Bahna te saobraćajni stručnjaci smatraju da bi se put mogao skratiti i na samo tri sata, čime bi se mnogim putnicima isplatilo izabrati voz umesto aviona na relaciji Berlin – Minhen. Der Spiegel piše da je ovo "paradni primer lošeg saobraćajnog planiranja u Nemačkoj i žrtvovanja najboljeg rešenja zbog interesa različitih saveznih pokrajina", zbog čega je pruga ispala najmanje stotinak kilometara duža nego što je bilo moguće. Povrh toga, novom linijom neće moći voziti teretni vozovi, što značajno umanjuje njenu profitabilnost. Naravno, iz hrvatske se perspektive ono što nemačkim medijima izgleda kao debakl i u javnosti se osuđuje kao katastrofalna nesposobnost nadležnih i dalje čini kao nedosanjani san, s obzirom na (ne)funkcioniranje Hrvatskih železnica, dugove autoputeva i opšti HDZ-ovski način upravljanja državom i kapitalnim projektima. železnica, dugove autoputeva i opšti HDZ-ovski način upravljanja državom i kapitalnim projektima. B92