Претражи Живе Речи Утехе

Moja prijateljica Natasa Ristic, koja je ovo i snimila, juče me je tek tako, na puc' prsta, prozvala: "Jutros nebo čisto plavo, potom "ižvrljano". Sad se štrafte pretvorile u oblake. Kako je Zoran Modli za mene autoritet u mnogo čemu, a apsolutni u nebeskim temama, možda bi on mogao da zna dal' su ovo regularne mlaznice ili 'onako'!" :-) E pa, posle ovako ozbiljne prozivke nemoguće je ne uozbiljiti se, a pošto sam na Natašin zidić stigao sa dan i po zakašnjenja, najpre sam morao da joj se izvinim: Draga, Nataša, oprosti što se sa zakašnjenjem uključujem u priču - počeo sam, a onda: Pretpostavljaš sigurno da neću “ogovarati” ovako lepe kondenzate što se vijore iza aviona... Ako neko želi bilo koga da otruje, pa tako i nas, važne stanovnike planete od čije neviđene srpske pameti i dominacije cvika ceo svet, sve sa Amerikom na čelu, sigurno se neće služiti providnim trikovima vidljivim sa kilometarskih daljina. Valjda će se potruditi da bojne i kakve sve već ne otrove učini nevidljivim, umesto da pravi ovoliki spektakl dok ih neštedimice posipa po gologlavim Evropljanima! Kondenzovana vlaga iz izduvnika mlaznih motora ponekad ostaje, ponekad nestaje, a ponekad je uopšte i nema. Koliko li smo puta visoko na nebu primetili trenutni bljesak sa sićušnog srebrnog aviončića na koji su zraci sunca pali pod povoljnim uglom, potom začuli daleki zvuk njegovih motora, ali traga nigde... Pojava tragova i dužina njihovog boravka na nebu zavise od trenutnog stanja (što bi meteorolozi rekli - stratifikacije) atmosfere, a to znači od odnosa između relativne vlažnosti vazduha i njegove temperature na visini leta aviona, ali i od smera prostiranja i brzine visinskih vetrova. Ako nema vetra, tragovi će neko vreme ostati nepromenjeni, a sa vetrom će se razvlačiti u maštovite mrežaste strukture, ponašajući se praktično kao (njima identični) visinski oblaci cirusi i cirkokumulusi. Kondenzat koji ostaje iza aviona identične je strukture kao i cirusni oblaci: sastoji se od sitnih kristala leda, jer na tim visinama temperature su nekoliko desetina stepeni ispod nule, pa se vodene kapljice lede trenutno. U "prosušenoj" atmosferi odgovarajuće temperature kondenzat iza aviona će opstati vrlo kratko vreme, a onda ispariti, generišući tek omanju "perjanicu" dugu svega nekoliko stotina metara ili koji kilometar. E sad, kome ovi tragovi na nebu najviše smetaju? Verujem, filmadžijama kada u eksterijeru snimaju antičke i srednjovekovne filmske spektakle. Zamislite da iznad glave kralja Artura iznenada preleti avion - ko bi ikada poverovao u istorijsku autentiku holivudskih priča? :-) Za ostale ne znam. . * * * Ova storija očekivano ima i svoj post scriptum, zahvaljujući uvek vispreno artikulisanim komentarima Kapetana Balda s naučne pozicije, naravno, a kao odgovor na večiti skepticizam pristalica verovanja da nas neko odozgo truje. Jedan od brojnih skeptika (ne navodim imena, mada ćete ih lako naći nešto niže) kaže da je "...broj preleta iznad Beograda višestruko veći od broja chemtrailsa na nebu. Zašto u istom danu pod istim uslovima neki ostavljaju celodnevne tragove, a neki ne? Znam da ne lete svi na istoj visini, ali veliki broj leti, a ne ostvljaju iste tragove. I zašto ih nije bilo kad smo mi bili deca i zurili u nebo gledajući avione, makar jedan dnevno?" - da bi se sledeći nadovezao: "Управо тако, али овима из науке ништа не пије воду од тога што кажемо. Ја лично не верујем у ово што Зоран Модли објашњава, уз сво дужно поштовање према поменутом." Kapetan Baldo: "Zašto se vama kada dišete nekada vidi para iz usta, a nekada ne? Mislim, čovek je lepo objasnio u gornjem tekstu da od odnosa relativne vlažnosti i temperature zavisi da li će doći do efekta kondenzacije vlage iz vazduha, ali vi to jednostavno nećete da čitate, nego uporno postavljate isto pitanje. Iz istog razloga nam nekada izlazi para na usta, magle se stakla na prozorima i šoferšajbnama, pojavljuje se magla itd itd, a nekada NE. Tragove aviona gledam od kad sam se rodio i stvarno ne znam od kuda vam ta priča da ih nije bilo. Možda su zaista izgledali malo drugačije u smislu potencijala za grupisanje sa ostalima, ali su i motori tada bili drugačiji. Danas dominiraju dvostrujni turbo motori sa velikim procentom vrućeg vazduha u odnosu na sagorelo gorivo koje u sebi sadrži više vlage nego klasičan turbo mlazni motor. To je jedan od mogućih razloga zbog čega se danas tragovi na kraju pretvore u ciruse na velikim visinama. Ponavljam, mi možemo da diskutujemo da li ove hiljade aviona, emitujući u svakoj sekundi produkte sagorevanja u zemljinu atmosferu, utiču na klimatske promene, ali da vam neko puni nekakve boce i zaprašuje vas sa 10.000 metara je budalaština: zamislite da vi probate da zaprašujete vaše breskve u dvorištu sa 10.000 metara visine. Razmislite kakvu kontrolu zapravo imate nad tim gde će taj prah otići... Ja zaista ne mogu da shvatim zašto ljudi jednostavno ne uključuju svoje mozgove i zaista ne procesiraju ispravno sve podatke koji su im nesumnjivo danas, u 21. veku, lako dostupni. Ali, tako to ide kada preovlada religija. Onda sve, pa čak i nauka, postane stvar verovanja ili neverovanja, što je naravno suludo. U boga se veruje, a nauka raspolaže eksperimentima kao dokazom. Probajte da se namirišete ispod miške dezodoransom sa rastojanja od 10.000 metara. Jasno vam je da nećete imati kontrolu gde to završava. Zato to radite sa 10-20 centimetara, zar ne? Otuda je budalaština pomisliti da bi neko sa visine od 10.000 metara ciljano mogao da zaprašuje bilo koga, a da ne zapraši i sam sebe - osim ako ne ide ulicama sa gas-maskom, a ja takve nigde nisam video. Ili su se genetski modifikovali, tako da njima taj prah ne smeta? Da li shvatate koliko je to besmisleno?"

Na vigiliju blagdana Svetih Petra i Pavla, 27. juna 2018. održana je svečana večernja liturgija u Crkvi Krista Kralja u Beogradu. Liturgiju je predvodio apostolski nuncije u Republici Srbiji mons. Lučano Surijani na latinskom jeziku, uz koncelebraciju troje biskupa: beogradskog, zrenjaninskog, i biskupa sremskog, kao i tridesetak sveštenika iz više biskupija. Svojim prisustvom večernje liturgijsko slavlje uveličali su Njegovo preosveštenstvo vladika bački dr Irinej Bulović i vladika Isihije Rogić, vikar vladike bačkog. Prisutni su bili i predstavnici diplomatskog kora, predstavnici državnih institucija, među kojima i predstavnik Uprave za saradnju s Crkvama i drugim verskim zajednicama g. Gavrilo Grban. Redovnici i redovnice kao i ostali vernici samo su dopunili predivan mozaik univerzalnosti Crkve, sačinjen od pripadnika različitih naroda iz Evrope i sa drugih kontinenata, koji žive u Beogradu. Liturgijsko slavlje pratio je Hor Ekumenski moški zbor upravljanjem maestra Bratislava Prokića. Beogradski nadbiskup mons. Stanislav Hočevar je na početku svečane liturgije kao domačin uputio posebnu dobrodošlicu biskupima, vladikama i ambasadorima te izrazio radost susreta. Nuncije je naglasio kako ga čini radosnim što se te večeri nalazi na slavlju i što zajedno sa svima slavi euharistiju na vigiliju blagdana Svetih Petra i Pavla. Rekao je da se na taj dan, koji zovemo i Papin dan, na poseban način moli za namere Pape i za duhovne i materijalne potrebe ove zemlje. U nastavku sledi propoved apostolskog nuncija: “Veoma mi je drago što sam ovog popodneva sa vama na euharistiji, koju slavimo po misnom obrascu svetkovine svetih Petra i Pavla. Ovom prilikom, kao što znate, želimo da se molimo na poseban način po nakanama Pape Franje, za duhovne potrebe ove zemlje i za mir među narodima. Biblijska čitanja, koja smo čuli, a posebno Evanđelje, pomažu nam da shvatimo značaj službe Apostola Petra, koja je prenošena vekovima preko njegovih naslednika. Jedna od glavnih titula kojom se Papa naziva je upravo ta – Petrov naslednik, i to je takođe razlog zbog čega Nuncijature, koje su u papinoj službi, imaju svoj praznik na dan te svetkovine. U Evanđelju Isus, nakon što je saslušao mišljenje naroda o tome ko je on, pita i apostole da se lično izjasne:“A vi, šta kažete ko sam ja?“Isus traži od onih koji su ga pratili sve do tog trenutka da se izjasne o smislu svog sledbeništva, odnosa sa njim. Petar tada uzme reč i odgovori na način uveren i iskren:“Ti si Hristos, Sin Boga Živoga“. Ova Petrova je autentična ispovest vere koja, u malo reči, razjašnjava i iznosi pred sve identitet Isusov: on nije samo jedna posebna osoba, izuzetan učitelj, već Mesija, Sin Božji. Pred tom ispovedi vere, Isus koristi priliku da otkrije Petru njegov identitet, njegovu ulogu u zboru apostola:“Ti si Petar, Stena i na toj steni izgradiću Crkvu svoju.“ Petar je, tako, pozvan da bude čuvar vere, garant integriteta objave koju je Gospod preneo apostolima i svetu. Naravno, spontano nam dolazi da pomislimo da jedan ponizni i nepismeni galilejski ribar neće biti na visini zadatka za takvo jedno poslanje! No, Bog ne gleda na spoljašnju pojavu ili na ljudske kvalitete, već daleko radije na osobu i njen put. Petar, sa svojom autentičnošću i spremnošću da se pokaje za sopstvene grehe i da prizna sopstvene greške, postaće sposoban da sve okupi a da ne sudi nikome. Galilejski ribar, u sili misije koja mu je poverena od Učitelja postaće uzor i oslonac ostalih učenika, prisutnost ohrabrujuća i jednostavna vere u Gospoda. I nama danas, koji smo pozvani da budemo učenici Hristovi, Isus upućuje isto pitanje koje je uputio i apostolima. Ne možemo da se zadovoljimo time da sledimo Isusa slušajući šta drugi kažu, jer drugi dobro govore o njemu. Moramo odgovorno da pokažemo spostvenu veru kao plod osobnog susreta sa Hristom, Sinom Boga Živoga. U toj zahtevnoj odgovornosti nismo sami: vera Petrova nas podržava, njegova služba čuvara vere i garanta jedinstva Crkve nam omogućuje da osetimo solidarnost braće koja, u celom svetu, ispovedaju zajedno sa nama, veoma često sa velikim problemima i progonom, jedinstvenu veru u Isusa Hrista i čine narod Novog Saveza. Predragi, i mi smo takođe, kao Petar, Pavle i drugi Apostoli, pozvani da svedočimo našu veru sa hrabrošću, sa odgovarajućim ponašanjem i sa konkretnim delima, pre nego govorom. Preporučimo Mariji, Majci Božjoj i Majci Crkve službu Pape Franje, kao i hod svih nas, sa obnovljenim naporom da proglašavamo svetu da Isus jeste Hristos, Sin Boga Živoga”. Na kraju euharistijskog slavlja nuncije je rekao: “Na kraju ovog Euharistijskog Slavlja, želim da još jednom zahvalim zajedno sa vama Gospodu što nas je sve okupio u svojoj kući, darujući nam radost svoje prisutnosti u nama i među nama. Dugujemo i posebnu zahvalnost Bogu na daru posete Srbiji Njegove Eminencije Kardinala Pietra Parolina, Državnog Sekretara Njegove Svetosti Pape Franje, koja će se desiti krajem ove sedmice. Kardinal, koji će biti prvi put u ovoj zemlji, dolazi da učvrsti odnose između Svete Stolice i Srbije. Susrećući se sa Predsednikom Vučićem, Predsednicom vlade Brnabić i ministrom spoljnih poslova Dačićem, da da podršku misiji lokalne Katoličke Crkve, da otvori novo sedište Biskupske Konferencije u Novom Sadu i da ojača ekumenski dijalog odlazeći u posetu Patrijarhu Srpskom Irineju. Moje najsrdačnije zahvale idu braći biskupima, sveštenicima, redovnicama i redovnicima, svim vernicima i onima koji posvećuju svoj život služenju Evanđelju. Duboko sam zahvalan na njihovom prisustvu predstavnicima Srpske Pravoslavne Crkve i svima drugih konfesija, koji se zauzimaju za duhovni rast ovog naroda. Posebnu zahvalnost želim da uputim predstavnicima Vlade i kolegama iz Diplomatskog Kora koji, na različite načine, rade za zajedničko dobro ove zemlje i na dobrim odnosima među narodima. Od srca se zahvaljujem don Aleksandru Kovačeviću i župi Krista Kralja, koji su nas primili u ovu crkvu kon-katedralu. Na kraju, zahvala ide i Horu, koji je uveličao i učinio radosnijom ovo slavlje, takođe i svima koji su sarađivali da ovaj susret molitve i slavlja protekne na najbolji način”.

Šta se sve događalo u životu jugoslovenskog suverena u godinama pre marseljskog atentata. Monarh naslutio šta mu se sprema. Komunisti pozvali na podršku ustašama. SUJEVERNI Bračni kraljevski par Aleksandar i Marija UTORAK, 9. oktobar 1934. godine, nadomak Marselja. U admiralskoj kabini, na razaraču "Dubrovnik", kralj Aleksandar Karađorđević, neposredno pred usidrenje, nešto je pisao. U drugom uglu, njegov lični poslužitelj spremao je prtljag. Iz kožnog kofera namerno je izvukao pancirnu košulju, od čeličnih pločica, postavljenu tankom čojom sa unutrašnje strane. Aleksandrova supruga kraljica Marija rekla je posilnom, prilikom ispraćaja muža u Zelenici, da po svaku cenu nastoji da kralj u Francuskoj stalno nosi čeličnu košulju, što ga može spasti ako neki atentator pokuša da puca u njega. "Kraljev momak" se, držeći metalnu zaštitnu košulju u rukama za obe ivice, obratio svom vladaru: - Vaše veličanstvo, kraljica je rekla... Kao što je "momak" Zečević docnije ispričao, jugoslovenski monarh je odlučno odbio da obuče tu košulju: - Ostavi to, Zeko, ne umire se bez sudnjega dana! DVA dana ranije, prilikom isplovljavanja iz luke Zelenika u Boki kotorskoj, kralj je skinuo sa leve ruke veliki prsten, od kojeg se inače nije odvajao. Prsten je, prema predanju, pripadao caru Dušanu i služio je kao amajlija, jer je na njemu pisalo na staroslovenskom: "Ko ga nosi, Bog pomozi". Aleksandar ga je, međutim, skinuo, pružio kraljici i nehajno rekao: "Uzmi ovo, smeta mi." Još jedan istinit događaj mogao se tumačiti kao zlokobno predskazanje. Pre ukrcavanja na brod, kralj je 6. oktobra, u pratnji Muje Sočice, bana Zetske banovine, i Gavrila Dožića, mitropolita cetinjskog, posetio manastir Savinu kod Herceg Novog. Hteo je da vidi žezlo Svetog Save pohranjeno u tom manastiru. Na njegovo veliko razočaranje, iguman ga je obavestio da je žezlo nekoliko dana ranije odneseno u Kotor za pripremu nekakve izložbe. Kralj je zapalio dve sveće, izašao iz manastira i prišao zvoniku, uzeo uže obema rukama i počeo da zvoni. Umesto da zvone dobrodošlicu, zvona su zvonila kao da je neko umro. RASCEP MEĐU KOMUNISTIMA ZBOG atentata na kralja Aleksandra, na Vidovdan 1921. godine u Beogradu, nastao je rascep u KP Jugoslavije. Sima Marković, njen predsednik, nije bio pobornik terorističkih metoda. Moša Pijade zastupa tvrdu liniju Kominterne, on je za odlučnu borbu putem terora. Preko njega stiže naredba da se kralj ubije na Vidovdan. Spasoje Steić nije uspeo, i posle toga se rascep u KP produbljuje. Vlada na čijem je čelu bio Milenko Vesnić je zabranila rad KP Jugoslavije. "Ova čudna pojava celu je pratnju sledila i na sve prisutne ostavila težak utisak", piše u memoarima mitropolit Dožić. "Mi smo to naše uzbuđenje sakrili od kralja da ga ne bismo oneraspoložili na njegovom putovanju. Pošto smo ga ispratili do 'Dubrovnika', gde se ukrcao, ja sam se sa banom vratio i usput smo u kolima rđavo predviđali kraljevo putovanje, naročito ovaj sudbonosni slučaj sa mrtvačkim zvonjenjem." Pored toga, Aleksandar je, pozdravljajući se sa knezom Pavlom, rekao bratu od strica da se njegov testament nalazi u dva zapečaćena pisma, jedno adresirano na kraljicu Mariju, a drugo na predsednika Vlade. Možda je Aleksandar Karađorđević previše verovao u svoju "srećnu zvezdu", računajući da će izbeći atentat kao nepunih godinu dana ranije, 16. decembra 1933. godine u Zagrebu, kada je došao u glavni grad Savske banovine da proslavi svoju porodičnu slavu. Na ulicama Zagreba je vrilo, a naročito je bilo uočljivo prisustvo mladog sveta. PAVELIĆ i njegove ustaše su zaključili da bi to bio pogodan momenat za atentat. Formirali su dva tima odabranih terorista. Ove grupe su predvodila dvojica mladih ustaša - prvu Petar Oreb, iz italijanskog logora, a drugu Ivan Herenčić, iz Janka Puste u Mađarskoj. Pavelić je atentatorima obećao 500.000 lira ako uspešno obave posao. Oreb je sa dva člana svog tima bio obučen u skijaško odelo, a njegovi drugovi su imali i skije. Plan je bio vrlo jednostavan. U trenutku kada bi kralj naišao, dvojica teorista bi potrčala napred i bacila bi skije prema kraljevim kolima. U tom metežu Oreb je trebalo da baci bombu i pištoljem dokrajči kralja. Epilog - dvojica ubijenih ustaša, a ostali su se razbežali i sklonili u Mađarsku. Oreb je pokušao da se prikrije u jednoj ciganskoj čergi, ali je ubrzo uhapšen i suđeno mu je za pokušaj atentata. PRIVRŽENOST Aleksandar i Marija pred polazak za Zagreb 1933. godine PRAVO iz Zagreba kralj je sa malom svitom otputovao u dvorac "Suvobor" na Bledu, u kojem je retko zimovao. Prema svedočenjima ministra dvora Antića i dvorske dame gospođice Mirke Grujić, najviše vremena je provodio sam, zamišljen i turoban. Pričali su da je njeno veličanstvo kraljica morala po ceo dan da hoda na prstima kad prolazi pored njegove sobe. Najverovatnije je u to vreme Aleksandar pisao testament. Na tu odluku da ostavi oporuku nesumnjivo je presudno uticao neuspeli atentat ustaše Oreba u Zagrebu. Međutim, ne bi trebalo zanemariti ni groficu Nađu, nezvaničnu vračaru, hiromanta i astrologa kraljevskog doma Karađorđevića. Odmah po dolasku bračnog kraljevskog para na Bled, pojavila se i grofica Nađa. Da li je ona ubrzala kraljevu odluku da napiše testament, teško je zaključiti i 83 godine kasnije. Grofica vračara, omalena starica zbrčkanog lica, drhtavih ruku i sugestivnog orlovskog pogleda, nije prognozirala ružičastu budućnost kralju. Spomenuta Mirka Grujić, kraljičina družbenica, tvrdila je da je njena gospodarica proplakala celu noć posle večeri kada je grofica Nađa u transu izgovorila: "Kralja vreba smrt na točkovima, a kraljica nikako ne treba da putuje vodom", i nakon toga bila izneta iz kraljevih odaja. "Gospodar se zatvorio u svoj kabinet i ceo dan niti je jeo, niti pio. Samo je nešto pisao, cepao i pisao ..." - pričala je Grujićeva. UOČI polaska za Marselj, kada je stigla meteorološka prognoza koja je nagoveštavala uzburkano more i velike talase, kraljica je odustala od putovanja brodom, a kralja je, ipak, zadesila smrt na točkovima automobila. Sve to može da spada u red naše sklonosti ka mitomaniji posle nekog velikog tragičnog događaja. Zanimljivo je zapažanje ministra Dvora, koje ne spada u slučajeve "podgrevanja" narodne mašte. Pripremajući garderobu za put, kraljica je ponela duboku crninu za slučaj nečije smrti i posebnih ceremonija: "Da li sama, ili sa znanjem kralja? Da li spontano ili posle razgovora o svim mogućim slučajnostima?", pitao se ministar Antić. Da li je kralj naslućivao šta mu se sprema? Da mu se radi o glavi, znao je iz mnogobrojnih izveštaja, a osećao je to i instinktivno. Često je govorio: "Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem. To može da bude nesreća za mene i za moju porodicu, ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svome životu. Kralj mora da izvršava zadatke." Nije krio da ima predosećaj da mu se sprema ubistvo i naglašavao je da će u to biti umešani "italijanski prsti". RASTANAK Knez Pavle, kneginja Olga i kraljica Marija napuštaju razarač "Dubrovnik" u Zelenici / Foto arhiva" Borbe" U SVOJIM memoarima ministar Antić je napisao: "Kada je komunista Spasoje Stejić na Vidovdan 1921. bacio bombu na njega, Aleksandar je, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio put i izvršio smotru vojnih jedinica. Posle ustaškog pokušaja atentata u Zagrebu 1933, sutradan je sam, u pratnji jednog službenika i oficira, prošetao ulicama Zagreba do centra grada. Nije mario za mere obezbeđenja." Aleksandar je slao poruke kraljici Mariji: "Ja ne bih mogao da imam ženu koja se boji, ali te sada molim da neprestano budeš oprezna kad izlaziš sa decom: oni koji žele moju smrt, mogli bi takođe da vas napadnu." Pri povratku iz Sofije, rekao je engleskom ambasadoru Nevilu Hendersonu, kada ga je ovaj upitao da li se plaši atentata: "Nikad na to nisam ni pomislio dok sam bio u Bugarskoj. Takva mi se stvar pre može dogoditi u Francuskoj." SAVEZ RIMA I MOSKVE SOVJETSKI Savez i fašistička Italija, iako su zastupali sasvim suprotne ideološke stavove, dugo će imati slične ciljeve, među kojima će najznačajniji biti rušenje "versajskog poretka". A tu je na prvom mestu bila Jugoslavija. Sprovodeći svoju politiku "izvoza revolucije" preko Kominterne, Staljin je sasvim pogrešno procenio da SSSR ne preti opasnost od Musolinija. Bio je ubeđen da će se on okrenuti protiv zemalja zapadne Evrope i da će se one međusobno uništiti i stvoriti uslove za početak svetske revolucije. Zanimljivo je da je Italija bila među prvim zemljama s kojima su Sovjeti uspostavili diplomatske odnose. Moskva će sa Rimom uspostaviti saradnju i u podršci terorizmu. POLITIČKI odnosi u Jugoslaviji, u godinama koje su prethodile poseti Francuskoj, postajali su sve komplikovaniji, što će dovesti do krvavog raspleta u Skupštini. Posle atentata na Stjepana Radića, vođstvo Komunističke partije Jugoslavije, odnosno ondašnji sekretar Jovan Mališić, poziva članstvo na ustanak. Ovaj detalj iz istorije ne samo što nije nedovoljno rasvetljen, već ga savremena istoriografija potpuno ignoriše. Događaj u Skupštini komunisti su shvatili kao slabost "velikosrpske buržoazije" i uputili direktivu članstvu za "oružani ustanak". Njihovi ciljevi nisu više bili svrgavanje buržoazije klasnom borbom, već rušenje Jugoslavije i njeno rasparčavanje na nekoliko nacionalnih država. Upućivani su pozivi narodima Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Makedonije da oružjem ostvare nacionalnu samostalnost. U pozivu Hrvatima se kaže: "Kucnuo je čas da u otvorenoj borbi protiv beogradskih vlastodržaca izvojevate svoju slobodu i svoju državnu samostalnost." Mnogi se odazivaju pozivu partije. Posledice su desetine ubijenih skojevaca, među njima i sedam sekretara SKOJ-a, dok su se punili zatvori širom Jugoslavije. Strah od širenja crvene ideje iz Kremlja nateraće kralja i njegovo okruženje, uz punu podršku buržoaskih krugova iz Zagreba i Ljubljane, na odluku da se suspenduje parlamentarni život u zemlji. U MEĐUVREMENU Jugoslavija postaje stecište ruske emigracije. Više od 60.000 civila i 40.000 vojnika našlo je utočište u Jugoslaviji. A u belogardejskim krugovima sve je bila glasnija ideja da kralj Aleksandar postane sveslovenski car. Negde 1932. godine, Vlada Jugoslavije morala je u jednom trenutku da izda zvanično saopštenje da Karađorđevići ne pretenduju na krunu Romanovih. U ostvarenju svoje politike razbijanja Jugoslavije, Kominterna je podržavala i podsticala sve nacionalne organizacije i grupe na Balkanu koje su se služile terorom i takvom aktivnošću mogle da izazovu šire sukobe među državama na evropskom prostoru. Ustaški pokret vuče korene od Hrvatske stranke prava, čiji je osnivač bio Josip Frank, otuda i naziv "frankovci" za pripadnike te stranke. Iako su u zemlji predstavljali minornu političku organizaciju, istakli su najradikalnije programske ciljeve, od kojih je najvažniji bio izdvajanje Hrvatske iz okvira Jugoslavije. U Hrvatskoj je poslovima stranke rukovodio advokat Ante Pavelić, koji 19. januara 1929. godine napušta zemlju i odmah se povezuje sa vođstvom VMRO i predstavnicima KPJ. Svi imaju isti cilj - rušenje Jugoslavije. Stigavši u Italiju, Pavelić se u junu 1929. sastao sa predstavnicima italijanskog ministarstva. Dogovor brzo pada: naoružati Hrvate i ubiti kralja Aleksandra. Od jeseni 1929. Italijani finansiraju ustaška jezgra, a sve to nadzire Musolini. USTAŠKI "ustanak" je započeo 7. septembra 1932, kada je desetak uniformisanih terorista, preko Zadra, prebačeno u zemlju. Pokušali su napad na žandarmerijsku stanicu u Brušanima. Međutim, žandarmi su ih spremno dočekali i krenuli u protivnapad. U poteri su ubili jednog ustašu i uhapsili jednog od kolovođa Jocu Rukavinu, dok je Andrija Artuković uspeo sa ostalima da pobegne iz zemlje. Iza njih je ostalo sedam sanduka eksploziva i municije italijanske proizvodnje. Moralnu podršku "ustanku" pružilo je i rukovodstvo KPJ, koje je uputilo proglas "cijelom hrvatskom narodu" da podrži ustaše. Ali ovaj njihov poziv nije naišao na odziv. Ova avantura nazvana je "lički ustanak", i njen potpuni neuspeh uverio je Pavelića i njegove zaštitnike da u Jugoslaviji ne mogu ništa da urade sem pojedinačnih terorističkih akcija. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:702688-Ruska-grofica-predvidela-ubistvo-kralja-Aleksandra

Za SAD i Kanadu poseta kralja Petra Drugog bila je veoma značajna - on je bio bio najmlađi šef države koji je govorio u američkom Kongresu, prvi strani šef države koji je bio u kanadskom Parlamentu, a tokom posete sreo se i sa mnogim značajnim ličnostima političkog i javnog života ove dve zemlje Za SAD i Kanadu poseta kralja Petra Drugog bila je veoma značajna - on je bio bio najmlađi šef države koji je govorio u američkom Kongresu, prvi strani šef države koji je bio u kanadskom Parlamentu, a tokom posete sreo se i sa mnogim značajnim ličnostima političkog i javnog života ove dve zemlje. Predsednik SAD, Frenklin Ruzvelt pozvao je jugoslovenskog kralja Petra Drugog u SAD kao gosta američke Vlade. Kraljeva državna poseta SAD trajala je od 21. do 27. juna, ali je on ostao u Americi do 29. jula. Posetio je Vašington, Detroit, Mičigen, NJujork, Lejk Plesid i Kanadu. U Vašingtonu se sastao sa predsednikom Ruzveltom i članovima njegovog kabineta u Beloj kući, gde im se pridružio i tadašnji britanski premijer Vinston Čerčil, o čemu kralj Petra Drugi piše u svojim Memoarima. Kralj je prespavao jednu noć u Beloj kući, gde je, kao uvažen gost, smešten u nekadašnju spavaću sobu Abrahama Linkolna. Treba podsetiti na okolnosti pod kojima je došlo do posete. Kralj Petar Drugi bio je na čelu jugoslovenske vlade u egzilu sa sedištem u Londonu. U Jugoslaviji, koja je bila pod okupacijom sila Osovine, Dragoljub Mihailović bio je unapređen u čin generala i postavljen za ministra rata. Velika Britanija, SAD i SSSR 1941. u potpunosti su podržavale jugoslovensku vladu u izbeglištvu. Kad je 6. aprila 1941. napadnuta Jugoslavija, Vlada SAD obećala je punu pomoć kralju Petru, uključujući i sporazum o pozajmici, a predsednik Ruzvelt mu je poslao poruku u znak potvrde američke podrške. Kralj Petar Drugi sa Ruzveltom i članovima njegovog kabineta sastao se 24. juna 1942. u Beloj kući. Na fotografiji se vidi da su razgovorima prisustvovali i potpredsednik SAD Henri Volis, državni sekretar SAD Kordel Hal, sekretar unutrašnjih poslova SAD Harold Ajks. Sledećeg dana kralj je govorio pred Kongresom SAD, kao najmlađi šef države u istoriji, obećavši svoju podršku saveznicima. Naglasio je da SAD predstavljaju vrednosti i principe "za koje se svi bore" i odao priznanje pokretu otpora koji su u okupiranoj Jugoslaviji predvodili Dragoljub Mihailović i četnički gerilci. Pokušao je da dobije podršku i pomoć SAD za gerilski otpor u Jugoslaviji. Posebno je zanimljiva kraljeva poseta Detroitu, u koji je stigao 30. juna 1942. Tu je proveo 16 sati u obilasku ratne industrije. Detroit je tokom Drugog svetskog rata bio poznat kao arsenal demokratije - proizvođači automobila prestrojili su proizvodnju sa komercijalnih na vojna vozila. Kralj Petar Drugi sastao se sa Edselom Fordom, predsednikom i Čarlsom Sorensenom, direktorom kompanija Ford motor, koja je proizvodila teške bombardere B-24 liberator. Oni su tokom Drugog svetskog rata korišćeni, između ostalog, i za bombardovanje naftnih polja kod Ploeštija u Rumuniji, koja su bila od ključnog značaja za nemačke ratne ciljeve. Da bi obavljali tu misiju, bombarderi su preletali preko Jugoslavije, a mnoge posade B-24 oborene iznad jugoslovenske teritorije, spasili su srpski gerilci pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića. Tokom posete Detroitu Kralj Petar se susreo i sa najvišim rukovodstvom DŽeneral motorsa i Krajslera, koji je tada prizvodio tenkove. Jedan od ključnih ciljeva njegove posete bio je da se osigura vojna pomoć za Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Iz Detroita kralj je doputovao u Kanadu vozom i proveo dva dana u Otavi sa zadržavanjem u Montrealu. To je bila zvanična državna poseta saveznika u Drugom svetskom ratu, na poziv kanadske vlade. Kralj Petar ušao je u istoriju kao prvi vladajući monarh koji je sedeo u galeriji predsednika kanadskog Donjeg doma. Obišao je zgradu parlamenta u Otavi sa kanadskim premijerom Mekenzijem Kingom i predsednikom Donjeg doma DŽejmsom Alisonom Glenom. Takođe se sastao sa Ričardom Hensonom, liderom Konzervativne partije i DŽonom Blekmorom, liderom Socijaldemokratske partije. U Parlamentu ga je 200 poslanika dočekalo petominutnim ovacijama. Kralj Petar, kome su tokom studija na koledžu Kler u Kejmbridžu, glavna preokupacija bile avijacija i mašinstvo, tokom dvosatne posete vazduhoplovnoj bazi Aplends pucao je iz novog mitraljeza Brauning, leteo u školskom avionu Linki posetio kontrolni toranj. U poseti SAD i Kanadi, o kojoj su američki mediji opširno i pozitivno izveštavali pratilo ga je sedam članova jugoslovenske vlade u izbeglištvu. "Ovo je moja prva poseta Sjedinjenim Državama. Samo oni koji su osetili uzbuđenje prvog sletanja ovde mogu shvatiti širinu Amerike, i kako je ona pobuđivala maštu naroda drugih zemalja. Oduvek me je veoma snažno privlačila. Pokušao sam da naučim sve o SAD od mojih američkih prijatelja i iz vaših novina. Ali sam se oduvek nadao da ću jednom moći da dođem i vidim je lično. Kao i u vašoj zemlji, većina stanovnika Jugoslavije su jednostavni, vredni ljudi. Kad se Jugoslavija jednom bude oslobodila od noćne more pritiska pod kojim danas pati, dužnost kralja će biti da za svoje građane obezbedi takve mogućnosti i demokratske privilegije kakve uživa narod Sjedinjenih Država. Zbog toga želim da saznam što više o vašoj zemlji. Želim da se iz prve ruke upoznam sa radom vaših institucija. Smatraću za privilegiju da slušam i koristim iskustvo vaših velikih lidera, i običnih građana čiji nas svakodnevni rad inspiriše da verujemo da će ova zemlja ostati ono što je uvek bila, model idealnog odnosa između vlade i samog naroda. Da mi nije dužnost da se uskoro vratim mojoj vladi u Velikoj Britaniji, veoma bih voleo da steknem više praktičnog iskustva radeći u vašim fabrikama i pohađajući vaše škole. Danas su naše mogućnosti za borbu u poređenju sa mogućnostima naših mnogo moćnijih saveznika ograničene, ali ja vas uveravam da će vojnici Jugoslavije efikasno koristiti bilo kakvo oružje koje dobiju od svojih saveznika ili zaplene od svojih neprijatelja. Oni neće nikad ispustiti iz ruku oružje sve dok u trijumfu marširaju pored svojih saveznika, ponosni na svoje žrtve i napore kojima su doprineli konačnoj pobedi", rekao je kralj Petar Drugi u obraćanju Amerikancima. Poslednji jugoslovenski kralj, prvorođeni sin kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja i kraljice Marije, sticajem istorijskih i političkih okolnosti posle Drugog svetskog rata, kad su nove jugoslovenske komunističke vlasti 1945. bez referenduma nasilno ukinule monarhiju, a članovima Kraljevskog doma Karađorđević oduzele državljanstvo i građanska prava, poslednje decenije života proveo je u SAD. Preminuo je u bolnici u Denveru 3. novembra 1970. Bio je jedini kralj koji je počivao na tlu SAD - bio je sahranjen u porti crkve Svetog Save u Libertvilu. Posle 43 godine njegovi posmrtni ostaci su 2013. preneti u Srbiju i sahranjeni u Zadužbini njegovog dede kralja Petra Prvog na Oplencu. Izložba 75 godina od posete kralja Petra Drugog SAD i Kanadi, mogla se pogledati u Berlom dvoru od 26. juna do 7. jula. Uz šetnju kroz gradove koje je kralj Petar Drugi obišao tokom ove prve državne posete Severnoj Americi, publici su bile dostupne poruke, dokumenta i fotografije nastale tom prilikom. Dušan BABAC