Претражи Живе Речи Утехе

Nakon saznanja da su ukrajinske vlasti zabranile ulazak u tu zemlju našem slavnom glumcu Milošu Bikoviću, oglasio se i ruski ambasador u Srbiji Aleksandr Bocan-Harčenko, koji je poručio da je ta odluka beliki gubitak za Ukrajinu. "Sa nedoumicom sam saznao o zabrani ulaska u Ukrajinu talentovanom srpskom glumcu Milošu Bikoviću. Veliki gubitak za Ukrajinu i njen narod. Slučaj, na žalost, nije bez presedana - po svoj prilici, metodično rušenje kulture je već postalo navika ukrajinskih vlasti", naveo je Bocan-Harčenko na svom zvaničnom Tviter nalogu. Podsetimo, odluka ukrajinskih vlasti povodom zabrane ulaska u zemlju, Bikovića je dočekala nespremnog. Naime, zabrana je, prema informacijama, trajna, a Biković je napomenuo da mu se tako nešto prvi i poslednji put dogodilo. - Ovo mi se prvi put dešava, i nadam se poslednji. Nasmejao sam se, kako da reagujem na ovako nešto. Moram da priznam da nemam neku veliku želju da imam tamo - kazao je Biković, pa istakao da je do sada bio u nekoliko navrata u Ukrajini. Slavni glumac se povodom ukrajinske odluke oglasio i na društvenim mrežama gde je, između ostalog, poručio i da misli da nekad glumi bolje, nekad gore, ali nikad tako da je ugrožena bezbednost nacije, unevši u nemilu situaciju i malo humora. Kasnije je za "Novosti" prokomentarisao šta misli povodom ove zabrane: "Nisam dobio obrazloženje zašto mi je zabranjen ulazak. Smatram da je takav način razmišljanja neracionalan i vodi u izlolaciju Ukrajine. Umetnost stvara mostove. Zabranjivati umetnicima da dolaze u Ukrajinu, pogotovo onima koji se ne bave politikom niti se o istoj izjašnjavaju, potez je destruktivan. Još kad se uzme u obzir to da smo mi bratski narodi, stvar postaje još apsurdnija". link

Smrt bliske osobe predstavlja životni događaj koji donosi najveći stres i najveću životnu promenu. To je najteži od svih gubitaka, jer je bezuslovan, nepromenljiv i gubitak koji nas uvek zatekne – za koji nikada nismo dovoljno spremni. Njegova težina ogleda se i u tome što ovaj vid gubitka često predstavlja i gubitak sigurnosti („Šta će sada biti samnom?”), gubitak vere („Kako je Bog mogao da dozvoli da se to dogodi?”), gubitak mogućnosti („Mnogo smo toga još mogli zajedno”), gubitak identiteta („ja bez njega ne znam ko sam…”) i gubitak smisla („život više nema smisla”). Gubitak pokreće proces tugovanja koji ima određene faze i zakonitosti iako svaki čovek raguje različito i na sebi svojstven način. Iskustvo pokazuje da većina ljudi tokom procesa tugovanja prođe kroz četiri faze. Prvu fazu karakteriše obamrlost, šok i neverica. Ožalošćeni se oseća zbunjeno, bespomoćno i izgubljeno. Javlja se neverica, negacija i tendencija da se život nastavi kao i do tada. Često je i funkcionisanje na „automatskom pilotu”, distancirano i bez emocija ili uključivanja. Kako osoba postaje svesnija da se gubitak dogodio, tako prelazi u fazu čežnje i protesta koja predstavlja period burnih emocionalnih odgovora na svest o realnosti gubitka.