Претражи Живе Речи Утехе

Епископ нишки Господин др Јован 10. октобра посетио је обретене гробнице Хришћана који су се спасавали на овим просторима, Ниш је по сличним ископинама већ надалеко познат, али и ове најновије ископине непрестано указују на дубину бразде заоране вером Христовом,на корен вере који се није дао и неће се дати исчупати до свршетка века и света. У припремном периоду велике прославе 2013. у Нишу ово црквено-археолошко богатство даје снагу и мотивацију за што бољи и ревноснији рад. Истога дана Господин Епископ посетио је и манастир светог Онуфрија где је искушеника Мирослава обукао у подрасник, након обиласка ових живописних крајева Преосвећени Владика обишао је и манастир светог Георгија у Темској где је са игуманијом Ефросинијом разгледао радове на обнови старог манастирског конака. Извор и фотографије: Епархија нишка

„Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се нађе болничар да их двори у свему. А игуман свагда нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију… а братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно… већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети.” На почетку хиландарске болничке традиције постављена су ова упутства Светог Саве, написана у његовом Хиландарском типику, око 1200. године. У светогорској светињи, где је отворена прва српска болница крајем 12. века, недавно је освештан други део обновљеног Великог конака и у оквиру њега, манастирска амбуланта у приземљу. У том болничком делу, који је некада био својствен бројним манастирима, а данас је права реткост у монашким заједницама, постоји интернистичка, хируршка и офталмолошка амбуланта, ординација има и ЕКГ апарат, а планови су да се опреми малом лабораторијом у којој би могле да се раде анализе крви. Тиме је манастир Хиландар наставио своју традицију још од времена Светог Саве, а пракса је и других светогорских светиња да имају посебан део за болесне и старе, објашњава Миливој Ранђић, директор Задужбине Светог манастира Хиландара. – Амбуланта је опремљена захваљујући великој личној иницијативи неколико лекара из наше земље. У договору са манастиром, у амбуланти ће се смењивати лекари опште праксе и специјалисти из Србије. Ту ће моћи да се лече монаси, радници који обављају послове око обнове изгорелог дела манастира, а ако не дај боже затреба, у хитним случајевима и посетиоци Хиландара. И међу братством имамо једног хирурга по образовању, оца Илариона, Грузина – каже Миливој Ранђић. Хиландарски монаси имају здравствену заштиту у Грчкој, али је због удаљености и изолованости отварање амбуланте у самом манастиру не само наставак традиције него и врло практична потреба. Најближи дом здравља налази се у Јерисосу, а најближа болница у Полигиросу, до којег треба три сата путовања, и то ако је унапред договорен превоз бродом. – Летос када су били велики пожари на Светој Гори, један монах се озбиљно повредио. Поломио је колено, па смо морали да га возимо у болницу у Солун и била му је неопходна вишесатна операција. Требало је безбедно организовати његов транспорт, што није била нимало безначајна ствар, с обзиром на озбиљност повреде – прича Ранђић. На Светој Гори готово да нема типичних тегоба и болести нашег доба повезаних са стресом попут срчаних удара или рака: оне су врло ретке и најчешће код оних монаха који су боловали од њих пре доласка на Атос. Додуше, у новије време срчани проблеми не заобилазе ни њих. Ипак, типична монашка бољка су проширене вене, објашњава Ранђић, што је повезано са дуготрајним стајањем. Старијим монасима, а има их који превале и стоту, не прија ни висока влажност ваздуха на Атосу, а појединима је неопходна и двадесетчетворочасовна брига и нега. Честе су и стоматолошке интервенције. – Годинама уназад долазе нам стоматолози из Србије. Хиландару припада и болница архимандрита Василија, саграђена у 19. веку, која се налази мало даље од манастира. У тој болници смештене су стоматолошка и мала хируршка амбуланта, а тамо имамо и један рендген апарат – наводи Ранђић. За „медицинску историју” Хиландара везано је и једно занимљиво откриће из 1952. године. Тада је у манастирској библиотеци Ђорђе Сп. Радојичић пронашао зборник касније назван Хиландарски медицински кодекс. У њему су сабрани медицински списи превођени код нас између 12. и 15. века, а истраживаче је задивио медицинским сазнањима која су у њему записана, јер доказују да су нам била позната достигнућа европске средњовековне медицине. Вредност му додаје и то што је писан на народном језику, ћирилицом, у време када латински језик суверено влада медицинским списима. Зборник у којем су се препарати и мелеми за различите тегобе справљали од дуња скуваних у кишници, праха од белог мака и козјег млека, измешаног цвета крина и старе свињске масти, и данас се чува у манастиру Хиландару. Вероватно јединој српској светињи наоружаној не само молитвама братства за спас душа већ и знањем лекара и медицинским апаратима за помоћ телу. Јелена Чалија Извор: Политика

Други сегмент Великог конака заузима северозападни део грађевине. Његова бруто површина је 1985,62м2 а нето површина износи 1261,44м2. У овом делу конака су смештени следећи садржаји: у подруму је предвиђена поставка манастирске етно збирке; у приземљу је амбуланта (хируршка, интернистичка, офтамолошка), учионица, свечани салон и канцеларија за потребе управе манастира; на првом спрату се налазе књиговезачка и радионица за рукодељу, просторије епитропије (манастирске управе), канцеларија економа и радионица за графику; на другом спрату се налази 7 келија, иконописачка радионица, чајна кухиња, простор за заједнички боравак (фандарик) и већи блок санитарних просторија. Након обнове Синодика (Конака из 1814) која је завршена 2007, радови на Великом конаку представљају главну активност на обнови изгорелог дела манастира. Када је реч о великој Обнови Хиландара од последица пожара из 2004. године, увек треба напоменути да се уз главне радове на ватром оштећеном делу, паралелно одвијају и многи други пројекти на заштити, рестаурацији, унапређењу инфраструктуре и целокупног манастирског имања. То има за последицу да се, уопштено посматрано, радови одвијају нешто спорије услед ограничења у виду расположивих средстава, броја радника и објективних услова извођења радова на самој Светој Гори. Површина целог Великог конака је 4378,59 м2 бруто или 2776,16 м2 нето. Са обновљених 1540,07м2 бруто или 1022,67м2 нето првог сегмента, и управо довршеним другим делом, до сада је завршена обнова више од 80% површине конака. Трећи сегмент који би требало да буде завршен 2013. представља најмањи и по употребној вредности незнатан део грађевине (852,9м2 бруто или 492,03м2 нето). Важност обнове Великог конака огледа се и у томе што он заузима готово половину изгорелог крила хиландарског утврђења. Осим саме површине, још је важније да његовом обновом Хиландар поново добија скоро сав неопходан простор за нормалан живот, смештај братства и потребних манастирских служби. У периоду који следи, тежиште обнове се премешта према улазној манастирској зони, где су радови увелико у току. Извор: Задужбина Светог манастира Хиландара