Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру редовних духовних трибина које се уторком одржавају у Вазнесењском храму у улици Адмирала Гепрата у центру Београда, у уторак 2. маја 2023. године, после вечерњег богослужења, беседиће старешина ове цркве, протојереј Арсеније Арсенијевић. Сви су добродошли да чују реч на тему "И у онај дан нећете ме питати ни за што" (Јн 16, 23), почетак је у 19 часова. Извор: Радио "Слово љубве"

Парабола о неправедном управитељу (Лк 16,1–13) налази се само у Еванђељу по Луки. Реч је о једној параболи која је увек изнова будила позорност тумача Еванђеља. О томе колико је тешко разумети и тумачити овај необични текст говори и чињеница да се он од различитих тумача различито тумачи и да не постоји, као код доброг броја библијских текстова, ни најмања сагласност у погледу тога како треба разумети ову причу. Многа питања се отварају приликом читања овога текста: ко је „господ“ у Лк 16,8? Да ли је то Господ Исус Христос који похваљује једно наочиглед неморално дело и чак позива своје ученике да следују овом обрасцу понашања или је пак управитељев богати „господар“ са почетка приче тај који похваљује управитеља што га је на лукав начин финансијски оштетио? Како се односи део текста 16,8–13 са претходно испричаном параболом? Коначно, каква треба да буде поука овог текста за Христове следбенике? Литерарни контекст У 16. глави Еванђеља по Луки приповедају се две приче, две параболе. Обе приче су фиктивне, односно излажу могуће, замисливе, али не и стварне догађаје. Њихов циљ није да известе о нечему што је било или јесте, него да поуче кроз пример. Овакве приче се у библијским студијама називају поучне приче. Обе почињу следећим речима: „Човек неки беше богат …“ (Лк 16,1–7; 19–31). Између ове две параболе Исус тумачи прву (Лк 16,8–13), при чему се ово тумачење претаче у један општи говор о опхођењу са новцем и значају Торе за употребу новца (Лк 16,14–17). Лк 16,18 где се говори о браку и прељуби чини се да нарушава ову тематску целину. У Лк 16,19 почиње парабола о богаташу и Лазару чија је централна тема, као и у параболи о неправедном управитељу, опхођење са новцем. Параболу о неправедном управитељу треба дакле читати и разумевати најпре у њеном ужем контексту (16. глава), а потом и у ширем контексту Еванђеља по Луки, па и Дела апостолских, у коме се социјалне теме, попут богатства и сиромаштва и односа према новцу често јављају. Парабола Управитељ из Лк 16,1 је у ствари економ, нека врста пословође. На самом почетку он сазнаје да ће бити отпуштен због наводног расипничког односа према господаревом новцу. Неко га је оклеветао код господара да расипа новац (16,1) и он бива отпуштен (16,2). Међутим, отпуштање није моментално, пошто он успева да размисли шта му је чинити и користи последњу прилику да себи обезбеди извесну будућност после губитка посла: обрисаће део дугова господаревим дужницима и тако их учинити својим дужницима у будућности (16,3–4). Он у свом послу има одрешене руке, слободан је да службу која му је поверена врши самостално, о чему и сведоче његови поступци у стиховима 6 и 7. Овакве врсте послова су у римском царству углавном обављали способни и поверљиви робови. Један од разлога је свакако тај што су економи често сумњичени да поткрадају богате газде, а робови су могли због тога бити сурово кажњавани, док слободни људи не. Чини се, међутим, да управитељ из параболе није роб, пошто може да планира своју будућност од момента када буде отпуштен. Роб би у таквим случајевима био сурово кажњен, продат или присиљен на неку другу врсту посла. У ст. 3 управитељ размишља о томе да не жели да ради тешке послове или да проси: „Копати не могу, просити стидим се“. Стога он одлучује да превари господара: већ сада, док има прилику, обезбедиће себи будући живот тако што ће отписати дугове господаревим дужницима, за које сматра да ће га потом као повратну услугу примити у домове своје (ст. 4). Он на тај начин крши закон, те се одговарајуће и назива „неправедним“ (ст. 8 и 10). На који закон се тачно мисли – Тору (иако из параболе није јасно да ли су учесници радње Јевреји или незнабошци), римске законе, локално законодавство – није јасно. У сваком случају његов поступак је противан свим наведеним законима, а господареве сумње у њега, изражене у 1. стиху („а овај би оклеветан код њега да му расипа имање“) бивају оправдане: показује се да клевете можда и нису биле клевете. Отписивање дугова Дугови који се наводе су огромни: сто мера уља и сто врећа жита. Примера ради сто мера уља је укупно 36,5 хектолитара. Важно питање за разумевање параболе је да ли је оволика количина дуга уопште могућа у античким условима. Искључено је да је у питању породични дуг, пошто су количине превелике за једну породицу. Међутим, замисливо је да је богати господар откупио, односно унапред платио, извесне количине уља и жита од произвођача, а да су наведен количине дуг који су они обавезни да доставе до одређеног тренутка. Богати господар је дакле замислив као трговац робом на велико који активно учествује у интензивном трговачком ланцу римског царства. Управитељ тајно отписује дугове, наносећи финансијску штету господару и чинећи велику услугу дужницима, разрачунавајући се са прошлошћу и градећи нову будућност. Покушаји да се управитељево отписивање дугова господаревим дужницима (једнима пола, другима петину) представи као поступак који би могао имати своје оправдање у старозаветним забранама узимања камате, нису на линији намере параболе да прикаже управитеља као неправедног. У параболи управитељ је „неправедан“, како према свом господару, тако и у погледу закона. Управитељева замисао да ће путем отписивања дугова обезбедити сигурну будућност потпуно је реалистична у античком свету. Пословни пријатељи, повезани заједничким интересима, брижно су се старали једни о другима. Несагласност тумача Код тумача не постоји сагласност када се парабола завршава, а када почиње њено тумачење. Неки сматрају да се она завршава са стихом 7, дакле без даљих излагања о исходу управитељеве преваре, што би онда значило да у ст. 8 Исус (κύριος) почиње да тумачи параболу. Ако би стих 8 био интегрални део параболе онда би реченица из тог стиха могла бити приписана богатом господару (κύριος) који хвали неправедног управитеља. У оба случаја постоји чудна ситуација: или Исус хвали један наочиглед неморални поступак, или господар хвали управитеља који га је лукаво оштетио за озбиљну суму новца. ________________________________________ Употреба новца смислена је онда када се „неправедни мамон“ обесмишљава тако што му се одузима његово својство да ствара неправду, већ се ставља у службу стицања пријатеља, дакле за јачање међуљудских односа, које мамон по себи по правилу разара. Традиционално се парабола о неправедном управитељу (Лк 16,1–13) тумачи на следећи начин: прича говори о управитељу који је преварио свога господара, али који бива похваљен за своју мудрост. Управитељев поступак јесте морално проблематичан, у смислу да он вара свога господара, али је истовремено и мудар пошто њиме обезбеђује будућност. Христови ученици се позивају да у светлости долазећег века опонашају не превару неправедног управитеља, већ његову сналажљивост и мудрост у опхођењу са материјалним добрима, односно новцем. Овакво тумачење није једино које се среће у историји интерпретације нашег текста. Постоје и другачија виђења параболе. Као што смо раније нагласили тумачење читаве параболе суштински зависи од тога да ли се „господар“ (κύριος) из ст. 8 разуме као господар из параболе или Господ Христос. Нека тумачења у ст. 8 виде наставак параболе и идентификују „господара“ из ст. 8 са превареним богатим човеком који хвали свога управитеља. Једно од њих је да параболу треба разумети алегоријски, односно христолошки. Управитељ би у том случају био сам Господ Христос који бива оправдан отпуштањем грехова грешницима. Исус у ствари изговара ову параболу као одговор онима који га у Лк 15,1 осуђују што заједничари са грешницима. Потешкоће у овом тумачењу су очигледне: оно занемарује средишни моменат у причи, а то је опхођење са новцем у циљу планирања будућности. С друге стране, из ст. 11–13 се јасно види да су ученици ти који треба да се идентификују са управитељем, а не онај који изговара причу. Коначно, Исус Христос је проповедао свеукупно, а не делимично опроштење грехова, чему не одговара управитељев поступак да дужницима отпусти један део дугова. Друго тумачење полази од увида да ова парабола није о неправедном управитељу, већ о (часном) богатом господару. Ово је дакле прича о човеку који признаје сопствену грешку коју је начинио отпуштајући управитеља и тако бива изложен јавној срамоти (Лк 16,1–2.8). Наиме, тамо где се очекује да богати господар осуди и казни неправедног управитеља он делује потпуно супротно, пошто га, увидевши његову мудрост и сналажљивост, јавно похваљује. Похваљујући неправедног управитеља господар се одриче сопствене части, у једном друштву у коме су част и срамота гаранти социјалног статуса. Прича дакле жели да поручи да хришћанска вера подразумева спремност на одрицање од сопствене части као статусног симбола. Ово тумачење такође поседује извесне слабости, пошто фигура која носи радњу параболе није господар, већ управитељ. Носилац радње је управитељ, а у средишту приче је његова будућност. Потешкоће у разумевању ове приче тумаче су увек изнова подстицале да трагају за одређеним алегоријским елементима. За разлику од једног целовитог алегоријско-христолошког тумачења које смо управо навели, постоји и покушај да се алегорија делимично примени на тумачење параболе, односно да се примени само на нека места. У овом случају богати господар је метафора за Бога који у ст. 8 хвали своје следбенике, мудрост управитеља наглашава потребу за разборитошћу Исусових ученика, док предусретљивост управитеља према дужницима изображава небески пријем оних који следују Богу. Приликом промишљања оваквих, делимичних алегорија ст. 8 представља Исусово, а не господарево, обраћање и тумачење приче. У сваком случају средиште приче, управитељево опхођење са новцем у циљу обезбеђивања будућности, приликом овако опрезне и парцијалне примене алегорије може јасније доћи до изражаја. Постоје тумачења која параболу о неправедном управитељу покушавају да читају у ширем контексту Еванђеља по Луки. Сходно таквим приступима парабола о неправедном управитељу има за главну тему управо ону која доминира и у осталим причама: похвала покајаног и укор непокајаном. Овде су нарочито значајне приче о безумном богаташу (Лк 12,16–20) и блудном сину (Лк 15,11–32). Неправедни управитељ би био једна комбинација главних јунака из ове две приче: неправедни управитељ је супротност блудном сину који је парадигма покајника, али и сличан безумном богаташу који је непокајан. Проблем са оваквим сагледавањем неправедног управитеља – као непокајане особе – је ст. 8 у коме он бива похваљен. За ову потешкоћу поједини тумачи нуде једно креативно, али проблематично решење. Наиме, сматра се да читава забуна у вези са параболом о неправедном управитељу потиче од њеног погрешног превода са арамејског језика, језика којим је Христос говорио, на грчки. Ст. 8 би на претпостављеном арамејском изворнику гласио: „Да ли је за очекивати да господар похвали неправедног управитеља за његову мудрост?“ То би било једно реторичко питање на које би имплицитни одговор гласио: свакако да не! Када би то било тако парабола би добила следећи смисао: реч је о управитељу који и поред тога што је укорен да расипа имање, наставља са својим грешним поступцима варајући господара. Уместо да се покаје, он покушава да сопственом мудрошћу реши проблем у коме се нашао. Парабола би дакле говорила о потреби покајања и поверења у милост Божију, уместо ослањања на сопствену мудрост. Поред све креативности овог тумачења оно се заснива на непостојећем тексту, односно на хипотетичкој реконструкцији текста. Још два примера из историје тумачења Лк 16,1–13 заслужују нашу пажњу. Прво сматра да парабола илуструје оштар контраст између ригидне искључивости (на пример познате јудејске секте есена из периода Христове делатности који се у сопственим списима називају „синови светлости“) и способности прилагођавања датим околностима која треба да буде карактеристична за Христове ученике. У том смислу би „синови светлости“ из ст. 8 били есени, а синови овога света незнабошци који би требало да представљају парадигму за Христове ученике: „јер су синови овога века мудрији од синова светлости у своме нараштају“. Есенски ригоризам и морална чистота могу довести до отупљивања способности за опстанак и тако бити препрека за остваривање предности уочи долазећег века, док способност прилагођавања (мудрост) неправедног управитеља показује да необичне и наизглед неморалне праксе могу донети вишеструку корист за будућност. Проблем овог тумачења је што покушава да релативизује неморалност чина опраштања туђих дугова. Једно новије тумачење сагледава параболу о неправедном управитељу као иронију или сарказам. У ст. 8 Исус, а не богати господар, је тај који хвали неправедног управитеља. Али да ли је то могуће? Како Исус може да хвали једног преваранта и да позива ученике да се угледају на њега? Могуће објашњење је да је у питању иронија. Неправедни управитељ је у ствари неуспешан у томе што преваром покушава да задобије бољу будућност. Он пропада исто као и блудни син из претходне приче. Сходно томе он не може представљати пример за Христове ученике. Христове речи хвале из ст. 8 треба разумети као иронију. Оне у ствари изобличавају оне који покушавају да своју будућност обезбеде кроз савез са неправедним мамоном. Само одбацујући неправедног мамона, може се рачунати на небеску будућност. Стога је Христова похвала неправедног управитеља у ст. 8 иронична и подсећа ученике на остале приче у којима се савез са мамоном показује као погубан (безумни богаташ, блудни син). Иронија би могла гласити овако: „Начини себи пријатеље новцем и види хоћеш ли наследити вечни живот! Види да ли ће ти ’пријатељи’ моћи да те приме у своје ’вечне’ домове!“ Проблем овог тумачења је у томе што сам текст не сигнализује никакву иронију током радње. Видели смо да је прича реалистична и замислива у античком свету. С друге стране, похвала неправедном управитељу не мора бити упућена његовом преварантском чину. Чини се пре да је похвала упућена његовој мудрости (φρόνημα), а не неправедности. Неретко и сам, можемо рећи неприкладан, (под)наслов који се у штампаним издањима Новога Завета даје овој параболи („О неправедном управитељу“) заводи читаоце, односно прејудицира њихово разумевање текста који читају. После кратког осврта на историју тумачења параболе о неправедном управитељу (Лк 16,1–13), враћамо се традиционалном схватању ове параболе: прича дакле говори о управитељу који је преварио свога господара, али који бива похваљен за своју мудрост. Иако је управитељев поступак морално проблематичан, пошто он вара свога господара, он је истовремено и мудар пошто њиме обезбеђује преко потребна будућа пријатељства. Христови ученици се позивају да у светлости долазећег века опонашају не превару неправедног управитеља, већ његову сналажљивост и мудрост у опхођењу са материјалним добрима, односно новцем. Исус је дакле параболу о управитељу који вара свога господара у циљу обезбеђивања будућности ставио у службу поуке о разборитом опхођењу са новцем. Хришћани се позивају да поступају слично: ако је управитељ показао толико мудрости у опхођењу са новцем да би уз помоћ стечених пријатеља обезбедио своју земаљску будућност, колико би тек ученици Христови требало да покажу исту врсту мудрости у погледу небеске будућности која предстоји. Господар (κύριος) из ст. 8 је Господ (κύριος) Христос који тумачи претходно испричану причу. Исус хвали неправедног управитеља пошто је његово понашање на неки начин образац који хришћани треба да следе када је реч о опхођењу са новцем: новац је сам по себи извор неправде („неправедни мамон“), али се може ставити у службу циљева који оправдавају његову употребу, у нашој причи конкретно стицања будућих пријатеља. Управо о овоме је реч у параболи: приступ новцу није сам по себи предност, ако се он не употребљава мудро, а мудра употреба новца огледа се у нечијој способности да стекне пријатеље, тј. обезбеди будуће односе. Тако, није сваки детаљ параболе подложан тумачењу, већ само они детаљи који се тичу опхођења са новцем и стицања пријатеља. Поставља се питање може ли се ова констелација ствари изнесена у параболи историјски конкретизовати? Узајамна помоћ и економска солидарност били су од кључног значаја за опстанак младе хришћанске заједнице. О томе Еванђелист Лука извештава у Делима апостолским. „А мноштво верујућих беше једно срце и једна душа; и нико не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. И апостоли са великом силом сведочаше о васкрсењу Господа Исуса Христа, а благодат велика беше на свима њима. Јер нико међу њима не беше у оскудици, пошто сви који су имали њиве или куће продавали су и доносили новац од продатога и полагали пред ноге апостолима; и давано је свакоме према потреби коју је имао“ (Дап 4,32–34). Овим речима Лука описује стање у јерусалимској заједници која је после Христовог вазнесења „била постојана у науци апостолској, у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“ (Дап 2,42), пружајући тако упечатљив пример и сведочанство окружењу које је на хришћане све више гледало са симпатијама (Дап 2,47). Начин живота јерусалимске заједнице, њено богослужење и међуљудски односи („све им беше заједничко“: Дап 2,44) остављало је утисак на Јерусалимљане који су се у све већем броју крштавали и постајали чланови Цркве (Дап 2,41; 5,14–16). Један моменат који је свакако био запажен је социјална правда унутар хришћанске заједнице, односно узајамна помоћ и економска солидарност. Делећи своја материјална добра хришћани су стицали пријатеље, односно постајали су пријатељи једни другима. У контексту ових излагања могуће је сагледати и причу о неправедном управитељу. Употреба новца смислена је онда када се „неправедни мамон“ обесмишљава тако што му се одузима његово својство да ствара неправду, већ се ставља у службу стицања пријатеља, дакле за јачање међуљудских односа, које мамон по себи по правилу разара. Ранохришћанска заједница практикује ово начело у несебичном заједништву са другима кроз равноправну поделу материјалних добара. Тако су синови светлости и васкрсења (Лк 20,36) верни у маломе и у ставу према неправедном мамону (Лк 16,10–12) који припада „овоме свету“ који је њима суштински стран (ст. 12). Став према „неправедном мамону“ који је и даље део „овога света“ у коме се живи и опстаје формира се кроз есхатолошку перспективу, кроз будући век који долази. Господ ће своје верне примити у вечна обиталишта (ст. 9), и биће верни у „великом“ које ће им бити поверено (ст. 10–11). Причу о неправедном управитељу треба схватити као још једну у низу Лукиних радикалних критика богатства и неправедне употребе новца која разара међуљудске односе. Стога је треба читати и разумевати у контексту 16. главе Еванђеља, целокупног Лукиног књижевног дела (Еванђеља и Дела апостолска) и читавог канона Новога Завета. Блаженства која Христос изговара у Еванђељу односе се недвосмислено на сиромашне, гладне, несрећне и Њега ради маргинализоване (Лк 6,20–23). Црква је првенствено заједница у коју су призвани сиромашни и несрећни (Лк 14,21). Бог уздиже понижене: „Збаци силне са престола и подиже понижене“ (Лк 1,52). С друге стране, богатима се у будућности не пише добро, пошто су они своју утеху примили већ у земаљском животу (Лк 6,24). Илустративна је загробна судбина безосећајног богаташа који се за живота није осврнуо на сиротог Лазара (Лк 16,25). Парабола о неправедном управитељу чини од једног корумпираног службеника из света богатих образац за понашање оних који следују Христу. Исусови ученици треба да расположиве економске изворе користе за остваривање пријатељских веза. Под тиме се не подразумева само давање милостиње, већ радикално одустајање од приватне својине. Ученици ће „осиромашени“ бити примљени у вечна обиталишта (Лк 16,9), а њихово осиромашење треба да буде последица одрицања од сопствених материјалних добара ради других. Коначно, поставља се питање шта хришћани као „синови светлости“ и „синови васкрсења“ могу да науче од поступка неправедног управитеља који је син „овога века“ (Лк 16,1–13). Укратко формулисана поука приче гласи: новац треба користити да би се стекли пријатељи – у овом свету и са Богом, у овоме и у будућем веку. Једино тако се праведно превазилази датост неправедног мамона. Не треба, међутим, изгубити из вида да је текст о коме је реч вишедимензионалан и да се појединости увек изнова могу актуелизовати за разне животне ситуације. Централна порука која је формулисана у нашем тумачењу може се посматрати као средиште око кога могу и треба да круже бројна друга и другачија тумачења. Извор : „Православље“

Васкршња прича у Еванђељу по Марку почиње доласком жена у рано недељно јутро на гроб у који је положен распети Исус (Мк 16, 1–2). Њихову недоумицу у погледу тога ко ће им помоћи да одвале стену са улаза у гроб решава необични призор који затичу: велика стена је већ одваљена (Мк 16, 3–4). Када су ушле у отворени гроб затичу у њему младића обучена у белу хаљину који је седео са десне стране места на коме је био положен Исус (16, 5). Пошто су се уплашиле, у бело обучени младић обратио им се следећим речима: „Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде; ево места где је био положен. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети, као што вам рече“ (Мк 16, 6–7). Чувши ове речи, жене се уплашише веома и ништа никоме не рекоше (16, 8). Жене мироносице, дакле, које долазе да помажу Исусово тело наилазе на празан гроб. Међутим, истине ради, гроб није потпуно празан. Онај кога траже додуше није у њему, али гроб није празан утолико што се у њему налази загонетни младић који саопштава присутним женама васкршњу поруку (Мк 16, 5). Овде је важно нагласити да се у Еванђељу по Марку особа у празном гробу изричито назива „младић“, а не „анђео“. У Еванђељу по Матеју пак особа која је у празном гробу није младић, већ „анђео“ који је сишао са неба, одвалио камен од гроба и седео на њему (Мт 28, 2). У Еванђељу по Луки у празноме гробу нису ни један младић, нити један анђео, већ „два мушкарца“ (Лк 24, 4), док Јован говори да је Марија видела „два анђела“ (Јн 20, 12). Без обзира како су настале ове разлике у васкршњим извештајима, важно је да Еванђелист Марко изричито и намерно говори о младићу, пошто да је хтео да наведе анђела, то би и учинио, јер пет пута раније у свом Еванђељу говори о анђелима. Овај моменат није пука случајност, већ сигнализује једну дубљу поруку коју је Еванђелист Марко уткао у своју приповест. Наиме, у својој еванђелској приповести Марко два пута приповеда догађај са једним непознатим „младићем“. У оба случаја „младић“ је загонетна личност. Први пут „младић“ се појављује у једној необичној сцени у Мк 14, 51–52. Приликом хватања Исуса дошло је до опште пометње међу ученицима: „И оставивши га, побегоше сви“ (Мк 14, 50). Потом следи: „А за њим је ишао неки младић огрнут платном по голом телу; и ухватише онога младића. А он оставивши платно, наг побеже од њих“ (Мк, 51–52). Овај моменат у приповести је јединствен у еванђелској традицији, тј. има га само у Еванђељу по Марку. Тачније проучавање овог текста и његово упоређивање са приповести о младићу у празном гробу (Мк 16, 5) показује значајне сличности у вокабулару и мотиву. Све то упућује на намеран и јединствен захват Еванђелисте Марка који је паралелним читањем ова два текста желео да проследи једну дубљу поруку од простог навођења следа догађаја. Чини се да младић који следује Христу приликом хапшења и младић из празног гроба представљају једну тематску целину. Сличности су следеће: обојица су анонимни и за обојицу се користи реч „младић“. У оба случаја нарочити акценат се ставља на њихову одећу: први младић је био „огрнут“ платном по голом телу, док је други био „огрнут“ белом хаљином. У целокупном Еванђељу Марко само на ова два места користи глагол „огрнути“. Већ ови увиди показују да су приче о младићима повезане и подстичу на трагање за дубљим смислом ових текстова. Одећа свакако има своју симболику: огрнут „платном“ по нагом телу и „бела хаљина“ свакако симболишу почетак страдања када младић бежи и радосну поруку Васкрсења коју саопштава женама. Ова два момента као да указују на стање у коме се налазе неофити, односно они који се крштавају у Цркви. Док први младић, огрнут у обично платно, покушава да следује Христу који страда и при томе бива осујећен од римских војника и присиљен да наг побегне, младић у празном гробу је уредно обучен у беле хаљине, није ужурбан, спокојно седи са десне стране места где је био положен Исус. Крштењска симболика је очигледна: „младић“ је тип новокрштених хришћана и представља њихов пут од почетака следовања Христу, саблазни његовог страдања, страха од спољашњих непријатеља, обитавања нагости несигурне, само „платном“, прекривене егзистенције до спокојне и непоколебљиве вере у Христово Васкрсење. У ранохришћанској крштењској пракси Цркве кандидати за крштење најчешће су носили обичну одећу све до крстионице, а потом су наги погружавани у воду (= симболика смрти Исусове) да би по изласку из воде носили белу одећу (= симболика Васкрсења Исусовог). У приповести Еванђеља по Марку младић који бежи у моменту почетка страдања Христовог може дакле представљати агонију онога који одлучује да се крсти и његово суочавање са крсним путем на коме треба да следује Исусу, док младић који седи гробу, са десне стране, представља спознају величанственог дела Божијег, Васкрсења Христовог у коме је позван да учествује. У том смислу би порука коју младић упућује женама: „идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети као што вам рече“ (Мк 16, 7), била порука упућена сваком читаоцу, да се врати у Галилеју, дакле у свет Маркове еванђелске приповести и да се наново сусретне са Христом, ониме што је он чинио и учио, само овога пута у светлу догађаја његовог Васкрсења. Праћење Христа од почетка његовог деловања у Галилеји, преко његовог страдања на крсту до Васкрсења, пут је свакога који се одлучи да му следује, а то своје следовање пројавиће крштењем које је такође пут који води од страдања и несигурности овога века до славе и величанства Васкрсења Христовог. Приче о младићима у Еванђељу по Марку (Мк 14, 51–52 и 16, 5) конципиране су, дакле, као ранохришћанска васкршња катихеза. Ова катихеза има двоструки циљ: први је да ослика пут неофита, од храброг следовања, преко колебања и бега до спокојног слављења Васкрслог Христа, од нагости егзистенције у страху до белих хаљина славе Господње (уп. Мк 9, 3). Други је да хришћане потакне да увек изнова читају целокупно Еванђеље по Марку, јер је то прича која их се суштински тиче, у којој ће увек наћи поуку за свој хришћански живот. То је дакле прича у којој ће увек изнова наћи Господа и бити сведоци његове крсне и васкршње славе. Извор: Теологија.нет