Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 27. децембра 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Београду. На крају свете Литургије епископ Стефан је служио помен блаженопочившем патријарху и оцу нашем Иринеју. У Светосавском дому потом је уприличена подела пакетића малишанима поводом празника Материца. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 13. децембра 2020. године, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Саслуживало је свештенство Светосавског храма. Након читања светог Јеванђеља, по благослову Преосвећеног Епископа, поучну беседу произнео је свештеник Предраг Продић. У току свете Литургије епископ Стефан се помолио Господу за душе блаженопочивших патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. После свете Литургије Преосвећени Епископ је обавио помен блаженопочившем патријарху и оцу нашем Иринеју. Извор: Инфо-служба СПЦ

Викар Патријарха српског Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у недељу, 15. новембра 2020. године, на 11. годишњицу упокојења Патријарха Павла, у манастиру Раковица. После Свете Архијерејске Литургије у цркви је одржан парастос блаженопочившем патријарху српском Павлу и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, а затим и помен на гробу патријарха Павла и патријарха Димитрија. Владика Стефан је истакао да је снага православља у заједници и да треба да се боримо да будемо заједно, јер када смо заједно бићемо људи, што је патријарх Павле увек наглашавао. Његовом Преосвештенству владици Стефану саслуживали су протојереј-ставрофор Игњат Товаровић, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије служио је јутрос са свештенством Свету заупокојену архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, а након тога помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, уз молитвено учешће Преосвећенога Епископа диоклијског Методија и вјернога народа. Тумачећи данашњу јеванђелску причу у којој је Свети апостол Петар исповједио Христа као Сина Божијега, одговарајући на Његово питање: А шта ви велите ко сам Ја, Преосвећени владика Сергије је казао да тада многи, посебно они који су сједели у тами и сјенци смртној, Христа нису препознали. Питање које је тада поставио својим ученицима: А шта ви велите ко сам Ја, Исус непрестано поставља и данас свима нама. По његовим ријечима и данас смо врло често збуњени па испитујемо ко је Исус који је дошао у овај свијет, да ли смо Га препознали онако како се Он објавио и јавио прије 2000 година, али онако и како се објављује и појављује овдје у нама, у Светој литургији, приступајући овој Светој чаши, увијек од нас зависи: “Бог је рекао и пружио своје, и непрестано и говори и пружа. Учинио је што је до Њега, учинио је највише – дошао је међу нас једини истинити Бог. Христос долази на једноставан начин, долази рађајући се као један од нас, лежећи у јаслама витлејемским на слами. Врло једноставно и тихо долази у овај свијет, но Он треба да дође да пробуди све нас из сна дубокога, из гробова. Треба нашега Митрополита поново да пробуди, да громогласно дође у овај свијет и да онда свако племе, како тамо каже, заплаче, зато што ће препознати да је Он управо Христос Син Божији, онај кога је Свети апостол Петар исповједио.” Владика Сергије је поручио да треба да се кајемо и слушамо ријечи Христове, односно Светога Јована Крститеља који говори: Покајте се јер се приближило Царство небеско! Тако ћемо и препознати Христа као Бога живога и истинитога. Како је казао најљепше је сусретати се са Богом јер без обзира на наше слабости, ми смо и у добру и у злу Божији те да “Бог не оставља ни грешника, него га милује и жели да га позове на пут покајања”. “Бог је велики и зато што од најгорих учини најбоље, зато што је учинио оно што нико није могао да учини човјечанству, да ријеши проблем смрти. Када је васкрсење нема смрти, само привремени сан. И најбоље су наше старословенске ријечи које говоре да се неко упокојио, неко је заспао и пробудиће се. Тако ћемо и ми са Христом ако вјерујемо и наш Свети, јуче сахрањени, Митрополит Амфилохије устати и, ако Бог да, громогласно препознати Христа и рећи: Ти си Христе Син Божији! Амин!”, казао је на крају своје литругијске бесједе Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије. На крају Свете службе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења одслужен је помен на гробу блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски и Егзарх свештеног трона Пећког г. Амфилохије упокојио се у Господу уочи празника Св. Петра Цетињскога и Св. апостола Луке, 30. октобра. Сахрањен је јуче, 1. новембра, по сопственој жељи у крипти Саборног храма у Подгорици, у гробу који је припремљен за његовог живота. Ковчег са земним остацима нашег духовнога архипастира посут је земљом из Јасеновца, Косова и Метохије (Газиместана) и Црне Горе (родне Мораче). На надгробној плочи је уклесано: Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски егзарх Свештеног трона Пећког 1938 – 2020, на трону митрополита зетских црногорско-приморских 1990 – 2020. * * * Бесједа Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија: “У име Оца и Сина и Светога Духа! Ево нас, драга браћо и сестре, данас опет у сусрету са Исусом. У данашњем Јеванђељу, као и у оном Јеванђељу које се чита и о Петровдану, пита Исус своје ученике: Шта то веле људи, ко сам Ја? А они одговарајући и слушајући шта народ мисли и говори, који је био збуњен доласком Христовим, посебно они који су сједели у тами и сјенци смртној, али врло често и сви ми смо и у данашњем времену збуњени па испитујемо ко је тај Исус који је дошао у овај свијет, кажу: Једни веле да си Јован Крститељ, а други пак Илија или неки од древних пророка васкрсао. Нису га одмах препознали сви. Нажалост нису га ни до данас препозанали сви, али Христос жели да запита и своје ученике, па зато каже: А шта ви велите ко сам Ја? И први Петар одговара: Ти си Син Божији, Ти си Христос Син Бога живога! Ово питање данас у овом времену Исус непрестано поставља и нама. Да ли смо Њега спознали, препознали онако како се Он објавио и јавио прије 2000 година, али онако и како се објављује и појављује овдје у нама у овој Светој литургији, приступајући овој Светој чаши, идући према Њему, и са вјером и са невјерицом, и са својим слабостима, и хотомице и нехотомице, и са свим својим гријесима, увијек од нас то зависи, не само од Бога. Бог је рекао и пружио своје, и непрестано и говори и пружа. Учинио је што је до Њега. Учинио је највише, дошао је међу нас једини истинити Бог. Никакви други лажни богови нису дошли међу свој народ и показали себе у једноставности, него некако говоре, мислећи да говоре једноставно, говоре компликоване, нудећи овом свијету пропаст овога живота. Христос долази на једноставан начин, долази рађајући се као један од нас, лежећи у јаслама витлејемским на слами. Врло једноставно и тихо долази у овај свијет. Но Он треба да дође, да пробуди све нас из сна дубокога, из гробова. Треба нашега Митрополита поново да пробуди, да громогласно дође у овај свијет и да онда свако племе, како тамо каже, заплаче, зато што ће препознати да је Он управо Христос Син Божији, онај кога је Свети апостол Петар исповједио. Онај у кога се апостол Петар заклео да га никада неће издати. Христос у једном тренутку за Тајном вечером говори својим ученицима: Издаће ме један од вас, па се запиткују: Нијесам ли ја? Петар се заклео да га никада неће издати, али први га је изадао. Показао људску слабост. Бог му је опростио јер се горко покајао. Нама, браћо и сестре, не предстоји ништа друго него да се кајемо и да слушамо ријечи Христове, односно Светога Јована Крститеља који говори: Покајте се јер се приближило Царство небеско! Тако ћемо и препознати Христа као Бога живога и истинитога. Најљепше је, браћо и сестре, сусретати се са Богом, без обзира на наше слабости, јер ми смо и у добру и у злу Божији, највише у добру када чинимо добро, када се клонимо гријеха, али у злу зато што Бог не оставља ни грешника него га милује и жели да га позове на пут покајања. И тако и тај грешник препознаје Господа, као и апостоли који су били прости, једноставни рибари а препознали су Христа одмах, као и апостоли који су гонили хришћане. Апостола Павла и Христос пита: Павле, Павле зашто ме гониш? Али он је, хвала Богу, препознао Христа и данас је један од великих апостола. Бог је велики и зато што од најгорих учини најбоље. Зато што је учинио оно што нико није могао да учини човјечанству, да ријеши проблем смрти. И ми врло често гријешимо када и кажемо да је нечија смрт, јер смрт не постоји. Када је васкрсење нема смрти, само привремени сан. И најбоље су те наше старословенске ријечи које говоре да се неко упокојио, неко је заспао и пробудиће се. Тако ћемо и ми са Христом ако вјерујемо. И наш Свети, јуче сахрањени, Митрополит Амфилохије ће устати и, заједно и ми са њима ако Бог да, громогласно препознати Христа и рећи: Ти си Христе Син Божији! Амин!” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Успења Пресвете Богородице, у петак, 15/28. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, архимандритâ Прокопија (Тајара) и Василија (Костића), свештенства и ђаконâ Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је истакао да се сви догађаји из живота Пресвете Богородице посебно прослављају. „Празник Успења Пресвете Богородице је празник њеног уснућа, када она напушта овоземљаски свет и живот, и прелази у живот вечни, у заједницу и наручје свога Сина и Господа. Дан упокојења светих се слави као дан њиховог истинског рођења, јер смрт није прелазак у ништавило, небиће, непостојање, него је прелазак душе из тела у Царство Божје. То посебно важи за празник Успења Пресвете Богородице. Она је – будући истинско, најчистије, најсветије људско биће – нова Ева, нова истинска Мати Живота. Њена смрт је прелазак из смрти у живот – животворна смрт. То се истиче у црквеним песмама данашњег празника. Пресвета Богородица није остала телом у гробу, него је Бог на посебан начин њу прославио: Господ је на чудесан начин њено тело, после тродневног почивања у гробу, узео к Себи на небо. У кондаку данашњег празника се каже да тело оне која је родила Живот – Господа Исуса Христа – гроб и смрт нису могли да задрже, него је она претстављена из смрти у живот. Зато и ми, молитвено се обраћајући Пресветој Богородици, као Мајци свих нас, уверени смо да њена материнска љубав као невидљиви омофор закриљује цео свет и сву Божју творевину, и – преко ње – свака наша молитва допире до Господа”, нагласио је Епископ бачки Иринеј, уједно честитајући празник верном народу, а посебно парохијанима Светоуспенског храма у Новом Саду, који прослављају храмовну славу. У току свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је рукоположио ђакона Миладина Божиловића у чин презвитера, а Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио катихету Милована Крстића у чин ђакона. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Налазимо се данас, овог другог дана Успења Пресвете Богородице, молитвено сабрани у храму Св. Саве у Крњеву, и овде око гроба његовог надалеко познатог неимара брата Драгослава Живановића, пресељеног „из смрти у живот“ пре 40 година – управо на овај дан. Налазимо се око гроба човека, свецело утемељеног и узиданог у овај видљиви храм славе Божије. Узиданог и својим знојем и својом молитвом, и својом душом и својим телом. Налазимо се у храму који је, не само видљиви синоним Цркве Бога Живога, већ и вечни сведок и путоказ томе, како се изграђује Црква Христова у нама самима. А брат Драги је управо такву, Живу Цркву, изграђивао, и у сeби и у свима око себе. Заједно са растом сводова овога храма, и он сам је узрастао: „у човека савршена, у меру раста висине Христове“, по речима Св. апостола Павла. Јер, пре свега и изнад свега, брат Драги је био – неимар душа људских, Јеванђелски Неимар – како је Владика Атанасије насловио књигу о њему. Сведок и проповедник Христа Спаситеља – Распетог и Васкрслог, победника греха и смрти; и то проповедник попут самих апостола светих, по свој земљи и свим крајевима српским и несрпским. Није познато (бар не мени лично), да је икад у нашем народу, у историји Српске Цркве, било већег путујућег мисионара од брата Драгослава, који је тако делатно сведочио Христа у сваком тренутку свога живота, свуда и на сваком месту. Нити пак, ко је више од њега саборизовао „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“ у српском народу. Црква у Крњеву Свуда је стизао и сви су му долазили, и заједно са њим саборовали и љубвеобилно заједничарили у литургијским и молитвеним сабрањима око Христа и са Христом, у љубави Бога Оца и заједници Св. Духа. Јер Драги је био, како је неко запазио, прави уметник у приређивању радости. Зато је за њим и ос тало толико благодатног мириса у нашем народу, па и широм православља. Јер је истински и све цело, душом и телом својим, управо и у зидао себе пре свега у Цркву Бога Живога, у тело Христа васкрслога. У оно, што никада не може бити уништено, као што је неуништиво дело и тело Св. Саве – макар спаљено, а на кога се брат Драги у свему угледао, и за исто дело и сам „сагорео“. Стога, заиста не знам не ког већег православног „народњака“, лаика богомољца, нерукоположеног свештеника, односно човека из крштеног народа Божијег (лаоса, које Свето Писмо и Света Литургија називају „светима“, „родом изабраним и царским свештенством“), да је тако свецело био у служби Цркве и свога народа. Да је са толиком вером и љубављу делотворном, изграђивао у себи и у сви ма око себе Живу Цркву Божију, одушевљени храм Духа Светога, обитавалиште Божије и престо Христа Спаситеља. О свему томе је спољна. видљива слика, управо овај велелепни храм покрај аутопута на брежуљку између Шумадије и Поморавља, у кога је Драги у потпуности себе узидао.Реч је о храму који ће бити вечно сведочанство дела брата Драгослава и светог и светлог лика његовог. Али и печат, и вечни показатељ управо тога, каква је заправо улога лаичког (народног) апостолата у Цркви, а што је управо био Богомољачки покрет у Србији. Покрет, коме је брат Драги свим срцем припадао, и исти називао покајничким покретом, духовним устанком против греха у самом себи, покретом покајања и преображаја духовног, покретом васкрса и саваскрсења са Христом, покретом – у коме је Христос центар живота и смисао свега. Био је то заиста, покрет подмлађивања и оживљавања нашег „парализованог осећања православности“ – како се о њему изразио Ава Јустин Ћелијски. Захваљујући коме је – по Божијем промислу, СПЦ преживела време комунизма и атеизације овог народа. Јер, у том тешком комунистичком времену, управо је из овог покрета регрутовано свештенство за наше парохије, и монаштво за наше манастире. Каква је то била Божија промисао!... И нема сумње, овај храм – који већ обележава педесет година своје изградње – остаће у историји као вечни Спомен-храм самог Богомољачког покрета у српском народу, печат делатне вере и љубави богомољачке, који су своје христољубље претварали у братољубље. Јер из свих српских крајева богомољци су учествовали у изградњи овог храма тог „лаичког апостолата“ у Српској Цркви. Стога, никако се не сме заборавити да је у наредној, 2020-ој години, управо стогодишњица првог свесрпског Богомољачког сабора, одржаног управо овде у Крњеву на дан Св. Илије – горе код старе цркве, која – хвала Богу и даље постоји. Јер, управо је на том Сабору Свети Владика Николај Српски, као изасланик Патријарха Димитрија, „по први пут дошао у додир са многобројном богомољачком војском“, кажу записи. И управо је тај Сабор био полазна тачка организације овог великог препородилачког покрета, духовног устанка за чи јег су человођу и духовника сами богомољци изабрали Светог Владику Николаја. Брат Драгослав ће придавати велики значај овом првом оснивачком Богомољачком сабору, као двадесет година касније и другом таквом Сабору – такође овде у Крњеву; а нарочито овом доласку Владике Николаја у његово родно село и његовом учешћу на тим саборима. И управо је то оно, што ће Драги и узети за основну смерницу свог животног пута, свог богомољачког и мисионарског подвига – односно делања, и то највише међу децом и омладином, а на равно и старијима. За Владику Николаја, Драги ће доживотно бити везан, и управо ће њему, тада још увек званично неканонизованом, односно Свим Српским Светитељима (у које сада можемо и самог Драгослава убројати), посветити мањи десни олтар у овој цркви. Наравно, као и све друго, и то је Драги учинио по сагласности и садејству достојног вечног помена проте крњевског Богољуба Момировића (хапшеног због изградње ове цркве), а касније и сахрањеног поред гроба Драговог; а пре све га чинио је то по благослову, исто тако достојног вечног помена светог и богомудрог Епископа браничевског Хризостома, тихог гласа ове епархије, који је душом и срцем стајао иза Богомољачког покрета у својој епархији, а брата Драгослава неизмерно волео. Укратко, Господ наш Исус Христос, Свети Сава, Владика Николај и богомољство, за брата Драгог су били једно исто богочовечанско јединство у саборној пуноћи Цркве Божије. И управо је Драги био најверодостојнији пример тог светосавског, односно јеванђељског и николајевског богомољства. Јеванђељски покајник и подвижник, посник, задужбинар, мисионар, неимар, и све друго... Упознао сам се са њим још као студент, сусревши га на Светој Гори далеке 1971. године, и већ тада (а касније још више), схватио о каквом великом човеку је реч. Стидео сам се своје недостојности познанства са њим. И ми слим да ће се житељи села Крњева вековима поносити како Светим Савом и Светим Владиком Николајем, тако и својим братом Драгославом, истинским човеком Божијим, светосавским подвижником и Јеванђелским Неимаром видљиве и невидљиве Цркве Христове. Али, не само поносити, већ и угледати се на њега заједно са свима нама, како бисмо и сви ми били истински хришћани у својој делатној вери и љубави, у покајању и препороду духовноме, у живом сведочењу Христа, у саборовању са Њим и свима око себе у Чаши Тела и Крви Христове, у пуноћи самог јединства са Христом и свима светима... Вечан Ти спомен брате Драгославе, радуј се у Царству Божијем, и моли Бога за нас! Беседа на четрдесетогодишњем помену Јеванђелског Неимара брата Драгослава Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

Васкршња прича у Еванђељу по Марку почиње доласком жена у рано недељно јутро на гроб у који је положен распети Исус (Мк 16, 1–2). Њихову недоумицу у погледу тога ко ће им помоћи да одвале стену са улаза у гроб решава необични призор који затичу: велика стена је већ одваљена (Мк 16, 3–4). Када су ушле у отворени гроб затичу у њему младића обучена у белу хаљину који је седео са десне стране места на коме је био положен Исус (16, 5). Пошто су се уплашиле, у бело обучени младић обратио им се следећим речима: „Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде; ево места где је био положен. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети, као што вам рече“ (Мк 16, 6–7). Чувши ове речи, жене се уплашише веома и ништа никоме не рекоше (16, 8). Жене мироносице, дакле, које долазе да помажу Исусово тело наилазе на празан гроб. Међутим, истине ради, гроб није потпуно празан. Онај кога траже додуше није у њему, али гроб није празан утолико што се у њему налази загонетни младић који саопштава присутним женама васкршњу поруку (Мк 16, 5). Овде је важно нагласити да се у Еванђељу по Марку особа у празном гробу изричито назива „младић“, а не „анђео“. У Еванђељу по Матеју пак особа која је у празном гробу није младић, већ „анђео“ који је сишао са неба, одвалио камен од гроба и седео на њему (Мт 28, 2). У Еванђељу по Луки у празноме гробу нису ни један младић, нити један анђео, већ „два мушкарца“ (Лк 24, 4), док Јован говори да је Марија видела „два анђела“ (Јн 20, 12). Без обзира како су настале ове разлике у васкршњим извештајима, важно је да Еванђелист Марко изричито и намерно говори о младићу, пошто да је хтео да наведе анђела, то би и учинио, јер пет пута раније у свом Еванђељу говори о анђелима. Овај моменат није пука случајност, већ сигнализује једну дубљу поруку коју је Еванђелист Марко уткао у своју приповест. Наиме, у својој еванђелској приповести Марко два пута приповеда догађај са једним непознатим „младићем“. У оба случаја „младић“ је загонетна личност. Први пут „младић“ се појављује у једној необичној сцени у Мк 14, 51–52. Приликом хватања Исуса дошло је до опште пометње међу ученицима: „И оставивши га, побегоше сви“ (Мк 14, 50). Потом следи: „А за њим је ишао неки младић огрнут платном по голом телу; и ухватише онога младића. А он оставивши платно, наг побеже од њих“ (Мк, 51–52). Овај моменат у приповести је јединствен у еванђелској традицији, тј. има га само у Еванђељу по Марку. Тачније проучавање овог текста и његово упоређивање са приповести о младићу у празном гробу (Мк 16, 5) показује значајне сличности у вокабулару и мотиву. Све то упућује на намеран и јединствен захват Еванђелисте Марка који је паралелним читањем ова два текста желео да проследи једну дубљу поруку од простог навођења следа догађаја. Чини се да младић који следује Христу приликом хапшења и младић из празног гроба представљају једну тематску целину. Сличности су следеће: обојица су анонимни и за обојицу се користи реч „младић“. У оба случаја нарочити акценат се ставља на њихову одећу: први младић је био „огрнут“ платном по голом телу, док је други био „огрнут“ белом хаљином. У целокупном Еванђељу Марко само на ова два места користи глагол „огрнути“. Већ ови увиди показују да су приче о младићима повезане и подстичу на трагање за дубљим смислом ових текстова. Одећа свакако има своју симболику: огрнут „платном“ по нагом телу и „бела хаљина“ свакако симболишу почетак страдања када младић бежи и радосну поруку Васкрсења коју саопштава женама. Ова два момента као да указују на стање у коме се налазе неофити, односно они који се крштавају у Цркви. Док први младић, огрнут у обично платно, покушава да следује Христу који страда и при томе бива осујећен од римских војника и присиљен да наг побегне, младић у празном гробу је уредно обучен у беле хаљине, није ужурбан, спокојно седи са десне стране места где је био положен Исус. Крштењска симболика је очигледна: „младић“ је тип новокрштених хришћана и представља њихов пут од почетака следовања Христу, саблазни његовог страдања, страха од спољашњих непријатеља, обитавања нагости несигурне, само „платном“, прекривене егзистенције до спокојне и непоколебљиве вере у Христово Васкрсење. У ранохришћанској крштењској пракси Цркве кандидати за крштење најчешће су носили обичну одећу све до крстионице, а потом су наги погружавани у воду (= симболика смрти Исусове) да би по изласку из воде носили белу одећу (= симболика Васкрсења Исусовог). У приповести Еванђеља по Марку младић који бежи у моменту почетка страдања Христовог може дакле представљати агонију онога који одлучује да се крсти и његово суочавање са крсним путем на коме треба да следује Исусу, док младић који седи гробу, са десне стране, представља спознају величанственог дела Божијег, Васкрсења Христовог у коме је позван да учествује. У том смислу би порука коју младић упућује женама: „идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети као што вам рече“ (Мк 16, 7), била порука упућена сваком читаоцу, да се врати у Галилеју, дакле у свет Маркове еванђелске приповести и да се наново сусретне са Христом, ониме што је он чинио и учио, само овога пута у светлу догађаја његовог Васкрсења. Праћење Христа од почетка његовог деловања у Галилеји, преко његовог страдања на крсту до Васкрсења, пут је свакога који се одлучи да му следује, а то своје следовање пројавиће крштењем које је такође пут који води од страдања и несигурности овога века до славе и величанства Васкрсења Христовог. Приче о младићима у Еванђељу по Марку (Мк 14, 51–52 и 16, 5) конципиране су, дакле, као ранохришћанска васкршња катихеза. Ова катихеза има двоструки циљ: први је да ослика пут неофита, од храброг следовања, преко колебања и бега до спокојног слављења Васкрслог Христа, од нагости егзистенције у страху до белих хаљина славе Господње (уп. Мк 9, 3). Други је да хришћане потакне да увек изнова читају целокупно Еванђеље по Марку, јер је то прича која их се суштински тиче, у којој ће увек наћи поуку за свој хришћански живот. То је дакле прича у којој ће увек изнова наћи Господа и бити сведоци његове крсне и васкршње славе. Извор: Теологија.нет