Претражи Живе Речи Утехе

– Оче Нектарије, сви знају да у животу православног хришћанина постоји много различитих врста забрана. Како се то уклапа у концепт хришћанске слободе, и што је најважније – зашто све то „није дозвољено“? – Чињеница је да, када се говори о црквеном животу као систему одређених забрана, то је увек грешка спољног посматрача. Он нешто види споља, али не може да проникне у суштину појаве коју разматра. У хришћанству не постоје забране као такве; ни за једну јеванђеоску заповест, ни за једно црквено правило или канон не може се рећи да има природу забране. Од свих људи на свету се не тражи да буду хришћани, свако има слободу избора – да ли ће постати хришћанин, да ли ући у Цркву или не. Али чак и ако човек почне да живи црквеним животом, нико га не може натерати да се причести и исповеди одређени број пута годишње, као, на пример, у предреволуционарној Русији. И тада је ово било више административно-државно правило, које нимало не одражава суштину саме Цркве. Хришћанство има за циљ да човеку пружи могућност непосредне комуникације са Богом и јединства са њим, а то се не постиже поштовањем неких формалних правила и прописа. Човеков унутрашњи пут ка Богу је увек веома дуг, тежак и понекад болан. – Зашто пут ка Богу називате болним? – Јер Бог нема препрека да комуницира са нама, препреке постоје само у животу самог човека. То су греси, страсти које свако од нас има. И испоставља се да, сваки пут када човек покуша да се приближи Богу, спотиче се о једном или другом греху, страсти. Тада схватате – да бисте кренули даље, морате се одрећи нечега у себи, а ово је увек тешко. А некада таквог разумевања нема и онда се човек годинама мучи, стојећи на једном месту. Истовремено, у историји Цркве има много примера живота људи који су постигли човеку могуће савршенство и оставили нам у својим творевинама искуство светог, подвижничког живота. Али ово, опет, није скуп неких правила и забрана, већ сведочанство како су они дошли до Бога. – Дакле, не говоримо о забранама, већ о неким препорукама? – Људи који су нам описали своја искуства били су веома различити по темпераменту, по личним карактеристикама, али су се истовремено у главном апсолутно слагали једни са другима. А ако узмемо дела светих отаца, видећемо да је сваки говорио скоро исто што и други. Не зато што су били засновани на међусобним искуствима, већ зато што је пут до Бога углавном исти. И искуство светих отаца чинило је основу правила којих се Православна Црква придржава. Она их не намеће, већ их нуди ономе ко у њу улази као најпогоднији и најсавршенији пут ка Богу. Чињеница је да се Црква у односу на човека назива мајком. Наравно, родитељи детету у детињству увек постављају правила која оно мора да поштује – не могу боси трчати кроз локве, отварати славину на гасном шпорету, итд. Ова правила детету могу изгледати потпуно небитна, њихова важност јасна је само из искуства. Исто тако, Црква брине о сваком свом детету. А постоје правила која у почетку изгледају несхватљива, али на којима је човек касније захвалан. Ово се односи на постове у среду и петак, и на оне вишедневне постове у црквеном животу. – Објасните, молим вас, шта значи овако често одбијање конзумирања уобичајене хране? Када човек сазна да поред Божићног и Великог поста постоје и два вишедневна летња поста, Петровски и Успенски, често се веома изненади. – Чињеница је да су свети оци увек сматрали да је пост почетак врлинског хришћанског живота. – ? - Суштина сваког искушења је или пад или, обрнуто, стицање неког искуства стајања у доброти и верности Богу. Човек је увек искушаван нечим што му је пријатно, што се његовој машти нуди као задовољство. На једној страни ваге је заповест Божија, могућност да се остане веран Богу у нечему малом, а можда и у нечем великом, а на другој је задовољство које човек жели да добије. И викати на некога на кога сте љути је задовољство. И испоставља се да је, ако желите остати верни Богу, потребно натерати себе да се одрекнете овог задовољства. А пост је известан темељ, стицање прве и најједноставније вештине одрицања од нечега. Човек, по правилу, воли да једе одређене врсте хране и то тако да га ништа не везује и не ограничава. Пост даје прво искуство одрицања од задовољства. Доживевши такво искуство, можете ићи даље. По правилу, људи који нису могли да посте нису могли да испуне ниједну другу заповест. Али, наравно, у посту је потребно и расуђивање. Када жена чека дете или доји тек рођену бебу, нема потребе да се додатно ограничава. – Човек споља види огроман број забрана и стиче се утисак да се само у манастиру може бити православац. Али у свету је то или немогуће, или веома тешко и несхватљиво, због чега? – Постоји једна дивна књига Грејема Грина, „Крај једне љубавне приче“. Постоји следећа епизода: главни лик, жена која се чудесно окренула Богу, умире. А особа која ју је волела чита њен дневник након смрти и сазнаје које су се промене догодиле у њеном животу. И побуни се против Бога, каже: „Бојим се да Те волим онако како Те је она волела, јер ако волиш, мораш да умреш, а ја још желим да живим." Људи из неког разлога понекад мисле да човек мора да умре, да би био са Богом, али човек може да живи са Богом. Поента није у томе да себи наметнете неподношљиви јарам тешких забрана, већ нешто друго. Морамо почети да тежимо Богу, а онда ће сама савест рећи човеку на овом путу чега треба да се одрекне. Ево примера. Постоји врло често питање: да ли је могуће да православац гледа филм? Постоји неколико нивоа одговора на ово. Гледање филмова који испуњавају душу прљавштином и нечистоћом дефинитивно није добра идеја. Али ово је и даље ствар личног избора, само вам савест може то рећи. Да ли је могуће гледати филмове који неће штетити вашој души? Јесте. Али, ако ово гледање одузима много времена, што вам не дозвољава читање молитвеног правила и не оставља времена за бригу о својој души, онда вероватно ни то није вредно тога. Али опет, нико не може рећи: то је немогуће. Човек сам разуме шта му треба, а шта не. Или је могуће читати поезију? Наравно. Али сам човек може доћи у такво унутрашње стање када ће му поезија заменити Псалтир. Свако има свој пут постепеног раста. – Испада да само савест може да забрани, а да нема смисла спроводити чисто механичку забрану? - Не баш. Само споља испуњена забрана, наравно, неће дати човеку положај сина у односу на Бога, већ само положај роба. Треба напоменути да се човек спасава у три диспензације – роб, који се просто плаши казне, најамник, који тражи награду и због тога нешто ради, а нешто одбија, и у диспензацији сина, који нешто ради из љубави према Оцу своме небеском. У Старом завету постоји заповест „око за око, зуб за зуб“, која више није у потпуности применљива у хришћанству. Да није било ове заповести, онда би људи који су живели у древном страшном свету убијали једни друге. Када су схватили да је након одређене акције уследила реакција, били су приморани да преиспитају своју досадашњу праксу. Особа која живи у савременом свету такође може имати разне тежње и жеље. А сваки закон, чак и несавршен, спутава и ограничава људе у њиховим најгорим тежњама. – Друштвене забране су разумљиве, оне пружају сигурност. Али многе законе црквеног живота је веома тешко објаснити човеку који живи ван Цркве, али ипак са занимањем гледа на њих. – У стварности оне не би требало да буду разумљиве човеку који живи ван Цркве. Оне добијају смисао тек унутар црквеног живота. На пример, спорт има своје принципе којих се морате придржавати да би се постигли резултати. Али осим самог спортисте, нико други не треба да прати његову дневну рутину. Тако је и овде. Нема смисла пост за човека који себе не сматра хришћанином и не иде у цркву. – Понекад се чини да бисмо могли да покушамо да се укључимо у црквени живот. Али се јављају свакакве сумње. На крају крајева, живот је заправо већ „натрпан“ стварима које су неспојиве са хришћанским животом. Сходно томе, појављују се закључци: ово није за мене. - На пример, када неко прекрши забрану, нема свештеника који стоји иза њега и бди над њим. Свештеник или Црква могу сазнати за овај прекршај само у једном случају – ако човек одлучи да дође на исповест и то исприча. А то ће се десити само ако је савест повређена и срце каже човеку да је учинио нешто лоше. А људи се заправо плаше да ће им се, ако дођу у храм, разбистрити глас савести, и тамо ће га чути. Знате ли зашто многи говоре и пишу о Цркви са тако невероватном страшћу? Из истог разлога зашто и дечаци тако чудно показују своја осећања према девојчицама. Они се стиде и плаше се ових осећања. А понекад њихова унутрашња култура није довољна да схвати како би се ова симпатија требала манифестовати. И зато вуку девојчице за косу и саплићу их. Исто тако, новинари који понекад љутито пишу о Цркви, заправо је воле. Међутим, плаше се својих осећања према Цркви. Морали би да преокрену цео свој живот, да зарате против себе. Човек који не направи корак ка Цркви, не плаши се забрана које ће му тобоже бити наметнуте, већ се плаши, пре свега, себе. Једноставно је веома тешко то сагледати и признати себи. https://pravoslavie.ru