Претражи Живе Речи Утехе

У недељи Сајма књига, а у ишчекивању зборника радова „Како предавати књижевност у условима четврте технолошке револуције“, одлучиле смо се да мало похвалимо наше ђаке-читаоце, односно да обавестимо ширу јавност да они заиста постоје. То чинимо као професорке које тврдоглаво одгајају читаоце у доба евидентне кризе читања, али и као менторке најуспешнијих тимова Србије на такмичењима из књижевности који су за девет година учествовања на Књижевној олимпијади освојили више стотина окружних и републичких награда. Друштво за српски језик и књижевност Србије је и званично избројало да су наши ученици освајачи 112 државних награда. Са тог становишта и са тим искуством, посвећујемо овај текст ђацима који, упркос изузетним успесима, никада нису постали медијска тема – доброј, непроблематичној деци која не праве скандале него читају књиге и у њима траже заклон и путоказ. И овог октобра у халама Београдског сајма слиле су се колоне школараца из престонице и унутрашњости. Већина их је дошла организовано, са својим наставницима, поневши са собом списак жеља и већи део џепарца, а однела кесе пуне књига, ишчекујући тренутак када ће у миру своје собе или већ у аутобусу, омирисати корице нове књиге и заронити у њене таласе. Међу сајамским ходочасницима и ове године су се нашли наши бројни ученици – и они који тек откривају разлоге због којих је књига незаменљиви животни сапутник, и они који су својим искуством већ спознали да се чак и у овом модерном, друштвеним мрежама уловљеном свету, ипак, од лијепе књижевности живи. За такве ставове младости која је нама поверена умногоме смо и саме заслужне. Неко би уместо заслужне написао криве. Међутим, ми верујемо да је прва реч тачна. Мора бити да је преостало нешто успеха и зрнце радости и за духове опрљене љубављу према хуманистици, према живој и писаној речи. У том смислу, без икакве гриже савести, одвраћамо младост од илузије да технологија одагнава усамљеност и да може заменити пољубац, загрљај, држање за руке, разговор. Не верујемо у љубав на дугме, у поузданост клик-пријатељстава, у став који се формира према очекиваној кликтабилности (каква нова омиљена српска реч која би требало да нам образује јавно мнење!). Трудимо се да, осим у ретким тренуцима, технолошка помагала остану изван наших прича и причања. И то чинимо захваљујући књигама, на том путу ослањамо се на велике писце, поуздане сапутнике сваке младости и човечности, достојне учитеље људскости, честитости и вере. Уз њих и са њима учимо децу да говоре, разумеју и чују, да зарањају у човека, а не у екран. Заједно васпитавамо људе који ће бити чувари смисла, а не конзументи глупости и гутачи пласираних неподопштина. Наши ученици нису штребери и бубалице, нити су годинама најбољи тимови на републичком такмичењу из књижевности зато што јуре поене и награде. Напротив, њихови домети су огледало дуготрајног труда, последица су свега што су та деца прочитала и научила, али и онога што су књиге у њих уградиле. Њихова лица су мека. Њихове речи су разборите и чврсте. Њихове су кичме наслоњене на гомилу прочитаних књига, дакле прилично усправне. Та деца устају да поздраве професора. Често о нама говоре с уважавањем, још чешће нама говоре, не устежући се. Они пишу песме и приче. Освајају за јавност невидљиве награде и објављују невидљиве књиге. Нису ни насилни, ни неваспитани, једноставно су чаробни, а то би у преводу значило – медијски неатрактивни. И нису једини. Исту такву децу и професоре сусрећемо на такмичењима у Тршићу и Сремским Карловцима – на оним за јавност незнаним догађајима када се у два посебна пролећна дана друже и надмећу чувари нашег језика и читалачка младост ове земље. Рад са ученицима показује да младост наша и даље у извесном броју својевољно чита (истина, све мањем) и да би свакако много више читала и напајала се на тим изворима када би друштвени амбијент указао да је то потребно, вредно и корисно. Међутим, рад са децом потврђује и да прави путокази и убедљива аргументација о разлозима због којих човек чита, итекако успевају да преокрену нечитаче у читаоце. А то се у доброј учионици ради. И то ради умешан наставник књижевности – отима младост од општег тренда излизаног убеђењем да образовање није важно, од линија мањег отпора, од банализације, естрадизације и релативизације идеја о добром, племенитом и прикладном. У амбијенту медијског декора исцртаног сажетошћу, сензационалношћу и подилажењем пројектованим кликовима, посвећеност књижевности и успеси на том пољу остају неприметни и непризнати у ширем контексту, као и све друге тековине и домети уметничког и хуманистичког настројења. Али ваља запазити да у свету ријалити програма и масовне забаве у којем живимо нису све дисциплине и области образовног система третиране на исти начин. У том и таквом свету приметно је да се корпоративне вештине, информатика, инжењерство, менаџмент, предузетништво и сл. на тржишту капитала добро котирају. Сходно томе, чини се да оне нису у раскораку са новом материјалистичком и потрошачком стварношћу, а понекад јој на известан начин и служе, док је хуманистика критички оспорава и пориче. Дефинитивно, под истом капом не могу живети Андрић и „Елита“, „Задруга“ и „Бановић Страхиња“. У питању су опречни универзуми и визије живота које претендују да обитавају на простору људске душе, а једна другу искључују. Стога је превредновање једне културе и навика једног колектива у неминовној вези са урушавањем статуса његове књижевности, као носиоца културног идентитета. Улога медија у режирању овакве друштвене сцене, као и у креирању слике о српској школи, одавно је очигледна. Само један пример: две године заредом у јуну месецу са својим ђацима организовале смо годишњу изложбу најзначајнијих успеха Филолошке гимназије „Штриклирање диплома“. Тада се у ходницима Филолошке на штрику завијоре наше „невидљиве“ дипломе, престижне награде и признања која остају на канапима да дочекају наредну генерацију ђака која улази у нашу школу као у храм поклоника уметности и вештине речи. Овога пута пребројале смо више од 350 награда и признања регионалног, републичког и међународног нивоа освојених у једној школској години. А медијски одзив био је раван нули. Колико медијских кућа уопште има новинара који трага за добрим школским причама? Зашто је само насиље у школи вест? Бити виђен значи бити естрада, бити виђен значи бити скандалозан. У таквом кадру нема места за пристојне људе успешне у свом послу, а разуме се, ни за пристојну децу (изузетак су донекле вести о победницима на такмичењу ученичких компанија или о медаљама са међународних олимпијада из физике и математике). На ове и многе друге теме разговарали смо крајем августа на научном скупу „Како предавати књижевност у условима четврте технолошке револуције, у организацији Одељења за књижевност Андрићевог института у Вишеграду. Дванаест професора књижевности из Србије и Републике Српске укрстило је мишљења и искуства, а понекад и методичка копља у трагању за смерницама и обрасцима предавања књижевности у измењеном и неповољном културолошком и цивилизацијском амбијенту (предавања су доступна на сајту Андрићевог института). И том приликом сложиле смо се у вези са темељним принципима на којима настава књижевности почива, упркос духу времена. Убеђене смо да се књижевност не може предавати без читања књига, да наставници нису аниматори већ да су, по обрасцу сопственог знања и интегритета, узорити мотиватори, покретачи духа својих ученика и њихова достојна инспирација. Не осећамо се ни као просветари, ни као инфлуенсери, ни као статистичари. Једноставно, а можда и врло компликовано, одлучиле смо се да останемо професори. То би, поред осталог значило, да своје наставничке успехе меримо искључиво дометима својих ученика. Уз свест о томе да добри резултати ипак настају тамо где је ученицима добро. Ауторке су професорке Филолошке гимназије у Београду https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/pod-istom-kapom-ne-mogu-ziveti-andric-i-elita/