Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'ђурковић:'.
Found 2 results
-
Прошле недеље, пријатељ и ја сели смо у ауто и направили тродневно путовање по Косову и Метохији. Он је Косовац пореклом па долази повремено тамо, а и ја одлазим до Грачанице и севера у разним приликама. Но обојица нисмо били у Метохији јако дуго и зато смо кренули да обиђемо овај део наше земље. Путовање смо започели у Грачаници, где се човек сваки пут изнова запањи Милутиновом задужбином. Највише времена провели смо са владиком Теодосијем у врло занимљивом и корисном разговору о томе шта се дешава са нашом заједницом тамо. После тога нас је повео у обилазак правог малог пољопривредног комбината чије се подизање приводи крају и у коме је у изградњи, одржавању и производњи хране запослен немали број наших људи. После виђења са угледним члановима заједнице и промоције књиге у Дому културе, кренули смо за Дечане. Ауто-пут који води од Приштине до Пећи урађен је веома квалитетно и њиме смо релативно брзо стигли до овог великог метохијског града у коме је некада постојала озбиљна српска популација. Од Пећи смо низ венац Проклетија са смирајем вечери стигли до једног од оних места које је тешко описати речима. Манастирски посед је опасан зидинама и жицом, а осим италијанских војника који су ту од 1999, испред улаза је и контингент из Северне Македоније. У лаври је сада око двадесетак монаха и искушеника, а ту су и радници ангажовани у сезонским пословима и сакупљању летине која сада стиже. Нас је сачекао отац Петар, сместио нас на конак и после манастирске вечере уживали смо уз чувено вино на тераси, гледајући у заиста високу цркву док је са Проклетија стизала угодна свежина. Након јутарње литургије са монасима, отворен је кивот па смо имали и привилегију да целивамо мошти Светог Краља Стефана. Из непрегледног богатства историје овог чудесног места поменућу збирку старих фотографија и књигу са потписима и записима посетилаца из периода 1924–1944. На почетку стоје потписи краља Александра и краљице Марије управо из 1924 када су дошли да запале чувене Миличне свећњаке. Наиме, по предању кнегиња је 1397. дошла у посету манастиру и донела две велике свеће, више од два метара, остављајући завет да их запале ослободиоци Косова. После 527 година краљ је са супругом и официрима дошао и запалио ове свеће. Оне стоје у трпезарији и чекају неку нову прилику да поново пусте свој пламен. Након дугог разговора са игуманом Савом, отишли смо у Пећ. У граду су једини Срби свештеник Зоран и његова породица који чувају централни храм. Све наше сакралне објекте чувају или припадници полиције или војног контигента. Углавном су врло пристојни људи који сарађују са нашим свештеницима и монасима. Кроз Пећ смо прошетали и покушали да седнемо у некадашњи хотел „Метохија”, али не може место да се нађе. Град је као и Призрен током лета препун, а на путевима доминирају таблице Немачке, Аустрије, Швајцарске и других западних земаља. На пар места смо чули и наш језик, који углавном у Метохији причају преостали Бошњаци. После Пећи, отишли смо мало уз Руговску клисуру где се у фантастичном кањону виде пећине, некада монашке испоснице, а затим смо се вратили у лавру Пећке патријаршије. Комплекс од три цркве и припрате коју је подигао Макарије Соколовић садрже у себи неописиве светиње. Поред трона у који се уводе српски патријарси, и моштију бројних некадашњих поглавара наше цркве, најистакнутије место има икона Мајке Божје пећке, или Пећке Краснице коју је донео Свети Сава. По предању ову светињу сачинио је јеванђелиста Лука око 50 године. После Пећи посетили смо малу српску заједницу у Ораховцу и дом Павлине Радовановић, а затим и једино компактно српско насеље у Метохији, Велику Хочу. Овде су поносни на „свог нобеловца” Хандкеа и на фантастична вина која и даље производе винице Петровића, Бркића и осталих произвођача. На крају тог дана коначно смо стигли у један од најлепших српских и балканских градова – Призрен. Домаћин нам је био заменик ректора Богословије отац Исидор. Тешко је описати сво богатство које овај чудесни град чува. Од обновљене богословије, задужбине Игуманова, преко Богородице Љевишке, Цркве Светог Спаса која уз тврђаву Каљају доминира над градом, монументалну саборну цркву у центру, где је и седише епархије, и дивних малих цркава које су подизале породица велможа. Ту су и камени мост из седамнаестог века и монументална Синан пашина џамија, направљена од грађе из порушеног манастира Светих Архангела – чак су и капители преузети. И читава оријентална архитектура старог Призрена је задивљујућа. У овом граду је атмосфера најрелаксиранија, у локалима можете да наручујете на српском и разне групе из централне Србије долазе овде. У Архангелима је подигнут велики конак где може да се спава и паркира. Постоје и места попут Ђаковице или Велике Круше, где се не препоручује кретање за Србе, али у већини места бар за сада могуће је слободно кретање. Сваки Србин треба да дође и да лично доживи ова блага Метохије како би схватио у којој мери све то чини темељ нашег идентитета и зашто је свака прича о одрицању од Космета потпуно бесмислена. Научни саветник, Институт за Европске студије Извор: Политика -
ПОГЛЕДИ Абортус – легализовано убиство Код нас чак и не постоји реална званична статистика, па држава нема појма колико се деце на овај начин убије. Процене иду око 200.000 Аутор: Мишa Ђурковић уторак, 26.11.2019. Недавно је и у нашој земљи уз присуство режисера одржана премијера америчког филма „Непланирано”. Реч је о филму рађеном по истинитој причи, на основу мемоарске књиге Ејби Џонсон, дугогодишње директорке једне од клиника из система такозваног планираног родитељства у којем се обави највећи број абортуса у САД. Када је, међутим, први пут присуствовала самом чину абортирања и на ултразвуку видела како живо биће у тренутку нестаје у смеси крви и ђубрета, доживела је шок, напустила клинику и постала један од водећих активиста за борбу против побачаја. Од жене која је раније сама два пута абортирала постала је мајка седморо деце. Филм је остварио велики успех, чак и у комерцијалном смислу, и сматра се првим успешним и важним пролајф филмом. Разумљиво, наишао је на оштре осуде такозваних либералних медија у Америци и свих оних моћних организација које заговарају абортус. Температура је на овом пољу страховито подигнута пре свега у Америци. Наиме, иако је 1973. са контроверзном одлуком Врховног суда у случају Ро против Вејда појединачним државама одузето право регулисање абортуса у првом триместру, а побачај учињен легалним на територији читаве федерације, ово питање остало је један од највећих извора политичких подела што се види на сваким председничким изборима. Чињеница да је само за првих 25 година изведено око 40 милиона абортуса и да се њихов број након легализације страховито повећао довољна је да ово питање држи у фокусу бројних спорова. Но, постоје и бројни други разлози укључујући пре свега морални статус ове „операције”. Сви напори да се побачај смести у у оквир „прихватљиве” орвелијанске терминологије не могу да измене његову суштину, да је реч о убиству нерођеног детета. Отуд се као део прочојс агенде пропагира да жена која намерава да абортира има „право да јој не прикажу фетус на ултразвуку”. У оквиру читаве ове индустрије увелико се дижу гласови у прилог томе да се уведе такозвани постнатални абортус, то јест да се дозволи чак и еутаназија рођеног детета, ако се мајка предомисли. По пресуди из 1973. у теорији је иначе могућ абортус чак и у деветом месецу. У току Трамповог првог мандата урађено је много на заустављању ширења овог тренда и повратку клатна на другу страну. Трамп је најпре зауставио федерално финансирање система планираног родитељства и других прочојс организација, а и сам је узимао учешћа у маршевима за живот које организују пролајф активисти. Но, номинацијом Горсача и Каваноа створио је по први пут од педесетих година прошлог века јасну конзервативну и пролајф већину у Врховном суду. Истовремено читав низ појединачних држава почео је да уводи рестриктивније законодавство у односу на абортус: Алабама размишља о потпуној забрани а уведена је обавеза сагласности оца, Тексас разматра драстичне казне, Кентаки, Мисисипи и Охајо увели су забрану абортуса после регистровања куцања срца (шеста недеља) итд. На то реагују нижи судови, али оно што се заправо очекује јесте да питање абортуса поново дође пред Врховни суд и да се можда одлука Ро против Вејда обори. Занимљиве ствари се дешавају и у Европи. С једне стране, некада врло конзервативна Ирска прошле године је на референдуму изгласала легализацију абортуса. Пољска и Шпанија су кренуле у другом правцу, уводећи благо рестриктивније законодавство. У Шпанији се од Рахојеве владе очекивала још радикалнија реформа, али се под огромним притиском из целе Европе од тога одустало. Русија је такође 2011. увела нешто рестриктивније законодавство које предвиђа обавезно саветовање и недељу дана за промишљање. Врло је поучан случај Македоније где је влада Грујевског 2013. увела низ рестриктвинијих мера којима се побачај ограничава на период до десет недеља живота фетуса и дозвољен је један абортус годишње, што је праћено и озбиљним медијским пролајф кампањама. Врло брзо након тога странци су почели операцију рушења ове владе, да би влада Зорана Заева у пакету са уласком у НАТО и Преспанским споразумом, у марту ове године, донела и нови ултралиберални закон о абортусу којим је де факто дозволила обављање побачаја до 22. недеље трудноће. Код нас чак и не постоји реална званична статистика, па држава нема појма колико се деце на овај начин убије. Процене иду око 200.000. Законодавство спада међу најлибералније у Европи, а девојка од 16 година може да затражи од лекара да о томе не обавести њене родитеље. Постоје и случајеви жена које су обавиле између двадесет и тридесет абортуса. Бројни су такође случајеви да жена у браку обави абортус без икакве консултације са супругом. Посебно брине што младим женама нико не објашњава да због абортуса у младости могу имати озбиљне проблеме са стерилитетом у каснијим годинама и због тога многе од њих остају без потомства. По најавама, филм „Непланирано” би од јануара могао да се нађе на редовном биоскопског репертоару у Србији. Не пропустите да погледате овај филм. Либерално законодавство о побачају је једно од најмонструознијих наслеђа комунизма и време је да почнемо да о томе озбиљно разговарамо. Научни саветник, Институт за европске студије
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.