Претражи Живе Речи Утехе

У духовном животу веома је важно проверити да ли идете правим путем. Шта се сматра чудом? Чудо је када се деси нешто необјашњиво, супротно законима природе и светском поретку. Понекад користимо ову реч да једноставно означимо нешто лепо. Очигледна су чуда – на пример, када иконе крваре или тече миро, када се на зидовима цркава појављују ликови светаца или анђела и сл. Немогуће је објаснити природу онога што се догодило. Постоји мишљење да се таква чуда дешавају како ми, верници, не бисмо изгубили веру и постали још јачи у њој. За невернике, ово је разлог да размисле о природи порекла оваквих појава, јер очигледно нису направљене људском руком. Ако говоримо о случајевима које би само верници назвали чудом, онда је највеће од њих када се човек исправи, грешник крене путем исправљања. По мом мишљењу, то је право чудо, јер је исправљање постојећих недостатака веома тешко, а то посебно јасно схватате када почнете да радите на себи. Ако успете да победите себе, онда је ту свакако Божја интервенција. Неверник ће рећи: шта фали, човек се само прибрао, развио снагу воље, то је све! Међутим, није. У мојој пракси је био овакав случај: уочи Васкрса позван сам на исповест у болницу. Млада жена је имала компликације након порођаја. Први пут у животу изразила је жељу да се исповеди и причести. Након што је то урадила, догодило се чудо. Тачније, два: прво је било да се ова жена покајала, а друго је било последица тога – брзо је почела да се опоравља. На Васкрс су њени родитељи дошли у храм и испричали ми то. Само верник може такав случај назвати чудом, неверник ће то назвати случајношћу, срећом или нечим другим. Али хришћанин разуме да постоје тренуци када треба да се промениш, да се помириш са Богом, и тада ће Он, по својој милости, помоћи и подржати. Има и чуда која бих назвао свакодневним, али и њих треба приметити. Блажени Августин је, тумачећи Јеванђеље о Спаситељевом умножавању хлебова, писао да ништа мање чудо није ни то што хлеб уопште расте из земље, што пшеница сазрева. И заиста јесте. За неке су све ово закони природе, али ако их погледате, зар нису чудо? Свети Игњатије (Брјанчанинов) има дело „О прелести“, у коме пише да се од Бога не могу захтевати чуда. Људи то врло често траже, чак и за живота Спаситеља тако је било, како је записано у Јеванђељу: „Тада неки од књижевника и фарисеја рекоше: Учитељу! Желимо да видимо знак од тебе“ (Матеј 12,38), „Неки од њих рекоше: Он изгони демоне силом Велзевула, кнеза демона. А други, искушавајући Га, тражили су од Њега знак с неба“ (Лк. 11, 15-16). Могли би се запитати - шта је лоше са жељом да се виде чуда од Бога? Међутим, овде се мора узети у обзир једна веома важна чињеница: чуда могу имати, не само божанску природу, већ и демонску. Зато свети оци пишу о опасности да се занесете чудима. Не треба тражити чуда да не би пали у прелест. Како разликовати богомдано чудо од ђаволског искушења? Наш народ има дивну изреку: „Пре сваког дела, прекрсти се!“ Ако наиђете на неку несхватљиву појаву и не можете да разумете њену природу, обратите се Богу. Прекрстите се и кратко замолите Господа да вам помогне да схватите шта да радите у овој ситуацији. Људи се често занимају како да третирају снове и да ли постоје посебни „снови од Бога“. Морате мирно да се односите према сновима. Свети Игњатије (Брјанчанинов) учи: чак и ако ти је у сну дошло божанско откривење, а ниси обратио пажњу на то, у реду је. Нећете примити никакву казну од Бога. Ако превише обраћате пажњу на снове, онда постоји реална опасност да паднете под ђавољи утицај. Понекад ми људи дођу и причају ми о разним „чудима“ која им се дешавају. Једна особа је рекла да му је икона светлела током молитве. Питао сам: „Да ли сте покушали да угасите светло у стану – можда је то одраз сијалице?“ И заиста: чим је искључио струју, сјај је нестао. У другом случају ми је речено да су се на икони појавиле неке капљице. Тражио сам да одмакне кандило од иконе и види шта ће се десити. Капљице су нестале. Какав закључак треба извући из ових случајева? Само једно: не морате све сматрати чудом. Боље је пажљиво схватити која је ситуација могла довести до онога што се догодило. На крају, желим да истакнем веома важну ствар: ако је необичан догађај од Бога, неће бити пометње у вашој души - напротив, донеће смирење и душевни мир. Ако сте изгубили мир, пали у фрустрацију, малодушност, страх – то није од Бога, Он не саопштава своју вољу на тај начин. Бог је пажљив и деликатан, Он нас воли и неће нас уплашити или довести у сумњу. Он нам не шаље више него што можемо да поднесемо, и у погледу искушења и у смислу благослова. То важи и за јављање Спаситеља, Пресвете Богородице, светитеља и анђела људима: они се неће јавити онима који нису спремни. Ако сте уплашени неким чудним звуковима у вашем стану, мало је вероватно да ће непријатне сензације доћи од Бога. Такве ситуације су разлог да размислите да ли је у вашем духовном животу све нормално. Можда је у опадању и тиме дајете прилику злим духовима да вам приђу и узнемирују вас. „Шта ако сам очарана?“ Понекад се људи брину да ли су у заблуди и да ли ће их ђаво искушавати. Прелест је стање када човек подлеже ласкању злих духова. Наши прародитељи Адам и Ева пали су на ову врсту ласкања: Сатана их је искушавао, поверовали су му и на крају су пали. У духовном животу такве ситуације се често дешавају код оних који тек почињу свој пут у вери. Човеку се даје посебна благодат да схвати: са Богом је много боље, са Њим се постојање претвара у живот. Међутим, неофит понекад верује да су ревност, успех и лакоћа духовног живота његова лична заслуга. Такве ситуације се дешавају и искусним хришћанима. Да бисмо спречили ову грешку, потребно је искоренити гордост из душе, јер је управо она први узрок прелести. Како се то ради? Пре свега, не сећајте се својих добрих дела, не очекујте награде за њих, покушајте да их заборавите. Ако си хвалио, реци себи: „Господе, слава Теби, а не мени, ја сам црв, а не човек (Пс. 21,7).“ Ове речи се могу поновити за сва ваша духовна достигнућа. Када стојимо на молитви, веома је опасно нешто замишљати или чекати неке сензације – топлину, звукове. Нема потребе да истиснете сузе и доводите себе у стање лажног страхопоштовања. Да наша пажња не одлута, имамо иконе које нам помажу да се сећамо оних којима се молимо. Такође не треба тражити превише: „осећати“ Бога, видети Њега или свеце и сл. Наравно, сви желе да се смире после молитве, али за то нису потребна никаква чуда. Потребна је пажња, страхопоштовање и скрушеност срца, односно свест о својој недостојности пред милошћу Божијом. Да ли је могуће да Бог „враћа“ чудо? Дешава се да после чудесне помоћи Божије човек почиње да се поноси, да себе сматра бољим од других и да осуђује. Оваквим понашањем он сам изазива Бога да му одузме благодат и покаже шта човек може бити ако Њега нема. Дакле, није Бог тај који одузима чудо, него се човек одвраћа од Онога који му је помогао и лишава себе Његових дарова и помоћи. Чуда нису од Бога и нису од демона – од кога су онда? Понекад људи сами себе доведу до егзалтираности и почну да замишљају неке дивне ствари - топлину или хладноћу у телу, неке звукове, нечије присуство у близини. Како могу да схвате шта тачно осећају? Да би то урадио, сваки човек мора имати адекватног духовног ментора – искусног свештеника који ће саслушати и објаснити му шта се тачно дешава и како даље. Неопходно је да наши верници почну да долазе у цркве, не само на службе, већ и на разговоре са свештеником. Боље је да о својим осећањима, визијама и сличном говорите - не на исповести, већ на личном састанку. У духовном животу веома је важно проверити да ли идете правим путем. Ово је потребно не само мирјанима, већ и свештеницима. Људи често верују да су бољи од оних око себе и да заслужују неке посебне дарове, открића, чуда. Немој тако мислити. Далеко смо сви од тога да будемо свети да би нам се указао Господ или Његова небеска војска. Зато, ако нешто видиш, осетиш, отворио се некакав дар у теби – искористи упутство једног светитеља – реци: „Господе, ако ово није од Тебе, отпусти, ако је од Тебе, помози ми да прихватам то исправно.” Још једном понављам: не треба тражити чуда. Треба да уживамо у чуду које свако од нас има – дару живота. А ако желимо да видимо више, само треба да дођемо у храм на Божанствену Литургију. Светитељи поучавају: то што се на свакој литургији у црквама износе Свети Дарови, у којима је невидљиво присутан Сам Христос, највеће је и најважније чудо, и не треба више тражити. А највеће чудо у историји је то што је Христос васкрсао и тиме означио почетак нашег васкрсења. протојереј Игор Жирин https://pravlife.org/ru