Претражи Живе Речи Утехе

Француски православни теолог Жан-Клод Ларше, аутор бројних радова о позитивним и дубоким духовним значењима патње, указује да њих не треба тражити, али када осетимо њихово присуство у нашим животима, треба их примити са моралним достојанством и уздањем у помоћ Божију. Став хришћанина према болестима не сме бити револт и гунђање, нити резигнација, већ превенција, колико је то могуће, кроз умерен и уравнотежен начин живота, оно што француски мислилац назива „ставом динамичне будности“, а затим се суочити са њима, са надом у милост и утеху од Оца Небеског. Динамичан, будан, конфронтирајући став Непрестано се позивајући на темељне списе нормативних писаца за православну теологију и побожност, Жан-Клод Ларше нас у својим делима упознаје са саветима Светих Отаца да, у тренуцима искушења и патње, начинимо „философију болести" а то претпоставља „препознавање болести, смисла и коначности које превазилазе физичку природу. Свети оци нас позивају да будемо будни када утичу на нас, да се не бринемо прво о њиховим природним узроцима, нити о средствима за њихово отклањање, већ да откријемо значење које они попримају у нашем односу са Богом и да истакнемо њихову позитивну улогу у перспективи нашег спасења“. То укључује да у нашим болестима и патњама видимо доказе Божјег присуства пуног љубави према нама и нашем спасењу и да тражимо да разазнамо њихове узроке и дубока значења, тако да када их пронађемо, можемо их идентификовати и оставити да делују на најприкладнији и најефикаснији начин као средства претварања патње у извор моралног усавршавања и спасења. „Учинити болест и патњу поводом за филозофирање, наглашава Жан-Клод Ларше, значи пре свега узети у обзир оно што нам откривају о људском стању“, слабостима и границама људског бића, његовим падовима и неспособностима, недостатку снаге и воље, стању греха и страсти, али да истовремено размишљамо и надамо се у милост и помоћ Божију, Онога који испуњава све људске жеље када види чежњу за спасењем и жељу за исправљањем. Осврћући се на наш став и понашање у односу на патње које ћемо доживети у овом животу, француски теолог препоручује духовно расуђивање. Дакле, „страдање, чак и ако може донети неку духовну корист, никада не треба прижељкивати. Хришћанство не поставља патњу за циљ духовног живота. Страдање не проузрокује, већ само приводи духовна добра, која нису њени плодови и као и сва добра, она су увек Божји дар“. Прихватање страдања – ствар духовног „здравог разума“ Дакле, пошто се у свету и садашњем животу патња никако не може избећи, „не само велика мудрост, него чак и истина ствари и здрав разум, подстичу нас да је прихватимо хришћански. У Христу, за хришћанина, страдање добија другу сврху; он губи моћ да се бави гресима и страстима и, напротив, пружа му се могућност да се бори против њих“. У тренуцима искушења, патње и бола, „од самог почетка важно је да их превладате и да превазиђете границе у којима они теже да затворе душу, па чак и цело биће и цело постојање. У овој двострукој перспективи, свети Григорије Ниски саветује болесном: „Не желим и не мислим да је добро за тебе, као посебно ученог у божанским стварима, да искушаваш иста осећања као и обичан човек - савијати се телом, стењати од патње као од нечег непоправљивог; потребно је, напротив, да урадиш филозофију своје болести, да се покажеш супериорнији од својих окова и да у болести видиш бољи пут ка свом добру“. У истом дубоком светоотачком духу и са истим духовним шармом, Жан-Клод Ларше говори о „добром третману патње“, која захтева од човека неговање четири врлине душе: стрпљења, наде, молитве и љубави према Богу. И такође са духовним расуђивањем, аутор примећује да „страдање само по себи не производи духовне користи, оно је само прилика да их хришћанин стекне, ако је подноси како треба: са смирењем, односно трпљењем, молитвом и покајањем. И тада време страдања постаје добра прилика да се оне увећају и милошћу Божијом промене у стабилне врлине душе“. „Име“ патње Развијајући учење светих отаца, Жан-Клод Ларше мајсторски систематизује и синтетизује њихове речи, идентификујући увредљив, нимало одбрамбени став у тренуцима патње и болести - да би „из овог искушења изашао као победник и уживао у плодовима својом победом, човек, пре свега, не сме да остане пасиван у болести, не сме да дозволи да буде опседнут, окован и оборен њоме, већ, напротив, да задржи трезвену динамику, чекајући божанску помоћ. Човек мора да зна да му са искушењем Бог даје и снагу да га издржи и победи. Ако се помоћ Његова споро показује, како каже Авва Варсануфије, помислимо да свако искушење има крај и да Бог никада не лишава човека своје помоћи. А ако понекад и потраје, каже исти Свети Отац, Он то чини само да би нам дао прилику да се још више учврстимо у вери, нади, трпљењу и у свим другим потребним врлинама у временима невоље“. https://doxologia.ro

Православна Црква је одувек функционисала кроз свете саборе. У Православном је духу да у Цркви делује сабор, а у манастирима сабор стараца. Архиепископ и сабор треба заједно да доносе одлуке. Игуман, односно игуманија, и савет стараца, односно старица, у манастиру треба да одлучују заједно. Архиепископ је први међу једнакима. Патријарх није папа него има исти чин као и остали јерарси. Папа има други чин, седи изнад осталих и они му љубе ногу. Патријарх седи заједно са осталим архијерејима и координира. Игуман, или игуманија, у односу на остале који управљају манастиром јесу први међу једнакима. Не може један архиепископ или игуман да ради шта хоће. Бог просветљује једног старца или старицу, односно једног јерарха, поводом неког проблема, а другог у вези са другим проблемом. Сва четворица јеванђелиста допуњују један другог. Исто тако и овде свако износи своје мишљење, а уколико постоји супротно мишљење, оно се уписује у записник. Зашто? Ако се ради о доношењу једне одлуке која је супротна јеванђелским заповестима и један се не слаже с њом, ако не затражи да се његово мишљење унесе у записник, изгледаће као да се слаже. Ако се неко не слаже са одлуком и потпише је, а да његово супротно мишљење није записано, тиме греши и то на своју одговорност. Кривица је на њему. С друге стране, уколико он каже своје мишљење упркос већини која има супротан став, биће исправан пред Богом! Ако у Цркви сабор не функционише исправно, или сабор стараца у манастирима, онда не можемо да говоримо о православном духу, јер то није православни дух него папски. У православном је духу да свако износи своје мишљење и да се оно уписује у записник, а не да неко ћути зато што се боји или да ласка да би се додворио архиепископу, односно игуману. Младим клирицима који добију управу, чак и ако имају одговарајуће квалитете, то ће штетити и они ће се потрошити узалуд. Када они упадну у машину управе, секретаријата и слично, то им одмаже у духовном смислу иако су имали предиспозиције да духовно напредују. Неки од њих да се нису истрошили на управничким функцијама, него да су порадили на себи, касније би постали велика имена у Цркви. Када се човек не бави собом у позитивном смислу те речи, односно када не ради на себи, он личи на трговца који купује и продаје а да не зна колико коме дугује, тако да на крају завршава у затвору. Много се растужим када чујем да млади свештеници раде у канцеларији. Ако би се они држали ван управе још неко време, касније би могли више да допринесу. Нажалост, често се догађа да млади свештеници постану управници, уместо оних искусних који би могли да духовно помажу својој пастви. Тиме се чини двострука штета: млади су се прихватили одговорности а да се нису духовно позабавили собом. Налазе се на положајима у којима треба да раздају духовно благо, а они га немају јер га нису стекли. С друге стране, они старији пошто нису на одговорним положајима немају могућност да пруже своје драгоцено духовно искуство и божанско просветљење. Преподобни Пајсије светогорац Са грчког превела: Валентина Аврамовић Извор: Епархија зворничко-тузланска