Претражи Живе Речи Утехе

Једног дана, моја најмлађа ћерка Маша и ја, након молитве и причешћа у Оптинској пустињи, отишле смо на ручак у локалну трпезарију. Има много људи, дужи је ред него за Чашу причешћа. Али имале смо среће што смо добиле сто. Седимо и уживамо у чувеним оптинским рибљим кнедлама и разгледамо. И видимо веома интересантну жену са послужавником како стоји између столова које су заузели исти срећници. Чини се да се још није замонашила и не планира да то учини, али се свим силама труди да покаже да више није обична смртна мирјанка. Ако видите такву даму, одмах ћете разумети на шта мислим. Са њом је њена дружбеница. Још не тако „напредна“ у свом православном раду, али ништа мање типична. Очигледно је да је недавно пронашла веру и, задржавши дах, хвата сваку „богом надахнуту“ реч прве поменуте. Стоји мало иза ње. Док сам са интересовањем посматрала ове две жене, схватила сам да заправо немају где да седну. А за Машиним и мојим скромним столом биле су две слободне столице. Да будем искрена, нисам их баш желела у свом друштву, али ипак сам хришћанка. „Седите овде“, махнула сам им — Има два слободна места. - Нећу да седнем! — оштро је узвратила она „виша по чину“, пресекавши мој хришћански импулс у корену. Кнедла ми је издајнички запела у грлу. - А... Зашто? - Ниси се помолила пре јела! Кнедла се још чвршће залепила... - Помолила сам се! У себи! — Из неког разлога сам почела да се оправдам. - Не верујем ти! – рекла ми је жена и окренула се. Чак сам извадила и своје огледалце да бих се уверила да је све у реду са мном и да рогови нису израсли кроз моју елегантну платнену беретку. Па како другачије да им објасним кад ми не верују... А даме су остале исповедно стајати са послужавником. Да будем искрена, ситуација је била чак и смешна. У овој истој трпезарији, моје ћерке и ја смо својевремено биле просветљене како да правилно уронимо у свети извор. Стајале смо у реду за храну и водиле разговор да ли да одемо до извора преподобног Пафнутија Боровског. „Али, нећу да се стрмоглавим у њега“, рекла је Тоња, наша четврта ћерка. „Одлучите саме“, одговорила сам. - О чему ти то говориш?! — чуо се огорчени женски глас иза. - Дефинитивно треба заронити главу у њега! Разумем да је боље то учинити, али нећу на силу да давим дете. „Нека ради како јој одговара“, рекла сам. „Остаћеш без главе, дете“, окренула се жена ћерки, схвативши да мене не може да убеди, „демони ће доћи на врх твоје главе и седеће ту са окаченим ногама." Ћеркине очи су се рашириле од страха, па сам пожурила да је пошаљем за сто даље од ове слатке даме... А у трпезарији Саввино-Сторожевског манастира чула сам да се моштима можете поклонити само на празан стомак. „Зато што треба да упијете благодат из светилишта у посуду неокаљану грешном храном“, објаснила је једна жена свом сапутнику. Верујем да ни сама није разумела шта и ради и где то води. Храна и светиње су генерално бескрајна православна тема. У поменутој оптинској трпезарији једном сам чула групу жена како разговарају о припреми „хране“ за причешће. Иако се чини да су већ исрпљене све дискусије, међутим, изволите... „Треба да једеш пре причешћа, а не после“, рекла је једна од њих својим другарицама, машући пред њиховим лицима виљушком са рибљим котлетом са ражња." „Замислите само“, наставила је, „да сте се причестили на празан стомак, у себи имате Тело и Крв Христову, самог Христа, а ви желите да једете. Поједете овај котлет и он падне право у Христов стомак. А да сте раније јеле, онда ништа не би пало у Његов стомак бар до следећег дана." И да би ово потврдила, поново је протресла виљушком са котлетом испред њихових лица. Овај покрет је вероватно произвео неки посебан хипнотички ефекат на све. Јер, и ја сам се у једном тренутку запитала, да ли је тачно да ће котлет „пасти право на Христа“? Али, њихов разговор се овде није завршио. Друга жена из тог друштва рекла је да се и сама причешћује на сасвим другачији и једино исправан начин: - Стомак мора бити потпуно празан! Апсолутно! Зато и не перем зубе пре причешћа. Да ни једна кап воде или псате за зубе не уђе унутра! Хвала Богу, отишла сам у тренутку када је једна од саговорница гласно саосећала са свештеником који је исповедао на Литургији ове побожне жене неочишћених зуба. Не знам како се спор завршио. Пре отприлике девет година у Оптинској трпезарији (поново) упознали смо једну веома занимљиву породицу. Тачније, прво су се упознали наши мужеви. Девојчице и ја смо тумарале по манастиру. Имали смо тада три ћерке, а ти људи су имали три сина. Близанци или тројке, тренутно не могу са сигурношћу рећи. И тако, отац три девојчице и отац три дечака нашли су заједнички језик по овом основу. А онда смо и ми, мајке, дошле. Смејали смо се, шалили се и разговарали на разне теме. Тако сам сазнала за њихову невероватну причу. Дуго нису имали деце. Шта год да су радили - доктори, прегледи, различите процедуре - разочаравајуће дијагнозе. Нада, очај, молитве. Уобичајено. И једног дана им је неко рекао да треба да иду у Оптину пустињу, до моштију св.Амвросија Оптинског. Замолите га за дете, прочитајте акатист. Прихватили су овај савет и кренули. Молили су се, плакали, молили, поново се надали... Вратили су се кући, и врло брзо се испоставило да је жена трудна. И то, да не очекује само дете, већ тројке одједном! Да не би св.Амвросије устајао двапут, очигледно. А у њиховом случају - три пута. Изнела је трудноћу до термина и безбедно се породила. И првом приликом поново су дошли у Оптину да се зхвале светитељу. У тој посети смо их и упознали. Следећи догађај се десио у истој оптинској трпезарији, где сам посматрала веома тужну сцену. За столом су јели бака и њен унук. Било је јасно да је дечак веома болестан. Сада схватам да је највероватније имао аутизам. Тада још увек нисам разумела дијагнозе, али је било очигледно да је момак веома необичан. Лоше се понашао са становишта просечног детета. Правио је буку, одгурнуо је баку која је покушавала да га нахрани, устао, поново сео. Али, није сметао другим људима. Само је гласним звуцима привлачио пажњу. И видело се колико је бака уморна и како је све то боли. Кроз сав тај умор, рекла му је: - Па, молим те, сабери се! Сада ћемо јести и отићи да се помолимо. Али он је био на својој таласној дужини. И било ми је тако жао и њега и ове баке, која је вероватно довела свог унука у Оптину у очајању и нади у Божију помоћ... Тако је и било. Касније сам их више пута видела и од других чула да лекари не могу ништа да учине и да се бака молила Господу свом снагом. А онда је у трпезарију ушла још једна „немонахиња“. Сва у црном, крстови, иконе, молитвеници, са осећајем сопственог духовног значаја. И са „свитом“ жена које слушају сваку њену реч. Баш као у првој причи. Врло брзо је овај дечак привукао пажњу ове духовне личности. И почело је: „Реци му“, ово је упућено баки, „да се понаша пристојно на светом месту!“ Бака је само уморно уздахнула. - Шта је с тобом? Јеси ли опседнут? — наставила је "полумонахиња". „Да би могао да живиш као хришћанин, покај се за своје грехе!“ А „свита“ је сувисло климала главама. Нисам могла да се уздржим овде: - Оставите их на миру, дете је болесно! – рекох тихо да баба неби чула. Али духовна госпођа је само стајала поред мене и моје речи нису допирале до ње. - Опседнут! Опседнут! — већ је кренула на мене. "Не знам ко је овде опседнут, али дете је болесно!" У том тренутку, женина пратња се усмерила на мене и почела да доказује да сам и ја опседнута, јер сам се усудила да расправљам са „молитвеником“. Чак сам се уплашила да ће ме ударити. А баба је ухватила унука за руку и отишла... И ја сам отишла, да ситуација не би постала гора, оставивши групу жена на челу са ауторитативном госпођом пуном осећања испуњене Божанске дужности... Овде ћу се зауставити са својим скицама из живота трпезарије, иако бих могла писати бесконачно. Једног дана ћу свакако наставити. Елена Кучеренко приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор