Претражи Живе Речи Утехе

Како СПЦ обиљежава својих првих 800 година постојања, вријеме је да ова важна национална институција поново размисли о својој политици и постане више дарежљива и толерантна. Српска православна црква, једина институција у Србији која досеже натраг до средњевјековних времена, пуни 800 година у 2019-ој. Вечерње новости, београдске новине, објавиле су раније овог мјесеца текст у којем се изјављеује како је Црква започела поступак промјене свог устава, у сусрет овој годишњици. Промјене које су наведене јесу значајне. Избор патријарха би се чинио кроз гласање, а не више насумичним извлачењем из имена три кандидата. Сви бискупи ( владике, прим. аут. ) би добили ранг митрополита, што би им дало више независности у тумачењу вјерских ствари. Коначно, званично име Цркве би постало "Српска православна црква - Пећка патријаршија", што би поново истакло њене корјене у Косову кроз ово навођење свог сједишта из доба Османског царства у граду Пећ на Косову. Али, предложене измјене су узбуркале страсти у Београду, пошто СПЦ и њене водеће владике често се упуштају у политику, од инсистирања да Србија никада не призна независност Косова до изјава о улози жене, о абортусу и о хомосексуалности. Ове конзервативне интервенције у политичком простору Србије су све више проблематичне за либералне вјернике који цијене суштинску поруку Цркве, историју и ритуале, али би такође вољели да се СПЦ модернизује и буде више помирљивога става унутар и ван Србије. Иако Србија није нација редовних полазника у цркву, СПЦ већ дуго времена заузима моћан положај у друштву и политици. Упоредо са војском, она је институција којој се највише вјерује у земљи, далеко испред владиних институција, политичких странака и медија, који су широко виђени као неповјерљиви. Поред своје духовне улоге, позната је и по својој кључној улози у обликовању и очувању српске културе и идентитета током турбулентног националног постојања и вијекова туђинске власти. У средњем вијеку, она је била једино сједиште учења, стварајући величанствене манастире и осликане манускрипте. Након што су Османлије преплавиле српску државу у 15.-ом вијеку, она била кључна у очувању српске културе и дјеловала је и као политички организациона сила како у Османлијској тако и у Хабзбуршкој царевини. Као кључни симбол српског етничког идентитета, њене цркве и свештенство патили су упоредо са нацијом у свим многобројним ратовима 20.-ог вијека. Током Другог свјетског рата, Павелићева Независна држава Хрватска, НДХ, радила је на уништењу СПЦ у својим земљама - упоредо са велико српском етничком мањином - како убиствима тако и присилним вјерским преобраћањем. Током недавних ратова у Босни, Хрватској и Косову током 1990-их, етничко насиље је често било усмјерено ка симболима вјере и традиције; многе значајне џамије и католичке и православне цркве биле су уништене. Након 2004., када су косовско-албански екстремисти оштетили и спалили више од двадесетак ( "more than two dozen" ) српских цркви, укључујући и неколико под заштитом УНЕСКО-а, СПЦ на Косову је постала један од кључних играча који представљају етничке Србе и који штите њихово наслијеђе. Ово је посебно тачно на албански већинском Косову јужно од ријеке Ибра, гдје српске енклаве још увијек потребују заштиту КФОР-а. Упркос својој истакнутој улози, ипак, одређени број вјерних у Србији је несигуран у погледу организације, политике и погледа Цркве. Мантра "вјерујем у Бога, али не у цркву" је све учесталија фраза за многе од ових вјерника, међу којима неки биљеже и непријатна искуства са похлепним свештеницима који би им наплаћивали услуге, или би морали да трпе политичке тираде и коментаре пуне мржње на вјенчањима и крштењима. У друштвено прогресивним круговима, бити вјерник је постала стигма: релативно побожан, али либералан пријатељ чувао је као тајну чињеницу да пости од своје бивше дјевојке, из страха да ће бити гледан као зелот. Као вјерник и као "либерал" ( наводници, прим. преводиоца ), мислим да би предстојећа годишњица и уставна промјена био добар тренутак за СПЦ да поново промисли о својим тренутним ставовима и политици. Како би боље служила своје стадо, трауматизовано у једнакој мјери ратовима и промијењеним околностима, Црква би могла играти већу улогу у друштву тако што би показала већу толеранцију, узимајући одговорност за нека од својих недјела и фокусирајући се више на помоћи угроженима. Тврдолинијски став који она заузима ка савременом друштву уопште, а поготово ка женским правима, абортусу и хомосексуалности, протеже се од узнемирујућих до комичних. Амфилохије Радовић, утицајни митрополит црногорски, прошле године је упоредио српске жене које абортирају са "Хитлером или Мусолинијем". Амфилохије је такође познат по томе што је кривицу за велике поплаве у региону 2014. године бацио на Кончиту Вурст, кросдрес аустријског умјетника који је побиједио на Евровизији неколико дана прије него што су се десиле поплаве. Ово је само пар од многих нечувених примјера увредљивих изјава високо рангираних црквених великодостојника. Остале изјаве укључују упозорења да су књиге о Харију Потеру исквариле младеж и да жене се морају подредити мушкарцима ( мислим да је овдје заправо било ријечи о женама и мужевима; прим. преводиоца ). Црква се такође зближавала са насилним десничарима у њиховом прогону геј заједнице у Србији. Поред својих ставова ватре и сумпора, Црква је била веома лаке руке када је ријеч о оптужбама против оних у њеним редовима. Није водила озбиљне увиде у оптужбе за педофилију против Пахомија Гацића из Врања, у јужној Србији, који био оптужен за сексуално злостављање четворице тинејџерских дјечака 2003. године. Оптужбе против њега су повучене 2006. године због застарјелости. Други владика који је био јавно оптужен за педофилију, Василије Качавенда, могао је да тихо оде у пензију због здравствених проблема након што је црквени Синод гледао приватни видео њега у сексуалном односу са младим одраслим човјеком. Иако је бивши патријарх, Павле, одржавао углавном пацифистички став током балкаснких ратова 1990.-их, Црква никада није у потпуности осудила оне у својим редовима који су ширили џингоистичке ставове или су помагали са угњетавањем несрпског становништва. Умјесто да осуди злочине против Бошњака, косовских Албанаца и хрватских цивила, њене изјаве о ратовима су често преплетене са релативизацијом патње несрпских жртви и са одбијањем да се осуде Срби који су осуђени као ратни злочинци. И на крају, недавно показивање богатства СПЦ, од свештеника који се возикају у 4х4 џиповима до изградње блиставих нових цркви, сада прекрива њене добротворне дјелатности. Узимајући у обзир широко распрострањено сиромаштво своје пастве, Црква би могла искористити своје пореско изузимање и велико имање да финансира болнице и заштити бескућнике и оне у потреби, умјесто да сипа новац у раскошне пројекте као што је позлата купола манастира Света Петка у Бијељини у Босни, или мермерно и златно украшавање цркве Светог Саве у Београду. Слично томе, могла би убиједити неке од својих многих добротвора, међу којима су одређени своје богатство стекли у не тако чистим околностима, да обрате мало пажње на физичко добро својих сународника - поред њихових духовних потреба - и да их охрабрује да уложе у здравствене добротворне организације, школарине, а не само на тренутно модерне цркве. Иако одређени број Срба још увијек иде код својих свештеника за исповијест и упутство, многи су одбијени осуђујућим ставовима које изражавају неки од свештеника, који су појачани, између осталог, нетолерантним проповиједањем. Ови проблеми су фрустрирајући за многе вјернике који виде како би Црква могла играти огромну и корисну улогу у друштву. И овим хаотичним временима када су традиционалне вриједности попут дарежљивости, заједнице и појединачне части избачене или искварене похлепом и агресијом, када доста људи у њеном стаду пропушта да види свијетлу будућност, проповиједање вриједности љубави, вјере и наде је доста потребно. Била би добродошла промјена за Цркву да искористи своје стечено искуство како би направила политику и друштво мудријима, те да пренесе хришћанске идеале помирења и искупљења, умјесто да прља себе увредљивим политичким изјавама. Са 800 година иза себе, и, надам се, са најмање још толико испред себе, она је једна од ријетких институција у Србији која би требала бити способна мислити о томе како да се унаприједи друштво на дуги рок и да усади нешто мудрости и саосјећајности у наше бремените животе. Извор Превео - ја