Претражи Живе Речи Утехе

Из неколико ствари које смо навели, видимо колико је драгоцено да стојимо пред Богом целим срцем. Почињемо да разумемо колико је важно да отријемо срце, јер нам то омогућава да разговарамо са Богом и Оцем, да нас слуша и да усаврши рад наше обнове са свим почастима које смо имали као Његови синови. Човек који је под влашћу греха и смрти, предат силама зла, постаје све себичнији. Његов понос и очај, и биће одвојено од доброг Бога, боре се да преживе, али једино што човека сналази јесте веће проклетство и већа пустош. Ма колико био оскрнављен, дар да је створен по лику и подобију Божијем остаје неопозив и неизбрисив. Тако он увек у себи носи могућност да се подигне из царства таме у Царство светлости и живота. Ово се дешава када он дође к себи и у болу душе призна “ја умирем од глади” (Лука 15:17). Kада се посрнули човек враћа и окреће Богу, ”време је да Бог дела,” као што се каже на почетку Св. Литургије. У болу, човек улази у своје сопствено срце, што је највећа почаст припремљена од Бога за несрећног човека. Бог зна да Он сада може озбиљно да разговара са човеком, и пажљив је према њему, јер кад човек улази у своје срце, он говори Богу знањем свог истинског стања, за које се осећа одговорним. Заправо, цела човекова борба води се са циљем да убеди Бога да је он Његово чедо, Његово рођено, и када га убеди, у свом срцу чуће ове дивне речи из Јеванђеља: ”Све је моје твоје” (Лука 15:31). И од тренутка када убеди Бога да је Његов, Бог пушта водопад свога милосрђа да тече и Божији живот постаје његов сопствени. Ово је првобитно настојање Божије, зашта је Он створио човека. Бог тада говорио ономе ко је успео да га увери да је Његов: ”Цео мој живот, о човече, је твој живот.” Тада Господ, који је Бог по природи, дарује човеку Његов сопствени живот, и човек постаје бог по благодати. У Јеванђељу по Луки речено нам је да је блудни син ”дошао себи” и рекао: ”Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! Сагреших небу и теби и већ нисам достојан назвати се сином твојим” (Лука 15: 18-19). Ово је чудесан тренутак,важан догађај у духовном свету. Патња, туга и претећа глад ”далеке земље” приморала су човека да погледа у себе. Али један покрет Божанске милости довољан је да измени енергију његове несреће у велику храброст, и омогући му да види сопствено срце и сво мртвило своје. Сада, са пророчким знањем, он храбро исповеда ”да дани његови пролажаху узалуд”(Псалм 78:33). Болне душе, он открива да се цео његов живот, све до тог тренутка, састојао од низа неуспеха и преступа Божијих заповести и да он није учинио добро дело на земљи, које би могло да издржи неподношљив поглед праведног Судије. Он види свој положај, и као многострадални Јов плаче: ”гроб ће ми бити кућа” (Јов 17:13). Са таквом очајном тужбалицом и жедан само вечног благослова Божијег, човек може да окрене цело своје биће ка живоме Богу. Он плаче из дубине свога срца Њему, који ”има моћ над животом и смрћу, који води до врата пакла и изводи поново” (Соломонове мудрости 16:13). Ово је прекретница у нашем животу, јер Бог Спаситељ тада започиње Његов рад на препороду човековом. Kада човек падне у грех, његов ум се креће ка спољашњим и губи се у створеним стварима, али када, савестан своје пропасти, он дође себи тражећи спасење, креће унутра, тражећи пут назад у срце. Kоначно, када се сво његово биће скупи у јединству ума и срца, постоји трећа врста кретања, у којем он цело своје биће предаје Богу Оцу. Човеков дух мора да прође кроз ово тројно кружно кретање, како би достигао савршенство. У првој фази, човек живи и делује изван срца, концентрише се на своје горде помисли и размишља о испразним стварима. У ствари, он је у стању обмане. Његово срце је помрачено и лишено разумевања. У свом палом стању, он “поштује и послужује већма твар него творца” (Римљанима 1:25). Зато живи без срца. Он нема проницљивости и ”не познаје Сотонино оружје” (2. Kорићанима 2:11), као што пише у Старом Завету: ”на шта је благо безумноме кад нема разума да прибави мудрост” (Приче 17:16). Због тога што његово срце није центар његовог постојања, човек и даље остаје неискусан и непоуздан ”као онај кога бије ветар” (1. Kорићанима 9:26). Он није у стању да чврсто корача путем Господењим, нестабилног је и превртљивог ума. У другој фази човек ”долази себи,” почиње да се смирује, а то привлачи благодат у срце, чини га осетљивим. Смирене помисли такође просветљују његов ум. Оне се рађају унутар човека, и помажу му да расуђује и да прихвата само оне ствари које оснажују његово срце, како би оно остало непоколебљиво у својој одлуци да буде угодно Богу и у животу и у смрти. Током прве фазе, човек се предаје зачараном кругу деструктивних помисли, док у другом, инспирисан Христовим речима, вођен је низом помисли, сваком дубљом од претходне: из вере у савршену веру, из наде у стабилнију наду, из милости ка већој милости из љубави према Богу у све савршенију љубав. ”Ми знамо,” као што вели апостол Павле ”онима који љубе Бога све иде добро” (Римљанима 8:28). Заиста, овај улазак у себе и откриће срца су дело Божанске милости. А кад човек прими Божији призив, благодат ојачава цело његово биће. извор: манастир Лепавина