Претражи Живе Речи Утехе

Прва прича (средина седамдесетих) Живимо у новом насељу каква се тада граде. Сличне зграде, бетонске стазе и травнате коцке. То зовемо двориштем и цео наш дечји свет је омеђен, али слободан. Дане проводимо напољу. Онај ко није ту је или кажњен, или запослен неком кућном обавезом. Јер, и то је постојало. Кућне обавезе за децу, па кад се обаве, може се напоље. Школске обавезе су, такође, постојале. Наши родитељи су држали до успеха у школи. Он се подразумевао, захтевао, рапортирао, јер је и он био услов за напоље. А онда те то натера да све домаће урадиш што брже можеш, и то сам, јер су родитељи увек били преопширни за дечји укус. Али напоље је било најважније. Само ту је живот. И игра. И разговори. И свађа. И туга. И смех. И ривалство. И све оно што деца увек раде. Играчке се нису носиле. Осим ластиша, кликера, лопте, некад бицикла. Школица се цртала парчетом циглице коју смо чували испод степеништа, а кад се дође до креде, прокријумчарене из школе, био је то чист луксуз. Облачила се гардероба за напоље. Нипошто школска или свечарска. Зато смо се на брзину пресвлачили, а сећам се и једног дана када нисам имала времена да се пресвучем, па сам панталоне навукла преко плисиране сукњице. Успела сам некако да је нагурам трчећи низ степенице. Мајке су нас надзирале провирујући кроз прозор, али су контролори били и сви они одрасли који би кроз наше двориште пролазили. Игра се тада стишавала, свако од нас би се упреподобио, културно се јавио, јер би у супротном ризиковао казну за напоље. Када бисмо са игром прекардашили, били прегласни, стигли прерано, или загазили у време кућног реда, од два до пет, на тераси се указивала тетка Олга. Била је висока, стамена жена, са неким мачијим наочарима и натапираном косом. Појавом би спустила грају за неколико децибела, или нас разјурила ако сат показује два и пет. Мрзели смо је из дубине душе, али само у дечјем кругу. Стрепели смо када са родитељима пролазимо поред ње, јер, ако би се пожалила на наше понашање, следила је тирада о срамоћењу породице. И казна за напоље. Јер смо неваспитани. Нисмо се бунили. Мислили смо да тако треба, иако нам често није било право, али смо, чини ми се, научили како да стигнемо до личне слободе и изборимо се за оно што нам је битно, како да се суочимо са непријатностима, или их избегнемо, како да ефикасно завршимо све обавезе и посветимо се себи. Научили смо и да се наша слобода пружа до границе коју нам постављају други људи, јер нисмо једини на свету, нисмо најважнији. Туђи свет нам може засметати, али видик је увек отворен, очи се могу окренути и на другу страну ако си стекао довољно ширине и висине. Друга прича (средина деведесетих) Моје дете се игра у великом парку преко пута куће у којој живимо. Одлази тамо сама од своје шесте године. Увек јој облачим нешто јарких боја, па је могу видети кроз шибље и растиње. Радијус кретања јој је ограничен даљином мог погледа. Остали делови парка и улице иза су забрањени. Плашим се разних људи који се туда мувају. Деце је много. Свако носи по неку играчку од куће, размењују их, све је некако у том простору заједничко, трче, возе бицикле, праве куле у песку, слободни су и нико им не смета. Одрасли су само декор. Када се појави дете са пратњом, када та пратња почне да се меша у игру, успоставља правду и поредак штитећи свог мезимца, игра пуца. Моје дете долази кући бесно и нерасположено. Схвата то као неправду. Једнога дана ми у двориште стиже делегација деце, на челу са мојим. Узнемирени су и уплашени. Причају сви углас. Једва разабирам да им је неки човек одузео лопту и неће да је врати док мама не дође по њу. Ја сам најближа мама, зато сам изабрана. Питам их шта су радили, чиме су га наљутили и крећем по позиву. Иду иза мене, одговарају, воде ме до зграде иза парка и ту сам већ љута јер је прекршено правило да се иза круга фонтане не сме ићи, али ћутим и остављам то за после. На прозору високог приземља, са лоптом у руци, налактио се робусни и неиспавано подбули човек. Дочекује ме иронично: „Ви сте мама?!“, мери ме од главе до пете и грди децу која су га пробудила лупајући лоптом о зид. Ја стојим посрамљена и нема, у неверици, јер је подне, али се брзо опасуљим и тражим да се лопта под хитно деци врати. Питам га зашто је било неопходно да се зове мама, зашто тај неспоразум није решио сам са децом, а он ми одговара како је морао да види родитеља тако неваспитане деце. Баца лопту далеко преко нас, затвара прозор и оставља ме немоћну у кругу од шест пари дечјих очију које ме гледају сажаљиво и тужно. Јер деца не воле понижене родитеље. А не воле ни неправду. Ни бахатост. Разишли смо се ћутећи као сведоци нечега срамотног, али су та деца схватила да иза заштићеног круга постоји зло од кога се морамо измаћи ако желимо остати чисти и неоштећени. Научили су да су неке границе постављене смислено, да изаћи из круга фонтане може бити ризик са којим неће моћи да се изборе. За времена у којима су расли, чини ми се, ова лекција им је била драгоцена. Прича трећа (време садашње) Данас нема напоља без родитеља. Дакле, нема слободе да будеш то што јеси, да те друштво вршњака обликује, да се бориш, да уживаш, да се одмериш, снађеш, трчиш, паднеш, огулиш колено, али да не плачеш јер те повреда води кући. Деца се играју, а родитељи стоје около као контролори и координатори. Они решавају сукобе, усмеравају игру, штите и одвајају, додају воду, тегле торбе са играчкама, прте тротинете и гурају бицикле. Дете се не сме испрљати, не сме се ударити. И, што је најважније, свако је одговоран за своје дете. Никако се не сме опоменути оно туђе. Јер, нико више не верује у добру намеру. Страну сугестију схватају као гажење личног права, угрожавање територије или чисту завист. Данас би Олга из прве приче вероватно била пријављена за насиље. Или би добила батине од старије деце из краја. Данас се свако у парку игра својим играчкама. Размене су ретке и мучне. Обично их обављају одрасли уместо деце. Некад је то доведено до апсурда. Када је моја унука (четири године) узела луткицу друге девојчице (три године), мама те девојчице је захтевала да се луткица врати на место са кога је узета. По свим правилима педагогије са друштвених мрежа објаснила је мојој унуки (4) да мора прво тражити дозволу од њене ћерке (3). Ја такав разговор не могу ни да замислим. Други пут је једна бака поредила квалитет лопатица за песак, па је закључила да се моја унука може играти таквим лопатицама када јој то родитељи купе. Данас сам немоћна као и онда испод прозора на високом приземљу када ме унука погледа плачно и упитно. Како да објасним бесмисао, глупост и плиткост умишљене величине? Одрасли су престали да буду објективни коректори, престали су да цртају личне границе дозвољавајући себи и свом детету да се шире преко свега на шта помисле да имају право. А та права су истакли изнад свих обавеза. Данас су родитељи уплашени. Не могу спокојно седети код куће док деца јурцају около. Јер се око те деце често окупља све зло овог света. Не прође ни једна недеља, а да се не деси нешто страшно. Отмице, насиље, туче, пуцњава. Деца расту уз речи: пази, не веруј, склони се, јави се, бежи… Деца су лоцирана паметним сатићима и мобилним телефонима сваког момента. Окована им је слобода, одузето им је оно што им је неопходно да би постали људи. Параноја је постала колективна. Решење се не види. Јер неће да се види. Јер смо се помирили са тим да решења нема. Данас би мама из друге приче била насмрт пребијена. Читали бисмо о њој пар дана док је не замени неко дете разбијених зуба, или младић са погрешним навијачким шалом. Данас смо жртве страха, помешаног са себичношћу уверења да смо једино ми битни, зачињеног квазипедагогијом. Родитељи жртве производе децу жртве. Децу без слободе, али лепо обучену, без флека и одраних колена. Децу без манира да се поштује старији, али са свешћу о личним правима. Децу која не умеју да превеслају препреку, физичку или људску, али знају да формулишу захтев. Децу која виде само моћне родитеље јер се рупе на чарапи крију и од самих себе. Децу која мисле да је довољно да постоје, која презиру и одбијају механизам заслуге. Децу која расту у кавезу предрасуде да је све такмичење, да је једнакост слабост немоћних. Децу којој смо узели све. И направили пројекат личне карикатуре. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/deca-nam-rastu-uz-pazi-ne-veruj-skloni-se-bezi-locirana-su-pametnim-saticima-mobilnim-telefonima-bez-slobode-paranoja-je-kolektivna/