Претражи Живе Речи Утехе

Припадам генерацији оних који су се преобратили крајем 80-их. У почетку је наше сазнање о томе ко је духовни отац било искључиво књишко. Свештеници нас нису окруживали у обичном животу, ни у детињству ни у младости. Било је школских наставника, универзитетских предавача, било је и других старијих људи, било је родбине, али није било свештеника. Сасвим је природно да смо, немајући искуства у општењу са правим свештеницима, лако идентификовали оне које смо видели у цркви са онима о којима смо читали у књигама. Овај феномен је добро познат. Свештеник нам је тада био скоро авва Доротеј, Јован Лествичник, светитељ... А шта смо ми, шта сам ја хтела од њих? Прво, желела сам да ми свештеник буде мајка. Наравно, имам дивну мајку, скоро свету жену, али у младости ово уопште нисам разумела. Желела сам да ми свештеник буде идеална мајка. Да ме прихвати такву каква јесам: комплексну, са свим мојим недостацима, да ме воли безусловном љубављу. Да се сажали на мене, помилује ме по глави и да слаткише. Штавише, заиста сам желела да ми свештеник буде отац. Овде ме је језик подржао, надала сам се да ће ме отац Александар, отац Павле, или било који други волети очинском љубављу, строжијом, сугеришући прави пут. Баћушка је требало да буде мој идеални тата, који, ако кажњава, онда то чини са великом љубављу. Сећам се како ми се срце стиснуло и обрадовало првим покорама, јер баш тако треба да се понаша прави отац. Додаћу да ме родитељи меког срца скоро никад нису кажњавали, вероватно ми је ово фалило. Дакле, то је био први круг очекивања – свештеник је требало да постане мој рођак, мајка и отац, идеалан, који нема слабости и својства обичних људи, не нервира се, не љути се, потпуно дели моје ставове. И, наравно, на овој дивној слици ја играм улогу малог детета, никако одраслог, јер када одрастемо, морамо да бринемо о родитељима, да их зовемо, водимо код лекара - не, не ! У овом моделу, такозвано „духовно дете“ је вечно дете, без обзира колико има година – осамнаест, двадесет или педесет. Следећи круг је - да буде мој пријатељ. Свештеник је, наравно, близак пријатељ, додуше, старији, али је скоро равноправан са вама. Ви му откривате тајне, а он пажљиво слуша и опет вас прихвата без критике, и даје вам паметне и проницљиве савете, подржава вас у тешким тренуцима. Осим тога, свештеник мора бити учитељ, стручњак за православље. У стара времена, када није било књига о Цркви у јавном власништву, када интернет није постојао, било је природно обратити се свештенику за све врсте информација. Сада можете много сазнати читајући изворне информације не узнемиравајући свештеника питањима. Међутим, лакше је питати! Ево још једне призме: свештеник је учитељ, стручњак, зналац који нас обавештава о томе како треба постити, молити се, исповедати. Али то није све. Ко углавном испуњава православне цркве? Жене. Ту углавном виђамо девојке и жене. Тако испада да свештеник постаје једини човек у кући својих парохијана. Почиње да замењује фигуру мужа, главе породице, а опет искључиво таквог дародавца, према коме немаш никаквих обавеза. Он те разуме и воли. Многима се то дешава несвесно, и није баш уобичајено да се о томе прича, али сваки свештеник исповедник свакако има шта да каже о томе. Штавише, то се дешава не само слободним женама, често свештеник почиње да замењује мужа који је потпуно постојећи, само не толико узоран и пун љубави колико његова жена жели. Свештеник је и идол, Бог који све зна. Многи парохијани просто слепо прихватају све што свештеник мисли и каже на било коју тему, не само везану за духовни живот, већ и политичку, економску, културну. Дакле, он је наш свезнајући Бог. Али то није све. Свештеник се мора претворити у мене и донети све тешке и одговорне одлуке уместо мене. Отићи или остати? Говорити или ћутати? Одлучује о свему за мене. Назовимо ово одбијање одговорности послушношћу. И то је још једна улога коју нудимо свештенику: да буде ми. И на крају, сви толико желимо да наш свештеник буде неустрашив, независан, слободан. Да изађе на проповед и говори у име Христово. Да каже да убијање није добро, да је убијање грех. Да говори истину, блажени су изгнани правде ради. Да буде идеалан хришћанин. Међутим, када је некоме, показавши неустрашивост, одузето, на пример, право на службу или чак чин, ми из неког разлога не журимо код њега, ни не помишљамо да помогнемо њему и његовој породици. Дакле, да сумирамо речено, желимо да нам свештеници постану тата, мама, муж, најбољи друг, светац, учитељ са великим словом, Бог и ми. Да ли је могуће? А шта је ово ако не бекство од одговорности, очајно и надахнуто, бекство од одговорности и живота. Овде је, можда, најдраматичније то што су наши пастири врло често симпатични и љубазни људи, и дају све од себе да одговоре на наша потпуно сулуда очекивања. А многи се труде да буду мама и тата, брину, буду учитељи, терапеути, помажу у свему и решавају наше проблеме уместо нас. Чини се да они, као и ми, не умеју увек да процене да је то изнад људских снага. Више пута сам гледала неке изврсне свештенике како се кидају. Кривица је обострана, како парохијана, који су захтевали немогуће, тако и пастира, који није знао како да избегне ове захтеве. Причала сам о томе шта сам очекивала и желела од свештеника дуги низ година. Све ово је одавно прошло. Данас знам да је свештеник само обичан човек као и сви ми. Дакле, једино што очекујем од свештеника је да ме подсећа на Христа. И то је све. Он не мора да живи као савршени хришћанин. Тачније, мене се апсолутно не тиче како ко живи. Да, директно дело свештеника је да воли Бога, да воли Христа и људе, различите људе, свакога ко му дође. Да их воли отворено, готово детињасто. Али да будем искрена, схватам да је то тешко. Дакле, закључак је - нека живи најбоље што може, захваљујући својим способностима, у оквиру својих идеја и погледа, а ви се ослободите својих очекивања. Можете само да бринете о себи, својој души и да волите оне који живе поред нас. Маја Кучерска https://www.pravmir.ru/mat-i-otecz-uchitel-i-drug-chego-my-hotim-ot-svyashhennika-majya-kucherskaya/