Претражи Живе Речи Утехе

Савремене гране медицине, међу којима предњачи психијатрија, теже да болестима пронађу физиолошке узроке. То и није тако тешко наћи будући да живимо у времену када су основне животне потрепштине попут хране и воде прилично лошег квалитета, у ваздуху је висока концентрација токсичних састојака, не одмарамо довољно а радимо превише. Ипак, да ли је физиолошка природа болести довољна како би се сам настанак болести објаснио, може ли физиолошка аномалија бити последица, а не узрок? Некада је неко мудро изјавио да је болест стање духа, што значи да не мора бити узрокована различитим аномалијама и природном рањивошћу тела. Тело више трпи последице деловања духа који је у њему, од онога што га окружује или што у себе уноси као храну. Зато ћу овде писати о болестима као аутодеструктивним ,,силама“ које постоје у нама а продукт су ега. У неком ранијем тексту сам помињао развојне фазе кроз које човек пролази током одрастања. Прва фаза је орална и она подразумева нежност, загрљај, телесни контакт, узимање хране сисањем. Болести коже, грудног коша, плућа, срца, грла, усне дупље могу бити знак застоја током проласка кроз ову фазу. Особе којима телесне потребе у овој фази нису биле задовољене на адекватан начин, у току живота могу осећати недостатак свега тога, најпре блискости, осећаја припадности, нежности, разумевања и вољености. Доминантно осећање везано за набројане недостатке је туга. А туга се најчешће осећа у грлу и грудима, поготово ако се не испољава. Друга фаза се зове анална и у њој се дете учи контроли, телесној и психолошкој. Телесна подразумева најпре контролу свинктера, мишића који омогућује или спречава вршење физиолошких потреба. Ко има децу препознаће ову фазу по томе што она често имају проблема са какењем, тј. не желе да каке, или не желе да пишке, па се родитељи на различите начине довијају не би ли деца кренула да своје потребе обављају редовно. На психолошком плану контрола се одражава на чувеном дечијем Не, чак и онда када би Да било на корист. Тако уче и да контролишу своје емоције, да их испољавају или не. Уколико постоји неки застој у овој фази то Не које значи и заузимање за себе често неће бити испољавано па ће такво контролисање моћи у каснијем животу да узрокује болести дигестивног тракта, уринарног тракта и других органа у стомачној дупљи. ,,Не“ може бити осећању туге па особа осим суза неће никакву течност испустити из себе, што може бити физиолошки испољено као нпр. застој у раду бубрега. Исто ,,Не“ може бити упућено љутњи, па пошто нисмо у стању да се ,,заштитимо од туђих гована“ (терминус technicus) врло је могуће да ћемо имати проблем са својим сопственим, што има везе са болестима дигестивног тракта, као што су тумори, ,,нервозна црева“, Кронова болест итд. Трећа је фаза фаличка, то је исто што и ,,курчење“ (још један т.т.). Застој може настати нпр. када се девојчице стиде своје полности јер постају свесне да се по нечему разликују од дечака, или нпр. када дечаку који се наравно јавно игра својом пишом грубо кажемо ,,Склањај то!“, ,,Срам те било“, ,,Следећи пут ћу ти га одсећи“. Проблематика ове фазе је у осеаћању важности, тј. у мањку тог осећања. Особе које се не осећају важно, или мисле да нису важне или цењене као особе, могу имати проблема са репродуктивним органима, хроничним и болним упалама јајника, тумором тестиса, импотенцијом или стерилитетом иако физиолошки гледано не мора бити јасног узрока. Када се префорсирамо, радимо без предаха, без довољно одмарања и опуштања, често се може јавити прехлада. Прехлада јесте знак пада имунитета, а тај пад може бити само физиолошка манифестација премора психе, која тражи одмор, па како време за одмор није могла добити, ,,разболеће“ тело. Није циљ не обраћати пажну на физиолошке предиспозиције и узроке болести, већ обратити пажњу на его, на дубоке захтеве наше психе која, ако је игнорисана, неће имати другог начина да скрене пажњу на себе него преко тела. https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/06/27/psihosomatika-zasto-se-uopste-razboljevamo/

Болест лишава човека безбрижног постојања, лаког постојања, безобзирног коришћења себе и благодати овога света. Болест лишава човека нечег фундаменталног – осећаја вредности и радости постојања. Болест доводи у сумњу да ли ова радост постоји? Није ли основно осећање живота – вредност бића, или, како хришћански психолози кажу, самопоштовање – илузорно? У болести, самопоштовање није очигледно. Болесник је у сталној недоумици да ли постоји радостан живот, да ли су бол и патња тако опипљиви и очигледни, да ли је здравље тако релативно, да ли је прилика да буде оно што јесте прекинута, исмеjана, обезвређена. Први и очигледан духовни тест који чека човека у болести је тест виталности, љубави према животу и радости осећања свог бића. Болест све ово доводи у питање. Као што је једна тешко болесна жена рекла: „Да ли заиста постоји живот у коме ништа не боли?“ Испит болести је тест чврстине вере у живот! Вера у непроцењиви дар живота. Вера у Животодавца! Болест се, такорећи, буни против дара, жели да га апсорбује, обезвреди. Потребан је духовни напор, духовни подвиг, стабилност у вери и трезвеност јаке воље да би се одржала отпорна вера и животољубив осећај себе. Ако је болест само испит љубави према животу, онда је духовни задатак болести да истрајава у „неочигледном“, да одржава веру у моћ живота, да верује у божански дар. * * * За човека је болест нарушавање његовог природног, правилног начина живота. Човек мора бити цео, потпун, излечен. И зато је Исус, дошавши у Галилеју, а касније у Јудеју, прво све исцелио, а затим им проповедао. Дакле, лекар је божанска служба, дужна служба, праведна служба. Човек мора да се излечи, излечи од свих болести. Али, због чега се човек разболи? Наравно, није могуће навести све факторе: биолошке, еколошке, физиолошке, психолошке, бихејвиоралне, моралне. Могуће је идентификовати само главне изворе морбидитета код људи и људске расе у целини. Наслеђе предака, искривљена (заражена) природа, али главно је људско понашање. Ово последње је слика греха, генеричка и лична. Грех је један од најзначајнијих узрока болести, али разлог није очигледан. Немогуће је назначити конкретан грех који би могао бити узрок одређене болести. Узрочно-последична веза између греха и болести је индиректна, а ланац таквих посредовања најчешће је скривен од свести, дуг и симболички замршен. На пример, веза између алкохолизма и цирозе јетре може бити разумљива, али често се болест не јавља јер на њу утиче више других фактора. Саме чињенице о непостојању болести услед узнапредовалог алкохолизма доводе у сумњу везу „грех-болест“. Понекад, напротив, почетак болести „указује“ на разлоге, на грехе, али их није могуће разазнати. Често се болеснику каже: „Покајте се и оздравите. Бог никада није неправедан!” То су пријатељи рекли Јову, али праведник није признао кривицу, и видео је узрок своје болести у вољи Божијој. Ово нас приморава да на везу грех-болест гледамо као на основну, али несвесну, невидљиву. Међутим, неки светитељи, праведници и подвижници, видели су ту везу у себи и могли су да говоре о себи (и само о себи) због чега страдају. Исто тако, сваки пацијент може да претпостави да његова болест може бити повезана са одређеним поступцима, делима, изборима и одлукама. Ово посебно важи за болести душе, менталне поремећаје и поремећаје личности. У овим случајевима још је теже сагледати, а понекад и сагледати и признати, признати себи везу између изабраних стратегија и насталих промена у психи. Али колико год да је тешко пронаћи „корен страсти“ својих болести, такав задатак ће остати духовно обавезан за зрео духовни пут. Проналажење духовних и свакодневних узрока сопствене болести је задатак духовног исцељења. Грех је као растресито, „плодно“ тло на коме расте болест. Болест пред човека поставља духовни задатак – да разуме шта се иза ње крије - имплицитно кршење, извртање истине, природе ствари, несагласност са Божјим планом. Човек се може наћи у тешкој потрази за истином о себи, о својој неадекватности, о греху. Али то је могуће само ако систем вредности укључује концепте одговорности за избор, за деловање и концепт греха као грешке, неиспуњавања заповести, као дела против Бога. Ако човек нема такав систем вредности, може се наћи пред зидом неразумевања. И онда чак и питање "зашто ми ово треба?" биће неприкладан. Духовна димензија овде отвара перспективу проналажења смисла, док одбацивање значења болести затвара хоризонт значења. Дакле, можемо претпоставити да је смисао болести да добијете прилику да промените нешто у свом животу. У супротном, патња као духовна шанса биће узалудна. * * * Почетак болести је често повезан са болом и патњом. Патња мења свест. Уобичајени начин живота је поремећен. Нестају многе могућности за уживање у животу, забаву, радост и срећу. Све ово мења свест изнова и изнова. Треба рећи да је пацијент особа са измењеним стањем свести, као особа у трансу или хипнози. А ово је објективна потешкоћа за особу која се разболела. Болесник сагледава свет и себе кроз мутну и нечисту призму тако измењене свести, његова перцепција је погрешна, нетачна и искривљена, и стога може довести до грешака, греха и трагедија. Болесној особи је веома тешко да се одржи способном за трезвено размишљање, за адекватност и критичност. Пацијент постаје права казна за себе и своје најмилије. Ово се још више односи на менталне и духовне болести. Зато је толико важно, упркос болести, задржати трезвеност, адекватност и одговорност. Дакле, трећи духовни задатак у болести је адекватност свести као посебног, натприродног духовног дела. протојереј Андреј Лоргус https://pravoslavie.ru