Претражи Живе Речи Утехе

Матија Чалић Власт у Србији је на корак од велеиздаје. После продаје неколико виталних предузећа, беса Западу мора да се одржи и да се прода оно најважније и најсветије, а то је Косово и Метохија. Од 2013. године и Бриселског споразума, самопроглашена држава на територији Космета је на добром је путу да своју независност покаже и тако што ће се ујединити са Албанијом, а у томе власт Србије несебично помаже терористима који су сада политичари. Изгледа да су “мучни преговори” и спавање на поду у Бриселу само параван за унапред договорене ствари. Поставља се само једно питање, а то је: како припремити народ у Србији да ту издају прихвати. Ноам Чомски је манипулације у медијима објаснио помоћу десет стратегија. За тренутну психолошку пропаганду која се врши над српским народом, а са циљем продаје и предаје Косова и Метохије, требало би обратити пажњу на прве четири: 1) Преусмеравање пажње Пажњу јавности преусмеравати са важних проблема на неважне. Презапослити јавност поплавом неважних информација, да људи не би размишљали и стекли основна сазнања у разумевању света. 2) Стварање проблема Та метода се назива и “проблем-реаговање-решење”. Треба створити проблем, да би део јавности реаговао на њега. На пример: изазвати и преносити насиље са намером, да јавност лакше прихвати ограничавање слободе, економску кризу или да би се оправдало рушење социјалне државе. 3) Поступност промена Да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, уводити је постепено, “на кашичицу”, месецима и годинама. Промене, које би могле да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и у кратком временском року, биће спроведене политиком малих корака. Свет се тако временом мења, а да то не буди свест о променама. 4) Одлагање Још један начин за припремање јавности на непопуларне промене је, да их се најављује много раније, унапред. Људи тако не осете одједном сву тежину промена, јер се претходно привикавају на сâму идеје о промени. Поред тога и “заједничка нада у бољу будућност” олакшава њихово прихватање. Од како је садашња гарнитура на власти, контрола медија и њихова злоупотреба су на високом нивоу. Сâми садржаји медија су веома дискутабилни, а читав медијски простор је постао ријалити програм. Медији у Србији се баве свим могућим неважним стварима, од разних ријалити програма до бомбастичних наслова из живота јавних личности о којима се пише и по месец дана, а суштинске теме се само површно обрађују или се уопште не спомињу. Трећа стратегија говори о томе да промене које треба да се изврше, морају корак по корак или “на кашичицу” да се уводе, тачније, убацују у свест народа. Тако је пре две године често могла да се чује изјава неких аналитичара који говоре о томе да, ако Албанци крену са насиљем на Космету, да ће српска војска за 24 часа заузети север Космета. Зашто само север, када су цело Косово и Метохија део Србије по Уставу, Резолуцији 1244 СБ УН и према другим бројним међународним документима? Председник Србије је организовао такозвани “унутрашњи дијалог” о статусу Косова и Метохије, где је већина учесника тог дијалога изнела став о замрзнутом сукобу као решењу, док је сâм председник изјавио да је против тога и да је то лоше по Србију. Како то да један човек зна шта је боље, поред толико института, научника, професора, црквених великодостојника? После такозваног унутрашњег дијалога, председник је предложио поделу Космета, међутим та подела би изгледала тако да Србији припадне само северни део српске покрајине, а то је 17% територије целог Космета. Три године, приликом сваког спомињања Косова и Метохије, потенцира се искључиво север покрајине, а изоставља се то да на централном делу територије Космета живи између 80 хиљада Срба. Какву поруку власти из Београда шаљу тим Србима спомињући само север? Већина манастира се налази управо на територији јужно од Ибра коју власти желе да поклоне, тачније да инвестирају у пројекат Велике Албаније, која се последњих месеци такође провлачи кроз медије као стање које се мора прихватити и уложити сви напори да се барем нешто сачува, а то је тај север о коме причају и на коме инсистирају власти у Србији претходне три године. Поједини представници садашње српске државне управе се све више и чешће понашају као портпароли и пропагатори Велике Албаније. Међутим, идеја о подели Космета није наишла на плодно тле, па се прешло на другу стратегију, стратегију стварња проблема. Последњих годину дана, такозване шиптарске специјалне јединице (а то су само пресвучени терористи) често упадају у српска села и хапсе Србе по читавој територији Косова и Метохије па и на том толико потенцираном северу, где до споменутог Бриселског споразума нису смели кроче. Према Бриселском споразуму, званично ни сада не смеју, али проблеми морају да се праве и страх да се шири, да би се прихватила подела. Политички дискурс власти у Београду је очувати мир и дијалогом решавати питање Космета док се непрестано врши насиље над Србима на Космету, које не штите нити Србија, нити КФОР. Иначе, једина улога КФОР је да се брине о безбедности. У страху је лакше контролисати масе. Четврта стратегија - стратегија одлагања - има за циљ куповину времена и намештања ситуације за коначан потпис. Првобитно, председник Србије изјави да договора неће бити, јер га шиптарска страна не жели, а после одређеног времена и неке шиптарске акције, поново се спомиње српско одсецање севера и разграничење као српски предлог. Такво играње топло-хладног, код народа изазива стање збуњености и неспремности на реаговање. Председник Србије манипулише народом и када изјави да ће Срби морати да бране Врање ако се не прихвати подела. Поред те изјаве председника Србије, председник самопроглашеног Косова изјављује да је његов предлог размена територија, тачније да они Србији уступе север Космета, а за узврат Србија њима уступи Прешево, Бујановац и Медвеђу, што говори да договор постоји и да га само треба спровести. И на територији Медвеђе се почело са насиљем - недвно су шиптарски екстремисти упали у два села на тој територији која се налазе на сâмој административној линији са Косметом и опљачкали их уз употребу оружја. Какву поруку власти Србије шаљу већинском српском народу на тој територији? Поставља се и питање да ли је и то договор власти из Београда и шиптарских терориста са Космета, да би се народ застрашио и прихватио њихов договор? Од три наведене општине (Прешево, Бујановац, медвеђа), које се налазе ван територије Космета, Шиптари чине већину само у Прешеву – и, зашто се онда преговара уопште о тим територијама? Можда зато што је на територији општине Медвеђа 2012. године пронађено огромно налазиште злата (процена, око 78 тона), па уз поклон територије Шиптарима, даје се поклон и њиховим заштитницима из Сједињених држава? Још једна веома важна ставка у овој психолошкој пропаганди је и то да разне јавне личности, од глумаца до спортиста, изјављују како је добро да Србија раскрсти са Косметом. Имајући у виду њихов утицај на народ то само појачава кампању против Косова и Метохије као саставног дела Србије. Уз све то, читава ова психолошка операција се завршава протестима квазиопозиције и њиховим вампирским испумпавањем енергије народу, који је ионако незадовољан стањем у држави, тако да је питање да ли ће народ имати снаге да реагује на издају која се све више приближава. Извор